Уморни од православља?

[Paradoksologija]

А нема бекства од себе и/или Бога ни у "пороке", то је смешно, ако неко мисли да је то искушење које ће да га среди боље и да проба и види.

[Тихон]

 К'о кец на једанаест:

 

 

[goranger]

пре 13 минута, Лазар Нешић рече

А шта ако једног дана, у Амстерадму или другде, схватиш да ти православље не треба да би био слободан и са Богом? Да свега тога: љубави, живота, слободе и живог Бога Саваота има далеко више изван било какве организоване религије?

ma da. isto kao kad si 20 godina u braku pa odjednom skapiraš da su ove druge ženice bolje od tvoje. Životnije, osećaš ljubav, slobodu čak i živog boga.

[Avocado]

пре 1 сат, Лазар Нешић рече

Шта да ради човек кад се умори/смори од православља, вере, Цркве, хришћанског живота?

Da dođe u Društvo mrtvih ateista, najbolji klub na ovom forumu! 

A može da dođe i pre nego što se umori/smori...

 

[Страле]

Можда није најбољи термин умор, али не могу да се сетим неког другог који би био подесан. То би се могло дефинистаи када хлађење у вери дубље продре. Но, ни то не мора да буде нужно објашњење, јер врло често особу не захвати знатно хлађење, но као нека засићеност.Ал сад неко може да каже: Како неко може да буде засићен Христом? Није Христом, пре бих реко формом, и обликом црквеног живота. У почетку је све ново и ту је та ''бесплатна'' благодат, ал кад почне самостална борба, онда може да зашкрипи, мада као што је рекаоЛазар неко се после 10 г. повуче-значи није ни скроз до тога.

[БанеЛ]

 Слушај да ти кажем @Лазар Нешић

Хвала ти за тему, али стварно! <3

Ево неких мојих запажања. 

Као прво, нисмо сви имали среће да се упознамо црквеним животом од својих породица. (Тема за себе би била: Зашто већина деце побожних људи не настави тим путем? Читао сам неке статистике везано за Русију, па сам се баш замислио.) Дакле, различити су услови довели неког до Цркве и Бога, па је питање колико су постојани. Прича о сејачу, браво @ИгорМ ! 

Друго, често је присутно наивно веровање да ће се све одједанпут променити, да ћемо постати савршени. Један грчки свештеник је због тога затражио стручну помоћ. Почнеш да живиш тим животом, често добијеш неку бесплатну благодат, онда опет негде паднеш, и онда крене преиспитивање. А ја се питам, јесу ли свима дати исти дарови и да ли ће се од сваког исто тражити? Да ли ће Господ питати јеси ли победио, или јеси се борио? 

Треће, и формализам доводи до презасићења. 

Четврто, пита ли човек себе, је ли радостан? Каква је то вера ако нема радости у себи? То себе често преиспитујем. 

Пето, преузме човек на себе превелик терет, хоће велика дела, а после нема снагу ни за мала. 

Да реМизирам. Како каже апостол Павле, збуњени, али никад очајни. Е, тај очај је простор деловања ђавола. Има на интернету један кратак снимак где владика Григорије то лепо објашњава. Кад дете падне, гледа брзо да устане, а ако га грдиш, почне да плаче. Носимо ли терет другога? Љубав, браћо и сестре, љубав!!! 

[Милан Ракић]

пре 19 минута, Драшко рече

Milane izvini na mojoj slobodi da iskažem svoje mišljenije, ali ti si ušao u sve to zdravog razuma, čistog srca i bez bubašvaba u glavi

Meni je mnogo sve to teže išlo (opet kažem, možda grešim Miki) jer sam ušao već malo ne baš zdravog razuma, izfrustriran....itd....i onda samo nekako strah od Boga...ne može ovo ne može ono, a nit probao ni ovo ni ono

 

Mnoga bremena se stavljaju ljudima na ledja u Crkvi, ali ne od Boga...meni je tek sad lakše, prirodnije, dišem, verujem....alergičan sam na mnoge priče o Crkvi o tome kako treba ovo ono, i zaobilazim ih široko

 

Pustite ljude da udju u Crkvu da okuse, da vide, nemam pojma

 

Bog je svuda, definitivno, mnogo ima tih ne pravoslavnih duša koje su divne, od nekih sam naučio da sam sa Bogom ne na ti, nego sam ga posmatrao ko Oliver Tvist onog Bambla što deli kašu....umesto da mu priđem kao što su Ga se doticali i vukli za ruke i noge

Не кажем. У мом случају је било тако. Гледе оног "обичног", да не кажем традиционалног поимања вере... И након тог почетног "пенсила" што би рекли будхисти, добио сам и ветар у леђа дружећи се са дивним људима из цркве, а своојим по годинама исписницима. И овде морам да поменем да су највећу улогу одиграли у мојем случај, тада мој "абаб" и другар и пријатељ (и данас је наравно), а данас свећеник отац Славиша Поповић и наш колега Драган Ћирић Ћира у оном философском поимању вере. Но, многи су путеви... А ка истом Циљу

[obi-wan]

Tema jeste zanimljiva, ali je ipak - sto se mene tice - nekako neosnovana. A i brat @Милан Ракић je to sasvim dobro primetio.

Kad gledamo otvorenih ociju, tj. kad gledamo sta Pravoslavlje zaista jeste (vecni i neizrecivi Zivot, koji na prvi ukus postaje ono "jedino potrebno" /Marta, Marta!/), i ako podjemo od pretpostavke da je taj-i-taj vernik zaista bar malo okusio "i video kako je blag Gospod", tj. da je zaista licno okusio bar na tren tu punocu Zivota koju Pravoslavlje nosi, nudi i svedoci, onda je prosto nemoguce da se zamisli da se takav covek umorio od Pravoslavlja. To bi bilo isto kao kad bi zdrav covek rek`o - "umorio sam se od zdravlja, `ocu malo da budem bolestan". Ono, nije da ne moze neko to da kaze, ali je samo po sebi ocigledno koliko je takva misao luda i besmislena.

Dakle, jedan broj ljudi prosto izgleda nije zagazio dublje u samo Pravoslavlje (onda kad je to trebalo, naravno, u skladu sa licnim uzrastanjem u veri, bez sablona i kalupa), nego se iz nekog razloga (npr. neko nerascisceno licno praznovejre, slepo robovanje formalizmu, prenaglaseni racionalizam, neispovedjeni i neodbaceni poroci i gresi koji se ponavaljaju, itd., itd...) zadrzao na povrsini, i onda je iz tog svog okrnjenog i nepotpunog dozivljaja taj-i-taj covek, upravo projektujuci svoje poluverje na samu veru, dosao do sasvim pogresnog zakljucka da Pravoslavlje "ne valja" (a u stvari on "ne valja"), pa je onda uzeo da neko vreme "pauzira", da se udalji malo ili skroz, itd.

Medjutim, ako je pravo pitanje koje se nalazi u ovoj temi to da li se neko umorio od nekih spoljnih manifestacija i (aj` da tako kazem) praksi koje srecemo u Crkvi, onda mi se cini da jos kako moze da se neko umori od tih nekih stvari; i mislim da jos kako neke od tih stvari mogu da se smuce coveku, i da mu dotuze toliko da taj-i-taj krene da izbegava odredjene popove, kaludjere, vladike, vernike, odredjena mesta (tj. hramove ili manastire), itd., a sve prosto iz razloga jer te neke (dajte neku bolju rec!) prakse same po sebi su tako bezivotne i suve da redovno susretanje sa njima postane krajnje nepodnosljivo i odbojno [sic! - ima i ovde sta da se doda, al` neka sad].

Primeri? Pa seticete se sami, sigurno, mogu i ja da nabrajam svasta iz mog iskustva, ali bolje da ne krecem.

Naravno, sve ovo je jos i daleko slozenije u stvarnosti, sa bezbroj nijansi koje jednim razgovorom nikad ne mogu da se skroz obuhvate.

Imate li vi tako... neka mesta, ili ljude, koje... ovaaaj... `nako bezazleno izbegavate? Ja posteno da kazem - imam. Verujem da je i to slabost i da nije nikako dobro s moje strane, al` sta cu, tako je za sad. Na neki svoj kilav nacin se trudim i nadam se da, uz Bozju pomoc, to vremenom prevazidjem.

[Драшко]

пре 1 минут, БанеЛ рече

 Слушај да ти кажем @Лазар Нешић

Хвала ти за тему, али стварно! <3

Ево неких мојих запажања. 

Као прво, нисмо сви имали среће да се упознамо црквеним животом од својих породица. (Тема за себе би била: Зашто већина деце побожних људи не настави тим путем? Читао сам неке статистике везано за Русију, па сам се баш замислио.) Дакле, различити су услови довели неког до Цркве и Бога, па је питање колико су постојани. Прича о сејачу, браво @ИгорМ ! 

Друго, често је присутно наивно веровање да ће се све одједанпут променити, да ћемо постати савршени. Један грчки свештеник је због тога затражио стручну помоћ. Почнеш да живиш тим животом, често добијеш неку бесплатну благодат, онда опет негде паднеш, и онда крене преиспитивање. А ја се питам, јесу ли свима дати исти дарови и да ли ће се од сваког исто тражити? Да ли ће Господ питати јеси ли победио, или јеси се борио? 

Треће, и формализам доводи до презасићења. 

Четврто, пита ли човек себе, је ли радостан? Каква је то вера ако нема радости у себи? То себе често преиспитујем. 

Пето, преузме човек на себе превелик терет, хоће велика дела, а после нема снагу ни за мала. 

Да реМизирам. Како каже апостол Павле, збуњени, али никад очајни. Е, тај очај је простор деловања ђавола. Има на интернету један кратак снимак где владика Григорије то лепо објашњава. Кад дете падне, гледа брзо да устане, а ако га грдиш, почне да плаче. Носимо ли терет другога? Љубав, браћо и сестре, љубав!!! 

Odlične su ti teze

Zaista

Između ostalog pogledajte atmosfere po crkvama

Neka mi neko navede gde ima radosti na liturgiji?

Verujem da ima negde

Inače sam čuo da je kod Arapa radost ogromna n liturgiji, pogotovu kad dodje Sveto Pričešće

[Djapa]

пре 6 минута, JESSY рече

@Djapa ipak je tema ozbiljna...

u pravu si, izvinjavam se.  

pratim temu, i ja kao Godiva ne postim bas cesto i ne idem u crkvu redovno sto zbog okolnosti, sto zbog moje mrzovolje. Takva mi je valjda mera vere trenutno i mislim da ne bih trebao nista da radim na silu da mi ne bi bilo na osudu. Vec treba postepeno uzrastati u veri i molitvi da bi pricesce i ispovest bili na korist, oprostaj grehova i spasenje. Mozda ja to shvatam veoma ozbiljno pa me ta ozbiljnost pomalo i odaljava od Crkve . ne znam ..Uglavnom mislim da je sustina verovati Bogu i poloziti sve svoje brige na njega, istiti najpre Carstvo Bozije i pravdu Njegovu, a sve ostalo ce nam se dodati. 

[Џуманџи]

Шта знам, очекивано је опирати се крсту. Отприлике исто као у Јеванђељима - у почетку су то масе одушевљених људи, све сјајно, бајно. Како време одмиче и како почињу да разумевају на шта су позвани - људи одустају. Па и у посланицама, Павла напуштају... Није хришћанство за широке народне масе, а Црква све мање има шта да понуди човеку који се мења, који жели максимум...

[Драшко]

пре 2 минута, Милан Ракић рече

Драган Ћирић Ћира

Je the Car u svakom smislu!

Ja bih svakom novopečenom pravoslavcu u Bg prvo pokazao Ćiru i upoznao ga sa istim!

Da uradim preventivnu dezinsekciju u glavi kandidata!

[Juanito]

1 hour ago, Снежана рече

Православље је и уметност и наука и прича еволуционисти вс кеационисти, и прича о хомосексуалцима у цркви, и (додати по избору)...

И прича о сексу и прича о (не)депилираним ногама...

[Милан Ракић]

пре 3 минута, Драшко рече

Inače sam čuo da je kod Arapa radost ogromna n liturgiji, pogotovu kad dodje Sveto Pričešće

Spot govori više od reči. Bez obzira što je "spot", pa ako su i odglumili 

 

[Снежана]

Управо сада, Juanito рече

И прича о сексу и прича о (не)депилираним ногама...

наравно, али само у време поста, једна зарад задобијања смиреноумља, а друга да ти га огади