Здравко Пено: Критика учења теолога дарвиниста

[Nebojš.a]

1 hour ago, Bokisd рече

mozda pra - srbin... 

pra - snsovac

[Tristatri]

пре 5 часа, Александар Милојков рече

Ја кажем овако:

 Гледам да природну науку и теологију ставим сваку на своје место. Човек из ове или оне научне теорије може да извлачи закључак "Бог постоји" или "Бог не постоји". Али, ни један од та два закључка не може бити проглашен за наратив природне науке. По том питању природна наука може само једно (ако доследно поштује свој методолошки натурализам) - ДА ЋУТИ.

 

Ako je nauka traganje za istinom ona će dovesti do Boga. A traganje je proces. (Ali to je nauka što je bila nekada, kada nije bila sasvim opsednuta. Sada ...).

Zašto pominješ samo 'prirodna nauka', a šta je sa mnogim društvenim? Plus i reč teologija je složenica od dve reči, i ne treba prevideti nijednu od njih. U nauci (pa i u priči sa Darvinom) mogu biti zloupotrebe, ali to već nije traganje za istinom. A traganje, samo po sebi, i kada joj je cilj istina, ne vodi uvek neminovno do istine. U tom smislu, ponovo, ako je nauka traganje za istinom, ne mislim da može biti greh (pa i u priči sa Darvinom). Kako god, što se čoveka tiče, 'priča' se svodi na njegove motive i to da li je 'darovan darom'.

Misli da je Z.P. tragač, ali pre ipak 'odgovorni delatnik', a radi toga makar malo preoštar sa zaključcima, i sam je napisao:

Контрадикторност је Дарвина пратила до краја живота. Непосредно пред смрт, у писму од 28. 2. 1882 г. енглеском геологу Д. Мекинтошу (1815-1891), он је још увек покушавао да одгонетне питање: „Може ли бити доказано постојање спознајног [conscious] Бога на основу постојања закона природе (тј. одређене каузалности догађаја). То је сложено питање и ја сам се много задржао на њему, али нисам нашао јасан одговор“.

Zar i tu nema naziranja trunke mogućeg kajanja: nije rekao 'nije našao', nego 'nije našao jasan' i rekao je da se 'mnogo se zadržao na njemu'. Mi možemo da ga osudimo, zaključujući posredno, ali će mu možda Bog oprostiti (ako nije hulio na Duh sveti), a u Tom odnosu nema posrednost. (U poslednjoj rečenici, kada kažem 'posredno' mislim na nemogućnost da se zna pomenuto u 1.Kor. 2,11.).

 

[Дејан]

пре 15 часа, александар живаљев рече

Биолози, на другој страни, који полазе од претпоставки онтолошког натурализма, остају немушти пред свим чудима која Бог чини у историји. Не само да нису у стању да појасне како је свет настао, него су чак и без могућности да докуче појаву енергијског деловања светих моштију (за науку, „мртвих тела“). Никакво научно тумачење не може објаснити појаву благодатног Огња на Велику Суботу на Гробу Господњем и то искључиво на молитву православног јерусалимског патријарха и верног народа. То су појаве које се дешавају у природи, али на њих биолози не могу дати релевантне одговоре. Чуда која се непрестано одвијају у животима верних показују да закони смрти дејствују само у домену биологије овог живота. Не умањујући значај поменуте науке на плану сагледавања структуре бића, мора се констатовати да гледање света очима биолога подразумева гледање творевине која живи умирући. Биолози лишени вере не виде даље од смрти, а уколико ипак теже бесмртности, узалудно је траже у створеној, самим тим смртној природи.

Енергијско деловање светих моштију?

Свако чудо је предмет веровања, недоказиво је, било да је Огањ у питању, мироточење, Кефалонијске змије и сл.,недоказиво је  као и сам Бог од ког сва чуда потичу.

Ако Бога не можемо доказати, а не можемо, зато и јесмо верници јер доказа немамо, свако научно доказивање интелигентниг дизајна, научне тачности библиског извештаја, креационизма је једна најобичнија утопија.

 

 

[Дејан]

Врло поучан дијалог, проф.Стојковић одлично објаснио

 

 

[Дејан]

 

[Ana B.]

пре 23 часа, александар живаљев рече

Свака од наведених варијанти еволуционизма подразумева беспоредак у природи, а сама мисао о стихијности света супротстављена је Божијем промислу. Чак и када је Адам нарушио лични однос с Богом и када је, сходно библијској повести, његов грех изазвао несклад у природи, која је „пустила бодље и трње“, Бог није своју творевину препустио себи самој, нити неким секундарним законима у њој. И после пада прародитеља није променио Своју вољу о бићима, нити је дао власт некаквим „алогосним силама“ над њима.

ХРИСТОЛОГИЈА И ДАРВИНИЗАМ

Идеја еволуционог развоја представља не само атак на библијско поимање односа између првосазданог Адама и остале творевине, на разумевање аутентичне човечности првог човека, али, исто тако, и односа Старог Адама и Новог Адама – Христа, по чијем је лику наш прародитељ саздан. Према учењу св. Максима, „Бог је приликом првог стварања у заједницу са Собом привео човечанску природу, која је била чиста, пошто је почаствована (стварањем) руком Божијом, и што јој је, кроз удахњивање (даха), предао уподобљеност божанској лепоти по образу“. Христос је истински човек, рођен из чисте девичанске крви Дјеве Марије, праве и истинске представнице људског рода, што потврђују јеванђелисти Матеј (Мт. 1, 1–16) и Лука (Лк. 3, 23–38) износећи Његов родослов и набрајајући све Његове претке до праоца Адама. Није, другим речима, Христос настао од некакве људске природе која би била продукт еволутивних промена измаштаног прачовека примата.

Лажна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи св. Теофила Антиохијског: „Покажи ми твог човека, па ћу ти ја показати свог Бога“, онда је више него јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим пре, немогуће је показати Христа, који се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову (Јевр. 2, 16), коме је предак први човек, носилац Његове, као и наше, генеалогије по телу. Само посредством Бога који је примио тело – истинску људску природу, било је могуће спасење људи. Да Христос није примио целу људску природу, да је и најмањи њен сегмент био анималан, а не sui generis (своје врсте/рода), људска природа не би могла бити спасена, зато што „оно што није примљено – тврди св. Григорије Богослова – не може бити ни исцељено (ἀπρόσληπτον – ἀθεράπευτον)“.

Говорећи за Господа Христа да је Син Човјечији који сиђе са неба (Јн. 3, 13) и да се није присајединио анђелима (Јевр. 2, 16), апостол Павле отклања могућност помисли да се Христова створена природа може поистоветити с природом анђела. Да Господа Христа упореди с четвороножним бићем које се уздигло са земље и које је настало од примата, као што то тврде дарвинисти и филодарвинисти теолози међу њима, није му на памет пало, баш као што није могао претпоставити да би се међу хришћанима могли наћи они који би, сходно реченом, гледали на Христово порекло. Према библијском сведочењу Бог се није сјединио ни са неком узвишеном, али помешаном природом анђела и човека, али ни са неком нижом хибридном природом човека и примата. Ако не могу да с оцима Цркве исповеде истинитост људске природе, онда нека дарвинисти бар с Пилатом кажу: Ево човјека (Јн. 19, 5).

Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је у истинском телу пострадао. Одбацивање јединствености и посебности људске природе коју је примио од Дјеве Марије доводи под сумњу сами смисао Његовог Оваплоћења и Страдања, самим тим и Васкрсења. Да је Христос примио неку другу природу, а не исконску природу првог Адама, онда Он не би могао бити истински Спаситељ људи, јер би се тада, према теолозима дарвинистима, њихове природе разликовале, не само због греха, већ и због тела. Говорити да је Христос примио хибридну природу (пра)човека јесте безумље које је усмерено не само против логосности човека, већ и против логосности првоначалног Логоса.

Сходно библијском схватању стварања, вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам, јесте вера у Прворођеног прије сваке твари (Кол. 1, 15), који је Глава тијела Цркве и Прворођени из мртвих (Кол. 1, 18), који је призвао све људе и сву творевину у вечни живот благодаћу Васкрсења. Господ Христос све ово чини тако што као Бог прихвата истинску људску природу, њене законе, али делујући и изнад закона, без греха, пролазећи Страдање и животворну смрт, да би сву твар увео у Васкрсење. Према учењу св. Максима, „отворени непријатељ Божији и лажљивац постаје сваки човек који неуко и непобожно ограничава Бога законом природе, и одбија да поверује да Онај Који је изнад закона природе није ништа претрпео по природи тиме што се потчинио природи, и да дејствује по природи, јер све може“. Логос, дакле, испуњава савршено логос бића људске природе. Свака друга, а посебно мајмунообразна антропологија, удаљава од истине Божијег Откривења, а на онтолошком плану узвишено биће човека своди на ниво бесловесних и неслободних створења. Таква антропологија није тек неприхватљива, већ је достојна осуде, зато што јој је темељ грех неверовања.

ЕСХАТОЛОГИЈА И ДАРВИНИЗАМ

Питање порекла човека није независно од питања његовог коначног назначења. Какав би био смисао живота човека чије је порекло у бићима насталим пре њега? Према логици дарвиниста, човек не може бити изнад света из којег је настао, тј. не изнад његове биолошке ипостаси. Човек по дарвинистичком моделу није биће загледано у вечност, што је изворно значење старе словенске речи „человјек“, већ је, као и цела творевина, заробљен у времену и простору, подложан једино нади која произлази из опсервација биолога и других природознанственика.

Никако није довољно рећи: „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио, као што тврди још један дарвиниста међу српским теолозима – А. Јевтић. Гледајући на почетак стварања и на улогу коју Бог има у одухотворењу човека (који постаде душа жива, Пост. 2, 7), али и на Васкрсење Христово, хришћани верују у поновно стварање које ће наступити на крају историје. Биолози, на другој страни, који полазе од претпоставки онтолошког натурализма, остају немушти пред свим чудима која Бог чини у историји. Не само да нису у стању да појасне како је свет настао, него су чак и без могућности да докуче појаву енергијског деловања светих моштију (за науку, „мртвих тела“). Никакво научно тумачење не може објаснити појаву благодатног Огња на Велику Суботу на Гробу Господњем и то искључиво на молитву православног јерусалимског патријарха и верног народа. То су појаве које се дешавају у природи, али на њих биолози не могу дати релевантне одговоре. Чуда која се непрестано одвијају у животима верних показују да закони смрти дејствују само у домену биологије овог живота. Не умањујући значај поменуте науке на плану сагледавања структуре бића, мора се констатовати да гледање света очима биолога подразумева гледање творевине која живи умирући. Биолози лишени вере не виде даље од смрти, а уколико ипак теже бесмртности, узалудно је траже у створеној, самим тим смртној природи.

Пренебрегавајући учење о стварању, исказано у Књизи постања, теолози дарвинисти упадају у замку супротстављања свему оном што Бог чини после стварања. Склони погрешном тумачењу првог стварања, они аутоматски себи укидају могућност одржања вере у ново стварање у Христу. Како ће онај који не верује да је Бог саздао човека од праха земаљског, поверовати у чудо Васкрсења, при којем ће човеково биће бити изнова састављено од земље у коју је претходно положен? Да ли ће кокетирање с учењем о стварању човека од примата и наклоност теорији о различитим стадијумима еволуције, од мајмуна до човека, довести и до идеје да би сличан „пројекат“ пратио свеопште Васкрсење? То би могло пасти на памет оним еволуционистима који још увек верују у Васкрсење. Али ако заиста верују да ће Бог васкрснути људе без еволуционих „процедура“, зашто не поверују да је дело стварања Адама из праха земаљског Бог учинио на почетку? Или можда Бог у почетку није имао творачку моћ, па ју је тек временом стекао? Није ли можда временом и ојачао? Има ли краја бесмисленим питањима која произлазе из богословља неодарвиниста?

Не само Христово Васкрсење, него и Лазарево васкрсење и васкрсење многих који су устали из гробова по Христовом силаску у Ад (Мт. 27, 52–53), сведоче нам да ће будуће Васкрсење бити тренутни догађај, а не еволутивни процес. И апостол Павле, у Посланици Солуњанима, говори о преображају верних које ће се збити за кратко време, у часу Христовог поновног Доласка, када ће они који буду живи проћи кроз смрт, како би били вазнети у сусрет Господу (1. Сол. 4, 17). Како ће псеудотеолози дарвинисти дочекати Други Господњи долазак, поготово они који су заузели Његове катедре и седе „на месту Христовом“? У Светом писму се говори да ће Господа угледати свако око и они који га прободоше и заплакаће због њега сва племена земаљска (Откр. 1, 7; упор. Зах. 12, 10). Како ће пред Адама, Ноја, Аврама, Мојсеја, пред Христа и Његову Мајку, стати они који га изнова пробадају копљем сопственог неверовања? Како ће стати пред толики облак свједока (Јевр. 12, 1), пред веснике Васкрсења и вечног живота, који већ сада својим светим моштима исијавају благодат вечног живота?

Треба стати лицем пред свете и суочити се са њима, тј. стати пред лице Свеца Израиљевог – Богочовека Христа и препознати свој лик у Њему. Они који носе при себи Дарвиново огледало и траже да виде у свом лику мајмунолико лице примата могу само чути од Господа речи: Никад вас нисам знао; идите од мене који чините безакоње (Мт. 7, 23). Већ једном су, због неверовања у Христов божански лик, остали без Божијег окриља јеврејски синови Царства, због чега ће бити изгнани у таму најкрајњу (Мт. 8, 12), а сада се иста опасност надвила над онима који не верују и кривотворе Његов људски лик. Некада су безумници говорили у срцу свом: нема Бога (Пс. 13, 1), а сада је наступило време безумника који говоре: „нема човека“. За филодарвинисте не постоји човек саздан по икони Бога живога.

Први корак у вери одређује онај последњи. Заборавили су на то теолози неодарвинисти. Подсетићу их још једном: није могуће говорити о новом животу у Христу, без претходно постављеног здравог темеља вере у божанско стварање света по врстама, као и вере да је, Логосом и Духом, човек створен по икони Божијој из праха земнога. Да бисмо добили било које добро од Господа, вером кроз молитву, прво верујемо у све оно што је записано у Библији, како је говорио св. Серафим Саровски. Прва и последња књига Библије – Постање и Откривење, у апсолутном су сагласју, јер речи: У почетку створи Бог небо и земљу (1. Мојс. 1, 1) и речи Ево све ново творим (Откр. 21, 5) потврђују да Бог непрестано ствара, саздаје и пресаздаје свет, не оставља га самом себи, већ га уводи у нови, вечни и бесмртни живот.

Питање порекла човека и његове иконичности тиче се нашег спасења, живота или смрти, благодатне, а не природне бесмртности, која једино припада Богу. Истинска побожност, према учењу св. Григорија Паламе, „није у речима него у стварностима“. Мисли теолога су увек окренуте ка изграђивању Цркве као Тела Христовог, а не ка испразној и квазиакадемској полемици. Стога је од пресудне важности вера у Христово реално Оваплоћење, да се Логос обукао у истинско тело, и да је дошао међу нас као истински човек – Нови Адам. Они који не верују у такво Христово Оваплоћење, неће се при Другом Доласку обући у Његово тело. Одбацујући Оваплоћење, ненавидници Његовог пречистог тела одбацују и Његово Страдање, а тиме и победу над грехом – Његово Васкрсење. Таквима Христова смрт неће дати ослобођење од вечне – друге смрти.

Следујући назначеној логици, сви који верују у мајмунообразно порекло човека, па и теолози дарвинисти, не могу имати реално учешће у заједници с Христом – истинским Богом и Човеком. Учешће у Причешћу Његовим Телом, за њих не би било испуњење Промисла Логоса, а учешће у Крви Његовој не би било испуњење Суда који предокушамо у Евхаристији (Сада је суд овоме свијету – Јн. 12, 31). Бог Који је на почетку створио свет, непрестано га саздаје кроз Логоса у Духу, али не тако што га предаје или што ће га на крају историје предати непостојећим законима еволуције, већ чувајући његову логосност и преображавајући га Својим божанским енергијама, тј. уводећи га у вечни живот.

Постоји аналогија између првог стварања и новог евхаристијског стварања. У првом стварању Адама Бог узима творевину из праха земнога и саздаје човека удахњујући му живот Духом Животворним. У новом стварању, установљеном у Оваплоћењу и пројављеном на Тајној вечери, Господ тајинствено жртвује и приноси себе „за живот света“; узима све елементе природе, представљене у хлебу и вину, и благодатним дејством Светог Духа пресаздаје их у Своје Тело и Крв. Овај преображај твари у Христа – Новог Адама испуњење је првог и јединог назначења стварања човека. На почетку човек је, сабравши у себи све елементе природе (а не све врсте!), постао душа жива (1. Мојс. 2, 7), а у Евхаристији, на сабрању са свима светима и са свом твари, благодаћу Светог Духа, постаје благодатни Христос – Нови Адам. Због јединства човека с Богом, омогућена је целокупној твари (и свим врстама!) заједница с Богом.

Па ипак, између човековог односа према природи око њега и односа према Христу постоји суштинска разлика. Према учењу св. Николе Кавасиле, човек узима природу у виду хране и она постаје његово тело, а примајући Христово Тело и Крв, он уистину постаје Онај с којим се сједињује. Први вид метаболизма (μεταβολή – промена, преображај) је потрошачки и у духу дарвинизма, док је литургијски метаболизам једино спасавајући, и за људе и за свет који их окружује. Показује се да заиста не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста Господњих (Мт. 4, 5), а превасходно оних речи које преображавају хлеб у Тело Христово. Имајући удела у евхаристијском метаболичком искуству, човек и поверени му свет, силаском Светог Духа „на нас и на предложене дарове“, ступају у најприсније јединство с Богом. То је заједништво „свише“, од Бога, преко човека до твари, која се посредством човека преображава. Гледање „из нижње перспективе“, од творевине на више, од нижих бића ка човеку, казује нам да твар није у стању ни саму себе да покрене, а камоли човека. Иако сведочи о Богу, без синова Божијих њено сведочанство не достиже крајње домете, нити целовито назначење.

Не постоји дубља веза између људске природе и остале творевине од евхаристијске, будући да у њој и човек и твар добијају могућност вечног постојања. Саздани свет и човек – цар творевине, истинско постојање и преображај налазе у Христу – једином Посреднику између Бога и људи (1. Тим. 2, 5), који поред савршене божанске има савршену људску природу. Божија брига о човеку је свеобухватна, а не селективна, она траје од почетка стварања ни из чега, а не од неког замишљеног еволутивног стадијума примата, како верују еволуционисти и следбеници Дарвина међу теолозима. Та брига о човеку не долази до изражаја при биолошким метаморфозама и измишљеним скоковитим прелазима из ниже у вишу врсту, с извесношћу да у безизлазном лавиринту биолошког постојања човек буде само беочуг у (бес)поретку којим господари смрт. Једина перспектива за човека јесте његово непрестано пресаздање, задобијање доброг бића, које води обожењу и преласку у вечно добро биће, како говори св. Максим Исповедник. Евхаристијска онтологија, а не еволуционизам, јесте, дакле, кључ за разумевање човековог постојања, али и његових најдубљих релација са светом.

ЕПИЛОГ

Образац за успостављање равнотеже између теологије и науке, бар када је реч о теолошкој страни, треба тражити у повратку истинском богословљу, Оцима који су развили аутентичну антропологију, полазећи од библијске идеје о стварању. „Повратком оцима“, превасходно великим антрополозима, св. Максиму, св. Григорију Ниском, св. Атанасију Великом, св. Иринеју Лионском и другима, и применом њиховог учења на савремене проблеме начин разобличава се неверовање „дарвиниста у нашим редовима“, међу којима су и они који друге „уче“ вери. Њихова неодговорност је нарочито погубна, утолико више што саблазан дарвинистичко-атеистичке теорије пропагирају, лицемерно се заклањајући иза институција образовног система државе.

„Немогуће је (истину) признати, а оно што је могуће (покајање) не признати“, говорио је Достојевски. Једини пут покајања у случају филодарвиниста јесте: исповедање веру Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем. Но, то исповедање не би смело бити декларативно, како су, зарад „виших циљева“ у служби римоцентричне идеје „воље за моћ“ и под видом задржавања мисли (mental reservation) спремни да га исповеде псеудотеолози филиоквисти. Није довољно исповедити веру у Бога као Творца. Неопходно је сведочење вере у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светог Духа, управо онакво какво даје св. Максим Исповедник говорећи о познању тројичног Бога: Оца као надсуштаственог, Кога познајемо на основу постојања природе, Сина кроз постојање разноликости у природи и постојања по врстама, и Духа Светог, кроз развој и живот по врстама. Незаобилазно је исповедање стварања човека као бића сазданог по икони Божијој, уз одрицање дарвинистичког учења о стварању света „преласком из врсте у врсту“ и стварања човека од примата, као и анатемисање свих оних који следују тим учењима. Неопходно је, све у свему, да роде род достојан покајања (Мт. 3, 8).

Господ Христос непокајане и лицемере види као највеће грешнике и каже да ће прије њих цариници и блуднице ући у Царство Божије (Мт. 21, 31). Сви који у Цркви сведоче делатну веру, чувајући у срцу и уму важност испуњења како природног, тако и писаног закона датог Откривењем Божијим, позвани су да сведоче Истину, како би милошћу Његовом, постали учесници закона благодати новог живота у Христу. Упозоравајући нас на потребу непрестаног стражења у вери, Господ Исус немарним у благочешћу говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама потребна су дела достојна истинске вере и преумљења, али је тешко после погрешног јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10).

У духу ових Господњих речи треба разумети и текст који предочавам нашој, пре свега богословској јавности, истичући да његов садржај није усмерен против личности дарвиниста које се у њему помињу, већ против учења која заступају. У овоме сам искључиво подстакнут ревношћу за очување праве вере, која је темељ нашег спасења, а не неким другим разлозима „од овог света“, нарочито не испразним јавним полемикама, које неретко појединима служе као још један вид личне промоције. Искрено се надам да ће поборници дарвинизма међу српским теолозима схватити своју заблуду и принети нелицемерно покајање Богу, како због њих самих, тако и због оних којима предају богословску науку, али и ради целог нашег благоверног народа, довољно сметеног свеукупном нашом реалношћу. За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи св. Максима: „Много нас је који говоримо, а мало који деламо. Али, нико не треба да кривотвори реч Божију због своје немарности, него свако нека исповеда своју немоћ и да не крије истину Божију, како не би са преступањем заповести били оптужени и за погрешно тумачење речи Божије“.

Аутор је редовни професор Богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву

https://stanjestvari.com/2019/04/18/peno-kritika-teologa-darvinista/

Kako što kraće objasniti: teorija evolucije je temelj neverovanja

[Milan Nikolic]

То што кажеш је исто застрањење као код оних који говоре да су првостворени, Адам и Ева, као прародитељи и узрочници свих људи, заправо само нека прича и да нису конкретне личности.

[Bokisd]

пре 16 минута, Milan Nikolic рече

То што кажеш је исто застрањење као код оних који говоре да су првостворени, Адам и Ева, као прародитељи и узрочници свих људи, заправо само нека прича и да нису конкретне личности.

Pa, kako mislis da je  'zastranjenje',.....  ako gledamo da TE kao sistem nema uopste u svome diskursu  Boga kao mogucnost koji ucestvuje u evoluciji.

To onda i jeste neverovanje ako gledamo sa nase hriscanske strane, .... sta drugo moze da bude ?  

[Milan Nikolic]

Застрањење је у томе што се библијско стварање посматра у оквиру науке, тачније у оквиру научног Великог праска и еволуције. Наиме, првобитно стварање, по библијском казивању, није морало бити од тренутка научног Великог праска, него се овај Велики прасак може сагледавати као почетак палог стања, као секундарно постојање, а не првобитно.

Данас је то тешко схватити, као што мали број људи разуме квантне категорије. Међутим, једног дана ће то бити прихватљиво, сасвим нормално, као космолошку чињеницу да планета Земља није средиште космоса.

Као што Земља није средиште космоса, тако ни научни Велики прасак није првобитни, библијски, почетак творевине. Зато научна еволуција може бити теолошки прихватљива, као последица Адамовог пада, док стварање првостворених Адама и Еве може бити пре Великог праска и палог стања у које су изгнани након пада.

Еволутивна људска племена су се измешала са Адамовим племеном рођених од Еве, о ком мешању казива Библија, јер је то догађај након пада, а не догађај библијког стварања. Зато су шестодневци и еволуфилисти заједно у заблуди, јер посматрају првобитно стварање у оквиру палог стања.

[Tumaralo.]

пре 15 часа, Дејан рече

Свако чудо је предмет веровања, недоказиво је, било да је Огањ у питању, мироточење, Кефалонијске змије и сл.,недоказиво је  као и сам Бог од ког сва чуда потичу.

Kako je nedokazivo kada je očigledno?

Možda je poreklo toga nepoznato pa je predmet verovanja ali činjenica mirotočenja je činjenica te joj nije potreban dokaz zar ne?

Da li je ikada utvrđeno da neko iz crkve veštački tj. prevarno izaziva mirotočenje?

Ili da balsamuju tela pa ih prikazuju kao netruležne mošti?

[Bokisd]

пре 55 минута, Milan Nikolic рече

Застрањење је у томе што се библијско стварање посматра у оквиру науке, тачније у оквиру научног Великог праска и еволуције. Наиме, првобитно стварање, по библијском казивању, није морало бити од тренутка научног Великог праска, него се овај Велики прасак може сагледавати као почетак палог стања, као секундарно постојање, а не првобитно.

Данас је то тешко схватити, као што мали број људи разуме квантне категорије. Међутим, једног дана ће то бити прихватљиво, сасвим нормално, као космолошку чињеницу да планета Земља није средиште космоса.

Као што Земља није средиште космоса, тако ни научни Велики прасак није првобитни, библијски, почетак творевине. Зато научна еволуција може бити теолошки прихватљива, као последица Адамовог пада, док стварање првостворених Адама и Еве може бити пре Великог праска и палог стања у које су изгнани након пада.

Еволутивна људска племена су се измешала са Адамовим племеном рођених од Еве, о ком мешању казива Библија, јер је то догађај након пада, а не догађај библијког стварања. Зато су шестодневци и еволуфилисти заједно у заблуди, јер посматрају првобитно стварање у оквиру палог стања.

Znam za ovaj tvoj modus i stav koji imas u vezi mogucnosti kompatibilnosti izmedju evolucije i vere i prvostvorenih Adama i Eve i palog stanja i Velikog praska.

Pravo da ti kazem, ne slazem se sa ovim tvojim stavom, ne bih da ulazim u detalje, samo da primetim, da ako mislis da postoji mogucnost stvaranje Adama i Eve pre pocetka vremena, onda upadas u problem preegzistencija dusa po slicnom scenariju kao sto je pisao Origen. Mislim da treba da razmislis da li je bas po veri da prvi ljudi imaju egzistenciju i pre vremena i prostora.

[Благовесник]

пре 16 часа, Дејан рече

Врло поучан дијалог, проф.Стојковић одлично објаснио

 

 

Шта је објаснио? Све је спонтано настало, каже, ето тако, спонтано, спонтано... Др Рончевић је барем искрен, за разлику од овог манипуланта!

[Благовесник]

Доказано је непобитно само то да се дешавају промене, варијације, на истој врсти.  Тако да се за ТЕ не може и не треба тврдити да је та теорија једина за сада одржива научна теорија, нарочито таква искључивост не треба да се намеће из теолошких кругова. 

[obi-wan]

пре 8 часа, Ana B. рече

Kako što kraće objasniti: teorija evolucije je temelj neverovanja

Temelj neverovanja je grehom izopacena ljudska priroda, nista drugo osim toga.

[Ana B.]

пре 4 часа, Milan Nikolic рече

То што кажеш је исто застрањење као код оних који говоре да су првостворени, Адам и Ева, као прародитељи и узрочници свих људи, заправо само нека прича и да нису конкретне личности.

bla bla bla