ВЕРА И ЗНАЊЕ- Апофатичко и катафатичко знање о Богу - изразиво-неизразиво богословље

[Guest свештеник Иван]

У православној гносеологији о Богу су пак, присутна два приступа: апофатички
и катафатички. И један и други приступ тајни познања Бога имају основ речи јев.
Јована: Бога нико није видео никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га
објави. Речи: Бога нико није видео никад, имају апофатички значај и говоре о
недоступности и несхватљивости библијског Бога, док речи: Јединородни Син који је у
наручју Оца, Он га објави, имају катафатички значај јер указују на могућност
богопознања, будући да Син Божији „који је у наручју Очевом“ открива Бога Оца,
односно тајну Свесвете Тројице. Катафатички говор о Богу је потврдни говор или говор
шта Бог јесте.
Апофатизам одриче дефиницију Бога и користећи префикс НАД испред
атрибута Божијих указује да се знање о Њему не може сравнити ни са чим из овога
света. Без мистике апофатизам постаје пука игра речи, и без апофатизма мистика
одриче свој садржај и упада у крајњи мистицизам. Граница између православне
мистике и религиозног мистицизма је Црква. Изван искуства или доживљаја Цркве,
свако искуство је лишено поузданости и објективности и оно може постати мешавина
истине и лажи, реалности и илузије, значи мистицизам у лошем значењу те речи.
Ставови о познању Бога, на основ учења кападокијских Отаца су следећи:

а) незнање о Богу се описује као несхватљивост Бога или недокучивост Божије
суштине, кападокијци не одричу сваки вид знања, јер у том случају речи Св. Писма: Да
познају Тебе истинитог Бога, не би имале смисла.

б) одричући знање природе или суштине Божије, Св. Оци а посебно свети
Григорије Богослов, не одричу говор о Богу као Тројици. На основу Отаца Цркве, пре
свега кападокијских Отаца може се закључити да је Бога могуће познати само у
Личности или као Личност. Апофатизам постоји у односу на природу Божију, али не и
на плану личног постојања Бога.
Све што се катафатички каже о свету, за Бога се каже са поменутим префиксом,
и на тај начин се избегава било какав апофатизам. Такав говор о Богу има за циљ да
укаже да Бог не прима идентитет ни од каквог поређења са светом. О Богу се може
говорити апофатички зато што Његова суштина остаје непозната, али Га Његове
енергије чине познатим. Све што би се говорило о Богу на основу разума била би
философија о Богу указивала да постоји само нека енергија која се сагледава у
творевини, а не Бог у суштини и Трима Ипостаси.

[Милан Меденица :)]

ЗНАЊЕ - ПОЗНАЊЕ (гр. γνωσις лат. co-gnoscere), као духовно примећивање или опажање Истине Божије откривене у Његовом Оваплоћеном Логосу. Могућност познања лежи у процесу откривања Бога као ипостасног бића и у човековој способности да уђе у дијалог са Богом. Ипак, теологијаје увек признавала ограничени карактер богопознања и познања личности уопште. И поред тога што је предмет духовног искуства, присуство Божије, као уосталом ма које личности, не може се дефинисати и ограничити, будући да је изнад сваког појма, својства и символа: "Свет, Свет, Свет си Господе, Боже наш, Који си висина неисказаних савршенстава и дубина безбројних тајни" (Акатист Пресветој Тројици, Икос 1). Ипостасност Божија остаје обавијена чак и у Његовим делима Откривања, зато се може говорити да "нико никада није видео Бога" (Јн. 1,18).

Постоје два пута или општа начина познања:

а) Катафатички или афирмативни пут (в. КАТАФАТИКА), који указује на оно што Бог јесте у односу са створеним, видљивим реалностима, схватаним као Његов символ. Бог је, дакле, познат из Свога присуства и делања у творевини, при чему Му се приписују њена својства. Овим путем могу се идентификовати три активности Божије: стваралачка - сам свет представља очигледно сведочанство да је Бог "творац неба и земље"; промислитељска, која се огледа у природном уписаном закону у човековом разуму као и у писаном закону, а ове законе Бог слободно употребљава да би подигао човека од видљивог и временског до невидљивог и вечног; судијска - Бог се прилагођава, то јест помаже, улази и укорева, како кроз речи тако и кроз догађаје.

б) Апофатички или негативни (в. АПОФАТИКА), који покушава да покаже шта Бог није у односу на твари, узевши се као символ нестворене, интелигибилне стварности. Тим путем, Бог се познаје не из творевине и Њего вих дела у свету него из непосредног искуства Његовог неизрецивог присуства; то присуство, будући човеку приступно, превазилази створене атрибуте.

Док катафатички пут јесте познање помоћу интелектуалне, аналитичке и сукцесивне рефлексије, која се ограничава само на законе узрочности, апофатички пут јесте искуствено познање, кад субјекат стоји "пред" Богом и има очигледност Његовога присуства. То је акт директне контемплације, кроз аскезу и молитву, у којима ум, дакле ноетички орган, долази до очевидности без контрадикција, сазнавши антиномијско јединство Тајне Божије. Символ тог негативног или мистичног познања јесте Таворска светлост. Наравно, апофатички пут не треба схватати као просто негативно интелектуално познање, како вероваше Варлаам, нити као интелектуалну негацију својстава приденутих Богу; апофатичко познање хоће да истакне како однос са Богом претпоставља егзистенцијални начин познања, који измиче рационалној дефиницији. Патристичка теологија настојала је да спасе апофатику суштине и ипостаси Бога, те је зато и одбацила Евномијеву концепцију (аријански епископ у Кизику, +395), који је мислио да познаје Бога као што познаје самога себе, примењујући на Бога логичке категорије људскога знања.

Протестантски реформатори сматрали су мистичко познање за праву јерес, јер оно, по њима, своди вредност Оваплоћења, па дакле и познања, на спољашње сведочанство Библије и на унутарње сведочење Духа Светога. Начелно, протестантска теологија одбија да прихвати духовно искуство као теолошки појам.

[Сефора]

Наиме, како видети Творца свега видљивог и невидљивог: Сунца, Месеца, Звезда, Васионе, мириса, укуса, боја, анђела, људи, копнених животиња, птица, водених животиња, мора, ваздуха, ...

Ја ни све створено нисам видела !  хаххахахаххахааа

Бог је Свети Дух и све је створио свом Сину.

[Guest свештеник Иван]

Бог је Свети Дух и све је створио свом Сину.

Шта си ово рекла? Може појашњење?

[Guest Evgenik]

Нема даље.  0110_hahaha  smej.gif

[Сефора]

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети !

Свето Јеванђеље од Матеја  Гл. 5, 8.

[Сефора]

Бог је Свети Дух и све је створио свом Сину.

Шта си ово рекла? Може појашњење?

У онај ћете ви дан дознати да сам ја у Оцу свом, и ви у мени, и ја у вама.

Свето Јеванђеље од Јована  Гл. 14, 20.

И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи.

Свето Јеванђеље од Матеја  Гл. 28, 18.

[Сефора]

Евгеника,

клечећи са сузама у очима,  0110_hahaha

молим,  4chsmu1

да ми опрости, smej.gif

зато што се узнемирио разговарајући данас самном !

[Сефора]

А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.

Прва књига Мојсијева  Гл. 1,2.

А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело; нека им још сто двадесет година.

Прва књига Мојсијева  Гл. 6,3.

[Сефора]

Да ли сам погрешила ?

[Guest свештеник Иван]

Не, и даље није јасно да је свет створио Дух Свети свом Сину. Мислим да је ово врло теолошки неодређено, ако већ пишемо на једној догматској теми. Зато тражим појашњење. Ови цитати уопште не оправдавају ово што си рекла.

[Milan Nikolic]

Мислим да имамо проблема са Сефориним понашањем.

[Никола Ђоловић]

Бог је Свети Дух и све је створио свом Сину.

Бог је Отац, Син и Свети Дух. Бог Отац је све створио за Сина и кроз Сина али не без учешћа друге Две Личности.

Није Бог САМО Свети Дух...и НИЈЕ Сам без учешћа у том стварању него учествују и друге две личности.

[Андрееј]

Апофатика као метода богословља данас исувише често остаје само на апстрактном одређењу. Наиме, оно што претходи и последује апофатичком искуству често се разумева као нешто што остаје (= јесте) изван апофатичког тока. Међутим, управо то што претходи као и оно што последује изнутра одређује сушту садржајност апофатике. Услед неувиђања тога као и услед занемаривања „апофатичке димензије хришћанског предања, апофатичкe осмишљености библијске, патристичке, средњовековне и нововековне хришћанске мисли“  долази и до погрешног одређивања православног мистицизма, мистичког опита, што нужно води до стагнирања богословља уопште.

Апофатика и катафатика су инхеренте светотајинском искуству Цркве, односно Тела Христовог. Хришћански мистицизам је тежња да се изрази искуство “учествовања” у апсолутној Другости која продире и евхаристолошки пресаздава човека у “нову твар”, дарујући му нешто што по својој природи није имао, уз “претрпљивање божанских стварности” .

Управо еклисиолошко разумевање апофатике и катафатике доводи нас до чињенице да катафатика јесте експилицирање апофатичког искуства, односно Црквом изражен апофатички догађај, те да је катафатички дискурс условљен апофатизмом. Тачније, да је оприсутњење различитости катафатичких дискурса могуће управо захваљујући апофатизму “као простору у који се саборно уписије разнолико духовно искуство” .

Такође, мистичко и догматско богословље су нераскидиво повезани. Основни догмати Цркве о Светој Тројици и Оваплоћењу јесу догматски изложена мистичка учења. Наиме, како истиче Ендрју Лаут, управо „мистичко богословље пружа контекст за непосредна схватања Бога који се објавио у Христу и борави међу нама кроз Духа Светога, док догматско богословље покушава да уобличи ова схватања објективно прецизним терминима...“ .

[Milan Nikolic]

Хајде Андрееј реци ко је ово писао? Тако је лепо. smiley-dance007