„Растојање између нас и Бога“ Игуман Нектарије (Морозов)

[Јелина]

Растојање између нас и Господа

за мерну јединицу овог растојања бих од свега најпре изабрала тугу, па измериш лепо сваког јутра и видиш где си (и шта ти ваља чинити).

[Оливера Г.]

Зашто најпре тугу?

[Јелина]

Близина Господу је највише дирљива радост, онда је супротност управо туга која последично обухвата сва остала отуђења.

[Оливера Г.]

По мени, обрнуто постављена теза са идеалне тачке гледишта, али у суштини сасвим исправна. Одлично запажање!

[Биљана]

Почео је Велики пост. Неко му приступа по први пут, а неко иза себе има дугогодишње искуство. Кад је у питању ношење великопосног подвига, ни у првом ни у другом случају човек није заштићен од грешака. О најуобичајенијим грешкама, и о томе како их избећи, говори старешина Петропавловског храма у Саратову игуман Нектарије (Морозов).

 

 

 

 

Да ли треба посту приступати строже или либералније?

 

Суштина поста, било да се ради о Божићном, Петровском или Великом посту, састоји се у томе да себи задамо одређени подвиг, и да макар у минималној мери уздржимо своје тело од његових уобичајених потреба и захтева, а истовремено да стекнемо и одређено ослобођење духа. Пост доприноси већој прибраности, смирава нас и тера да се сретнемо очи у очи са својим унутрашњим човеком и да видимо шта се дешава у срцу и у души.

Гастрономска компонента је само спољашњи фактор који помаже да човек, такорећи, утиче на самога себе. Јер борба са било којом страшћу почиње од човековог уздржавања од задовољства, привидног или стварног, које му задовољење те страсти обично доноси. А храна – то је најпримитивније задовољство, којем на овај или онај начин сви људи теже. Изузеци су веома ретки. И када се човек уздржава од одређених намирница или почне да једе мање, онда он, сходно томе, стиче навику ограничавања себе у још нечем поред тога. Тад се појављује „основа“ на којој ће моћи да се изгради борба са свим осталим страстима.

Човек, за којег црквени живот тек почиње, често покушава да што строже или, боље рећи, што буквалније испуњава оно што се односи на телесну компоненту поста; а за човека који дубље разуме црквени живот ипак је карактеристично да више размишља о оним унутрашњим променама, које за време поста треба да му се десе и којим он, уздржавањем од хране, само помаже.

У решавању питања да ли треба постити строже или, обрнуто, либералније, све се усклађује према могућностима и здрављу конкретног човека. Има људи који поседују неопходно здравље за пост на води, па чак и за сухоједеније; неко може да једе само једном дневно, неко – једном у два дана, али то је реткост. Савремени човек је најчешће толико физички и психички слаб, да ако се буквално буде придржавао Типика вероватно неће моћи да испости цео пост. Или неће моћи да иде на богослужења, или неће разумети оно што се тамо чита и пева из простог разлога што ће његов мозак, не примајући адекватну храну, бити измучен. Због тога се свако од нас мора ослањати не на то иде ли дуго у цркву и познаје ли добро црквени живот, већ на то шта би конкретно за њега у оквиру посних правила могао бити не прекомерни, и не сувише мали, већ управо реалан подвиг.

Наравно, ако човек пости по први пут, он не може знати шта је у складу са његовим могућностима, а шта није. Због тога би се, по мом мишљењу, пре приступања подвигу поста, требало посаветовати о свим питањима која су с тим у вези са свештеником код којег се човек обично исповеда и који је самим тим упознат са његовим здравственим стањем, начином живота и искуством црквеног живота. Са истим тим свештеником човек може и кориговати своју меру поста, уколико након одређеног времена осети да је узео на себе подвиг који није у складу са његовим могућностима, или, обрнуто, ако му је подвиг толико лаган да га чак и не осећа.

Штавише, потпуно је природно саветовати се по овом питању са свештеником, јер је постити а бити ван Цркве практично бесмислено. Пост је црквена установа и служи томе да човек дубље уђе у црквени живот. То је као нека врста присаједињења са животом Цркве, и ако се то не деси, онда је то само дијета, и ништа више од тога.

Понекад се човеку који је дуго у Цркви дешава да се у почетку, рецимо, трудио строго да пости, да је можда чак тиме и нашкодио свом здрављу, и затим због тога у њему долази до некаквог заокрета и јављања страха од поста. Мора да постоји разуман приступ. На пример, код многих светитеља, па самим тим и код аве Доротеја, можете срести овакво упутство за пост: одреди себи колико ћеш хране узети дневно, одузми мало од тога, и ето твог поста.

 

Која су правила поста за мирјане?

Међу црквеним људима влада мишљење да треба саставити друга, засебна правила поста за мирјане, због тога што су постојећа правила била писана за монахе. Али ствар је у томе што код нас заиста постоји једно исто црквено правило за све, утемељено на Типику, које се на природан начин формирало у монашком окружењу. Да ли је потребан посебан правилник поста за мирјане, као и поредак парохијског богослужења, ја не знам. Питање је прилично сложено и вишестрано. С једне стране, у томе има смисла и неко зрно разума. С друге стране, ми у Типику видимо неку врсту иконе подвижничког живота и идеалну слику којој човек треба да тежи. То намеће такав један степен подвига, који се за нас у великој мери испоставља као недостижан, али којем ми ипак и поред тога тежимо.

Заповести Христове, по речима Спаситеља, нису ни тешке ни једноставне, али када човек покушава да их испуњава, испоставља се да је то практично ван његових домашаја. Ми морамо настојати током целог свог живота да испуњавамо те заповести, ма колико то било тешко за нас. А то је теже, него поштовати правила поста или богослужења. Међутим, уколико одбијамо да се придржавамо постојећег Типика због његове сложености тражећи неки мало једноставнији правилник за себе, онда би требало саставити неке заповести за мирјане. Али то је апсурдно. Постоји једно Јеванђеље и оно је исто за све.

Онда можда и не треба ништа нењати, већ само тежити ономе што смо дужни чинити, имајући притом основу да говоримо: „Ми смо залудне слуге“ (Лк. 17, 10). Тај осећај сопствене „ништавности“ заправо и јесте оно што човек треба да постигне захваљујући посту. Јер физички јаког човека, који може да узима јако мало хране и да се радује томе, вреба друга опасност – а то је гордост. Он се може погордити као фарисеј, о којем ми слушамо у богослужбеним песмама у Недељи о митару и фарисеју. Када се пак испостави да неко покушава, али физички нешто не може да издржи, онда се он смирава. Мени се чини да је то нека врста идеалног модела.

 

Симбол или подвиг?

Честа грешка наших парохијана јесте то што они углавном сву своју пажњу удељују гастрономском аспекту поста, заборављајући на његову духовну компоненту. И та грешка нема толико везе са питањем „Како постити?“, колико са проблемом неправилног схватања хришћанског живота као таквог. Хришћански живот – то је скидање са себе старог човека и облачење у новог, односно константан рад над својим срцем. И хришћанин мора прво да постане добар човек, а тек затим добар хришћанин, што је повезано управо са оним променама које се дешавају у срцу. Све остало има само спољашњи карактер. Ми смо састављени од душе и тела, и обе те компоненте треба да буду подједнако укључене у овај подвиг, али на различите начине. И на првом месту је ипак оно што је изнутра.

Међутим, ту као да се јавља некакво искушење да се каже како пост уопште није важан и како се он може свести на неку симболику. Не. У свему што човек ради мора бити присутан подвиг који се приближава граници његових могућности, јер Господ истински почиње да помаже тек онда када човек чини све што је у његовој моћи: било да се ради о испуњавању заповести Христових, неким тешким животним ситуацијама, или о поменутим данима поста. И тада тај подвиг по благодати Божијој доноси плодове. Уколико човек пак сам себи поставља границу издржљивости, у смислу – ја могу толико и толико, и то је довољно, јер то и није важно – од тога нема користи. Ми морамо да покажемо чврстину своје воље, а остало ће испунити Господ. Место за врдање, свакако, остаје у свему што радимо, и само од нас зависи да ли ћемо ми у себи примећивати то врдање, борити се с њим, бити мало захтевнији, па чак можда и окрутнији, према себи или нећемо.

Један од најефикаснијих начина да се не изгуби из вида духовна компонента великопосног подвига јесте да се направи лични план, макар он био и на папиру, са јасним ставкама шта би то ја у току овог поста требало да покушам урадити. Сигуран сам да ће код сваког разумног православног хришћанина кључна тачка у том плану бити не подаци о минималном узимању хране, већ духовни захтеви према себи: требало би да за то време променимо нешто у свом животу и у својим односима са људима, па чак и у свом послу. Примећено је да када човек себе ограничава у храни, он има мању потребу да разговара и осуђује. Истина, он постаје и много раздражљивији, али знајући ту појединост, само треба бити опрезан и исправно се према томе односити.

Ни људи који су дуго у Цркви, који самим тим приступају посту мало сигурније, нису заштићени од низа грешака. Постоји популарни израз „посвећен црквеном животу“, и управо тај осећај личне посвећености представља највећу грешку. Није наш задатак да се посветимо нечему – црквеном животу, читању светих отаца или Јеванђељу. Наш је задатак да постанемо добри људи и добри хришћани и да се приближимо Богу. Сав наш хришћански живот огледа се у томе какви су његови плодови.

У Патерику има једна прича о томе како је неки брат свуда ишао и хвалио свог духовног учитеља као великог старца. И неко га је напослетку упитао: „Како са тако доброг дрвета као што је он, да никне такав један кисео плод као што си ти?“. Човек може много да чита, да буде често на службама, строго да пости, много да се моли, а да притом не стекне ни смирење, ни кротост, ни трпљење свега оног што Господ у животу шаље, ни спремност да прихвата и испуњава вољу Божију, у чему год се она састојала. И управо је то оно у шта човек треба да се удуби и чему да се посвети, а то је преданост вољи Божијој.

Ина Стромилова

Са руског: Наташа Јефтић

Извор

[Ljubavica]

Sjajan tekst koji  otklanja mnoge nedoumice u vezi posta. Hvala Biljana

[Sanja Т.]

Како се утешити када схватиш да си сам лажа? Да је пуно оних које си издао, да би "себе узвеличао", или из других разлога... Може ли заиста  да те утеши то што су и други такви? Колико треба радити на себи? Како стећи мудрост? Уста затворити? Себе спустити, а остати на површини? Треба ли се тада упоредити са разбојником на крсту...?...

[Снежана]

 

Игуман Нектарије (Морозов): ПРАВО НА ГРЕХ

 

Сваки хришћанин који живи одговорно, који се труди да размишља, на овај или онај начин покушава да стражи над собом, и обавезно пре или касније почиње да запажа одређене законитости: шта и како утиче на његово духовно стање, од чега зависи његова чврстина и постојанос ту врлинама, и насупрот томе, склоност ка пороку. И наравно, не може да не анализира: зашто је поново пао у грех који је души већ постао одвратан, за које се кајао, не чак ни на десетине, већ можда и на стотине пута, за који се заклињао и одлучно је обећавао да ће престати да га упражњава. И Богу је обећао, и духовнику, и ближњима, које овај грех нервира. Наравно, и себи самом.

Види човек, схвата кад је већ касно, како се протеже овај злосрећни ланац – од нечег још потпуно невиног, од неке праве ситнице, па све до паду који целом његовом бићу причињава неиздржив бол. Прво мисао о томе да је јако уморан, да нема више снаге да тако живи, да то ради, да напокон треба да се одмори, да се опусти… Не, не да се помоли, не да прочита, јер то је труд о којем чак не жели ни да размишља. Већ просто мало да лежи, ништа не радећи, да одгледа неку испразну серију, јер то толико опушта главу, отклања напетост. Затим постаје јасно да се глава не растерећује, да напетост никуда не одлази, пред очима играју неке слике из бездана телефизијског програма, нејасне, хаотичне помисли као да растежу свест у различите стране, срце нападају врло различите помисли. И осећа неко узнемирење, неки немир… Сине мисао да је то грешка – да је требало помолити се, или у крајњем случају – једноставно лећи и заспати. Међутим, промиче и друга: «Сад је касно…» И надвија се чамотиња као оловни облак. Ноге саме иду до фрижидера, а тамо је после гостију остало још нешто – тек начета флаша коњака… А затим још већа чамотиња и горка свест о томе да човек поново треба да иде на исповест и поново треба да се каје за једно исто као да је неки лудак. И ако није баш безуман – у сваком случају је апсолутно безвољан. То се дешава с онима који имају давнашње и проблематичне односе са зеленом древном змијом.
Или… Или види човек да његов колега с посла ради нешто како не треба. И ради то с таквом сигурношћу, с осећајем као да је прави професионалац. И тако жели да му одбруси све што има у вези с тим… Али искуство му дошаптава: и друг је исто тако темпераментан, а ни ти не умеш да му кажеш тако да га не увредиш. Боље је да прећутиш. Ма не, рећи ћу му – његова је ствар да ли ће се увредити или неће, сам је крив, какве то везе има са мном? И ствар је кренула, пале су и такве речи да би у некадашња времена дошло и до двобоја. И овде је само правим чудом избегнут. Опет долази чамотиња и мисао: «Ето ти га, опет исто!» То се дешава с онима који имају проблема с језиком. А ко их нема?

Или… Или се треба спремати за испите, а у компјутеру је књига скинута с интернета коју човек једва чека да прочита. Ма бар страницу да прочита… десетак… још једну главу да прочита до краја… И одједном се испоставља да је дан прошао, и вече је наступило, и ноћ је пролетела… А уџбеници и скрипта, где су били отворени, тамо су и остали отворени. И не зна човек шта да прича на испиту, као да одговара, шта уопште да тражи тамо. Треба да тражи ко ће да му шапне, да се извади или да моли професора за «шстицу»? У принципу, да се срамоти…

Увек постоји почетак греха без којег ни њега самог не би било. Довољно је учинити први корак, а затим, све креће као на тобогану – све брже и брже. У принципу, шема је јасна. Није јасно нешто друго: како се дешава да знамо, много пута смо се у сопственом горком искуству уверевали у све то и свједно чинимо први корак? Јер, зна се до чега ће он највероватније довести… Испада да просто сами себи дајемо право… на грех.

Понекад убеђујемо себе у то да смо постали много искуснији, јачи, храбрији и да оно што нас је раније наводило на пад сад неће деловати на нас тако погубно. Међутим, наше срце осећа превару и ми се једноставно «окрећемо», «не примећујемо» га. А понекад потпуно свесно грешимо «мало», «умерано», «пријатно», а онда се срозавамо у оно што је безгранично страшно. Понекад и «финални» грех не чинимо зато што не можемо да се обуздамо, већ зато што смо га на крају крајева једноставно себи дозволили. Коме то није познато? Ко може да каже да се увек подвизава против искушења до крви?

А ми заиста имамо право – да грешимо! Ко ће нам га одузети? Господ нас је створио као слободне и зато имамо права да радимо шта год пожелимо, укључујући и да грешимо. И ево шта је чудно! – управо ово право најчешће користимо. Неверујући то чине једноставно, не размишљајући и никако то не оцењујући – најчешће. А ми, с мишљу о томе да ћемо се обавезно покајати – касније. И чини нам се да је све што се дешава, можда и неправилно, али је у суштини невино: јер све је у нашим рукама – сад смо овако реализовали своју слободу, а после ћемо другачије. Само што, чини се, заборављамо: користећи сваки пут право да грешимо, сами дајемо право на себе ономе ко нас мрзи, ђаволу. Грешећи свесно, вољом, ми му пружамо могућност да нас увлачи у грех и онда кад то не желимо. То не укида нашу слободу до краја, али је смањује до извесног минимума кад је за супротстављање искушењу погребан огроман напор, за који се често испоставља да нисмо способни.

И кад кроз подвиг, кроз проливање зноја и крви, кроз велика страдања поново по благодати Божијој човек стекне некадашњу лепоту, наравно, размишља: «А да ли ми је уопште потребно ово право – на грех? Могу ли без њега?» И заиста благо ономе ко лиши себе овог права.

ПРАВОСЛАВИЕ

[Bokisha]

игуман Нектарије (Морозов): ЗАПОВЕСТ О ТРУДУ И УЗДАЊУ

„Не брините се, дакле за сутра“, призива нас Господ у Јеванђељу (Мт. 6, 34). Међутим, у животу, ми смо непрекидно принуђени да се управо око овога и бавимо: учимо, радимо, зарађујемо за хлеб који нам је потребан, при чему га желимо онолико колико би нам било довољно до следеће расподеле. Морамо да се бринемо о своме здрављу, о будућности своје деце и престарелих родитеља. Па зар онда није потпуно немогуће испунити заповест Божју?

ПОЗИВ НА НЕРАД

У Јеванђељу је речено: Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога (Мт. 6, 34). Ове Спаситељеве речи се могу схватити буквално, али их обавезно морамо правилно протумачити. Нигде у Светом Писму не можемо да нађемо одобравање нерада. Многима од нас је још из детињства позната изрека: „Ко не ради, да не једе“, која, ма колико да је то чудно, јер је у совјетска времена била широко распрострањена, дословно представља цитат из посланице светог апостола Павла солуњанима: „Ако неко неће да ради, нека и не једе„ (Сол. 3, 10). Ван сваке је сумње да би се апостол Павле тешко одлучио на то да ма на који начин противречи речима Христа Спаситеља. И више од тога, читаво Свето Писмо нам говори о томе да је од човека потребан труд – и телесни и духовни. Уколико се вратимо на сами почетак Светог Писма, на књигу Постања, видећемо да је човек добио заповест да у зноју свога лица једе свој хлеб, односно да се труди својим рукама, да се умара и да на тај начин задобија себи потребну храну.

Стога речи „Не брините се, дакле, за сутра“, нису позив на нерад. Шта уопште означава „бринути се“, у овом контексту? Преко сваке мере мислити о томе, хоћемо ли имати сутра шта да једемо, пијемо, шта да обучемо. Мислити треба на другачији начин: Ја једноставно данас треба да учиним све што од мене зависи, да бих сутра имао све ово. Треба да у својим потребама будем скроман, брижан, треба да радим усрдно, али уз то да избегавам страх, немир, унутрашњу сујету, која се појављује код човека који не верује Богу и Његовом Промислу о себи. Овај се страх на крају крајева јавља и код људи који већ имају све што им је неопходно, али са великим сумњама и неспокојством очекују сутрашњи дан. Овај страх, без икаквог реалног разлога почиње да изједа човека изнутра.

Није тако тешко одредити границу између здраве бриге и сујете. Све што је здраво носи конструктивни карактер. Када човек прорачуна своје снаге, средства, промисли о свим околностима, и не узнемирава се због овога, већ се, напротив осећа још спокојније и сигурније, онда се то може назвати здравом, нормалном, бригом. При томе, уколико је човек верујући, онда он схвата да се његови планови могу и кориговати у сагласности са вољом Божјом. Што значи: нека и буде тако, јер ће се на крају све окренути на корист. Када се, пак, човек непрестано налази у овим мислима, у бригама, када га овај страх мучи и приморава да користи средства за смирење, онда је човек свакако већ преступио границу здравог односа.

„УЗМИ СВЕ ШТО ТИ ЖИВОТ ПРУЖА“

Израз: „Не брините се о сутрашњем дану“ по расуђивању неких људи добија сасвим обратни смисао: живи безбрижно, живи за данашњи дан, „узми све што ти живот пружа“, не размишљај о последицама. Очигледно је да оваква замена теза може настати само у свести човека који своју представу о томе како правилно проживети овај живот црпи из ма ког другог извора, само не из Јеванђеља. Ово би пре била чак и нека врста сатанске идеологије, јер је познато да је један од постулата савременог сатанизма: „овде и сада“, то јест, неопходно је да добијем све што пожелим, управо овде и управо сада, не поштујући никаква морална нити материјална ограничења.

А откуда оваква замена теза? Она наступа онда када човек изгуби веру. То је оно о чему је говорио Достојевски: „Ако нема Бога, онда је све дозвољено“. И уколико не постоји вечни живот, онда се јавља жеља да се задобије максимум уживања од свакога дана земаљског живота. Човек једноставно не поставља себи питање: „А шта затим?“, или га чак и задаје и даје себи одречни одговор на њега: „Никакво <<затим>> не постоји.“

Уколико би смо наставили овај разговор о замени теза, треба напоменути да често оптужују многодетне породице због наводног одсуства бриге: Ето, људи рађају децу и не мисле о томе како ће их васпитати. Такве се породице у самој ствари често сусрећу са животним и финансијским проблемима. Али како ја то видим, наведена формулација питања је сасвим неправилна и непримерена. Која се алтернатива предлаже као пандан овоме? Да се бавимо планирањем рађања? То уопште није хришћански приступ. Ми видимо породице где родитељи желе да имају децу, а Господ им их не даје; и видимо породице у којима заиста постоје одређене материјалне тешкоће, недостатак материјалних богатстава, па се опет деца рађају једно за другим. И ово је дело Промисла Божијег. Долазак свакога човека у овај свет јесте увек својеврсно чудо. Није га било, а затим се појавио. И мени се чини да ово и треба управо прихватати као чудо и вољу Божју, а не прекоревати људе за безбрижност.

А то колико ће дете успети да се снабде неопходним, то свакако не зависи од тога колико се деце роди, већ од тога какв живот родитељи воде: колико су тражени као професионалци у својој области, колико су се они својевремено трудили да би постали такви професионалци. Ето на шта се треба фокусирати, а не на број деце. На крају крајева, нема ништа лоше у томе да човек савлада професију која ће му омогућити да чврсто стоји на земљи. Али не треба, с друге стране, ни безнадежно туговати, када из неког разлога посао није довољно плаћен, само уколико је частан и невезан са ичим греховним.

Свакако да постоје породице у којима се деца рађају једно за другим и не брину се о њима. Овде није проблем у многодености – нема разлике да ли је самом себи, остављено једно дете или двоје, или петоро. Сав је проблем у родитељима, који или пију, или се дрогирају, или им једноставно није стало до своје деце.

У многим многодетним породицама деца не само да нису препуштена самима себи, већ још и учествују у васпитању једни других и не само да њихов број не представља проблем за васпитавање, већ постаје управо решење проблема.

ЕПИТИМИЈА И УЗДАЊЕ

Вратићу се још једном на Књигу Постања и заповести о јеђењу хлеба у зноју лица свога. Све што нам је у животу неопходно, заиста стичемо са муком и то је нека врста епиимије коју човек носи након грехопада. А шта ми знамо о епитимији? Није нам баш потаман када је добијемо, јер то означава да постоји неки повод који детерминише њену неопходност. А уколико су нам је већ доделили онда се мора испунити. Разумна и по нашим слиама брига о својим материјалним потребама такође представља део епитимије која нам је наложена након грехопада. Фактички, то је још једна заповест Божја – трудити се и зарађивати свој хлеб.

А враћајући се на речи: „не брините се“, или како би смо то на црквенословенском рекли: „не печите се (попечение)“, желели би смо да наведемо причу Аркадија Аверченка, славног пререволуционарног писца, кога су звали и краљем смеха. Јунаку ове приче, који је покушавао да заврши неки посао и ради тога се обраћао многим инстанцама, све време су говорили: „Надо би похлопотат“ (Требало би се заинтересовати). Он никако није могао да схвати шта значи та реч: „похлопотат“: бежати, ударати рукама, окретати се укруг… шта још да уради? Исто тако и човек који се сувишно брине за било шта, он као да неразумно „хлопоће“, бежи, маше рукама, а никакве користи нема од тога, јер унутрашње неспокојство, сујета, могу човеку једино да засметају да учини оно што му је неопходно.

Уколико није реч о породици, већ о манастиру, и тамо је економ обавезан да прорачуна залихе и сресдства да би имало довољно за прехрану, одећу за братију и све што је неопходно за богослужења. Уколико не прорачуна све ово, онда нема неке користи од њега. Насупрот томе, испуњавајући своје монашко послушање, ни у ком случају не долази у супротност са Јеванђељем. Међутим, уколико би он стално ишао намргођен и говорио: „Сутра ћемо сви умрети од глади“, иако данас имају све што им је неопходно, он свакако греши против поверења у Бога. Имамо много сведочанстава из различитих обитељи, када су отварали амбаре са увереношћу да су празни, а ови су, чудом Божјим, били препуни пшенице или других намирница. Господ нам је тиме, на свима видљив начин, показао да човек својом сопственом бригом ништа не може да стекне, да се Он Сам брине о нама и ми задобијамо оно што нам је потребно. Јер у Јеванђељу се налазе и следеће речи: „А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један?“ (Мт. 6, 27). Учините све што од вас зависи, а у свему осталом имајте наду на Бога.

Старац Пајсије је говорио о себи: „Када треба да нешто урадим, ја прво учиним све што је у мојој моћи, а затим станем на молитву, уздижем руке и молим се да Господ допуни оно што не достаје. Ето најлепшег попеченија, најлепше бриге о сутрашем дану.

http://manastirpodmaine.org/iguman-nektarije-morozov-zapovest-o-trudu-i-uzdanju/

[JESSY]

 PRAVO NA GREH

Svaki hrišćanin koji živi odgovorno, koji se trudi da razmišlja, na ovaj ili onaj način pokušava da straži nad sobom, i obavezno pre ili kasnije počinje da zapaža određene zakonitosti: šta i kako utiče na njegovo duhovno stanje, od čega zavisi njegova čvrstina i postojanos tu vrlinama, i nasuprot tome, sklonost ka poroku. I naravno, ne može da ne analizira: zašto je ponovo pao u greh koji je duši već postao odvratan, za koje se kajao, ne čak ni na desetine, već možda i na stotine puta, za koji se zaklinjao i odlučno je obećavao da će prestati da ga upražnjava. I Bogu je obećao, i duhovniku, i bližnjima, koje ovaj greh nervira. Naravno, i sebi samom.

Vidi čovek, shvata kad je već kasno, kako se proteže ovaj zlosrećni lanac – od nečeg još potpuno nevinog, od neke prave sitnice, pa sve do padu koji celom njegovom biću pričinjava neizdrživ bol. Prvo misao o tome da je jako umoran, da nema više snage da tako živi, da to radi, da napokon treba da se odmori, da se opusti… Ne, ne da se pomoli, ne da pročita, jer to je trud o kojem čak ne želi ni da razmišlja. Već prosto malo da leži, ništa ne radeći, da odgleda neku ispraznu seriju, jer to toliko opušta glavu, otklanja napetost. Zatim postaje jasno da se glava ne rasterećuje, da napetost nikuda ne odlazi, pred očima igraju neke slike iz bezdana telefizijskog programa, nejasne, haotične pomisli kao da rastežu svest u različite strane, srce napadaju vrlo različite pomisli. I oseća neko uznemirenje, neki nemir… Sine misao da je to greška – da je trebalo pomoliti se, ili u krajnjem slučaju – jednostavno leći i zaspati. Međutim, promiče i druga: «Sad je kasno…» I nadvija se čamotinja kao olovni oblak. Noge same idu do frižidera, a tamo je posle gostiju ostalo još nešto – tek načeta flaša konjaka… A zatim još veća čamotinja i gorka svest o tome da čovek ponovo treba da ide na ispovest i ponovo treba da se kaje za jedno isto kao da je neki ludak. I ako nije baš bezuman – u svakom slučaju je apsolutno bezvoljan. To se dešava s onima koji imaju davnašnje i problematične odnose sa zelenom drevnom zmijom.
Ili… Ili vidi čovek da njegov kolega s posla radi nešto kako ne treba. I radi to s takvom sigurnošću, s osećajem kao da je pravi profesionalac. I tako želi da mu odbrusi sve što ima u vezi s tim… Ali iskustvo mu došaptava: i drug je isto tako temperamentan, a ni ti ne umeš da mu kažeš tako da ga ne uvrediš. Bolje je da prećutiš. Ma ne, reći ću mu – njegova je stvar da li će se uvrediti ili neće, sam je kriv, kakve to veze ima sa mnom? I stvar je krenula, pale su i takve reči da bi u nekadašnja vremena došlo i do dvoboja. I ovde je samo pravim čudom izbegnut. Opet dolazi čamotinja i misao: «Eto ti ga, opet isto!» To se dešava s onima koji imaju problema s jezikom. A ko ih nema?

Ili… Ili se treba spremati za ispite, a u kompjuteru je knjiga skinuta s interneta koju čovek jedva čeka da pročita. Ma bar stranicu da pročita… desetak… još jednu glavu da pročita do kraja… I odjednom se ispostavlja da je dan prošao, i veče je nastupilo, i noć je proletela… A udžbenici i skripta, gde su bili otvoreni, tamo su i ostali otvoreni. I ne zna čovek šta da priča na ispitu, kao da odgovara, šta uopšte da traži tamo. Treba da traži ko će da mu šapne, da se izvadi ili da moli profesora za «šsticu»? U principu, da se sramoti…

Uvek postoji početak greha bez kojeg ni njega samog ne bi bilo. Dovoljno je učiniti prvi korak, a zatim, sve kreće kao na toboganu – sve brže i brže. U principu, šema je jasna. Nije jasno nešto drugo: kako se dešava da znamo, mnogo puta smo se u sopstvenom gorkom iskustvu uverevali u sve to i svjedno činimo prvi korak? Jer, zna se do čega će on najverovatnije dovesti… Ispada da prosto sami sebi dajemo pravo… na greh.

Ponekad ubeđujemo sebe u to da smo postali mnogo iskusniji, jači, hrabriji i da ono što nas je ranije navodilo na pad sad neće delovati na nas tako pogubno. Međutim, naše srce oseća prevaru i mi se jednostavno «okrećemo», «ne primećujemo» ga. A ponekad potpuno svesno grešimo «malo», «umerano», «prijatno», a onda se srozavamo u ono što je bezgranično strašno. Ponekad i «finalni» greh ne činimo zato što ne možemo da se obuzdamo, već zato što smo ga na kraju krajeva jednostavno sebi dozvolili. Kome to nije poznato? Ko može da kaže da se uvek podvizava protiv iskušenja do krvi?

A mi zaista imamo pravo – da grešimo! Ko će nam ga oduzeti? Gospod nas je stvorio kao slobodne i zato imamo prava da radimo šta god poželimo, uključujući i da grešimo. I evo šta je čudno! – upravo ovo pravo najčešće koristimo. Neverujući to čine jednostavno, ne razmišljajući i nikako to ne ocenjujući – najčešće. A mi, s mišlju o tome da ćemo se obavezno pokajati – kasnije. I čini nam se da je sve što se dešava, možda i nepravilno, ali je u suštini nevino: jer sve je u našim rukama – sad smo ovako realizovali svoju slobodu, a posle ćemo drugačije. Samo što, čini se, zaboravljamo: koristeći svaki put pravo da grešimo, sami dajemo pravo na sebe onome ko nas mrzi, đavolu. Grešeći svesno, voljom, mi mu pružamo mogućnost da nas uvlači u greh i onda kad to ne želimo. To ne ukida našu slobodu do kraja, ali je smanjuje do izvesnog minimuma kad je za suprotstavljanje iskušenju pogreban ogroman napor, za koji se često ispostavlja da nismo sposobni.

I kad kroz podvig, kroz prolivanje znoja i krvi, kroz velika stradanja ponovo po blagodati Božijoj čovek stekne nekadašnju lepotu, naravno, razmišlja: «A da li mi je uopšte potrebno ovo pravo – na greh? Mogu li bez njega?» I zaista blago onome ko liši sebe ovog prava.

 

http://patriot.rs/iguman-nektarije-morozov-pravo-na-greh/amp/?lang=lat

[JESSY]

ODGOVORI NA PITANJA O ISPOVESTI I PRIČEŠĆU: PRIČEŠĆUJUĆI SE UČESTVUJEMO U BOŽANSKOM ŽIVOTU

 

- Mi se pričešćujemo, ali pritom ne znamo odgovore na mnoga pitanja u vezi sa Evharistijom. Naravno da želimo da razumemo sve ono što nam nije jasno. Na primer, svi znamo da se vino i hleb u svetoj čaši pretvaraju u Telo i Krv Hristovu, ali mnogima nije jasno zašto treba da to primimo u sebe. Današnjem čoveku zaista je teško da to shvati. Kad u Jevanđelju čitamo o Tajnoj večeri, teško nam je da odmah shvatimo smisao onoga što je Spasitelj učinio, kao i smisao Njegovih reči: Pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova (Mt 26, 27-28). Ako se krv proliva radi otpuštenja grehova, to jest zato da bi nam gresi bili oprošteni, zašto treba da je pijemo? Ovo pitanje zvuči grubo, ali je ipak neizbežno.

 

- Pitanje zaista zvuči grubo, ali nedostatak poverenja u Boga je mnogo veći problem od toga. Ako čovek ima minimum poverenja, onaj minimum bez kojeg inače nema vere, onda mu je sasvim dovoljno da čuje Hristove reči: Uzmite, jedite; ovo je telo moje (Mt 26, 26). Da li je zaista potrebno da se pitamo zašto nam je Gospod zapovedio da upravo tako postupamo, odnosno da jedemo Telo Njegovo i pijemo Krv Njegovu? Nekad su se prvi ljudi u rajskom vrtu pitali zašto ne treba da jedu plodove s drveta poznanja dobra i zla. Naravno da ih je na to podstakao onaj ko i danas podstiče ljude na slična pitanja. Plodove s tog drveta nije trebalo da jedu prosto zato što je tako Gospod rekao, zato što je zabranio čoveku da to čini. Nije najstrašnije to što je čovek okusio plod s drveta poznanja dobra i zla, nego to što nije imao poverenja u Boga, nije Mu verovao, nego je pomislio da ga Bog obmanjuje.

 

- Postoje stvari koje se ne mogu razumski objasniti, stvari u kojima se pogubi čak i najdubokoumniji, najmudriji, najosetljiviji čovekov um. Tako su veliki teolozi postajali veliki jeretici upravo zato što su pokušavali da ljudskim jezikom objasne ono što je neobjašnjivo. Prepodobni Isak Sirin je rekao da je ćutanje tajna budućeg veka, a da su reči oruđe ovog veka. Nemoguće je oruđem ovoga veka objasniti ono što se odnosi na vek koji dolazi. Postoje pitanja na koje nam može odgovoriti samo naše srce, a nikako naš um, naš intelekt. Ako ne možemo našim ljudskim jezikom da objasnimo ko su serafimi, koji okružuju presto Tvorca, kako onda možemo reći šta su to Telo i Krv Hristova?

 

 

- Pričešće Telom i Krvlju Hristovom je najdublji vid sjedinjenja Boga i čoveka. Najuzvišeniji vid sjedinjenja ljudi na zemlji predstavlja brak. Ljudi u braku postaju jedno telo. No u Evharistiji, u Svetoj Tajni pričešća Telom i Krvlju Hristovom sjedinjenje je mnogo veće i uzvišenije. Spasitelj veli: Ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi… Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu (Jn 6,53,56). Kad se pričešćujemo, učestvujemo u božanskom životu i taj život učestvuje u nama.

 

- Ipak mi sve to nije potpuno jasno. Verovatno tako treba da bude?! Verovatno se zato Sveta Tajna pričešća i naziva pričešćem Svetim Tajnama?

 

- To je tačno. Otuda i reč Sveta Tajna. Mi prosto ne znamo na koji način se čoveku daje blagodat. Na primer, u Svetoj Tajni krštenja vršimo neke sasvim jednostavne radnje, ali se ispostavi da su te radnje neka vrsta stepeništva kojim se penjemo ka Bogu i Gospod nam daje blagodat. Samo je Bogu znano kako i zašto se to događa.

 

- A otkud naziv Evharistija, odnosno blagodarenje?

 

- Odgovor pre svega treba da potražimo u Jevanđelju, gde se kaže: I uze čašu i zablagodarivši dade im; i piše iz nje svi (Mk 14,23). Evharistijski kanon je ustvari trenutak u kojem Bogu blagodarimo za sve. Blagodarimo Mu za to što nas je stvorio i uveo u ovaj svet, zato što nas nije napustio kad smo pali, odnosno kad smo mi Njega napustili, ali i zato što nam je dao tu Svetu Tajnu, koja je našem umu nedokučiva, a dao nam ju je radi našega spasenja i radi sjedinjenja s Njim.

 

- Odgovori na mnoga naša pitanja mogu se naći i u Molitvenom pravilu pre i posle svetog pričešća, koje inače postoji u skoro svakom molitveniku.

 

- Nažalost, u današnjim molitvenicima nalaze se razne molitve, ali veoma često to nisu molitve iz Molitvenog pravila koje su sastavili sveti Oci. U te molitve svetih Otaca utkan je ne samo smisao Svete Tajne pričešća, nego i njihov iskustveni doživljaj te Svete Tajne. Tako se, na primer, u molitvi svetog Simeona Novog Bogoslova kaže: “...da se pričestim Tvojim čistim i presvetim Tajnama, pomoću kojih se oživljuje i obožuje svaki koji Tebe jede i pije čistim srcem”. Reč obožuje potiče od reči Bog. Cilj Hristovog dolaska na zemlju i jeste to da nam vrati tu čudesnu mogućnost oboženja, to jest mogućnost da postanemo bogovi po blagodati, iako smo ograničena stvorena bića. I sami se sećate da je Gospod u Jevanđelju po Jovanu citirao 81. psalam: Nije li napisano u Zakonu vašemu: Ja rekoh: bogovi ste? (Jn 10,34). No i pored toga zaista je teško ljudskim umom shvatiti da mi ljudi možemo biti bogovi po blagodati, i to ne nekakvi beznačajni paganski tobožnji bogovi, nego zaista možemo prebivati u Bogu i Bog u nama. Kod prepodobnog Maksima Ispovednika, ali i kod nekih otaca iz kasnijeg vremena, postoji poređenje u kojem se kaže da je usijano gvožđe i dalje gvožđe, ali je u isto vreme i oganj.

 

 

- Ma koliko to možda bilo naivno, mi od pričešća svaki put očekujemo neku vrstu unutarnje promene, promene koju možemo umom dokučiti i neposredno osetiti. Koliko je to opravdano i kakve promene možemo očekivati?

 

- Nikakva promena se neće dogoditi ukoliko čovek samo otvori usta da bi primio Svete Tajne, a pritom ne otvori svoje srce ni za milimetar. No ukoliko bar malo odškrine vrata svog srca, Gospod će ući i promene će početi da se događaju. Prepodobni Serafim Sarovski je potpuno tačno rekao da se čovek koji se stalno pričešćuje s verom i uz neophodnu pripremu postepeno prosvećuje, osvećuje i menja. Kad god se pripremamo za pričešće, dužni smo da napravimo maker jedan korak napred. Zbog tog našeg jednog koraka Gospod će nas voditi tako da ćemo ih još mnogo načiniti i tako stalno napredovati. Ukoliko kasnije ne krenemo unazad, nego načinimo još jedan korak napred, Gospod će nas ponovo uzeti za ruku i nastaviti da nas void ka očišćenju, osvećenju i oboženju. Nevolje nastaju kad izvučemo svoju ruku iz Njegove i krenemo unazad. Gospod nas stalno vodi napred, a mi postepeno idemo unazad. Upravo zbog toga i ne dobijamo plodove koje očekujemo od pričešća, ili ih pak dobijemo, a onda ih gubimo. 

 

- Jedan od glavnih podsticaja za pričešće, ali i ulazak u pravoslavlje jesu Spasiteljeve reči: Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan (Jn 6,54). Ove reči predstavljaju obećanje besmrtnosti! Kad pristupamo Svetoj Tajni pričešća, da li treba da prvenstveno razmišljamo o vaskrsenju u poslednji dan ili pak o tome šta se sada i ovde događa s nama?

 

- Da bi se odgovorilo na to pitanje, treba prvo pojasniti šta podrazumevamo pod besmrtnošću, tačnije šta podrazumevamo pod smrću. Prava smrt je život bez Boga, a Gospod nas je upravo od toga spasio i oslobodio. Bog je jedini izvor postojanja, jedini izvor života. Mi sami u sebi nemamo život, nego ga dobijamo od Njega kao dar. Besmrtnost koju čovek dobija pričešćujući se jeste besmrtnost kao ostajanje s Bogom, kao mogućnost da uvek budemo sa Bogom. To je ono o čemu govori prepodobni Simeon Novi Bogoslov kad kaže: “...jer pričešćujući se božanskim i bogotvorećim Darovima, ja već nisam sam no s Tobom, Hriste moj, Svetlošću trosunčanom...” Naravno da se čovek u početku može rukovoditi nekakvim primitivnim, pa čak i koristoljubivim predstavama o duhovnom životu, kao na primer: “Treba da se pričestim da u trenutku smrti ne bih umro”. Ali Gospod kod čoveka traži i najmanju mogućnost, neki skriveni kutak u duši gde bi blagodat mogla da se ukoreni. Koristoljubiv odnos prema Svetoj Tajni zaista je pogrešan, ali želja za besmrtnošću može čoveka dovesti u Crkvu, a onda će Gospod da ga približava Sebi i da ga prosvećuje, naravno ukoliko se i sam čovek bude trudio. Tek tada će čovek shvatiti da se pričešćujemo zato da bismo bili sa Hristom, a ne zbog toga da ne bismo umrli. Sveti Grigorije Palama objašnjava da Božija blagodat, koju dobijamo kroz Svete Tajne, nije nešto spoljašnje, nešto što Gospod prosto uzme i da čoveku, nego da je blagodat ustvari Sam Bog Koji dela u čoveku. Bog kroz Svete Tajne svaki put daje čoveku Sebe samoga. Dakle, On nam kroz Svete Tajne ne daje zdravlje, ili radost, ili sreću, pa čak ni besmrtnost, nego Sebe samoga.

 

 

Iz knjige igumana Nektarija (Morozova) „Nedostojan je onaj ko sebe smatra dostojnim“, Manastir Svetog Arhangela Mihaila, Prevlaka, 2011.

 

[JESSY]

Сигуран начин да се не греши

Човек често има прилике да чује да грех понекад није толико преступ, да није толико извршење зле намере, колико је грешка… И понекад у доброј мери заиста јесте тако. Не желимо да грешимо, уморили смо се од тога да грешимо, имамо чврсту намеру да не понављавмо своја ранија сагрешења. Али, околности се стичу тако, настаје ситуација која за нас представља искушење и падамо…

Зашто? Овде се, вероватно, увек може говорити о читавом низу комплекса узрока. И о греховним навикама, које се лако стичу, али се тешко искорењују. И о слабој вољи, недостатку одлучности да се човек супротставља својим страстима «чак до крви». И о маловерју, које нас лишава Божије помоћи онда кад нам је она најпотребнија. И о покварености наше природе, о људима заједничкој склоности ка греху.

Међутим, постоји још један разлог који се помало издваја и који је «најодговорнији» за грех као за грешку. Он се подразумева сам по себи, тако је уобичајен, да је чак некако незгодно и говорити о њему… А не можемо и да не говоримо: пречесто се спотичемо управо о то, а не о нешто друго. Овај разлог је одсуство веома потребне навике: прво треба размислити, па тек онда делати. Недвосмислено и са свом сигурношћу могу да кажем: кад бисмо увек прво размишљали, а тек после предузимали ово или оно, огроман део наших сагрешења не би био ни учињен.

Ово се, пре свега, тиче „несвесних грехова“.

Пре неки дан сам разговарао с једним човеком и он ми је испричао нешто о једном драматичном догађају:

– Отишли смо, – каже, на реку зими, – а испод другарице се провалио лед и она је почела да тоне. Мислим: треба да трчим до ње, али шта ако заједно пропаднемо под лед? Хвала Богу, пре него што сам било шта морао да учиним сама се извукла. А да није, шта би било? И како уопште човек да се понаша у таквој ситауцији, како да савлада себе?

– Како да савлада себе, – одговарам, – је безусловно тешко питање, али ми се чини да пре свега треба поставити друго питање: зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим?…

Колико трагичних, апсурдних и уједно страшних «случајности» се дешава управо због тога – недостатка навике да се питамо: шта радим, зашто, до чега то може да доведе? Један је скочио у воду са стрме обале и главом је ударио у камено дно, други је скочио с падобраном иако већ одавно није млад и сломио је кичму, трећи је јурио колима по граду и тркао се с исто таквим тврдоглавим човеком као што је и он, па је ударио човека, четврти је пио без обзира на то што има чир и доспео је у болницу. И сваки се после тога кајао: «Зашто, зашто сам то учинио!… Да сам само пре тога размислио!»

И у сасвим свакодневним и мање трагичним ситуацијама се дешавају сличне ствари. Видиш, на пример, да је љут, да је буквално ван себе твој друг / колега /, шеф, али идеш код њега на разговор који ће највероватније довести до експлозије. Само што ти не прогнозираш – мрзи те да се бавиш тиме. А на крају – свађа, скандал, зато што ниси могао да прећутиш: реч по реч, и такве ствари сте један другом рекли да је сигурно било боље да си од самог почетка ћутао. И опет се кајеш и сакрушаваш: «Кад би…»

Или те нешто нагони да кажеш нешто на тему – клизаву, тешку, вишезначну. И рекао си, и оклизнуо си се, и замрсио си се у тешкоћама, и осудио си, и нехотице си преварио, оклеветао си неког. И поново преостаје само једно: треба ићи на исповест.

Међутим, и за «обичне» «вољне» грехове се може рећи практично исто. «Вољни» су кад добро схваташ да намераваш да учиниш, у принципу не неко неутрално дело, које може да се претвори у грех, већ сам грех као такав.

Твоје срце је већ практично пристало на њега, већ си се одлучио… И требало би да застанеш макар на тренутак и да размислиш: „Колико пута је већ било тако? Грешио сам, газио сам своју савест због неког тренутног, краткотрајног задовољства, због неке радости која је у највећој мери сумњива. А како сам се после тога мучио! Како ми је тешко било на души, колико времена сам се секирао, извлачио се из овог тешког стања, покушавао да се вратим самом себи, тражио сам помирење с Господом и с људима! Да ли је вредело?…“

Како је корисно, како је од животне важности правило: не чини, а да ниси размислио! И притом је рационално: јер масу времена и снаге често улажемо да бисмо поправили нешто што смо учинили због неразмишљања и неопреза.

И уједно се испоставља да нема, чини се, ничег тежег него се придржавати овог правила. Није да у томе има нешто немогуће. Једноставно, мрзи нас… Баш нас мрзи! Тим пре – а шта ако се ништа страшно не деси, а шта ако све буде у реду?

Желели бисмо да буде тако! Само што је искуство неумољиво: ниси размислио – сигурно си згрешио. То је толико тачно да је не размишљати већ само по себи грех. И вероватно постоји само један начин да га човек избегне, да изађе на крај с њим: да стекне одговарајућу навику. Тако једноставну, тако обичну, да је опет незгодно и незграпно говорити о њој. Али, треба, ипак треба: она је тако ретка у наше дане, као… Као да смо се потпуно одучили од тога да размишљамо.

 

http://bskm.rs/2014/02/iguman-nektarije-morozov-siguran-nacin-da-se-ne-gresi/

[JESSY]

ОД ТРАЖЕЊА ДО МОЛИТВЕ – КАКО СЕ ОДНОСИМО ПРЕМА СВЕЦИМА

 Игуман Нектарије (Морозов)

Где је дугме које треба да притиснем?

Вероватно се сваки свештеник и помагач у цркви, много чешће него што би желели, сусрећу с питањима верника ком свецу треба приложити свећу, како би решили неки одређен животни проблем. Још више брига задаје чињеница да та питања не постављају само они који о хришћанском животу скоро ништа не знају, већ и они који редовно посећују цркву. Недостатак неопходног поимања како се успоставља однос овоземаљске Цркве и небеске Цркве, неизбежно се одражава на црквени живот човека, стога сматрам да је важно попричати о томе.

Морамо да схватимо да мољење одређеном свецу за исцељење искључиво болести очију, а другом за добар принос краставаца, није просто обичај који датира из паганизма. То је појава која у некој мери проистиче из особености савременог живота.Ми се све више навикавамо на то да до резултата у многим животним ситуацијама можемо доћи једноставним притиском на дугме, при чему нам на основном корисничком нивоу знања није ни потребно да знамо како функционише читав процес. И нешто слично у данашње време можемо опазити у Цркви: човек улази у цркву и у његовим очима је видно питање – «А где је овде дугме?». И он почиње буквално да јурца по храму у потрази за скупом дејстава које треба да испуни, како би на крају дошао до жељеног резултата.

Разуме се да у овом имају удела и молитвеници у којима издавачи, вођени комерцијалним интересима и надајући се што већој продаји, приписују сваком свецу неку уску «специјализацију». Човек уопште не сумња да је то и став Цркве, када у једном таквом зборнику покрај имена одређеног угодника Божијег прочита назив своје болести или невоље.

Несумњиво је да имамо неки оправдани разлог да се молимо овом или оном свецу у конкретној нужди, јер је то повезано са помоћи коју нам је тај светац раније пружао, са његовим житијем, с људима којима је он помагао и са чудесима која су уследила после његовог упокојења. Али и у том случају, наше молитве свецима треба да се заснивају на комуникацији међу двума личностима, а не на томе шта ми за себе можемо добити од њих. Јер сваки угодник Божији је пре свега човек, који је некада живео на земљи и наставља да живи на Небесима, не престајући да буде личност. Нама је јасно да би било лицемерно, ако бисмо са сваким кога сретнемо у овоземаљском животу комуницирали искључиво из жеље да од тог човека добијемо неку помоћ, али нам из неког разлога у односу према свецима таква мисао не пада на памет. А било би сасвим природно када би наше упознавање са светитељима, мученицима, преподобнима, праведницима, Христа ради јуродивима текло на исти начин, као и када упознајемо обичне људи с којима се зближавамо – удубљујемо се у њихово житије, и као да улазимо у њихов живот, а они у наш.Тада се рађа уважавање, тада долазимо до истинског поштовања, тада исказујемо несебичност. И тада из свега тога, у нашем односу са свецем, може проистећи то што ће заиста на боље изменити наш живот.

Упознавање са свецем долази кроз молитву

У свему томе треба обратити пажњу на једну ствар: не доноси свако житије свеца до нас све живе детаље, који нам откривају његове поступке и особености његове личности. А има и угодника Божијих о којима скоро ништа није познато. Човек жели да ближе упозна свог небесног покровитеља, а о њему у зборнику житија светих стоји свега један пасус. Испада да многа имена у прологу треба таква и да остану за нас, условно говорећи, да буду само имена?

Мислим да у сваком случају треба да се потрудимо да изађемо из оквира односа са свецем, који се своди на прост скуп чињеница. Можда ће то звучати чудно, али можемо упознати свеца и непосредно кроз молитву њему.Због тога што се наша молитва на завршава на томе да проговоримо пар речи и одемо – у нашем срцу ничу осећања и то изазива одзив светаца којима се обраћамо и који у Духу Светом виде сав наш овоземаљски живот. А из тога се и код нас већ рађа неки конкретан однос са свецем. Ниче узајамност и та узајамност је потпуно реална, зато што је блискост са светима пуно већа од блискости са људима, којима се можемо обраћати директно.

Ми не знамо како тачно свеци виде помисли и животе свих људи, али то је истина, без сваке сумње. Преподобни Пајсије Светогорац у једној од својих књига описује следећу сцену: једном приликом је, по свом обичају, читао јутарње молитве и када је дошао до дела где треба да спомене оне свеце, који се тог дана славе, сетио се да нема црквени календар при руци. У то време се селио из једне келије у другу и књиге су му биле спаковане, тако да није могао да дође до календара. Засигурно га је то веома ражалостило и у том тренутку му се јавио неки предивни човек и рекао: «Оче ја сам тај и тај светац, данас је мој дан». Наравно, ми не треба да рачунамо да ће исто то догодити и у нашем животу, јер би нам тако нешто највероватније нанело много више духовне штете, него користи. Но, невидљиве нити међу нама и свецима протежу се управо на тај начин: ми о њима стално мислимо, обраћамо им се, надамо се њиховом заступништву, и они такође мисле о нама, виде нас и одједанпут нам притичу у помоћ.

Узгред, не правимо увек ми сами први корак у пријатељству са светима. Све је као и у обичној комуникацији: не чинимо искључиво ми први корак, већ и неко други може то учинити. А како такав корак може да учини светац? Да бисмо то разумели довољно је да се присетимо чуда, која су се дешавала после кончине Светитеља Николаја Чудотворца, или, на пример, Светитеља Нектарија Егинског. Знамо да је Светитељ Нектарије на чудесан начин познат и поштован широм Канаде и Северне Америке, иако је цео свој живот провео у Грчкој. Све је врло просто и објашњиво: он се више пута јављао православним хришћанима, даровао им олакшање у њиховим тешким животним околностима, а потом су на неки начин долазили до иконе овог свеца, и препознавали га.А даље се то поштовање преносило на њихове ближње, познанике и целу хришћанску заједницу. Отприлике исто може бити речено и о посебном поштовању према Светом Николи у свим руским земљама: он никада није имао контакт са Руском Црквом и руским народом и могао је да остане скоро непознат за нас, када не би било његове збиља необичне љубави и безбројних случајева помоћи нашим људима. И тачно тако, како се милост и љубав светих излива на целе државе и народе, она се може излити и на конкретног човека. И наравно не треба да смо у чуду од тога, и не треба, обрнуто, тражити у томе неки смисао који би нас испунио гордошћу – једноставно треба са свом узајамном љубављу и благодарношћу да одговоримо на тај корак.

Помолити или замолити?

Једанпут сам са парохијанкама отишао на ходочасничко путовање по московским светињама: посетили смо Блажену Матрону, били смо у Хоткову, у Тројице-Сергијевој лаври, у Гетсиманском скиту. И без обзира на све те дивоте, није могла да ме не погоди једна неподударност: у реду за поклоњење моштима Блажене Матроне била је огромна количина људи (морали смо да чекамо неколико сати), а моштима Преподобног Сергија смо се поклонили за 15 минута. Волим и поштујем Блажену Матрону, али да ли она више значи нашој Цркви, од игумана целе Русије? Због чега онда толико интересовање? Изгледа ми да на то питање може бити само један одговор: Блажену Матрону посећују како би за нешто «замолили», а Преподобног Сергија да би се помолили. Из нашег црквеног живота, у све већој мери, нестаје непрестана молитва пред светима – без користољубља, без нужде, без жеље да истог трена решимо неки проблем. Људи носе до кивота све своје муке, и мало ко усред тога налази времена да се порадује сусрету са угодником Божијим. А та радост је јако важна, без ње нема правог односа.

Преподобни Исак Сирин каже да молитва треба да одговора животу човека који је изговара. Тојест, када имамо неку преку потребу, када нас нешто мучи, не смемо то да носимо «мимо» Бога, треба Њему да се обратимо и да се молимо за олакшање.Али морамо да имамо на уму да од свега тога постоји нешто више – жеља за насушном милошћу Божијом и за испуњењем Његове воље. И постоји молитва «Господи помилуј!», која обухвата апсолутно све. А како ће Господ пожелети да нам конкретно покаже Своју милост, Своју љубав, више није важно, јер човек осећа присуство Бога и поверење према Њему. С таквим устремљењем и у таквом стању духа потребно је да се молимо и светима. Обавезно барем понекад. И тада ће они одиста постати наша велика браћа, како је то рекао Свештеноисповедник Атанасије (Сахаров).

 

http://www.carsa.rs/od-trazenja-molitve-kako-se-odnosimo-prema-svecima/

[JESSY]

Шта ми је то требало?

Игуман Нектарије (Морозов)

Човек греши „по инерцији“, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је „мало притиснуо“ и он му се препустио. То је свети апостол Павле лепо препознао и изразио речима да добро које желимо не чинимо, већ зло које не желимо – њега чинимо! Уз то скоро увек иде и питање – шта нам је то требало?!

Када се човеку догоди да згреши – а, на жалост, дешава се често – заједно са осталим горким мислима долази и ова: Зашто? Шта ми је све то требало? И, вероватно је управо она јака и корисна као својеврсна вакцина против наредних грехова. Јер, истина, врло често не грешимо само због неког заиста озбиљног, ватреног искушења. Не грешимо због тога што нас је нешто незадрживо вукло ка овом греху јер ни издалека није увек тако. Чак не грешимо ни зато што смо нешто заиста много желели. Већ, једноставно, ни због чега.

Долази осећање покајања због учињеног, душа се мучи, боли, осећа да се сама отуђила од Бога. Туга притиска срце, нека нејасна, али врло приметна брига, изгубљеност у садашњости, несигурност у будућност, страх. Ниједна радост више није радост јер је затрована унутрашњом горчином, осећајем који остаје после греха. Једном речју, то је стање уобичајено после пада – више или мање тешко. И, ето, зна човек зашто му је лоше, зна и то да постоји излаз из још једне у низу криза, али да ће морати да се помучи и пострада, да од Господа понесе ову или ону “епитимију”.

Међутим, зашто је осудио себе на то, због чега је одлучио да се удаљи од Оца, Који га воли, у далеку земљу? Овде углавном нема јасног одговора. Кад неко склапа посао, а живи у несавршеном, поквареном и лукавом свету, обавезно се стара о томе да не буде преварен и намагарчен. И, зато све унапред проверава: да ли му се, рецимо, нуди добра роба, да ли су повољни услови, да ли се од њега не тражи да плати превисоку цену? И, ако се човек не превари, касније се радује, а ако буде преварен, секира се и љути. Али, зато из ове ситуације извлачи искуство и убудуће бива пажљивији, обазривији, боље вага свако ЗА и ПРОТИВ.

Тако бива у “обичном” животу, тамо где су све вредности, стицања и губици искључиво материјални – и где се може и рукама опипати и измерити и пробати на укус. А, у духовном? А, у духовном, код нас све често бива неозбиљно, немарно, тако да оправдавамо речи Господа: Синови су овога вијека вјештији од синова свјетлости у своме нараштају (Лк. 16, 18). Јер, сваки пут видимо да цена не одговара роби. И, не само да је краткотрајна “радост” греха пролазна и ташта. Понекад нема никакве вредности.

Човек греши “по инерцији”, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је “мало притиснуо” и он му се препустио. Осетио је: требало би инсистирати на своме, мало се борити, потрудити. И, обузела га је таква туга, таква чамотиња га је напала да је радије одлучио да се преда без икакве борбе и без икаквог труда. Коме ово није познато? И, да смо стекли – ништа нисмо стекли. А, изгубили смо мир са Богом, спокој савести, унутрашњу целовитост, која се тако тешко поново стиче. Или, оно што је личило на целовитост, што смо имали.

Ово је, укратко речено, она цена која се увек мора платити у таквим пословима. Зато себи касније и постављамо увек исто питање, у некој тешкој недоумици: И, шта ми је све то требало? Иако је одговор већ одавно спреман: Ни-због-чега! Једноставно, ово питање је закаснело и зато, премда од њега и постоји нека корист, то није она која нам је потребна. Требало је раније то да се упитамо, да не узнемиравамо своју душу, да не дозволимо срцу да заспи сном лењости. Да, то је важно – веома важно – да човек уме да пита себе на време, са свом строгошћу, и да одговори себи и својој савести, без лукавства и малодушности. И, још – да прикупи храброст и одлучност да поступи у складу са овим одговором.

 

http://www.carsa.rs/sta-mi-je-trebalo/