Raskol se zahuktava

[Milan Nikolic]

Р. ДРАГОВИЋ | 07. мај 2019

Међу темама које би свој епилог могле да добију на седници највишег црквеног тела јесте и сукоб епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима о начину реаговања на формирање канонски непризнате цркве у Украјини. Иако су највиши органи СПЦ - Сабор и Синод - јасно осудили разарање вековног црквеног поретка од стране Васељенске патријаршије, владика Максим је у својим јавним иступима износио супротне ставове. Патријаршија из Цариграда има велики утицај у САД, па многи понашање владике Максима тумаче као приближавање овом центру православља.

- У Патријаршију је стигло и писмо свештеника из САД, који критикују епископа Максима. Он се нашао и на челу Апела појединих свештеника који су се супротставили укидању теорије еволуције, које је врх СПЦ због тога јавно укорио и осудио њихов гест. Није зато искључено да се његова делатност нађе под лупом Сабора, нити да сноси неку врсту одговорности - каже саговорник "Новости" из СПЦ.

http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:793090-Сабор-СПЦ-Косово-је-прва-тема

[Ведран*]

Амерички дипломата који је прошле године обећао Порошенку да ће наставити да ради на признавању аутокефалије расколницима, посетио је архиепископа атинског и грчку Цркву. 

 

Диппредставители США обсудили с главой Элладской Церкви «украинский вопрос»

•  7 мая 2019, 13:44
•  
•  Татьяна Чайка
•  
• 417
•  
• 0

Встреча посла США по религиозной свободе Сэма Браунбека и архиепископа Афинского Иеронима

В ходе встречи посла США по религиозной свободе Сэма Браунбека и архиепископа Афинского Иеронима обсуждался вопрос ПЦУ.

6 мая 2019 года посол США по особым поручениям в вопросах международной религиозной свободы Сэм Браунбек в сопровождении сотрудников дипломатической службы США встретился с Предстоятелем Элладской Православной Церкви архиепископом Афинским и всея Греции Иероним II, сообщает «Romfea».

Сэма Браунбека сопровождали представитель Бюро по вопросам демократии, прав человека и труда Госдепартамента США Райли Барнс, посол США в Греции Джеффри Пайетт, атташе посольства США в Греции по религиозным вопросам Паулетта Уолш, политический советник по делам религии Холли Меткалф.

Епископ Феспийский Симеон, протосингел и викарий Афинской архиепископии, приветствовал посла и его коллег у входа в Архиепископство.

Как сообщается, архиепископ Иероним поприветствовал г-на Браунбека и членов миссии, и они обсудили «различные вопросы, представляющие общий интерес, включая вопрос об украинской Церкви».

Кроме того, по информации ресурса, в тот же день делегация США запланировала встречу с настоятелями афонских монастырей и гражданским губернатором Афона Костасом Димцасом.

Напомним, в конце 2018 года посол США по особым поручениям в вопросах международной религиозной свободы Сэм Браунбек посетил Киев и встретился с президентом Петром Порошенко. Во время переговоров американский дипломат пообещал, что Вашингтон продолжит поддерживать создание и становление ПЦУ.

Как сообщал СПЖ, в марте 2019 года прошли заседания Священного Синода Элладской Православной Церкви, на которых в том числе обсуждался и вопрос о признании ПЦУ. Окончательного решения принято не было, а на следующем заседании Синода «украинский церковный вопрос» не поднимался. В промежутке между заседаниями архиепископ Афинский и всей Греции Иероним посетил российское посольство, где заявил о полном взаимопонимании с Русской Православной Церковью.

[Ведран*]

Пошто овде архивирамо све, изволите.

Тест је постављен и овде: 

 

Са могућношћу коментара.

 

Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачком Иринеју

“We live – on a spinning planet in a world of spin” Christopher Buckley

Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: „Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени испад и напад на мене [Епископа западноамеричког], и пружио руку помирења, па ћу је и ја [Еп Максим] јавно и  великодушно прихватити, као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата…“. Некако ми се чини као да је из те и такве перспективе, и из тога «предумишљаја», писан овај одговор Епископа Максима.

Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима,[3] износим само свој утисак јер цео текст, рекло би се, на први поглед, одише духом помирења. Али плашим се да ипак не одише духом мира, и помирења у истини.

Након прочитаног одговора Епископа Максима, такође остаје утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на претходно писање Еп Максима, од стране Епископа Максима је примљено као да је управо Епископ Иринеј спустио лопту, снизио реторику, изменио став, увидео многе своје грешке, што имплицира да је он био тај који је шутнуо лопту, подигао реторику, имао погрешан став, и износио многе погрешне ставове. И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде још наведеним „додатним грешкама“ Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом (а не обрнуто). Као тачку на причу о овој теми, пред сам Свети Архијерејски Сабор СПЦ, који треба да почне 9. маја, Владика Максим је одлучио да Епископу бачком, и целокупној јавности, све ово стави до знања са, рекло би се, дипломатским смешком и испруженом „руком помирења“.

Из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од привидног духа овог одговора Епископа Максима, а то се добрим делом да видети и у самом одговору, уколико се пажљиво чита.

Па да погледамо по реду неке од ствари из садржаја одговора уз моје пратеће коментаре, док као «баба Јелица» седим на «гајбици испред продавнице» (видети фусноту 3 за објашњење). Епископ Максим каже:

«епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије…»

Овде на делу видимо чисту замену теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка пратили, или онима који можда пате од амнезије (!), исприча причу која почиње неким «исхитреним» реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно, најзад резултира његовим «прелазом» на «помирљивије тонове» то јест преумљењем, покајањем, својеврсним избављењем од сопствене страсти исхитрености. У суштини порука Епископа Максима је да сви треба да заборавимо све што је до сада било, осим «чињенице» да је бачки Владика исхитрен и брз на критику, која нам се напомиње, опет и изнова, и на разне начине, више пута у овоме одговору. Даље Владика Максим каже:

«Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.»

«Подсећања ради», нико никада, па ни бачки Владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да «подсећање» јавности на то да Епископ Иринеј «није био директно прозван» од стране Епископа Максима не служи ничему осим што замагљује истину јер постиже то да неупућени читалац помисли да је неко некада тврдио да је Епископ бачки прозван «директно». Али и само то замагљивање, или популарним англоеуфемистичким речником «спин», има ваљда неку сврху, некима понекад много важну и драгу.

Дакле, Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Али управо овде долазимо до још једне занимљивости. Па ваља да је са пажњом обрадимо.

Тачно је да је реч «портпарол» у Саопштењу[4] Епископа Максима стајала у множини као «портпароли». Међутим убрзо након објављивања тога Саопштења приметио сам једну чудну граматичку грешку у тој реченици, чија етиологија може да буде занимљива. Наиме реченица гласи «ПостојИчудновати ставови који долазе са разних страна чији ПОРТПАРОЛИ негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу.» (наглашавања су моја). Моја претпоставка је била да је при писању текста Саопштења (уз асистенцију или без ње, свеједно) Владика Максим првобитно унео реч «портпарол» у једнини и да је реченица гласила: «постоји чудновати став који долази…чији портпарол…», а да се затим предомислио и променио реченицу у множину, при том мењајући у множину и све пратеће речи у складу са граматичким правилима, али да је некако, ваљда у брзини, реч «постоји» ипак остала у једини. Тако смо добили горњу конструкцију из Саопштења о томе да «постоји … ставови … чији портпароли…» Ту своју претпоставку сам изнео 24. марта. Шта се затим десило? Десила се исправка на неким сајтовима. Сада на пар места можете да прочитате да «постоје …ставови… чији портпароли…». У та места се убрајају сајт наше Патријаршије[5] и дневни лист Политика[6] (исти онај лист који је објавио чудновати интервју са Патријархом Вартоломејем). Да ли су у инфромативној служби Патријаршије и у Политици одлучили да исправљају граматичке грешке у текстовима Саопштења, или је реч о интервенцији Епископа Максима остаје нејасно. Мада не би било први пут да Владика мења кључна места у својим текстовима у сред полемике о истима.[7] Наравно оригинално Саопштење са речима «постоји…ставови … чији портпароли…» може и даље да се прочита на мноштву места укључујући и дубоко затрпано на званичној фејсбук страници Епархије западноамеричке.

Без обзира на ову занимљиву дигресију, остаје чињеница да је тачно да је реч «портпароли» написана у множини, али исто тако остаје више него јасно да се она односила на Епископа Иринеја. Са друге стране, отаје не сасвим јасно да ли је заиста ова реч измењена из једнине у множину у некој од фаза обраде текста (па је зато остала наведена граматичка грешка). Али то да је, без обзира на питање једнине или множине, ова реч упућена Епископу бачком сведочи и сам Епископ Максим кроз један свој одговор у коме се позива на наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о „самозваном портпаролу“.[8] Зашто би Владика Максим потенцирао ову причу о портпаролу, развлачио је месецима кроз три своја одговора да би тек сада, на крају, пред СА Сабор СПЦ, рекао да он није мислио на њега и да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа!

Неће бити! Владика бачки је све добро протумачио, и оно у редовима и оно између редова, као што смо и сви ми, који са пажњом пратимо ову жалосну ствар све добро разумели.

Опет, закучак овог цитираног пасуса (реченице) из последњег одговора Еп. Максима исти је као и закључак претходно цитираног пасуса. А он се своди на следеће. Не само да је Владика бачки потпуно промашио ствар, јер наводно није био „директно прозван“, него читалац треба да упамти да је Владика бачки и нека осетљива особа јер се  „осетио лично веома погођеним“ малтене ни за шта!

Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим (а није ни приближно), за очекивати би било да се „увређеном“ Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом „ако вас је то повредило….“. То би чак (!) и на Балкану спадало у бонтон, а поготово у Западној Америци. Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је претходно упутио Епископу Иринеју. На ум ми пада „видовити“. То ми је остало у посебном сећању јер је и један „портпарол“ Епископа Максима, већ поменути доктор теологије, и мене тако називао због мојих запажања на ову тему.

Даље, када говори о украјинским расколницима Епископ Максим каже:

«Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије»

Ово је већ занимљива логичка загонетка. Питања Владике Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење Епископа Максима (у којем је Владика Иринеј прозван), су била „унапред одговорена“ у самом томе Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице кад је Епископ Максим одговорио Епископу Иринеју и пре него му је овај поставио било какво питање? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само „све већ тамо пише брате Иринеје, узми читај“? Можда би тако спречио његову «исхитреност»? Заиста како ово разумети?

Идемо даље:

«То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка!»

Бачки Епископ, како нам поручује Владика Максим, тек САДА увиђа неке ствари! Дакле, не само што погрешно схвата, што је много осетљив, него и слабо увиђа (закључује, капира?)! Да ли је то тако? Неће бити! Епископ бачки је све, о постојању украјинских расколника у Америци, увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. И постављао је релевантна питања. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. Па да се подсетимо тога занимљивог одговора. Каже епископ западноамерички своме сабрату бачком: «Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеју свом тексту поменуо и Мираша Дедеића).»[9] А када је непобитно доказано да ове заједнице постоје и то организоване као викаријат «почетног патријарха» Денисенка, Порошенковог сапатника на аутокефалном путу, Владика Максим окреће причу (спин?) и тврди као да то тек сада увиђа бачки Епископ (!), а не управо он сам (Епископ Максим)!

Али једно је тачно. А то је да ни Епископ Максим ово не увиђа тек сада. Он је за њихово постојање на америчком тлу знао и пре него што је горње речи написао Епископу Иринеју. А зашто их је онда написао? Питам се и одговарм сам себи, и то не гласно, него тихо, у себи. Питајте се и ви сами!

Зашто тврдим да Епископ Максим није могдао да не зна да ова раколничка група постоји? Зато што Епископ Максим седи као један од три члана у Одбору за канонска питања[10] при Сабрању канонских епископа САД-а. Овај одбор се између осталог бави и питањем неканонских заједница на простору САД-а. И као члан тога одбора он је морао да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а. А да не говоримо да је у његовом непосредном комшилуку (неких 30ак миља) до не тако давно постојала расколничка украјинска парохија (из Денисенковог викаријата).

Даље наставља западноамерички Владика:

«Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција.»

Па ево ја ћу онда изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да наведно није било јасно из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор. Зато што у „канонску јурисдикцију“ цариградског патријархата сада улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Па и они који остану под Думенком су «канонски» из перспективе Цариграда. Шта подразумева Владика Максим када каже «канонска јурисдикција»? Јер ствари више нису тако једноставне како их Епископ западноамерички жели представити. Владика није појаснио да ли су њему «канонски» и  ови од стране патријарха Вартоломеја рехабилитовани расколници захваљујући чињеници да су сада у „канонској јурисдикцији“ цариградског патријархата (на америчком тлу)? Са друге стране имамо и оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији. Шта је с њима? Судећи по одговору Епископа Максима могли бисмо закључити да као што смо до сада саслуживали, и од сада ћемо. Међутим, међу овима Украјинцима (канонским) налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе „објединитељном сабору“ украјинских расколника. Реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. Они су такође у „канонској јурисдикцији“. Да ли и са њима несметано општимо? Ако општимо са њима, а што не бисмо и са онима који ће у њихове епархије ући из денисенковог викаријата, захваљујући Томосу? Дакле црно-бело представљање овог проблема о коме је уважени Владика наводно „све објаснио“ и пре него што је упитан, није од помоћи.

Идемо даље:

«Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења.»

Опет нешто «превиђа» Епископ бачки! А иначе све остало је супер јер се «обојица слажу»! Само не рече Епископ Максим ништа о идентитету тих расконика? Ко су они? То упорно измиче између редова. Да ли су ти расколници само нека апстрактна замисао, или су реални?

Још једном бачки Епископ ништа не превиђа. Само стичем утисак да западноамерички Епископ бира ствари на које ће да одговори, ствари на које неће да одговори, и ствари које ће да спинује. На нашу општу жалост и разочарење.

Владика Максим наставља:

«…с тим што бих овде исправиовладику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести»

Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд.

Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми „нос“ говори да је овде реч исто о некаквом спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи „канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци“ јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље.

Овај следећи део тиче се упада украјинских расколника на канонску територију СПЦ у Словенији. Владика Максим каже:

«али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе»

Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке („директно“ или не уопште?) него каже да такви поступци «не значе» оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја. А то је да су ови упади израз цариградских претензија на територије других аутокефалних Цркава и њихове дијаспоре.

«Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси.»

Најзад да ме нешто мало обрадује. Драго ми је да чујем да Владика није спреман да усвоји «такву еклисиологију». Овде читам да Епископ Максим није спреман да усвоји еклисиологију по којој цариградски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором, по којој може да упада на канонску територију других аутокефалних Цркава, и епархија, по којој може самовласно да мења саборно донесене одлуке, да укида целе епархије (егзархате), проглашава канонске митрополите и епископе других помесних Цркава неканонским, да укида целе аутономне Цркве итд. То ја мислим под овим «таква еклисиологија». А шта Епископ Максим под тим подразумева никад баш нисмо сасвим начисто, па ни сада.

Међутим, мене овде интересује још једна ствар. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну, мада нисам нешто детаљно пратио његов научни рад. Ако неко од оних који буду ово читали зна за такав рад, волео бих да ме обавести јер ме интересује тематика у светлу ових збивања. Оно што сам ја имао прилику да видим, а да је приближно овој тематици, а могуће је да Владика чак и то подразумева под „студијом“, будући да се то налази цитирано у његовој академској библиографији у одељку «радови у часописима, поглавља у монографијама, мање монографске публикације», јесте један текст(ић) објављен у брошурици/листићу/летку епархије западноамеричке, под називом „Ecclesiological provincialism compared to the Church’s concrete unity“[11]. Мени је изненађујуће да се овакви текстови налазе у академској библиографији, али можда негде постоји таква пракса?

Настављамо:

 «Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно.»

Ово је такође један занимљив моменат. Звучи, као да је Епископ Иринеј „директно“ нападао Епископа Максима! Да карикирам. Као да се једно јутро пробудио, «устао на леву ногу», и одлучио да «вапи» «тако директно» на Владику Максима. Рекло би се без повода. А и птицама на грани је већ јасно да ово чуђење Епископа Максима није у складу са чињеницама.

«Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена.»

А ово је заиста врхунски забавно! Већ су изашле веома озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора, у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepols-а.[12] А Владика Максим тврди да ће акта, «ако Бог да», тек бити „коначно и званично“ објављена! Треба неко да обавести ову познату и признату издавачку кућу да су користили неконачна и незванична акта у припреми својих књига. Не би било лоше док се обавештава Brepols да се у име купаца тражи поврат новца јер је ипак реч о скупом двотомном издању (€495 плус порез)! Шалу на страну, заиста је чудна ова изјава, то јест, оправдање.

Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу (како је и показао и доказао Владика Иринеј, а Владика Максим тврдио да јесте), нису званична акта Критског Сабора, онда се питам шта то очекује Владика Максим да се објави и буде сада званично, три године након Сабора!? Испада да потписани документи нису званична акта! А видели смо не само да постоје ти документи (са неисправљеном титулом у потпису) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације, као горе наведена, које не садрже правилно титулисање. Публикације су изашле и на српском језику.[13] У уређивачком одбору је  био, погодићете ко, управо Епископ Максим. Он ни у «својој» публикацији није исправио своју титулу, иако је то могао да учини. А да не говоримо да је по његовој сопственој тврдњи, управо изнесеној, штампао незванична и неконачна акта Критског сабора!

На овоме месту Владика Максим је нашао за важно да подсети целокупну јавност о још нечему везаном за Сабор на Криту.

«Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.»

Занимљиво! Ово је изгледа била прилика да се «подсети јавност» на Критски Сабор и да им се каже да је тај сабор „примљен“ (прихваћен?) од стране СПЦ. још 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када „званична акта“ тек треба да буду „коначно и званично објављена“? Да ли се то Владика Максим са нама шали? Или он сугерише да је СПЦ «примила» незванична и неконачна акта? Да ли је он гласао да се незванична акта «приме»? Па ја бих, у светлу реченог, предложио Сабору, ако није превише безобзирно са моје стране да то кажем, да баш сачека та „званична акта“ пре него уопште расправља о њима, ако ико више буде хтео да расправља о њима, ако и када буду објављена.

И на крају, Епископ западноамерички закључује:

«Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве»

И шта рећи на крају? Ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки. Али, на жалост, у то нисам сигуран.

Као што видимо сви коментари из овог одговора који се тичу тематике (а врло мало их је), уопште не задовољавају. У најмању руку су нејасни. Али зато поруке Епископа Максима о томе каквим он сматра свог старијег брата, Епископа бачког Иринеја, су сасвим јасне. Ту видимо речима осликану слику Епископа бачког као «неупућеног», «исхитреног», «лако увредљивог», «непажљивог», «лоше обавештеног» итд. Нешто слично као што ових дана читамо у Блицу од познате «Жељке» где се Епископ бачки осликава као давитељ (са свиленим гајтаном). Наравно ништа од овога није тачно. Али је жалосно што је управо на овај начин Епископ Максим одлучио да одговори Епископу Иринеју, али и целокупној заинтересованој јавности, не одговарајући практично ни на шта. Остаје забележено да је Владика тобож бранећи своју епархијску паству од једног или многих «портпарола» својим Саопштењем успео да изазове смутњу и полемику на нивоу целе наше Цркве, упркос претходно јасно и јединствено изнетом ставу и Св Архијерејског Сабора, и Св Архијерејског Синода.

чтец Ведран Гагић

8. мај 2019.г.

 

[1]https://westsrbdio.org/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7/

[2] Која је изазвана јавном прозивком и киритиком Епископа бачког Иринеја од стране Епископа Максима.

[3] Већ ми је замерено чак и за само помињање свести и подсвести. Тако ми је бивши докторанд Владике Максима, а сада већ доктор теологије Александар Милојков, јавно поручио да сам „баба Јелица“ која „тандрче“ са осталим бабама „док седе на гајбицама испред продавнице“. Уз напомену „што је баби мило то јој се и снило“. Па му овом приликом шаљиво отпоздрављам, и будући да он често помиње своју диплому, поменућу му да и ја, поред осталих диплома, поседујем и диплому која ми званично даје право управо за бављење свешћу и подсвешћу, и за, како он каже, „психо-анализу“. Према томе, нека се не узнемирава. Настојаћу да то одрадим стручно.

[4] Реч је о саопштењу под насловом «Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019.г.»

[5] http://www.spc.rs/eng/node/64317

[6]http://www.politika.rs/scc/clanak/426097/Drustvo/Srpske-vladike-polemisu-o-ukrajinskom-pitanju

[7]https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/

[8] http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno

[9] https://westsrbdio.org/%d0%be-%d0%bf%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%9a%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d0%bf%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%bb%d1%81%d0%ba/

[10]http://www.assemblyofbishops.org/committees/canonical/

[11]https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf

[12] The Great Councils of the Orthodox Churches, Decisions and Synodika. Vol. IV/2:,   Ed. A. Melloni. Turnhout:  Brepols, 2017

[13] Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Учешће и сведочење Српске Православне Цркве на Критском сабору о Педесетници 2016. Светигора, Цетиње – Београд 2017

 

извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/08/размишљање-на-одговор-епископа-запад/

[Vladan :::.]

Такође ради архивирања

https://beseda.rs/beseda.php?CAST=emisija&opcija=opsirnije&strana=9225
 

Пасхални прелаз у верзији епископа Максима

У свом најновијем сочињенију на адресу моје маленкости, насловљеном Пасхални прелаз, а објављеном на Ђурђевдан текуће године, епископ западноамерички Максим (алтернативно: „Максим, епископ у Западној Америци”) по први пут за време наше невеселе јавне преписке налази и понеку лепу реч за мене, уместо подсмешљивих и омаловажавајућих, гдегде и увредљивих епитета којима ме је чашћавао у својим претходним текстовима. Хвала му за лепе речи! Ипак, он не био он када не би љубазне речи о томе како је епископ бачки Иринеј „успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове” зачинио поновним, притом недоказаним и недоказивим помињањем „исхитреног реаговања” дотичног на Саопштење западноамеричке епархије. У самој ствари, свако моје реаговање, укључујући и ово, истовремено је и критичко и помирљиво. Притом ниједно није било исхитрено већ изнуђено, изнуђено прозивањем од стране епископа Максима за сејање смутње. Он, додуше, великодушно наглашава да су прозвани „разни сејачи смутње (у множини!)”, а да „није био директно прозван лично бачки владика”. И овде је већ на први поглед уочљив максимовски метод: мало топле љубазности, па хладан туш тврдокорности. Када владика Максим каже да ја нисам био директно прозван, онда то значи да сам био индиректнопрозван. А управо је то и било повод и разлог за моје оглашавање, и то, опет понављам, не себе ради него у служби истине и наше Цркве по мери мојих могућности и скромних способности. Ја, уосталом, нисам ни наступио као „лично прозван” (било посредно било непосредно, није важно) него само са једном намером – да укажем на неке нетачности и погрешне поруке у поменутом Саопштењу.

 

Даље, искрено се радујем што и ја њему могу да узвратим комплимент за „пасхални прелаз” ка знатно мирољубивијем и смиренијем дискурсу, уз напомену да он, и поред те утешне и охрабрујуће чињенице, и даље инсистира на неким нетачним тезама и погрешним порукама. Посебно сам се обрадовао следећем по реду одељку његовог текста, у којем исповеда наше заједничко уверење о неопходности свецелог и саборног служења јединству Цркве. Верујем да у том одељку није био само формално љубазан него и суштински „на путу Богочовека”. Али зато већ у следећем одељку релативизује проблем саслуживања на тлу Северне Америке. Понавља да се обојица слажемо да са неканонским јурисдикцијама нема литургијског општења, али „случајно”  заборавља своја претходна тврђења да расколничких украјинских јурисдикција и нема на североамеричком тлу осим ако наиђу као туристи. Кад ја документовано докажем супротно, он (нимало пасхално!) ћутке прелази преко тога и отвара нову тему. Тако поступа и овде: оспорава постојање одлуке Епископског Савета Српске Православне Цркве о односу према свим могућим украјинским јурисдикцијама у САД и Канади и, у свом већ устаљеном стилу, додаје да „епископ Иринеј није добро обавештен ни о случајевима у Охају ма ко да му је ту послужио као извор вести”. Ево, дакле, и извора и кључних делова званичних текстова!

 

1. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 043 од 22. јануара 2019; Синбр. 419/зап. 254, од 18. априла 2019), у којем, под насловом „Украјинско питање и свеправославна саслуживања”, стоји следеће:

 

„Као што је познато, најљубљенији, дар међуправославне саборности и јединства је непроцењива дијадема која крунише нашу Православну Цркву као Једну, Свету, Саборну и Апостолску. Стога сви ми морамо тежити да штитимо ову спасоносну димензију наше вере.

 

Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице.

 

Украјинско питање је, такорећи, довело до одређених тензија у погледу овог јединства, а тиме, и на исти начин, ставило питање међусобног саслуживања у први план, посебно са чињеницом да се приближава Недеља Православља. Ми сви смо обавезни поштовати одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 6. и 7. новембра 2018. године, која каже:

 

Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву.

 

Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама.

 

Да би заштитио јединство, а у светлу горе наведене Одлуке, Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци донео је следећу

 

ОДЛУКУ

 

Сваки епархијски архијереј дужан је обавестити своје свештенство и монаштво да сви ми настављамо неумањено саслуживати на свеправославним сабрањима и одржавати међуправославне везе.

 

Међутим, и нажалост, сада па до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција(подвлачење моје).

 

Оно свештенство које жели да учествује у свеправославним службама са намером да саслужује, а нађе се у ситуацији у којој је исто немогуће, дужно је да то не чини, те да на богослужењу учествује са места где стоје верни.

 

Нека нас ова година благодати Господње доведе до јединства у Христу и у жељену саборност!”

 

2. Из Окружне посланице Епископа источно-америчког Иринеја на тему „Украјинско питање и свеправославна саслуживања” (Ебр. 68 од 5. фебруара 2019; Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019):

 

 „Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице.

 

Нажалост, у овом тренутку, као што вам је познато, учињен је болан изузетак по питању украјинских јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама, с обзиром на одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, од 6. и 7. новембра 2018 (...)

 

У светлу горе наведене одлуке, налазимо за сходно објаснити наше покушаје настојања за одржање и очување јединства са свима, мада не можемо саслуживати са украјинским Православљем у овој земљи, и поред знања да се оно налази под омофором Васељенске Патријаршије(подвлачење моје).

 

Дана 22. септембра 2018. године, у суботу, један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама саслуживао је са рашчињеним, екскомуницираним и анатемизираним Филаретом Денисенком на освећењу споменика на тлу украјинске православне катедрале Светог Владимира у Парми, Охајо, под јурисдикцијом Украјинске Православне Цркве у САД (Васељенска Патријаршија). Поред тога, ова концелебрација је, поред канонског и неканонског украјинског православног свештенства, укључивала и украјинске унијске јерархе и свештенство (подвлачење моје).

 

Са еклисиолошког аспекта наше Цркве, догађај оваквих размера и последица би се могао славити уз потпун јерархијски пристанак или пак као чин крајњег пркоса. У оба случаја, и нажалост, он нам више не дозвољава да саслужујемо са архијерејима и свештенством ове Цркве.

 

Слична саслуживања на Литургијама десила су се и у петак, 21. септембра, у цркви Св. Николе „Кијевске Патријаршије” у Вадсворту, Охајо, и у недељу, 23. септембра 2018. године, у цркви Свете Тројице „Кијевске Патријаршије” у Северном Ројалтону, Охајо.

 

Међутим, можемо и морамо се молити за њих, као и за све оне који због вере већ трпе прогонство у Украјини: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, његови архијереји, његово свештенство, монаштво и верни народ, и за просветљење оних који су, по речима Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, створили такво искушење за Православље:

 

Украјина је велико искушење за Православље уопште. А то искушење има огромну важност јер се тиче језгра Православља. То није нешто што долази извана него је феномен унутар наше куће. Вероватно су они који су измислили зло против Православља били промишљени, а оно што се дешава у Украјини личи на бомбу бачену у нашу кућу (Москва, 29. јануар 2019.).

 

Помолимо се да, пре или касније, дођемо до истинског јединства и тако претворимо нашу колективну патњу у радост!”

 

3. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 213 од 8. априла 2019, Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019):

 

„Овим обавештавамо Свети Архијерејски Синод наше најсветије Цркве да смо поводом питања неканонске ситуације у Украјини нашли за сходно да свему свештенству подручне Нам Епархије источноамеричке доставимо пар званичних аката (прилог: Ебр. 43 од 22. јануара 2019, и Ебр. 68 од 5. фебруара 2019. године) са детаљним упутствима богослужбеног и општецрквеног опхођења са свештенством Украјинске Православне Цркве у САД, који су под омофором Цариградске Патријаршије (подвлачење моје).

 

У наведеним актима смо, у неколико параграфа, подвукли став наше Цркве по поменутом предмету, његову примену у богослужбеном и црквеном животу, као и детаљно упутство свештенству о очувању свеправославног јединства у новонасталим околностима.

 

Овде подсећамо Свети Архијерејски Синод и на званични одговор Румунске Православне Цркве Васељенском Патријарху, а и на разговор са њиховим помесним Митрополитом, у коме је изнет захтев да се испита случај примања украјинских самосвјатих јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама и Канади под омофор Цариградске Патријаршије.

 

У прилогу овог акта, такође достављамо Светом Архијерејском Синоду и једну дигиталну фотографију, на којој се види како, у присуству украјинског председника Петра Порошенка, митрополит Антоније саслужује са унијатима и другим расколницима” (подвлачење моје).

 

Ја нисам добро обавештен о приликама и неприликама Православља у Америци, али бих рекао да је мој имењак, Епископ источноамерички Иринеј, као надлежни архијереј, веома добро обавештен о збивањима у његовој епархији, па и о случајевима у Охају, и да његови текстови нису сумњив извор. Неће, дакле, бити да „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје”, како тврди мој млађи брат и саслужитељ. Постоји украјинска јурисдикција под омофором Цариграда, за коју сам ја опрезно рекао да у начелу није спорна и да се са њом мање-више саслуживало, бар доскора, а колико је и она озбиљна одлично је илустровао мој Преосвећени имењак у цитираним текстовима. Из њих се види и то да ја нисам измислио став Епископског Савета Српске Православне Цркве у Америци по украјинском питању.

 

У продужетку епископ Максим, на моју искрену радост, изјављује да не прихвата нову цариградску еклисиологију и теорију о јурисдикцији Цариграда над укупном „дијаспором”, али, држећи се свог цик-цак метода у дијалогу, заборавља да ја њему нисам ни приписао прихватање те чудне нововековне теорије Цариграда него сам му братски скренуо пажњу на нетачност његовог мишљења да нас Цариграђани, како рече, у дијаспори ословљавају онако како и ми сами себе идентификујемо. Само у тој намери сам се позвао на 28. халкидонски канон и његово право значење и указао на заиста недопустиву манипулацију наших отаца и браће из Фанара титулама учесникâ Критског сабора из дијаспоре. И у завршним разматрањима владике Максима присутна је његова уобичајена дијалошка тактика „топло-хладно”. Својим радом у оквиру женевских припрема за Критски сабор нисам се хвалио него сам само одговорио на његово питање зашто се у  Женеви нисам бунио против фанариотских претензија, да би он сада, после мога скромног сведочења, поверовао да сам тамо, заједно са митрополитом Амфилохијем, ипак заступао и бранио православна еклисиошка начела. Како се његов, Максимов, одговор на моје питање о смислу 28. халкидонског канона „подразумевао”, чему се опет искрено радујем, тако је ваљда и моје држање у Шамбезију могло да се подразумева, а не да се доводи у питање. Мој саговорник, признајући ми извесне напоре у Шамбезију, ипак, у свом маниру, додаје да моји потписи стоје „на свим релевантним документима о православној дијаспори од 1993. године до данас”. Нажалост, ни ово „спочитавање” епископа Максима мени злехудом не одговара чињеницама, као ни она претходна. Објаснићу редом!

 

1. Сви „релевантни документи” са саветовањâ у Шамбезију су били припремни, радни материјал, предлози за одлуке, а не одлуке. Одлуке је требало да донесе Сабор и нико други.

 

2. Потписивани су само и искључиво они текстови за које је постојао консензус свих присутних представника помесних Цркава.

 

3. Није било никаквих предлога о дијаспори, баш зато што се унапред знало да по том питању постоје два дијаметрално супротна гледишта. Документ под насловом „Православна дијаспора” то и констатује када каже да „у овој фази”, и то „из историјских и пастирских разлога”, није могуће доћи до коначног, еклисиолошки и канонски исправног и за све аутокефалне Цркве прихватљивог решења, те се засад, „у прелазном стадијуму”, предлаже само оснивање православних епископских конференција или сабрањâ у земљама дијаспоре и, у наставку, формулише се предлог Правилника о раду тих конференција или сабрања (о свему овоме видети у зборницима Συνοδικά/Synodica, књ. 11, Шамбези-Женева 2015, стр. 290 – 301; књ. 12, Шамбези-Женева 2015, стр. 256 – 265; књ. 13, Шамбези-Женева 2016, стр. 323 – 332).

 

Документе су по правилу потписивали само шефови делегација, у нашем случају митрополит Амфилохије. Ја јесам потписник текста  о православној дијаспори, односно о епископским сабрањима у дијаспори, на Четвртом предсаборском саветовању, одржаном 2015. године, уместо митрополита Амфилохија (вероватно у његовом одсуству или по његовом налогу, не сећам се), као и на Петом, одржаном 2016. године. На свим осталим предсаборским документима стоји само потпис митрополита Амфилохија, а на некима, усвојеним и на Сабрању Предстојатељâ Цркава, и потпис нашег Патријарха у низу потписâ свих осталих Предстојатеља. Понављам: потписани су припремни текстови, и то само они који су били свеправославно усаглашени и консензусом усвојени. На самом пак Критском сабору – који од наше Цркве, колико знам, није ни признат ни непризнат као „Свети и Велики Сабор” него је примљен на знање извештај о нашем учешћу на њему – „изостанак потписâ појединих епископа” не мења ствар. Ту се потпуно слажем са владиком Максимом. Уосталом, сви смо све потписали као прихватљиво осим еклисиолошки немуштог и крајње двосмисленог текста о односу Православне Цркве према инославнима, који многи, из разлогâ савести, нису потписали. Ја га, примера ради, попут многих других, нисам потписао, али то не значи да сам икоме оспорио слободу да га потпише, по сопственој савести. Најзад, морам поново да кажем да није тачно тврђење епископа Максима да је „у финалним актима Критског сабора” његова титула исправљена и да ће се то показати „када та акта буду коначно и званично објављена”. Текстови Сабора су већ „коначно и званично” доступни јавности, не само у службеном издању Synodica и не само у грчком оригиналу већ и у преводу на српски језик у књизи „Свети и Велики Сабор: Учешће и сведочење Српске Православне Цркве” коју су године 2017. издали Светигора (Цетиње – Београд) и Севастијан Прес (Алхамбра, Калифорнија). У првом делу те књиге (стр. 49 – 155) налазе се сви званични саборски текстови, на грчком и на српском, са потписима после текстова, где се јасно види коју и какву титулу Цариград признаје епископима расејања, међу њима и епископу Максиму, а уз коју је он ставио свој потпис, без икакве исправке или измене. Ако коза лаже, рог не лаже. Не бих на овоме сада поново инсистирао да владика Максим није по други пут, противно чињеницама, инсистирао на томе да му је титула исправљена. Узгред буди речено, надам се да ће ми он уписати у малу заслугу – или макар узети као олакшавајућу околност – мој текст, пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање, а штампан на почетку књиге „Свеправославни Сабор: богословски допринос Српске Православне Цркве” (изд. Светигора, Београд 2016) као њен предговор.

 

Попут почетка текста Пасхални прелаз, тако и његов завршни акорд звучи као прихватање тога да смо обојица у оном главном и суштинском сагласни премда другачије, понекад и сасвим опречно, гледамо на конкретну проблематику о којој већ одавно водимо јавну преписку. И сâм ту оцену прихватам, са пасхалном надом да се пасхални прелаз убудуће неће тицати само преласка на „мирољубивије тонове”, његове или моје, него да ће се тицати, пре свега, уласка у благодатни простор „истиновања у љубави”. Ако смо томе бар на корак ближе него што смо били на почетку наше јавне дискусије, онда она можда и није била потпуно јалова и бесмислена, на уштрб предрагоценог времена Великог и Часног Поста. Христос васкрсе!

 

ТЕКСТ У PDF ФОРМАТУ

 

ФОТОГРАФИЈЕ
 

 

[Ведран*]

Није ми познато да ли су ове две представке, које следе у наредној поруци, ушле на дневни ред Сабора или не. У сваком случају занимљиво штиво у већ познатом стилу Владике Давида. 

Прва се тиче аутокефалије СПЦ, с друга неофанарске еклисиологије. У другој представци Владика помиње и неколико детаља из пар мојих текстова. 

Па кога интересује тематика нека изволи. 

као посебна тема је овде: 

 

[Ведран*]

МАЈ 05, 2019  

Представка САСабору 1

Унутрашњи докази

о посвећењу светог Саве за Архиепископа

и о добијању Грамате (синђелије)

о Аутокефалији Архиепископије

 

Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана  од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, и она је усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви!

Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој …

Цар пак одговори да са радосном душом његову молбуиспунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: – Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобан … Када је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа …

Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ  не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо  од својих епископа посвећује …

Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа.

Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,,Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му  од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ …

Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199).

*

Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116).

Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве  видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37).

Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230).

Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37).

Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак  једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64).

За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, да је послат Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51).     

Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31).

*

Наш закључак овако гласи: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије).

Политички и канонски разлози

за оспоравање Аутокефалије

 

По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности.

Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, он даје процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12).

*

Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327).

Представка САСабору 2

 

Серијал Млади папа

У иностраном серијалу Млади папа уметници су понудили своју транспозицију горуће теме и прибегли уметничкој слободи као азилу. Они су то учинили јер римокатолицима није сметало; само да он остане у епицентру, како Галаксије и небеса, Земље и њених меридијана, тако и преисподње; на ту страну нас и тростепена тијара и носиљка Младог папе заносе.

Питкости, односно подносивости лика младог папе допринела је бусола за хумореску и драму његовог положаја; положаја латинског бога на Земљи. Усталила се процедура да нови председници САД-а, Руске Федерације, Кине … предају својим наследницима две тајне: кофер са кодом за лансирање атомског арсенала сопствене државе и информацију о постојању ванземаљаца и њиховог присуства на Земљи. Да ли по угледу на неку процедуру, или случајно, тек код најновијих римских папа (Павла VI, Павла Јована II, Бенедикта и Франциска) примећен је на Мрежи један  реквизит, и један гег у вези са њим: постмодернистички реквизит-црвени округли нос од пластике?! Ове папе су га повремено себи заиста натицале на нос. У коликој мери је народни синеаста Федерико Фелини утицао на ову појаву својим топлим хумором и сликом света као шатре и циркуса, не знамо, али у извесној сигурно јесте.

Замишљени имиџ и селф представљеног папе као младог лако је абсорбовао и овај гег, док је с друге стране он имао капацитет да лично усвоји онтологију папе Јозефа Рацингера у проматрању есхатолошких стварности, и да са правом подржи мисао да наша слобода задржава самовласност да изабере између вечних Небеса и вечног (само)проклетства. У то се такође не може сумњати.

Треће, у шта смо прилично сигурни проматрајући лик младогпапе јесте да он не би био заинтересован за нове папске догмате, то јест да би их једноставно ескивирао! Даље, код изабраних папа такође постоји обичај да они за време своје конклаве изнађу бар један нови догмат. Овај Млади папамеђутим, не жели да се бави тим латинским новотаријама, јер су оне само геополитичке коте Ватикана, обучене у теолошке рите.

Млади папа дакле разуме да свако претеривање одводи у истеривање. Кога? Па Христа, с Којим на пример догмат Првог Ватиканума из 1870. године ни не рачуна. Нити Га констатује у стварима живота, смрти и спасења. А све због папоцентричне политике-која је у Ватикану тоталитарна. Штавише, сходно њему ето утиска да самога Христа ништа више нити интересује на Земљи, нити Га ишта обавезује на њој?!

А то што је он, Млади папа уобручио своју главу троспратном тијаром као шлемом или кацигом, а остатак свог тела најоскудније плаштом камуфлирао, јесте редитељски марифетлук намерно смишљен, да би се постигао контраст. Папска Курија притом, увелико шаље сигнале преко тијаре! И то преко сва три нивоа своје ерминевтике: да се са њеног врховног нивоа влада небеским силама, са средишњег земљом, а са најнижег (чеоног и рубног) демонима у Паклу. Шта је са њеним четвртим спратом: чистилиштем, дозволимо питање?!

Сам Први Ватикански концил (1870) у интермецу изметнуо се у Доба свеобухватног папинског пада на свим трима Сатаниним испитима; испитима које Ватиканска Курија, уз помоћ све своје папазмагорије никада неће моћи да положи. Јер папизам постоји и оперише у ванхришћанским и нејеванђелским категоријама. Његов примордијални крштењски код је промењен: није ти више неопходно бити хришћанином да би био спасен, блажен и свет! Његова темељна енергија је промењена: од нестворене, благодатне богочовечанске на створену, човечанску; зато ти више није неопходна сама благодат да би био обожен: све сада зависи само од аранжмана са папом – и од индулгенција РКЦ-е. Римски папа је догматом Првог Ватиканума из 1870. године променио и сами Декалог Божјих Заповести: Свео га је на прву заповест као општеобавезујућу, а њу поистоветио са собом, па она сада гласи да је папа Господ Бог наш, и да ми не можемо имати других богова осим њега.  Завршавамо са изригавањем ове уклете теме, која је туђа, умна и преисподња болест, и ми смо у духу згрожени њом као квази-догматом о папинској непогрешивости док он говори, (зашто не и док седи и влада?!) као свемоћан. Закључак о томе може бити само један: да је Први Ватикански концил a. D. 1870. срушио Римокатоличку цркву, раскопао њено јеванђелско хришћанство.

А ми, будући жртвама папизма и инквизиторске Курије као искључиво људске пошасти, сви у души ипак задржавамо наду да ће у латинским народима остати бар мало непапистичке побожности!, бар мало непапистичког хришћанства!, попут оне народне побожности и оног народног хришћанства што се примећују у Роселинијевом реализму, односно италијанском народном неореализму. Инако Роселинија, његов  дар за интерпретацију светог као најопипљивијег и материјализованог у времену и простору најбоље се прати у његовим светлописима Цвеће светога Франциска и Месија.

Закључимо. Један папа, попут овог Младог, дакле не би добро прошао у Хрватској, иако је и она његова тера мисионис. Зашто не би? Зато што би он већ био допустио да падну папа Пије XII и фратар Хунипер Сера, а за њима да падне и кардинал Алојзије Степинац! Јер када он то не би допустио, ми бисмо помислили да су дошла последња времена. Њему опет, сажаљење не би допустило да пусти на људе толику силу страха. Страха од кога? Од рогатих блаженика и светаца попут, рекосмо, папе Пија XII, кардинала Алојзијa Степинца и фратра Хунипера Сера?! Шта рећи а не порећи, и каколи опет од тих пошасти утећи, питање је сад …?!

Асоцијација на: „Младог“ Источног папу

 

Велико неповерење нам уливају изрази који се налазе у обраћањима Цариградског Патријарха Вартоломеја Првог у најновијем периоду кризе његовог идентитета. Зато питамо: Да ли су они одјек папске доктрине о субординационој еклисиологији Првог Ватиканског Концила из 1870. године?!  Јер Цариградски Патријарх бесомучно репетира појам мајка Црква у односу на појам мајке цркве, и на крају, волшебно прелази на терен појма ћерке цркве у Украјини. Да ли ће он то чинити и у будућности?!

Ствар у вези са семантиком појма мајка Црква почиње да се компликује када знакови или семе почну да се продужују означеним, и да се роје: уређење и одбрана православних канона; искључиво право Мајке Цркве да уређује каноне; преузимање водеће улоге у ширењу свете науке и богословског учења; само њена канонска привилегија, молитва и благослов цркве и Васељенских Сабора да носи изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава (црквородица, н. п.); Црква Цариграда као Мајка Црква је оваплоћење слободне љубави Христове; велика обавеза Мајке Цркве која нема ограничења(видети: Чтец Ведран Гагић, у: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама, Сајт и одредница, (4) https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html.

(5) http://bit.ly/2WADvDW

Становиште цариградског Трона је кључ за разумевање ових семантичких репетиција! А оно се тиче његовог положаја и односа у Православној Цркви. Ту се дакле срећемо са усамљеним, повлаштеним и искључивим односом! Следи кулминација у односима-односима према другима, а не са другима. Њу ћемо приказати личном подршком датом тексту-ставу нашег чтеца Ведрана Гагића (Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама)!, а приказаћемо је у цитираних седам изведеница из, по нашем мишљењу милитаристички усмерене административно конципиране еклисиологије Фанара!-Фанара у обраћању граду и свету, односно народима и икумени данас! Притом неће изостати наш пропратни коментар.

Ево седам изведеница које је теолог Ведран Гагић педантно пренео из изворника:

1. „Васељенски Патријархат језа Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“.
2. Васељенски Патријархат „ужива канонскујурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“.
3. Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“.
4. „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусукроз свет у свакој епохи“.
5. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не иВасељенски Патријархат, (и) заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6]
6. “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“.
7. „…сви треба да се чвршћеповежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“.

(Видети код Гагића за: (6) „Чудне Речи Цариградског Патријарха“овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/).

Ево седам наших коментара на изведенице које су цитиране према изворницима.

1. Квасац је преко мере укиселио тесто.

2. Од стране Васељенског Патријархата дошло је до одступања од обавезе да се чува јединство и заједница локалних Цркава; дошло је до одступања иод свеукупног пута Православља у савременом свету и историји.

Друго: Зар саме локалне Цркве нису Аутокефалне и Аутономне?!

3. Зар Глава Православног црквеног Тела није Христос?!

4. Зар то исто не чине и све остале Патријаршије, Архиепископије и Аутономне Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?!

5. Зар историјски и чињенично почетак Православне Цркве није Јерусалимски Сион, заједно са Антиохијском Црквом?!

6. Ко не исповеда веру православно, ко учини да га више не буде, и кога више не буде било, без њега ће се моћи благодарећи онима који ће наставити да православствују! Зар Седам Малоазијских Цркава није нестало а Црква опет наставила да постоји?!

7. Да ли се кладенац налази у данашњем Фанару? Да ли се он богато напајаса светог извора наше ромејске побожне Нације и [Рода?], тојест, да ли само филелинског геноса, или из свеколиког рода  хришћанског и православног?! И опет, да ли је овде реч о истој православној беспрекорној Вери Фанара до Украјинског питања, или и после Украјинског питања?!

Ево и закључка.

Ми лично, у овом тренутку бојимо се да за ових седам чудних речи цариградског Патријарха, односно речи громопуцатељних, као и за све друго што Фанар преко неких својих првојерараха и јерараха, и поодавно, и сада,  увелико чини неправославно –немамо других речи до следећих:

Васељенски Патријарх Вартоломеј Први много је хтео и много започео, али га је час империјалистичких и нецрквених тежњи, речи и чинова на странпутицу одвео!!!

О томе је дакле реч у овој нашој Представци САСабору!!!

25/12 април

2019. год.

Еп. крушевачки Давид

https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru

[Августин]

УКРАЈИНА ДАНАС

 

[Vladan :::.]

За архиву, још једно саопштење, а не би ме зачудило да је и последње у овом низу...

 

Поводом најновијег писања епископа бачког („Пасхални прелаз Епископа Максима“, објављеног 8. мaja 2019. године), имамо да истакнемо следеће:

Лепо је видети наставак писања у добронамерном тону и маниру, премда остаје чињеница да епископ Иринеј ни у једном од своја четири текста није успео да укаже на нетачности и погрешне поруке у Саопштењу Епархије Западноамеричке, које му је и послужило као ударна каписла. Оно у чему јесте успео, јесте да прошири тему и потом учита непостојеће поруке у поменуто Саопштење. Стога је и могао да у игру уведе украјинске расколничке заједнице у САД иако наше Саопштење ни у ком случају њих није подразумевало јер су оне еклисиолошки непостојеће.

И даље одговорно тврдимо да ОДЛУКЕ Епископског савета о несаслуживању са канонским украјинским свештенством у САД (под омофором Васељенске патријаршије) нема, нити је било. Ако је и било саопштења појединих епископа, које епископ бачки у свом одговору опширно наводи, а којима је сугерисано супротно, Савет никада такву одлуку није донео.

Што се тиче „случајева у Охају“ ту ствари такође стоје другачијe. Догађаји које описује епископ бачки, на основу свог извора, десили су се током 2018. године. Дакле, ради се о догађајима пре додељивања фамозног „томоса о аутокефалији“ из јануара 2019. године. Наш коментар о непостојању тих заједница се односио на нову реалност по питању Украјинаца у САД, тј. оних који јесу и оних који нису „под омофором Цариградске Патријаршије“. На основу тога смо и могли рећи у првом тексту да „Порошенкови Украјинци“ (мислећи на нову тзв. аутокефалну Украјинску Цркву) не постоје као црквени ентитет у Америци. Дакле, говорили смо у презенту, месеца марта 2019. године. Осим тога, у поменутим догађајима у Охају (фотографски документованом) нема канонског украјинског епископата него свештенства (ту је тачно наведено: „један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама“), за које смо, међутим, обавештени да су због тог неканонског саслуживања сносили канонске епитимије и последице. Дакле, украјински Епископи из Васељенске патријаршије су били против тог саслуживања а сами нису били присутни! Сва та саслуживања, неканонска са гледишта канонских Украјинаца, не могу да се користе као аргумент у био чијој интерпретацији. Такође, није тачно да је митрополит Антоније „саслуживао са унијатима и другим расколницима“; тачно је, пак, да су они били присутни једном чину, носећи обележја архијерејског чина – али, опет, без саслуживања! (Уосталом, за то саслуживање, колико видим, није достављена никаква фотографија).

Мало појашњење: у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, које је Филарет својевремено просто украо од канонских Украјинаца у САД, морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. (Ово се односи не само на САД него и остале области у свету у којима је Филарет основао своје парохије). Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве.  Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању.

Понављам још једном: владика Иринеј није у праву када оспорава наш исказ по коме нема „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци“, јер се код нас израз „јурисдикција“ односи на самосталну епархијску структуру. Не постоји, дакле, јурисдикција, него постоје украјински епископи (само двојица) и парохије унутар једне и једине јурисдикције: Васељенске патријаршије.

Још једном да поновимо: „у финалним актима Критског сабора“ који су у припреми (а та акта укључују стенографске записе дискусија, поздравна слова, разна обраћања и сл., а не само „текстове Сабора“, како их именује владика Иринеј, мислећи ваљда само на шест саборских докумената) наша титула је (накнадном интервенцијом) исправљена и то ће се показати „када та акта буду коначно и званично објављена“, тј. одштампана као званична Акта (Практика) Светог и Великог Сабора на Криту.

Потписи епископа бачког, како признаје, стоје на релевантним документима са саветовањâ у Шамбезију по питању дијаспоре, а они се своде на документ ”Православна дијаспора“ (које документе је Свети и Велики Сабор усвојио и потврдио). Епископ Иринеј не скрива своју улогу у тим документима и признаје да их је потписао, а ми читаоце упућујемо да прочитају тачке: 2 б) и 6 документа о дијаспори, а потом и Правилник рада Епископских сабрања у Православној дијаспори, тачке: 4(2), 9, 10. Из ових тачака следе значајне ингеренције у односу на првопрестолну Цркву које показују да она у много чему служи као тачка референције за укупну дијаспору.

Напослетку, свакако да епископу Иринеју уписујемо у заслугу његов текст, „пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање“, као и друга прегнућа и текстове везане како за Свети и Велики Сабор 2016. године тако и оне везане за рад Светог архијерејског сабора Српске Цркве. На тим ранијим текстовима се многи могу учити много чему, а понајвише црквеној икономији и дипломатији.

Ваистину Васкрсе Господ!

 

Извор: Епархија западноамеричка

 

View full Странице

[Ромејац]

 

[Ведран*]

 

Александар Живковић: Притисак Стејт департмента на Православне цркве

•  
•  
•  
•  
•  

Пише: др Александар Живковић

Деветог маја о.г. код бугарског патријарха г. Неофита дошао је у посету Семјуел Браунбек, амбасадор и представник Стејт департмента за религиозне слободе. ( http://www.bg-patriarshia.bg/news.php?id=289928&fbclid=IwAR0hm8WVnBbVGd3sSltlNd4Uy2gIJUPSVNnHknoM76-ZL5BcIiopMz5hCOE) Овај гост, иако је дошао са празничног одмора на Светој Гори, био је, у неку руку, изазовнији за бугарског патријарха од папе Франциска. Док је папи патријарх, могао само да понови поступање и речи свог претходника, Блаженог Спомена Максима, сада је требало одговорити на Браунбеков позив да БПЦ заједно са Стејт департментом ради на религиозним и црквеним питањима. У том смислу, патријарх Неофит добио је позив да у јулу месецу у Вашингтону учествује у стварању "глобалног удружења које би потпомагало вероисповедање".

Није поменуто, да ли је тема била и "украјинско питање", али будући да је 6. маја оно разматрано са архиепископом атинским Јеронимом (https://www.romfea.news/the-archbishop-met-with-the-us-ambassador-on-religious-freedom/), а да је сам Браунбек велики покровитељ "аутокефалије" бастардне структуре "ПЦУ", блиско је памети да се са бугарским саговорницима, такође, разматрала та тема, као што ће се наредних дана наћи на дневном реду амбасадорових посета Румунији и Молдавији.

Није нека тајна да вашингтонска администрација жели да обезбеди да бар још једна помесна Православна црква призна "ПЦУ". То би донело поене како у самој Украјини, тако и ван ње. Актуелизовала би се питања које локални представници америчке политике према Православљу ионако држе "отвореним": Македоније, Молдавије, можда Белорусије, Црне Горе итд. Могућности да се неутрализује ефекат онога што је Хантингтон посматрао као геополитичку "православну цивилизацију", врло су примамљиве стратезима америчке религиозне политике.

Очито, актуелни притисак на Помесне цркве је велики и неће се завршити усаглашавањем око неколико "политички коректних" фраза.

Историчари ће, можда, приметити континуитет у настојању западних сила, најмање од Кримског рата, педесетих година 19. века, да Русију истисну са положаја заштитнице православних хришћана на Балкану и Блиском истоку. Али, пуко понављање историје, некада не пружа одговарајуће одговоре на актуелне изазове.

Православни ће, свакако, искористити своје историјско искуство, да очувају суштинске елементе црквено-националне самосталности у својим земљама. То, међутим, није довољно да би се одговорило на антиправославну пропаганду, геополитичке игре моћи и константне притиске на политичком и духовном плану. Потребно је дубље промишљање и живљење у саборности, да бисмо сачували "слободу којом нас Христос ослободи".

То није питање само нашег духовног опстанка. Од Васкрсења ово је питање наде за читав људски род. 

 

 

• александар
•  
• живковић:
•  
• притисак
•  
•  
• стејт

[Ведран*]

 

Да ли Владика Максим прихвата расколнике у Америци, противно препоруци СА Сабора и Синода СПЦ?

У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1]

Подсећања ради, полемика је покренута Саопштењем Владике Максима још 16. марта[2] којим је прозвао Епископа бачког идентификујући га као неку групу смутљиваца «портпарола» од којих долазе «чудновати ставови». То Саопштење је садржавало и друге необичне елементе о чему је већ довољно било речи.[3]

Након тога уследио је ред реплика од стране Епископа Максима на сасвим оправдане и одмерене реакције Епископа Иринеја, али без конкретних одговора на постављена му важна питања. Уследиоло је и неколико интервјуа (један пре и два после Саопштења) Епископа Максима у којима је фигурираро читав низ проблематичних и/или нејасних ставова.[4]  Али на жалост, сведочили смо и изношењу доказаних неистина и «преправљању» текстова од стране Епископа Максима, о чему је такође било доста речи.[5]

Чињеница стоји да је званични став Српске Православне Цркве по питању Украјинске кризе сасвим јасно и благовремено изнет у јавност Саборским Саопштењем од 12. новембра 2018 г.[6] Тај став је додатно прецизиран након небивалог акта потписивања такозваног томоса о аутокефалности украјинских непокајаних расклоника 5. и 6. јануара 2019.г од стране цариградског Патријарха. У ту сврху, а због новонасталих околности у којима је било потребно јасно се определити у погледу (не)саслуживања са расклоничким групацијама, Синод Српске Православне Цркве 13. марта издаје препоруку уздржања од саслуживања са (1) расколничким клирицима, и (2) са оним лицима која са расколницима «саслужују или ступају у општење», и све то у складу са кононским начелом које говори да ко ступа у општење са неким ко је изван општења и сам бива изван општења.[7]Дакле став наше Цркве је био сасвим јасан. Он није препоручивао било какав прекид општења са «осталим Православним Црквама» него са расколницима и са појединцима који својим деловањем иступају из благодатног крила канонске Цркве и присједињују се расколницима.

Упркос томе, Епископ Максим одлучује да само неколико дана након изношења препоруке Синода прозове Епископа бачког и сврста га у ред неких апстрактних смутљиваца (портпарола), иако је Епископ бачки изнео свој «лични став» који је потпуно у складу са самом препоруком Синода и претходним ставом СА Сабора СПЦ. У том своме обраћању Епископ Максим је позвао целокупно стадо поверене му Епархије да и даље општи са «онима са којима смо до сада били у општењу», без опаске на уздржање од општења са оним лицима која се присаједињују расколницима као што је то СА Синод препоручио, па и Епископ бачки сугерисао у своме личном ставу. А да би оправдао тај свој позив, који је у супротности са препоруком Синода, Епископ Максим замагљује речи СА Синода и речи Епископа бачког, па уместо да помиње препоруку о уклањању од општења са појединцима (лицима) који «саслужују или ступају у општење» са расколницима, како и Синод и Епископ бачки то дефинишу, он измишља да «портпароли» «негде тврде а негде сугеришу, да Српска Црква тобоже препоручује да се клонимо општења са … осталим Православним Црквама». Затим Владика Максим свом жестином напада тога «сламнатог човечуљка» (straw man) којега је сам креирао, док се у процесу пројављује као чувар евхаристијског јединства. А „портпарол“ бачки, па и цели Свети Архијерејски Сабор, Синод и сам Патријарх, испадају као група неозбиљних људи који не разумеју значај „евхаристијске заједнице“ у истој мери у којој то разуме Владика Максим!

Укратко речено, сасвим јасан став, и сасвим јасну позицију СПЦ у односу на украјинску кризу, Епископ Максим је својим „самосталним“ деловањем успео да преокрене у стање унутрашње полемике у оквиру СПЦ. Од јединственог и јасног става дошли смо до расправе само захваљујући упорности Епископа Максима. Раније сам писао (и то документовао) да у свету ово ствара слику по којој у СПЦ постоји унутрашњи раздор по питању Украјине, што се потом користи у пропагандне сврхе и сврхе притиска на јерархију других помесних Цркава да признају расколнике као закониту Цркву, а самим тим да прихвате и новофанарску еклисиологију.[8] Јер ове две ствари, признање, макар и делимично, украјинских расколника и прихватање новофанарске еклисиологије, долазе у пакету у коме томос игра улогу тројанског коња.[9]

Својом последњом репликом Епископу бачком, Епископ Максим најјасније до сада износи своју позицију по питању украјинских расколника у Америци (и дијаспори уопште) а самим тим посредно и о тзв. украјинском томосу (тројанском коњу). Навешћу релевантне делове у целости. Епископ Максим каже:

„…у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, … морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. …Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве.  Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању.“

Најпре техникалије. Стварност на терену негира речи Епископа западноамеричког. Цркве које потпадају под Денисенков Кијевски Патријархат (у том смислу и у САД-у) и даље постоје, па и даље параеклисиолошки потпадају под Денисенкову управу. То тврди и сам Денисенко који и јесте шеф ових расколника. [10] Денисенко и даље оперише, или под заставом „Кијевскиог Патријархата“, или под заставом нове тзв. „Православне Цркве Украјине“. Зависи како се узме. Они се „еклисиолшки“ шизофрено сматрају као патријархат (интерно), а као митрополија (екстерно). Преотете Цркве у Украјини су рутински правно регистроване под Денисенков „Кијевски Патријархат“ а не под „ПЦУ“.

А сада да пређемо на суштину.  По горе наведеном цитату изгледа као да Епископ Максим износи став по којем он прихвата дејство украјинског томоса. Јер захваљујући томосу све парохије дијаспоре треба да уђу у састав цариградске Патријаршије. Захваљујући управо томосу, а не било чему другом, а свакако не по некој волшебној сили по којој прелазе из „еклисиолошки непостојећих“ у „еклисиолошки постојеће“, како воле да кажу он и његов протеже др. Александар Милојков. Поставља се питање, када је и на који начин наша Црква одлучила да прихвати томос или у најмању руку дејство или овај ефекат Вартоломејевог томоса? Или је то Епископ западноамерички самостално одлучио да након што ове расколничке парохије уђу у цариградски Патријархат „по духу томоса“ све ће бити ОК што се тиче саслуживања са њима? Или ће епископ западноамерички рећи да је кроз ово „појашњење“ он само „описивао“ дејство томоса, да није рекао да га прихвата, а да при томе, претпостављам, неће рећи ни да томос у  потпуности одбацује?  Ово последње сматрам на основу чињенице да већ неколико месеци он избегава јасно да одговори на ова питања. Само у првој реплици Еп Иринеј му је поставио тачно 12 повезаних питања везаних за овај моменат.  Ни на једно није одговорио.

Зашто сам рекао да је томос тројански коњ фанарске новоеклисиологије? Зато што кроз признање ефеката томоса признаје се целокупан његов садржај. А његов садржај има многе проблематичне елементе. На првом месту томос изражава неприкосновеност власти цариградског Патријарха над свима, па чак и над предстојатељима помесних цркава (укључујући и нашег свјатјејшег Патријарха Иринеја!) јер се у томосу тврди да је цариградски Патријарх глава свим Црквама! Друго, томос изражава став да је целокупна дијаспора потчињена Фанару. Треће, томос уводи терминологију мајка-ћерка Црква по први пут у историји када је реч о додели аутокефалије (раније је нова аутокефална Црква увек постајала сестра Црква). Четврто, томос редефинише сам појам аутокефалије, претварајући аутокефалију у нешто што сам у једном од својих текстова назвао кованицом алокефалија. Оно што је додељено украјинцима није аутокефалија. Пето, прихватањем томоса прихвата се „право“ цариградског Патријарха, да „мења историју“ нешто што по речима митрополита Калиста Вера који цитира Аристотела „ни Бог не може“ (алузија на Вартоломејево укидање одлуке од пре 300 година). Шесто признаје се право цариградског Патријарха да мења јурисдикцијске границе других Цркава, уставе, епископство, да отима делове, да смењује митрополите, као што је обавестио митрополита Онуфрија да више није митрополит Кијевски). И још много тога.

Према томе, томос је тројански коњ, јер бисмо и кроз најмање признање једног његовог дела изгубили сваки аргумент којим би покушали да се одбранимо и да не прихватамо све његове друге елементе. У целини, томос значи апсолутни еклисиолошки крах, пад гори од онога пре скоро хиљаду година. Епископ Максим нам управо сугерише пут којим бисмо на мала врата унели тројанског коња „у двориште“, кроз прихватање расколника у дијаспори који би ушли у цариградску јурисдикцију „по духу томоса“. А ми у канонском јединству са канонским јурисдикцијама, како нас ноншаланто подсећа Епископ западноамерички.

Када узмемо у обзир све што се до сада десило и све што је Епископ Максим до сада јавно изрекао добијамо један веома чудну ситуацију. Његово деловање изазвало је полемику коју је он могао лако да отклони уз пар јасно изнетих ставова и неколико одговора на јасно постављена питања. Међутим, Владика Максим бира други пут. Он бира да не одговори ни на једно суштинско питање, а при томе наставља да полемише све до своје „благословене тачке“.

Имали смо прилику сви да видимо да Владика непрестано и упорно понавља неофанарску терминологију у погледу доделе аутокефалије „држави“ а не Цркви![11] Ту је још његово негирање каноничности доделе аутокефалије нашој Цркви (односно држави, како он каже!). Његово документовано фалсификовање текстова (додавање наводника) првенствено преко сајта теологија.нет (али и на другим местима) и несувисла објашњења потпуно неприхватљивих ставова о „неканонском поступку цариградског Патријарха“ из времена Св Саве, који је „заобишао“ канонског епископа српских земаља (Хоматијана).[12] О томе да су и избор и хиротонија Св Саве били не сасвим канонски, али прихватљиви „по икономији“!  Ту су и његове вишеструко доказане неистините тврдње да је исправљао своју неофанарску титулацију на документима критског Сабора. Да Епископски савет у Америци није донео одлуку коју је донео, како смо видели из докумената које је навео Епископ бачки.

Даље. Владика Максим има и веома чудно виђење свеукупне ситуације у Украјини. Оно што се дешава у Украјини, где проваљују, пљачкају и спаљују храмове, туку и прогањају свештенике и вернике, приводе их на саслушања, депортују и одузимају држављанство (случај Епископа Гедеона) и сличне до неба вапијуће грозне појаве, Владика Максим сагледава кроз неку своју призму. Он каже „садашње превирање у Украјини је један привремени проблем“…и онда нам износи своје, како каже, „мањинско“ мишљење[13] (обавезно види фусноту)…да канонска Црква у Украјини, на све ово што се тамо дешава „не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.“ Ми сви добро знамо из историје да су римокатолици у једном периоду огњем и мачем „на другачији начин“ уводили људе „у благодатни простор Цркве“. Али то до сада нисмо имали у Православној Цркви.

Овакво деловање Епископа Максима нанело је вишеструку штету нашој Цркви.

1. Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у нашем друштву. Када један Епископ делује на овакав начин, он не наноси штету само своме угледу, као Епископа, као професора и човека, него наноси штету Цркви у целини и сваком њеном члану понаособ. Неминовно је да ће људи позивајући се на овакво деловање, генерализовати и говорити «Ето! Сви су такви!».
2. Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у свету. Прво, шаље лажну слику подељености у клиру по суштински важним питањима, као што је ово. А питање се не тиче само Украјине него целе Православне Цркве. И то је данас вероватно најважније питање (ако код некога још постоје двоумљење). Друго, зато што овакво јавно и полемичко неслагање око значењајасно изречених речи из става Сабора и Синода, шаље искривљену слику непрофесионализма и беспоретка у администрацији наше Цркве. Наравно, да то не значи забрану мишљења и размишљања, али је познато како се другачија (и издвојена) мишљења износе без стварања раздора.
3. Овакво деловање одвукло је пажњу са других важних тема и питања која чекају решење. На првом месту рад на превазилажењу (у истини!) расцепа који је изазвао Патријарх Вартоломеј својим деловањем, ако је то још икако могуће, или алтернативно рад на томе да Црквена пуноћа изнесе свој јасан суд о овим поступцима. А затим горућа питања везана за нашу унутрашњу мисију, црквену просвету, нови устав, као и сва остала редовна и текућа питања.
4. Овакво деловање угрозило је чак и наше односе са Цариградом. Будући да Цариград добија «сигнале» који нису истински став наше Цркве (као на пример став Епископа Максима да ми саслужујемо са онима међу њима који саслужују са расколницима) што ствара једну општу конфузију и неповерење у нашим међусобним односима.
5. Наше колективно неподизање гласа, или слабо подизање гласа, против изјава које занемарују страдање наше браће и сестара, нанело је додатну бол нашој многострадалној украјинској браћи и сестрама. Њима, који од нас очекују утеху и подршку. И ова чињеница је у свему највећа мрља на свима нама јер говори о томе да још много имамо да порадимо да бисмо истински пребивали у хришћанској љубави.

Надам се да ће Свети Архијерејски Сабор препознати опасност од оваквог деловања и да ће изнаћи начин да не остави никакав простор за било какво будуће слично деловање. Надам се да ће се пројавити јединство у Духу Светом најпре међу нама, у нашој помесној Цркви, а онда да ћемо, у оквиру наших могућности, моћи деловати и на ширем пољу, васпостављајући нарушено свеправославно јединство.

Моја скромна молитва је свакако на то усмерена у ове светле дане пасхалног периода.

чтец Ведран Гагић

10. мај 2019

 

ПРИЛОГ I

хронологија неких текстова о украјинској кризи, полемици коју је покренуо Еп Максим, и фанарској новоеклисиологији

12. новембар (СПЦ – Сабор)

http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

17. јануар (Еп Максим)

https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

20. јануар (Дејан Мачковић)

https://teologija.net/ukrajinska-drama/

5. фебруар (о. Дарко Р. Ђого)

https://teologija.net/apologije-jedne-ideologije/

13. март (СПЦ – Синод)

http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

13. март (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/lichni_stav_uz_stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

16. март (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0

20. март (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli

22. март (Еп Максим)

http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim

27. март (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima

29. март (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno

6. април (Еп Максим)

https://serborth.org/04052019.html

12. април (Ведран Гагић)

https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/

13. април (о. Зоран Ђуровић)

https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57983-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-de-constanti-et-perpetua-virtute-maximi-episcopi/&

19. април (Еп Максим)

https://youtu.be/SoqttYDvLAQ

19. април (о. Зоран Ђуровић)

https://pouke.org/forum/index.php?/topic/58103-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-contra-mendacium-maximi-episcopi-continuatio/&

23. април (Ведран Гагић)

https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/%d0%b7%d0%b0%d0%bf%d0%b0%d0%b6%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d0%be-%d1%82%d0%be%d0%bc%d0%be%d1%81%d1%83-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be%d0%ba%d0%b5%d1%84%d0%b0%d0%bb%d0%b8%d1%98%d0%b8-%d1%84%d0%b0%d0%bd%d0%b0%d1%80/#_ftn22

2. мај (Еп Иринеј)

http://spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_vrlina_istinoljubivosti

5. мај (Еп Давид)

https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/

6. мај (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_pashalni_prelaz

8. мај (Еп Иринеј)

http://www.spc.rs/sr/pashalni_prelaz_u_verziji_episkopa_maksima

9. мај (Еп Максим)

http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka

 

ПРИЛОГ II

Хронологија мојих текстова о украјинској кризи и фанарској новоеклисиологији

Сви наведени текстови се налазе на блогу на адреси: www.sozercanje.wordpress.com

 

• Чудне речи Цариградског Патријарха 11/09/2018
• Нека Размишљања о Одлуци Синода ЦариградскеПатријаршије13/10/2018
• Денисенкова еклисиологија ЦариградскогПатријархата03/11/2018
• Можда „аутокефална“, а сигурно зависна„црква“29/11/2018
• Ко се за штапокајао?04/02/2019
• Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму12/04/2019
• Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару иНама23/04/2019
• Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачкомИринеју08/05/2019

[1]http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka

[2]http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0

[3] http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli

[4] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

[5]http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim

„Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“ https://tinyurl.com/y58yxosf

https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57983-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-de-constanti-et-perpetua-virtute-maximi-episcopi/&

https://pouke.org/forum/index.php?/topic/58103-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-contra-mendacium-maximi-episcopi-continuatio/&

[6]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

[7]http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

[8] Види нарочито мој текст: Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму https://tinyurl.com/y58yxosf

[9] О опасностима новофанарске еклисиологије сам нашироко писао још од септембра прошле године па све до сада, у забелешкама на свом блогу, које сада неочекивано служе и мени као нека хронологија ове кризе (за списак ових текстова види прилог II, или директно, www.sozercanje.wordpress.com). У скорије време Владика Давид крушевачки je такође писао о овој тематици. Овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/08/episkop-krusevacki-david-razmisljanja-zapazanja-i-gnome-o-nekim-sadasnjim-i-ovdasnjim-crkveno-narodnim-temama-8/  и овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/

А да не помињем увек кристално јасне ставове Епископа Иринеја бачког од почетка кризе (видети у прилогу I све одговоре Епископа Иринеја Епископу Максиму по хронолошком реду). Иако ова тема изискује једну много дубљу и темељнију обраду, иако је веома важна, о њој није било много речи све док Епископ Максим није интензивирао своје јавно деловање по овим питањима. Тако да, на чудан начин, као Црква можда дугујемо захвалност Епископу Максиму што нам је скренуо пажњу на опасности неофанарске еклисиологије.

[10] https://spzh.news/ru/news/61794-filaret-jesli-diaspora-upc-kp-ne-khochet-byty-s-fanarom-jeje-zastavity-nelyzya

[11] Види мој текст: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама https://tinyurl.com/y4y3djy8

[12] Занимљиво је да ове ставове Епископ Максим износи само у верзијама свога „интервјуа“ под насловом „Ако ово буде крај знаћу да није љубав“ на српском језику, али не и на енглеском језику. То је само једна у низу „креативних обрада“ текстова Епископа Максима. Очигледно је да се ова тврдња, да је цариградски Патријарх на неканонски начин доделио аутокефалију нашој Цркви, не прима са симпатијама ни код браће Грка. Епископ Максим, рекло би се, указује им поштовање (не жели да повреди њихова осећања) па ту реченицу о „неканонском“ поступку цариградског Патријарха избацује у енглеском преводу свога интервјуа. Али зато је нама, Србима, оставља, на „знање и равнање“ као ново научно откриће о томе да смо неканонски добили аутокефалију!? Иначе ваља овде напоменути и то да „разговор“, то јест conversation (на енглеском), који је објављен као интервју под горњим насловом, код епископа Максима изгледа другачије на српском, а другачије на енглеском језику, у неким веома кључним и индикативним деловима. «Разговор» поприма другачије облике и садржај, зависно од тога на којем је језику, за коју публику је намењен, зависно од времена и околности у којима се објављује и преобјављује, у коју сврху и са којим циљем се употребљава. Могу се на пример видети верзије на сајту теологија.нет и на сајту publicorthodoxy (српски и енглески) и све три су различите, не само у погледу превода или због чињенице да су на publicorthodoxy објављени само делови, него на кључним местима различити. Види на пример, следећу фусноту.

[13] Које, узгред, није наведено као „„мањинско“ мишљење“ на сајту publicorthodoxy јер је та платформа намењена спољашњој публици (изван СПЦ), па чак ни на српском језику на том сајту не стоји као у оригиналу „мањинско мишљење“. Тамо стоји „по мом скромном мишљењу“, а на енглеском „my hopes are” тј. „моја надања су“. По мом суду ово је у складу са оним што сам поменуо. Фанару иде на руку стварање слике сукоба већих размера у СПЦ. Ту је Владика Максим својим деловањем учинио допринос. Јер када би фанарској али и целокупној грчкој јавности (и шире где је потребно да се врше притисци на јерархију) било изнето да и сам Владика Максим тврди да је његово мишљење „мањинско“ у СПЦ ствар не би могла више медијски да се профилише као нека подела у СПЦ по украјинском питању. Зато, сматрам, Владика Максим пажљиво мења речи у енглеском преводу на сајту који је под контролом архона цариградске патријаршије (publicorthodoxy) да би сакрио чињеницу да је његово мишљење „мањинско“.

 

извор: www.sozercanje.wordpress.com

 

[Bokisd]

Gledam sad, osam meseci traje tema, 500 strana i skoro 250.000 pregleda ,.... svaka cast svima koji su ucestvovali na temi...

[Bokisd]

[Просечан србенда]

Брате тако отрежњујуће делује онај део око томоса (није томос аутоматик:)), као тројанског коња у коме се крије суштина Фанарског новоучења и шта следи његовим признањем.

[Просечан србенда]

1 hour ago, Bokisd рече

Gledam sad, osam meseci traje tema, 500 strana i skoro 250.000 pregleda ,.... svaka cast svima koji su ucestvovali na temi...

Ту су и наша јужна браћа МКД