Зоран Ђуровић: Шта има Амфилохије против Степинца?

[Снежана]

пре 2 минута, Ведран* рече

То ја кажем зато што је боље да ви сви одете пре мене. 

не тако, суптилније то треба, мој стриц је говорио мојој стрини: " Маро ја тебе толико волим, желео бих да ме једног дана сахране поред тебе" 

[Isusovo magare]

 

Подржимо рад сајта Поуке донацијом за одржавање (кликните на обавештење)

Извињавамо се, постоји мали проблем

Something went wrong. Please try again.

Error code: EX-1

---

• Контактирај нас

Ja cijelo jutro samo ovo vidim..

[Жика]

On 18.9.2018. at 19:08, Васијан рече

Ово може бити само у твојој и Зорановој машти. Дотле сте догурали да морате да догматске ствари проглашавате као педагошке. То је и срамота и смех и туга, истовремено. 

За Православну Цркву, целокупну, а посебно за СРПСКУ - Артемити немају никакве Свете Тајне, и то није никакав педагошки метод, јер у таквим стварима нема педагогије, јер су у питању догматске ствари. Тако нешто само Ви, који исповедате јерес неизгладиве благодати, можете лупити, па макар и само помислили то. Но, питајте сваког Владику, од Буловића, па до Патријарха: да ли је то обмана којом Црква лаже људе тврдећи да је безблагодатно оно што је благодатно (!!!), или је пак суштинска истина (и власт Цркве) објављена у томе. Ниси ни свестан колику глупост си лупио, али добро.

Требао и сам @Zoran Đurović да види да јереси неизгладиве благодати нема ни у Православној Цркви. 

цитат од брата @Благовесника:

"За тог Дедејића, управо он, цариградски патријарх, са 9 чланова Цариградског Синода, још 1997. је рекао:

”Да се нико не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи или саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља”.

Дакле, за Ђуровићевог (још увек) Патријарха Цариграда, је рашчињени и анатемисани Поп Дедеић лишен чина (неопростиво) и неразрешиво одлучен од Господа. Нема никакве благодати и благослова!

Што се тиче расколника МПЦ, они су Црква, али у расколу (у болесном стању). Имају благодат Светих Тајни и Црква Православна им то не пориче. Ниједан Архијереј њихов није рашчињен, ни анатемисан. Тако да они припадају Цркви иако немају општења. Али, такво стање не може вечно да траје.

 

 

 

Ниси доследан. Признајеш Македонцима Свете Тајне а сматраш да су расколници. Ти рече да нико ван Цркве нема Свете Тајне.

[Zoran Đurović]

пре 40 минута, Жика рече

Ниси доследан. Признајеш Македонцима Свете Тајне а сматраш да су расколници. Ти рече да нико ван Цркве нема Свете Тајне.

Биће интересантно сада кад се поанатемишу ови наши (на Фотија и Игњација @Васијан ми никад није одговори, као ни на питање ко су новацијани, валидно анатемисани јеретици или расколници; прочитао сам Мелетиносов памфлет, за разлику од Васијана, и код њега нема ових млаћења) да нам Васијан каже где је Права Црква!

[Жика]

пре 14 часа, Zoran Đurović рече

Биће интересантно сада кад се поанатемишу ови наши (на Фотија и Игњација @Васијан ми никад није одговори, као ни на питање ко су новацијани, валидно анатемисани јеретици или расколници; прочитао сам Мелетиносов памфлет, за разлику од Васијана, и код њега нема ових млаћења) да нам Васијан каже где је Права Црква!

Побио је сам себе са Македонцима. Убеђује нас да нема Тајни у расколу а на крају каже да Македонци имају Тајне.

[Ведран*]

пре 10 минута, Жика рече

Побио је сам себе са Македонцима. Убеђује нас да нема Тајни у расколу а на крају каже да Македонци имају Тајне.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Aj posle pape da se i ja prijavim na temu, pozdrav bratijo dugo se ne čitasmo....

[Ведран*]

Аво ми сутра славимо самокрштеног глумца св муч Порфирија. 

И Васијан исто 

[Васијан]

On 18.9.2018. at 20:53, Ведран* рече

То ја обично препоручим онима који упадну на теме на којима ја учесвујем па паметују овако као ја сад овде. 

Али немој то да ми радиш, имај милости! 

Дај ми и ти сажетак. Поп Ђуровић ми даде због племства . 

Ош да ти пошаљем грамату од руског Цара на увид? 

Сажетак можеш видети у овим речима Вл. Иринеја Бачког:

"...Једна од, да кажем, погрешака теолошких блаженог Августина, који је иначе био велики теолог и светитељ, али и велики су понекад, у неким стварима грешили, била је та да је он сматрао да ако је нека света Тајна правилно извршена, како Црква прописује, рецимо крштење - по речима самога Господа Исуса Христа, мора да се врши у име Оца и Сина и Светога Духа – у име Свете Тројице, и то у води – ако је та форма сачувана, онда је блажени Августин сматрао, а то су примили после и други теолози, схоластичари итд, на западу, сматрао је да је она валидна, иако није извршена унутар јединствене заједнице Цркве. Међутим, то није исправно. 

Неко ће ре.ћи - па добро ни ми не понављамо крштење ако је извршено у некој другој црквеној заједници, када неко из те заједнице приступа православној Цркви... – То је тачно! Али то не значи да оно постоји ВАН ЗАЈЕДНИЦЕ ЦРКВЕ, САМО ПО СЕБИ негде, и сад ми просто констатујемо овде има, овде нема. Него чином уласка у заједницу Цркве, свака форма и сваки богослужбени чин који је извршен бива потпуно, да кажемо, испуњен и напуњен божанским садржајем и зато у том смислу, у том духу не мора да се понавља. Али то непонављање не значи аутоматско признавање ван јединства Цркве...“

То је став који је моја маленкост износила на овим темама  (а овај горњи текст сам цитирао у првом посту на овој теми), као и на оним старим (2016. год, на којима је учествовао и о. Сава Дечанац). Дакле, две  суштински супротне позиције. Прва, коју је сам ја овде износио, а утемељења је на предањском поимању Икономије и Акривије гледе примања јеретика у Цркву, и друга, коју је заступао ЗЂуровић, а која је утемељена на латинској неизгладивој благодати свештенства, коју он хоће из латинске цркве да имплементира у Православну, па је још почео и са Св. Никодимом (који је по њему, под чистим демонским утицајем, измислио "теорију" икономије и акривије у погледу на крштење ван Цркве) да се бори против самог Св. Никодима . 

Да не говорим његовом јеретичком поимању Цркве и еклисиологије и дељењу Цркве на видљиву и невидљиву, као и тези да су и јеретици легална Црква кроз коју дејствује Христос, а да је рашчињење пука формалност која одваја рашчињене само од видљиве и институционалне Цркве. 

Мада, као што рекох, морао би све да прочиташ. Шта ти фали, неће ти пасти царска круна са главе , нити ће племство ишчезнути .

On 18.9.2018. at 20:58, Ведран* рече

Не рекох ли да ће Константинопољ да те запосли. 

Само да те посаветујем кад будеш преговарао за плату немој да те преваре и да ти кажу да могу да ти дају само турске лире. Имају они и доларе. 

 

[Васијан]

On 24.9.2018. at 17:07, Жика рече

Ниси доследан. Признајеш Македонцима Свете Тајне а сматраш да су расколници. Ти рече да нико ван Цркве нема Свете Тајне.

Ех мој Жико. Стварно си краљ .

МПЦ није ван Цркве, иако је у болесном стању и нема општења са осталим Црквама. Она је у расколу, а раскол је када се Црква подели. Није сваки раскол исти. Морао би да знаш толико, па да разликујеш расколе и терминологију, јер се реч "раскол" користи у више контекста.

СПЦ, а ни друге Цркве, не негирају Тајне код њих, као што негирају код секташа (Артемија, Дедеића. Филарета итд.), јер њихови Епископи нису рашчињени од стране Цркве, јер се чека да се тај канонски проблем реши. Тако да сам ја доследан и знам шта причам. Проблем је што ти никако не разумеш ове ствари и све ти је збркано. Истовремено би исповедао и веру у неизгладиву благодат свештенства и у ефектност рашчињења, а то никако не може. 

[Васијан]

пре 2 часа, Ведран* рече

Аво ми сутра славимо самокрштеног глумца св муч Порфирија. 

И Васијан исто 

Падре ДЗоран вели да ми је мркла свијест: "Сумрак твоје свести. Прича о детету које је крстило друго у игри и Александар папа га није прекрѕстио, него само миропомазао. - Глумац кога имамо у календару, а кога је паганин крстио. Он самог себе!"

Докле иде латинохерезоодбрамбеније, од стране васељенскопатријаршијског Падре Зокија, па се узимају моменти из Житија које никакве везе немају са магијом коју је изложио Папа Евгеније (онај који је добио по јеретичким ушима од Св. Марка Ефеског).

"У то време у Александрији је патријарховао свети отац наш Александар. Деси се да он са једне узвишице посматраше морску обалу, и виде децу где се играју. Загледа се у њих, и зачуди се када виде како Атанасије врши крштење. И нареди да му сву децу доведу. И питаше их какве су се то игре играли. Они, као деца, прво се бојаху, а затим испричаше све, како Атанасија поставише себи за епископа, и како он крсти јелинску децу. Патријарх их подробно испитиваше на који су начин обавили крштење, и каква су питања стављали пред крштење и шта су ови одговарали. И дознаде да су све обавили по закону вере наше. Пошто се посаветова са својим клиром, патријарх признаде то крштење за истинско и правоважно, и изврши миропомазање крштене деце. А Атанасијеве родитеље дозва к себи и препоручи им да своје дете добро васпитају и отшколују, па кад одрасте да га опет доведу к њему, или боље: к светој Цркви. Јер патријарх беше прозрео у њему Божји дар. Тако уствари и би. Пошто Атанасије довољно изучи школе, и проучи сву светску философију, но још више божанску науку Светог Писма, његови га родитељи доведоше пресветом патријарху Александру, као Ана Самуила, и поклонише га Богу. Патријарх га убрзо уврсти у клирике. И као храбар војник, он се измлада стаде борити са јеретицима. А како се с њима борио, и шта је све од њих претрпео, то се не може ни описати. Али не можемо прећи ћутке преко неких његових нарочитих подвига и дела." (Житије Св. Атанасија Александријског)

Св. Атанасије, када је крстио у игри осталу незнабожачку децу, није био некрштен, већ је био крштен и припадао је Цркви Христовој. Атанасије је познавао читав поредак Св. Крштења, што довољно јасно говори да је, као и ти Ведране, као малац боравио нон-стоп у Цркви. Тако да ово нема никакве везе са учитавањима, које по свом старом обичају, врши падре ЗЂ.

Случај са Св. Порфиријем, такође, нема никакве везе са овим, нити се кроз то може оправдати латинска јерес по којој жрец, врач, муслиман и јеретик могу вршити Свете Тајне Цркве. Како то, авај, верује Ђуровић и компани.

"Порфирије беше глумац и незнабожац. Њему о рођендану Јулијана Одступника би наређено да пред очима самог цара Одступника за време свечане прославе изиграва и исмева хришћанске свете тајне. Но када се Порфирије, са намером да исмеје свету тајну крштења, погрузи у воду вичући: „Крштава се Порфирије у име Оца и Сина и Светога Духа“, он тог тренутка, по чудесном дејству благодати Божје, поверова у Христа, и изишавши из воде стаде отворено и неустрашиво исповедати Христа као јединог истинитог Бога. Због тога би страховито мучен, и најзад мачем посечен." (Житије Св. Муч. Порфирија)

Прва ствар је та да Св. Порфирије није никога другог крштавао. 

Друго, пошто је у питању несхватљиво дејство благодати Божије, овакве ствари се не могу узимати као мерило. Поготово због тога што је после овога Порфирије пострадао мученички и на том страдању се темељи његова припадност Цркви, а не на "самокрштавању", које не постоји у Цркви. 

Сама тематика око лаичког крштења је једна посебна прича и она, такође, потпада под сферу икономије и крајњег снисхођења, а не правила. У Житију Св. Георгија Хозевита (ако се не варам) имамо случај када је монах-лаик, изговоривши молитве епиклезе над просфором коју је носио, учинио да се иста освешта и преобрази у Тело Христово. 

Суштина је да Крштење није магијски обред, како верују Римокатолици (и форумска братија), јер по Св. Канонима и Оцима, када неко лукаво приступи Крштењу, то Крштење, без обзира на читав обред и све остало, уопште није валидно.

 

 

 

 

 

 

[Zoran Đurović]

пре 14 минута, Васијан рече

Атанасије је познавао читав поредак Св. Крштења, што довољно јасно говори да је, као и ти Ведране, као малац боравио нон-стоп у Цркви.

Глуп си до бола. Дете Атанасије није могао да зна поредак крштења. Једанпут годишње се вршило, на Пасху. Али знамо да си Мали Перица. 

пре 15 минута, Васијан рече

које никакве везе немају са магијом коју је изложио Папа Евгеније

Вараш се грдно јер не знаш силу Божију. Још је Папа Стефан Први, који је у нашем календару, рекао да и паганин може да крсти, јер је Ис који крштава.

пре 18 минута, Васијан рече

Св. Порфирије није никога другог крштавао.

Крстио као паган самог себе пошто крштење није од човека него са Неба. Зато немој да бацаш пену на Папу Евгенија. Испред тог папе је Марко Ефески вршио метаније и љубио му руку. Лупаш као полупани прозор.     

[Zoran Đurović]

1 hour ago, Васијан рече

па је још почео и са Св. Никодимом

Толико си ограничен да ниси разумео аргумент. Никодим није мислио што и ти иако је измислио икономију. Наведен ти је текст где он тврди да су на саборима новацијани валидно рашчињени. Жао ми је што то се не уклапа у твоју демагогију, тако да ископај Никодима да га поучиш. То је био аргумент,                                                                                                                                                                   

[Васијан]

пре 38 минута, Zoran Đurović рече

Глуп си до бола. Дете Атанасије није могао да зна поредак крштења. Једанпут годишње се вршило, на Пасху. Али знамо да си Мали Перица. 

 Изгледа код вас у Васељенској Патријаршији влада талас мозгогубљенија. Ако се позивате на Житије, онда га стриктно следите. Знам да Вам нервоза удара у мождане таласе, поготово што је Ваш екуменистички пут на издисају, јер долазе нова времена, а врло је могуће да ћемо и @Ведран*а да поставимо за новог Патријарха, као што су ови Атанасија. 

"У то време у Александрији је патријарховао свети отац наш Александар. Деси се да он са једне узвишице посматраше морску обалу, и виде децу где се играју. Загледа се у њих, и зачуди се када виде како Атанасије врши крштење. И нареди да му сву децу доведу. И питаше их какве су се то игре играли. Они, као деца, прво се бојаху, а затим испричаше све, како Атанасија поставише себи за епископа, и како он крсти јелинску децу. Патријарх их подробно испитиваше на који су начин обавили крштење, и каква су питања стављали пред крштење и шта су ови одговарали. И дознаде да су све обавили по закону вере наше. Пошто се посаветова са својим клиром, патријарх признаде то крштење за истинско и правоважно, и изврши миропомазање крштене деце."

То што се Крштење обављало само на Пасху (а обављало се и на Богојављење и још неке Празнике), не значи да мали Атанасије није знао поредак, нити то говори да је он то Крштење извршио као некрштен. У то време су Монаси знали напамет читав Пслатир, тако да ништа није чудно да деца која упијају лако науче поредак Св. Крштења. 

Тако да те тлапњице оставите за Ваше следбенике у Риму и Цариграду.  Атанасије је био крштено дете које се причешћивало у Цркви. То је суштина свега.

пре 47 минута, Zoran Đurović рече

Вараш се грдно јер не знаш силу Божију. Још је Папа Стефан Први, који је у нашем календару, рекао да и паганин може да крсти, јер је Ис који крштава.

Те глупости оставите за Ваше Католике. Може такву неболузу да изјави триста пута било који Западни Светац, то ништа не значи. Јер, Свеци су, и те како, знали да износе отворене небулозе. Западни поготово. Код источних Отаца такве небулозе не налазимо, јер Исус Крштава у Заједници и за Заједницу, а не по магијској формули ван Цркве, у којој је битно само да се испуни форма.

пре 52 минута, Zoran Đurović рече

Крстио као паган самог себе пошто крштење није од човека него са Неба. Зато немој да бацаш пену на Папу Евгенија. Испред тог папе је Марко Ефески вршио метаније и љубио му руку. Лупаш као полупани прозор.   

Св. Марко може опет да разобличи подржавање јереси од стране, још увек Свештеника (а како ствари стоје, вероватно не баш још задуго) Ђуровића, врло конкретним и јасним речима. То што је патологија ЗЂ толико велика, па се предходни догађаји стављају испред оних који су се догодили после, говори само о дубини душевно-духовног обољења, које се једино лечи дубоким покајањем и послушењем код опитног Старца.

"Узрок раскола су они пружили, отворено уневши додатак (Filioque) који су до тада изговарали тајно. Ми смо се, пак, од њих први одвојили, боље рећи, изопштили смо их и одсекли од заједничког Тела Цркве. Због чега, реци ми? Да ли због тога што они имају исправну веру или што су православно унели додатак у Символ вере? Али ко би ово могао да каже, осим онај чије је разматрање веома сумњиво. Ми смо се одвојили од њих због њиховог апсурдног и безбожног размишљања и што су неочекивано унели додатак. Дакле, ми смо се окренули од њих као од јеретика и због тога смо се дистанцирали. Шта је још потребно учинити? Побожни закони кажу овако: „Јеретик је и подлеже законима против јеретика онај ко и у малом скреће од Православне вере“.[6] Ако Латини ни у чему нису одступили од Православне вере, онда их, по свој прилици, узалуд одбацујемо. Међутим, ако су у потпуности одступили, и то у односу на теологију о Светом Духу на Кога хула представља једну од највећих опасности, јасно је да су јеретици и да их одбацујемо као јеретике. Због чега помазујемо светим миром оне које од њих долазе к нама? Није ли јасно да то чинимо због тога што су јеретици? Јер седми канон Другог васељенског сабора каже следеће: „Оне који приступају Православљу и уделу спасаваних од јеретика примамо према следећем чину и обичају. Аријанце, македонијане, саватијане, новацијане, који себе називају чистима и најбољима, четрдесетодневнике или тетрадите и аполинаријевце, када дају писмену заклетву прокуну сваку јерес која не исповеда онако како исповеда Света Божија Католичанска и Апостолска Црква, примамо запечаћујући их, тј. помазујући светим миром најпре чело, затим очи, нос, уста и уши, и запечаћујући их говоримо овако: печат дара Духа Светога“. Видиш ли коме прибројавамо оне који нам долазе од Латина? Ако су, пак, сви они (који су поменути у канону) јеретици, јасно је да су и ови (тј. Латини) јеретици. А шта мудри патријарх Антиохијски Теодор Валсамон пише о овоме у одговору Марку, Свјатјејшем патријарху Александријском? „Заробљени Латини и други, који долазе у наше Католичанске цркве, траже да се причесте Божанственим Светињама. Желимо да знамо да ли је ово дозвољено? (Одговор:) „Који није са Мном, против Мене је; и који не сабира са Мном, расипа“.[7] С обзиром на то да је пре много година чувени удео Западне Цркве, заправо Римски престо, био одвојен од заједнице са остала четири Свјатјејша патријарха, одвојивши се обичајима и догматима који су страни Католичанској Цркви и православнима (управо из овог разлога папа није био удостојен заједничког помињања имена патријараха на Божанствених свештенодејствима), Латине не треба освећивати Божанственим и пречистим Даровима који се дају из руке свештеника, ако он (Латин) најпре не одлучи да се удаљи од латинских догмата и обичаја и буде оглашен и прибројан православнима“.[8] Да ли си чуо да су они застранили не само у обичајима, него и у догматима који су страни православнима (а оно што је страно православнима, наравно, представља јеретичко учење) и да, према канонима, морају бити оглашени и присаједињени Православљу? А ако их треба огласити, јасно је да их треба и помазати миром. Због чега су се они одједном учинили нама православнима, они који су током толико дугог временског периода и по мишљењу тако великих Отаца и Учитеља сматрани јеретицима? Ко их је тако лако „учинио“ православнима? Злато ће и твоју жеђ привући, ако пожелиш да признаш истину. Боље је рећи да ништа није њих учинило православнима, него је тебе учинило попут њих и одвукло те у удео јеретика."

"5. Дакле, у складу са одлукама како овог, тако и Сабора који су одржани пре њега, сматрајући неопходним да чувам свештени Символ вере ненарушеним, онаквим какав је био и донет, и прихватајући оно што су они прихватили и одбацујући оно што су они одбацили, никада нећу примити у општење оне који су се усудили да у Символ вере додају новину која се односи на исхођење Светог Духа док год буду наставили да поштују ту новину. „Јер онај који је у заједници са одбаченим из заједнице“ како се каже, „нека и сам буде изопштен“.[16] И Божанствени Златоуст, тумачећи следеће апостолове речи: „Ако вам неко проповеда Јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде“[17], каже овако: „Он није рекао ако би вам објавили нешто супротно или га потпуно изврнули, него ако би и нешто мало проповедали поред онога што сте примили, или ако су можда нешто променили, нека буде анатема“. Тамо он каже још и ово: „Неопходна је умереност да се не би показало да је погажен закон“[18]. И Василије Велики у „Подвижничким поукама“ каже следеће: „Одбацити било шта од онога што је написано или уводити било шта што није написано представља јавно отпадање од вере и знак дрскости. Јер Господ наш Исус Христос каже овако: „Овце Моје слушају глас Мој“, а пре тога и следеће: „А код туђег не иду јер беже од туђег гласа“[19]. И у посланици монасима он каже овако: „Ако неки претендују да исповедају праву веру, а ипак имају заједницу са онима који другачије мисле, ако и после савета не престану да овако поступају, треба и њих саме сматрати не само одлученима, него их не треба ни браћом називати“. А пре њега и Игнатије Богоносац у посланици Божанственом Поликарпу Смирнском каже следеће: „Свако ко говори другачије од онога што је установљено, макар и био достојан по вери, макар и постио и поштовао девственост и чинио чуда и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи који ради на пропаст оваца“. И каква је потреба да много говоримо? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и цело Свето Писмо саветују нас да се клонимо оних који другачије мисле и да иступимо из заједнице са њима. Дакле зар ћу, презревши све њих, кренути за онима који под маском лажног помирења позивају да се склопи унија са онима који су нарушили свештени и Божански Символ вере и који уводе Сина као другог Узрочника Светог Духа? Јер остале бесмислице, од којих би и једна била довољна да се са њима разиђемо, сада остављам непоменуте. Нека ми се никада не догоди ово, о Утешитељу Благи, нека никада не одступим у толикој мери од себе и од здравог расуђивања, него имајући од Твог Учења и од Тобом одухотворених људи нека се прикључим Оцима мојим, односећи одавде, ако не нешто друго, онда Православље (την εύσέβειαν)!"

 

"СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Победа светог Марка Ефеског.
 
Ослобођен из затвора по императоровој заповести, свети Марко Ефески се са великим тешкоћама вратио у Константинопољ крајем 1442. године. Он је већ у читавом свету био познат по својој борби за Православље, снагом свог исповедништва већ је био прослављени јунак вере. Овако о овоме говори Јован Евгеник у свом Синаксару: „С обзиром на то да није постојала никаква могућност да отпутује на Свету Гору Атонску, страдалник се са великим тешкоћама вратио из прогонства у отаџбину, већ као савршени нови исповедник, поштован од стране свих и с правом овако називан, којем су се сви клањали“. Међутим, он је истовремено био и потпуно болестан и изморен човек; он се већ приближавао крају живота и борбе, ради добијања вечног блаженства и венца за ову храбру борбу и исповедништво. И мада је већ једва био жив телом, он је до самог краја настављао своју ватрену борбу за „савршенство Православља“. Извори нам ништа не говоре како је протекло тих последњих годину и по до две године живота светог Марка. Ако је његова посланица јеромонаху Теофану на Имвријском острву била написана у овом периоду његовог живота, видимо да је живот светог Марка протицао у непрестаној патњи и гоњењу од стране присталица уније, а истовремено и у неустрашивој борби за Истину и за душе оних који су из одређених разлога одступили од Православља. Уосталом, ово се показује и из других извора. Тако, велики ритор Мануил каже да је свети Марко уложио велики напор у Константинопољу и многе вратио у крило Православне Цркве.
Да је свети Марко био у немилости силника овога света због свог непроменљивог односа према унији сведочи низ чињеница. Под један, знамо да је Константинопољски патријарх Григорије Мама, који је током последње две године јерарховог живота био упорни унијата са великим ауторитетом и снажном тежњом према унији, а истовремено се може сматрати и личним противником светог Марка Ефеског, у време Флорентинског сабора извргавао је руглу светог Марка и да њему припадају „оповргавања“ Окружне посланице и Исповедања вере светог Марка Ефеског. Под два, видимо да на самрти светог Марка у његовој близини нема ни једног представника двора, ни једне личности на високом положају, осим његовог духовног сина, чиновника Георгија Схоларија. У Константинопољу су у то време владале унијате. Као што смо рекли, патријарх је био ревносни унијата. Архијереји из патријарховог окружења су или следили њега (као на пример онај митрополит атински о којем свети Марко говори у посланици јеромонаху Теофану са Евбејског острва, или мемнонски епископ Јосиф), или су, пак, били уплашени пасивни учесници уније. Отворених ревнитеља Православља у Константинопољу у то време није било.
Међутим, јерарх је могао имати утеху у својој борби и могао је да вид и јасне знаке победе у оној дивовској борби коју је водио у свом самопрегорном животу.
Нема сумње да је знао и да се радовао чињеници да је Руска Црква сачувала Православље и протерала Митрополита Исидора ван граница Русије. Можда је указивао на Русију као на пример за подражавање и молио се за ову далеку, али његовом срцу блиску земљу – ревнитељку за Православље. Знамо да је свети Марко подржавао, молио се и волео сваког ревнитеља Православља и истовремено знао колико су му духовно били туђи и у коликој мери су изазивали његов праведни гнев одступници и издајници побожности. Када су неки чланови руске делегације, који су заједно са Исидором допутовали из Русије на сабор у Италију, одлучили да тајно побегну из Флорентије, схвативши чему води унија, свети Марко их је благословио. Наведимо цитат из књиге Авраама Норова под следећим насловом: „Путовање по седам Цркава које се помињу у Апокалипсису“: „У житију светог Сергија читамо да је извесни руски презитер Симеон, који је живео у Исидорово време, не слажући се са њим да се покори латинству, много пострадао од њега због овога и заједно са тверским послаником Томом побегао у Русију. На свом тешком и опасном путу презвитер Симеон је једном у сну видео старца који му је, ухвативши га за руку, рекао следеће: „Да ли си ти узео благослов од Марка, епископа Ефеског, који је ишао апостолским стопама?“ Он је одговорио овако: „Да, видео сам овог дивног и крепког човека и узео сам благослов од њега“. Тада је старац који му се јавио даље рекао следеће: „Тај човек је благословен од Бога, јер га нико из метежног Латинског сабора није задобио ни даровима, ни улагивањем, нити претњама мучењем. Ти си ово видео, ниси пристао на превару и због тога си пострадао. Проповедај свим православнима учење светог Марка које ти је предато, куда год да пођеш, јер оно садржи у себи предање светих Апостола и светих Отаца седам Васељенских сабора. Онај ко поседује истински разум нека се уклони од овога“. Старац који се јавио несрећном Симеону био је свети Божији угодник Сергије, Радоњешки Чудотворац… Постоји предање да је свети Марко Ефески указивао на Север (тј. на Русију) који је примио светлост од оне Цркве за чију истину је био спреман да прими мученички венац.[1]
Свети Марко је могао имати велику утеху у томе што је сада осећао да није сам у својој борби. Тако, на сабору у Јерусалиму 1442. године александријски, антиохијски и јерусалимски патријарх, чији су представници у њихово име потписали унију, одлучно су одбацили унију и Флорентийски сабор, који је гордо носио назив „Светог васељенског сабора“, назвали „прљавим (μιαρά), антиканонским и тиранским сабором“ и објавили да не признају оне које је поставио унијатски Констанинопољски патријарх Митрофан, са којим су прекинули општење. Они су изјавили императору Јовану Палеологу да ће га, ако се не одрекне „туђих догмата“, одлучити од Цркве. Нема сумње да је овим био нанесен ударац унији.
Осим тога, свети Марко је видео да унију не прихвата ни свештенство ни монаштво нити обичан народ у Византији, због чега је у једној својој посланици писао следеће: „Благодаћу и силом Божијом псеудоунија ће се врло брзо распасти“[2]. Речи светог Марка биле су пророчке, иако није доживео да дочека тај тренутак када је Православна Црква и у самом Константинопољу одбацила унију. Ово се догодило у време последњег византијског императора Константина Деветог на сабору у храму свете Софије 1450. године, када је у присуству тројице источних патријараха био свргнут унијатски Константинопољски патријарх Григорије Мама. Висарион и његови истомишљеници названи су издајницима, док је спомен на светог Марка био удостојен најузвишеније похвале. На овом сабору нарочити значај имале су личности које су наступале против латинских догмата и обреда, а које су непосредно биле повезане са светим Марком и које су после његове смрти наставиле борбу за Православље: његов учитељ старац Гемист Плитон и његова двојица ученика – монах Генадије, у свету чувени Григорије Схоларије, и Амирутије. На овом сабору Флорентински сабор је био анатемисан. Године 1453. Константинопољ је пао и Византијска империја престала је да постоји, али пре него што је нестала из историје, одбацила је срамну унију, сачувала је верност Православљу и предала је поштовању спомен на борца за Православље – на светог Марка, митрополита ефеског.
Наредни константинопољски патријарси били су ревнитељи Православља. На тај начин, Флорентинска унија одржала се веома кратко време.
Свети Марко је могао имати утеху такође и у томе што је видео како се под његовим благодатним утицајем људи враћају у окриље Православне Цркве. Велики ритор Мануил преноси нам да су под утицајем светог Марка многи схватили своју грешку одушевљења унијом, а међу њима нарочито истиче императора Јована Палеолога и Георгија Схоларија. Да је император схватио своју грешку налазимо такође и у посланици светог Марка јеромонаху Теофану са Евбејског острва: „Император отворено говори да се каје због онога што се догодило и пребацује кривицу на оне који су се покорили и потписали унију“.[3] Говорећи о последњим година живота светог Марка, Велики ритор Мануил о овоме каже следеће: „Овде (тј. у Константинопољу), уложивши велики напор и од оних који су преварени неке поново обративши, а међу њима и самог цара, а друге на различите начине позвавши на повратак ранијим здравим догматима, и Генадија (у свету Георгија Схоларија), најмудријег у истини и најсветијег, који је задобио велику славу у свакој мудрости и врлини, а који је касније Божанственим избором постао патријарх, оставивши га после себе за наследника своје побожности, за бранитеља и храброг заштитника исправних догмата Богословља, и проживевши три године, преселио се Господу, предавши Христовој Цркви многа дела која су сва испуњена благодаћу и узвишеним богословљем“.[4]
Дакле, вративши се хронолошком излагању живота светог Марка, видимо да су последњих годину и по до две његовог живота, које је провео у Константинопољу након повратка из прогонства, протекле у непрестаној борби за Православље и за душе обманутих људи – за „убијене душе које су се саблазниле у вези са тајнама вере“[5], како каже свети Марко. Како се може закључити, ове две године живота такође су протекле и у непрестаном гоњењу од стране непријатеља Православља који су били веома моћни и који су заузимали значајне положаје у Цркви и држави. Што се тиче императора, његово могуће схватање неисправности пута склапања уније, које ипак није довело ни до каквих резултата и које није прекинуло унију са Римом, вероватно да се изражавало само у томе што није дозвољавао исувише сурово гоњење светог Марка. Раније смо већ наводили речи Георгија Схоларија о последњим годинама живота светог Марка, а сада ћемо их поновити: „Он би претрпео велика страдања да му руку помоћи није пружило саосећање Монарха који се више од осталих дивио врлини и мудрости овог светог човека“.[6]
Период последње две године јерарховог живота било је време мрке ноћи која се надвила над Православљем (као што је свети Марко писао Георгију Схоларију, говорећи овако: „Унија коју су склопили до данас обавија Цркву мраком“), ако су се већ видели знаци зоре, и јерарх је знао да је она борба, на чијем се челу налазио он, водила победи, јер то је била борба за Истину која је непобедива! Међутим, он је знао да победа неће наступити сама од себе и да је потребно још много напора за Православље, приљежног напора, пламтења које се не гаси ни на тренутак, а уз то и дуге и опасне борбе. Он, војсковођа у овој борби који се налазио на челу војске, већ се једва кретао, измучен болестима и изморен људским сплеткарењима. Али сила Господња показује се у немоћи!"

https://svetosavlje.org/sveti-marko-efeski-i-florentinska-unija/34/

 

[Жика]

пре 2 часа, Васијан рече

Ех мој Жико. Стварно си краљ .

МПЦ није ван Цркве, иако је у болесном стању и нема општења са осталим Црквама. Она је у расколу, а раскол је када се Црква подели. Није сваки раскол исти. Морао би да знаш толико, па да разликујеш расколе и терминологију, јер се реч "раскол" користи у више контекста.

СПЦ, а ни друге Цркве, не негирају Тајне код њих, као што негирају код секташа (Артемија, Дедеића. Филарета итд.), јер њихови Епископи нису рашчињени од стране Цркве, јер се чека да се тај канонски проблем реши. Тако да сам ја доследан и знам шта причам. Проблем је што ти никако не разумеш ове ствари и све ти је збркано. Истовремено би исповедао и веру у неизгладиву благодат свештенства и у ефектност рашчињења, а то никако не може. 

Ти си рекао да у расколу нема Тајни. Немој сад као по обичају да се извлачиш. Од оног инцидента у Нишу, ако се не варам, забрањено је да се наш верник причести у њиховом храму. Није ти добро то врдање.