Претражи Живе Речи Утехе

Једном је учитељ питао своје ученике: "Зашто људи вичу кад су љути?" Ученици су размишљали неко време: "Зато што изгубимо стрпљење - зато вичемо" - рече један " Али, зашто би викао ако је особа поред тебе?" - пита учитељ "Зар није могуће говорити тихо и лагано?" Ученици су давали неке одговоре, али ни један није задовољавао учитеља. На послетку је објаснио: "Када су две особе у свађи, љутите, њихова срца се јако удаље. Зато морају викати једно на другога, да њихов крик премости удаљеност и да се могу чути. Што су љући, гласније морају викати, јер је удаљеност међу њима све већа." "Шта се догоди када се две особе заволе? Не вичу један на другога, већ говоре тихо и нежно. Зашто? Њихова срца су веома близу. Удаљеност међу њима је веома мала. "А шта се догоди када се још више заволе? Не говоре. Само шапућу и још више се зближују у својој љубави.. Коначно, не требају више ни шапат. Само се гледају и то је све. Такве су две душе које се воле." Онда је рекао: "Када се свађате, немојте дозволити да се ваша срца удаље, не изговарајте речи које би вас могле још више удаљити, јер ће доће дан кад ће удаљеност бити тако велика, да више никад неће бити пута назад" Патријарх Павле View full Странице

Свађе не само да могу појачати непријатељско расположење, већ често воде ка томе да слаби и малодушни од посвађаних, уместо да ћуте и чекају, почињу да се жале на свој положај странцима. На почетку жалби, они се обраћају пријатељима и познаницима, а потом слабодушност доводи до тога да се жале свакоме кога сретну. Посебно су томе склоне жене. Сав живот неких од њих пролази у томе да код куће оне плачу и жале се људима. И шта је последица тога? Срце постаје све празније и празније. За њега нема ништа драгоценог, оно је способно да се утеши само саосећањем, не увек искреним, непознатих људи или њиховим оштрим осудама мужа, с којим је, међутим, жена сједињена ближе него са рођеним оцем или мајком. При томе не недостаје неразумних и злонамерних саветодаваца. Нескромност жене не може се дуго скривати од мужа и узалуд му она говори у своју одбрану: „Зашто бих се ја уздржавала од жаљења људима, када људи и без тога знају шта се дешава?“ Нека и знају, само кроз њу не би требало да до њих стигну та сведочанства. Притом, добро би било кад би се кроз те жалбе нешто могло поправити од домаћих проблема. Напротив, као резултат ових жалби, они се још више хране.

Свађа, непријатељство, расправе у породици, и не само у њој, представљају рану за супруга, за супругу и за децу. Нико ништа не може да постигне свађом, него сви губе. Ко избегава свађу, он чини велику ствар за себе, своју супругу и за читаву породицу. И сигурно да постоји начин да свађа буде избегнута, довољно је само да постоји добра воља. Прочитајмо пажљиво доле наведени догађај и схватимо сами шта представља спасоносни лек. Двојица монаха живели су заједно доста дуго година и никада се нису посвађали. „Да се на крају посвађамо једанпут, као што се свађају сви људи“, рекао је један од њих. „Али, ја не знам како се они свађају!“, одговорио му је онај други. „Ја ћу ти показати. Ево, ставићу једну циглу овде на средину, и ја ћу говорити да је ово моје, а ти говори да није, већ је твоје, и тако ће започети свађа“, рекао му је овај први. „To je Moje!“ „He, нијe твoje, Beћ Moje!“,yспротивио ce овај други. „Онда, пошто је је твоје, узми га и носи!“, рекао му је први. И на крају нису успели да се посвађају. Видите, како је први, који је знао за свађу, попустио а није успео да размисли о томе да они покушавају да се посвaђajy. Oн ce инстиктивно повукao. И то зaтo што je To постао његов обичај, друга природа, да другоме попусти. Други монах није знао да се свађа зато што је онај први увек попуштао. И тако је њихов живот пролазио тихо и мирно.“ „Када живиш са неким треба да будеш као точак, да се окрећеш, да попушташ, а не као четвороугаоник који се не окреће“ (Старечник, Ава Матој, 13.) У овоме се сви слажемо осим што желимо да онај други буде као точак а ми дa будемо као четвороугаоник који се не окреће. Међутим, то исто жели и други: да он буде четвороугаоник, а други да буде точак, тако да сви постајемо непокретни четвороугаоници, а то значи да нема заједнице међу нама. Ако желимо, дакле, да супружници живе у миру, један од њих треба да постане точак, дакле треба увек да попушта. И апостол Павле каже да жена треба да попушта. „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу“ (Еф. 5, 22). Њој је „допало у удео“ да се бори против своје воље, свог егоцентризма, и да уноси мир у породицу спасавајући je. Да ли то значи да ће жена бити жртва? Зар мушкарац не треба да попушта? Наравно, да мушкарац, ако жели, може да буде тај који попушта. Али, он нема ту обавезу као што је има жена. Али, ако заиста воли своју супругу, он јој попушта и испуњава њене жеље. Љубав коју осећа према њој не дозвољава му да врши притисак на своју супругу. Када волим другог, онда испуњавам његове жеље, чак иако се то противи мојим жељама. „Победа је велико добро! Међутим, пораз, уколико је нужан, он је веће добро од победе!“ (Волт Витман). И такви херојски порази у браку, чине брак лепим. http://manastirpodmaine.org/4335-2/