Претражи Живе Речи Утехе

УЧИНИ МИ ЉУБАВ Учини ми љубав душо најнајнија И укради се тајно најтајнија Озари капље росе на паучју И замахнуте звукове у звучју Рђу што се круни с шарки галаксија Склад и смисао склада хармонија Хују у сазвучју зују сатрептаја Не остави ме без тебе до краја Не пречуј призови подари спокоја Ал нека увек буде воља твоја Учини ми љубав док је за видела Зрако што си мркле мраке крозвидела Не кршећи кристал који си пробила Постала девица пошто си родила Љубав која умре није ни живела Највољенија од небеских тела Прибрани цвете бобицо и шнало Скупља живота чиодо коало Владај надамном сило недозната Да умрем што мање пре суђеног сата Учини ми љубав за љубав љубави Те славе која саму себе слави Ако си једине једнине једнина И без множине двојнице двојина Кад све и свја си и свељубећа си Само Бог ниси мајко божјег сина А да Бог будеш сама си одбила Да једини буде тај ког си родила Како тебе не би нико прослављао Већ оног што ти је божански дар дао Учини ми љубав љубави једина Мати свог оца кћери свога сина Жено и девојко љубави и дете Аја Софијо Свемајко планете Утробе сам се твоје зажелео Да опет будем спокојан и цео Откад се срело и спојило двоје Двоје је једно а Једно је Троје Варницо луча свевасељенскога Љубави има колико и Бога Учини ми љубав пошаљи поруку И на даљински спусти своју руку Ил се из облака без скајпа и сајта Линкуј без линка и без гигабајта Сети се песника који не постоје А једино вреде због љубави своје А по Павлу и да планине помераш Ништа си ако и љубави немаш Књиго исписана изнутра и споља Виртуелнога Константинопоља Учини ми љубав створе неимени Да ја не живим него ти у мени Спавај све моје од света старије Кад год се пробудиш никад касно није Да с мртве тачке кренеш испочетка Звездо новога небеског поретка Сад кад је јабука она нагрижена Коју на превару проба прва жена И због које смо изгнани из раја Постала знамење и новога краја Учини ми љубав јање небодано Чедо омиљено зрно овејано Јагодо цветићу јечму мокра птицо Струницо грлицо ти једномужицо Куло што гледа ка Дамаску граду Стадо дивокоза на гори Галаду Љубав је као и јеврејска брава Ко једну откључа друге закључава Запамти ми име познај удостоји Да ми се и смрт и живот омоји Учини ми љубав кћи јерусалимска Као што написа рука дамаскинска Кад се без мајке на небу родио А без оца на земљи рођај поновио Тад су се небо и земља венчали А које је које више нису знали Знали су да нико није на губитку Док год буде била љубав на добитку Ни песник ожењен на гори небеској Ни муза удата на плочи земаљској Учини ми љубав ако си у моћи Да се из мрке мрклине изноћи Преко лешева се зло и горе гложе За хаос какав се пожелети може Учини краја Иродовој влади И поколењима новорођенчади Ујасни утачни услиши песника Док се звезде држе закона језика А зупчаником око звездарника Управља слово и надграматика Учини ми љубав не буди ненежна У слепа времена стидна безнадежна Изврнуо се космос на поставу И окренула небеса на главу Породи нову звезду некретницу Нека избаци свемир постељицу И румена зора с наличја осване И објави свету са супротне стране Као спас и излаз водиља и весник Јер Бог је велик и страшан је песник Учини ми љубав гласком се огласи Устави расуло часа не почаси Јер непорушива си и непотрошива си И недомислива си и несазнатива си И недомашена си и неисцрпива си И незаходива си и неразрешива си И недокучива си и несместива си И неупоредива си и нетакнута си И несвењива си и неизецива си Учини ми љубав сад на концу конца Да опет осетим на лицу зрак сунца Спаси кад Спаса ти родила јеси Лептира и мравка и све под небеси И само сијај сјати не престаји Сијај сијањем што из Тебе сјаји Карамракове пламену предаји И све грехове у сјају окаји Док се свако слово у Књизи осјаји И глеђ језика се у песми засјаји. Матија Бећковић

„Доста.“ Да ли је ико икада размишљао о овој речи – о једноставној елоквенцији ове речи? Тако једноставна, а опет тако моћна, тако дубока реч. Рећи „доста“ може звучати као неуспех, као одбијање, као „не могу“. Али да ли јесте? Да, вероватно јесте, ако живимо у „духу новог доба“, у добу „више“, у коме се мера успеха мери количином материјалних добара коју стичемо. Жеља за „више“ је у корену анксиозности, зависти, стреса, огорчености, друштвеног поређења, захтева за „све више и више и више“. Али „довољно“ не значи премало. „Доста“ није конзервативизам који игнорише наш потенцијал, већ напротив – „довољно“ значи остварити управо супротно. То значи не везати се за наше успехе и достигнућа, за нашу успостављену репутацију способних стручњака, јер често можемо видети људе који су исцрпљени не неуспехом, већ својим успехом. Историја познаје много таквих људи који су постигли све — успешну каријеру, признање, утицај, али су изгубили унутрашњи мир, а затим их је сустигао неуспех. Недавно сам наишао на цитат Била Гејтса: „Успех је лош учитељ. Заводи паметне људе да мисле да не могу да изгубе.“ То је такозвана илузија контроле — осећај да када једном постигнемо неки велики успех, можемо га задржати заувек. Морамо бити веома опрезни да не дозволимо да тај успех постане наш „бог“ — идол, да му се не клањамо, да се не вежемо за њега, да не размишљамо само о њему, јер је то илузија која ће нас довести до духовног уништења. Врло често, у својој жељи да стекну више — славу, новац, моћ, људи не схватају да ризикују нешто што им је важно како би постигли нешто што им је неважно, нешто што им није потребно, јер „шта вреди човеку ако добије сав свет, а души својој науди?“ (Матеј 16:26). Размишљајући о овим речима, морамо да изаберемо — да имамо или да будемо, да направимо избор између бескрајног напора и благодатне потпуности. Да ли имати материјална добра и земаљски успех или стећи вечна добра и вечни живот? Данас свету све више нису потребни људи који могу све, већ људи који знају да разликују шта је важно. Рећи „Доста“ није знак слабости, већ зрелости. Мудрост да знамо када да станемо, храброст да се одрекнемо сујете, вера да ствари имају вредност само ако у њима постоји Божје присуство. Схватимо и верујмо да свако добро, сваки успех, свака сила „долази одозго, силази од Оца светлости…“ (Јаков 1:17) и захвалимо им на томе, јер Свети Павле сведочи: „Доста вам је моја благодат“ (2. Кор 12:9). Христос нас није позвао да се такмичимо — ни у побожности ни у служењу. Он нас је позвао да пребивамо у Њему, као што нам је рекао: „Ко пребива у мени, и ја у њему“ (Јован 15:5). Тек када Га ставимо у центар свог живота, схватићемо да прави успех није у ономе што радимо, већ у ономе ко живи у нама. Наша вредност, наш успех, наша достигнућа долазе од тога колико смо дозволили Христу да нас преобрази. Он је наш успех. Јер када примимо Тело и Крв Христову, све у нама постаје Христос – наше руке, наше ноге, сваки део нашег тела, наш ум, али само од нас зависи да ли ћемо га пустити у наше срце и да ли ће и оно постати Христос. Јер у Њему је пуноћа – не само знања, већ и самог живота – „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6). Проналажење довољности не значи одустајање од наших снова, наших циљева или наших тежњи, већ њихово стављање у правилну перспективу – кроз призму вечности, потчињавање њих Христу. Прихватање живота са захвалношћу, уживање у свакој доброј ствари као дару, а не као поседу. А када схватимо да „довољно“ није ограничење, већ ослобођење, тада ћемо моћи да живимо у миру – са Богом, са самим собом и са другима. Дух времена ће нас све више подстицати да се поредимо и меримо своје животе земаљским стандардима: да будемо успешни као..., да имамо више моћи и утицаја од..., да имамо већу духовност од... Али Христос нас не позива на такмичење, већ на пребивање (Јован 15:5). Са Христом нисмо вољени због нашег успеха, већ смо успешни зато што смо вољени. Тај тихи, мали глас у нама је довољан, који нам шапуће: „Господ је Пастир мој, ништа ми неће недостајати“ (Пс. 22:1), то јест, Бог ми је довољан. Аутор: Петја Цурева приредила: Ј. Г.(Поуке.орг) извор

# Штедите један другога, да би вас поштедео Господ (свети Антоније Велики). # Злопамтити и молити се, то је исто што и сејати у море и очекивати жетву (свети Исак Сиријац). # Где нема мира, тамо нема Бога (авва Исаија). # Ко може да са радошћу поднесе увреду, тај је примио утеху од Бога (свети Исак Сиријац). # Ако злопамтиш некоме, моли се за њега, па ћеш молитвом одагнати тугу због сећања на зло које ти је учинио и зауставићеш страсне покрете (свети Максим Исповедник). # Грех мрзи, а брата жали; уразумљуј га и моли се за њега пред Вишњим, који нас све види, испитује срца наша и оно што је у нама (свети Јован Кронштатски). # Када нам чине добро, захвалност налаже да се тога сећамо; а када чине зло, љубав нас подстиче да то заборавимо (свети Амвросије Милански). # Труди се колико можеш да љубиш сваког човека. Ако то још не можеш, онда макар никога немој да мрзиш. Но, ни то нећеш бити у стању да учиниш ако не презреш све земаљско (свети Максим Исповедник). # Очишћуј ум твој од гнева, злопамћења и срамних помисли, па ћеш тада моћи да препознаш да се Христос уселио у тебе (свети Максим Исповедник). # Дух свети учи да се непријатељи љубе тако, да их душа жали као рођену децу (старац Силуан Атонски). # Ко враћа зло за зло, тај је далеко од истинског покајања. Ко је поробљен славољубљем и уплео се у светске послове, тај не може да од срца плаче због својих грехова (авва Исаија). # Онај ко се удостојио светог познања не треба да се суди било са ким, јер је правда власти овога света испод правде Божије (блажени Дијадох). # Ако те брат увреди, уведи га у свој дом и не буди лењ да одеш код њега, те једи са њим хлеб твој. Чинећи тако, избавићеш душу своју и неће бити спотицања за време молитве (авва Евагрије). # Сунце нека не зађе у гневу нашем, него праштајмо све дужницима и утврдимо љубав, јер она покрива мноштво грехова (свети Јефрем Сиријац). #...Може се и без љубави не узвраћати злом на зло, према заповести. Но, није тако лако узвраћати добром на зло, не приморавајући се на то, јер чинити добро са наклоношћу према онима који нас мрзе својствено је само духовно савршеној љубави (свети Максим Исповедник). # Ко се моли за непријатеље, тај се неће сећати зла, и ко пази на језик, неће увредити ближњег (авва Евагрије). # Ако негодујеш када будеш изложен погрдама, онда не знаш за истинско покајање (авва Исаија). # Добро дело је претрпети насиље од оних који хоће да нам учине неправду и молити се за њих, како би им ради њиховог покајања, а не због враћања онога што су нам узели, био опроштен грех зеленаштва. То од нас тражи правда Божија (блажени Дијадох). # Ако те ко неправедно прекори за какав грех, смири се и добићеш венац (свети Антоније Велики). # Врлини праштања увреда препрека су две страсти – сујета и сластољубље (свети Марко Подвижник). # Онај ко се моли за непријатеља неће злопамтити. «Боже, помози брату моме и мени ради молитава његових» (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Искоренити зло и грех није твоје дело, него Божије, јер без Исуса немогуће је спасити се (свети Макарије Велики). # Дакле, не нападај онога ко лежи, него га жали. Ако испуњаваш заповест о љубави према непријатељима живећеш са Богом, а ако је оставиш, са цариницима (свети Јован Златоуст). # Од суза потиче то, да неко љуби своје непријатеље и моли Бога за њих, радује се у искушењима и хвали се невољама, на туђе грехе гледа као на сопствене и плаче због њих, спреман да положи живот за своју браћу (свети Симеон Нови Богослов). # Кад будеш изложен клевети, ћути. Сам никога не вређај, а када те други вређају, трпи (Древни монашки устави). # Немогуће спасити се другачије, него кроз ближњег – «праштајте и биће вам опроштено», то је испуњење закона (свети Макарије Велики). # Доброчинства записуј на металу, а увреде – на води (свети Исидор Пелусиот). # Бог нам је заповедио непријатељство само према змији (Пост. 3,15) – према човекоубици ђаволу. # Какво расположење треба да имамо према непокајаном грешнику? Онакво какво нам је Господ заповедио када је рекао: а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17) (Древни монашки устави). # Кад чиниш добро непријатељу, себи чиниш добро; а свако ће примити према својим делима (свети Варсануфије Велики и Јован). # Када из саосећања чине добро злима, често се догађа да смекшају њихово срце и врате их на пут добра (Древни монашки устави). # Људи су пре слаби него зли. # Благодари ономе ко те вређа, па ћеш Бога имати за пријатеља (свети Антоније Велики). # Срце које прашта, када се присећа читаве творевине – људи, птица, демона, због сваког створења лије сузе, и моли се за непријатеље, да би били помиловани (свети Исак Сиријац). # Љуби непријатеље и полажи душу своју за пријатеље (свети Василије Велики). # Хришћанска победа не састоји се у освети, него у кротости и трпљењу (свети Тихон Задонски). # Чим увреда распали твоје срце, сети се Христа и Његових рана – размисли колико је то што ти трпиш мало важно у поређењу са Владикиним страдањима: тако ћеш као водом угасити своју патњу (свети Григорије Богослов). # Буди спреман да трпиш више него што би онај ко те вређа хтео. # Боља је туга онога ко трпи неправду, него радост онога ко неправду чини (блажени Августин). # Није оштећен онај ко трпи зло, него онај ко га чини (свети Јован Златоуст). # Не буди злопамтило, ако нећеш да увредиш самога себе (свети Јован Златоуст). # Ко се свети сам за себе, тај као да осуђује Бога због недостатка правичности (свети Марко Подвижник). # Када се светиш ближњем за увреду, Бог му се не свети; а када прашташ, онда се Бог или свети њему, или теби прашта грехе (свети Јован Златоуст). # Постоји много облика милосрђа, посредством којих можемо да добијемо од Бога опроштај својих грехова, али најважнији је – праштати непријатељима (блажени Августин). # Будимо снисходљиви према својим непријатељима, да би и Бог био снисходљив према нама (свети Јован Златоуст). # Не гаји непријатељство ни према коме; иначе твоја молитва неће бити угодна Богу (авва Исаија). # Ни поста ни празника не може бити тамо где владају непријатељство и злоба. # Ко живи у раздору за хришћанима, тај не може да буде у јединству са Христом (блажени Августин). # Смирењем и друге можемо да научимо смирењу; гордошћу не можемо да смиримо горде (свети Филарет митрополит Московски). # Хоћете да избегнете непријатеље? Љубите свога непријатеља. Таква је сила љубави (влажени Августин). # Ако опростиш непријатељу, можеш га учинити својим другом. # Твој непријатељ је – твој лекар. # Увреде које неоправдано трпимо од било кога, Бог нам урачунава или за опроштај грехова, или за награду коју добијамо (свети Јован Златоуст). # Када претрпиш било какво понижење од људи, сматрај да ти је послано од Бога на спасење (свети Филарет митрополит Московски). # Боље је ћутке поднети увреду, него победити одговором (свети Григорије Двојеслов). # Давид је већу победу однео када је поштедео Саула, него када је оборио Голијата (свети Јован Златоуст). # У свету нема ничег што би више заслуживало дивљење од љубави према непријатељима (блажени Августин). # Боље је да те грде, него да грдиш; да те бију, него да бијеш; да трпиш увреду, него да вређаш (свети Василије Велики). # Воли непријатеље своје и постаћеш пријатељ Божији. извор

Јеромонах Пантелејмон (Шушња) о томе како пронаћи и сачувати љубав „Љубав је темељ нашег постојања“ – Пут до вашег манастира утабало је стотине младих људи који долазе код вас на исповест. Да ли из њихових откривања осећате да се нешто променило у њиховом ставу према љубави? – Рекао бих да ми, монаси, познајемо људе много боље него што они сами себе познају, јер их не видимо споља, већ изнутра. Стога је моје мишљење следеће: данашња омладина има огроман духовни потенцијал, али јој недостаје компас. Најчешће не знају шта је љубав заиста. Бркају је са заљубљеношћу. И не знају како да је живе. Гледају разне филмове и живе по шаблонима. Сви сањају о великој љубави, као у филмовима. Већ оствареној, са беспрекорним партнером који би их разумео, шта год да се деси. И не разумеју зашто им се исто не дешава. Али те љубави из књига и филмова су утопијске, оне се не дешавају у стварном животу. Међутим, оно што се осећа код свих оних који долазе на исповест јесте неуморна потрага, жеља да се доживи дубока, савршена љубав. Ова жеђ за љубављу присутна је код свакога. – Зашто имамо тако јаку потребу да се остваримо у великој љубави? – Када тражите љубав, заправо тражите Бога. Чак и ако тога нисте свесни. Чак и ако нисте примерни хришћанин, али сваки пут када волите и будете вољени, некако чудесно осетите да је ту, у љубави, истина. Тражите љубав целог живота, потребна вам је, и чак и када се претварате да је више немате, свакако је осећате, осећате је на искривљен начин, али ипак почињете испочетка. Привлачи вас, увек тежите да је достигнете, јер осећате да постоји пуноћа и срећа. Ми људи не можемо а да не волимо, да не желимо да будемо вољени. Јер то је темељ нашег постојања. Бог је љубав, и све на овом свету чезне за љубављу. Бог је све створио по својој слици и подобију, по свом обрасцу, обрасцу Тројства. Створени смо као људи да бисмо учествовали у радости односа у Богу и са Богом. Да бисмо доживели љубав. Да бисмо били заједно. Зато се каже да је рај комуникација са свима, а пакао немогућност да волимо више. – Иако имамо Бога, и даље осећамо да смо без другог непотпуни. Да ли нам је потребан други да бисмо били срећни? – Бог је створио људе непотпуне управо да би били потребни једни другима. На крају крајева, да нас је створио савршенима, били бисмо самодовољни. Наравно, постоје људи који дају више и људи који дају мање, али не треба да се зауставимо на односима са једном особом, морамо научити да волимо све људе, да извлачимо плодове из односа са свима, не само са животним партнером. Свака особа је потенцијални дар за нас, којим можемо обогатити себе. – Сањамо – скоро сви ми – о великој љубави која би трајала целог живота. Па ипак, стварност показује да љубав умире, и то чешће него што бисмо ми желели. Зашто љубав бледи? – Умире јер у тој једначини нема Бога. А то значи да немамо где да се хранимо, да оживимо своју љубав. Без Бога нема почетка који рађа љубав. Сам човек је ограничено биће. А благодат га чини бесконачно дубоким. Благодат је од Бога. Свети Јован Златоусти је рекао да сваки непреображени однос дегенерише. Он се троши. Без благодати, човек је у палом стању. Исто је и са љубављу. Она бледи ако нема одговора на њу. Ако је усмерите ка Богу и људима, она добија одговор од бесконачног Бога. Али ако је усмерите ка себи, ка телу, ка материји, она се троши, исцрпљује, јер су те ствари ограничене. Зато је венчање неопходно. Венчање је сједињење двоје са трећим: са Богом, Који је бесконачан. – Нажалост, чињеница да се венчате у цркви не гарантује трајну срећу... - Морамо научити да видимо Бога у другима. Не смемо третирати особу као нешто завршено. Свака особа је бесконачан извор, али не и ослобођен од рушевина. Са љубављу, уз Божју помоћ, можемо очистити рушевине како би други могао дати пут својој суштини, да изложи свој пуни морални, духовни и љубавни потенцијал. Јер свака особа је много више од онога што видимо. А љубав долази и активира у другом оно што није ни појмио да је у њему. Потребан ти је други који би ти давао меру. У вези двоје људи, особа се стално развија. И више не може да се засити другог, да му досади, да дође до рутине. Јер свако подстиче другог да се развија. Свако цвета као пупољак, затим као цвет, и то цветање је бескрајно. Многи људи изгледају неспособни за дубока осећања. То је зато што они, заузврат, нису били вољени да би процветали. Међутим, све је то немогуће без Бога, и без труда сваког од њих да активира Његов потенцијал, Божанску благодат, у другом. Човек мора волети – са Богом у себи – Бога у другом. - Како треба да волимо, оче? Где грешимо, да увек морамо испочетка? – Не знамо како да дајемо себе. Немамо вештину самодавања. Модерно друштво учи људе да се фокусирају на своје жеље, учи их да воле себе пре свега, да теже сопственој самореализацији. А љубав, тако, постаје нека врста додатка који доприноси њиховој сопственој срећи. „Имам каријеру, дом и имам вољену особу!“ Међутим, ми истински не волимо ако не створимо ово искуство изласка из себе и не почнемо да практикујемо давање, да тренирамо своју моћ да волимо. Волети значи гравитирати, попут планете, око самоостварења другог. Размишљати како помоћи другом, како му изаћи у сусрет, како га смирити, како га заштитити од тешкоћа, како донети радост, како му скувати укусну храну када је уморан. Морамо научити да живимо за другог и због другог. Љубав подразумева много дела. Намере и мисли саме по себи не вреде ништа у одсуству дела. Свет је пун намера. Чинећи дела, тестирате себе да видите да ли заиста можете да волите. Недавно сам прочитао у једној књизи како је политички затвореник - сељак затворен у старости - добио писма од своје баке, у која је она ставила суви цвет. То је оно што љубав значи. И још више: давати када сте потпуно исцрпљени, када више немате снаге. И нема изговора за недавање. Ако дајеш из обиља, када ти је добро и лако да дајеш, то ништа не кошта. А када више не можеш, али ипак желиш да учиниш нешто за неког другог, у теби се распламсавају ресурси енергије о којима ниси имао појма. Добијаш снагу од Бога и чиниш више него што си мислио да си способан да учиниш. Дати себе када више не можеш – то те истински повезује са другим и подстиче га да се отвори и даје заузврат. У љубави морамо дати оно што немамо, ако то више немамо. И тада, као у Јеванђељу, то ништа се преображава, и има довољно хлеба и рибе за све. - Колико дуго можеш да дајеш себе, а да те то не претвори у ништа? Понекад је боље да престанеш ако ти други не да исто... – Самодавање је добровољни чин, то није зависност од другог, то није ропство. Нисте обавезни да то чините. Самодавањем не укидам себе, већ се изнова проналазим и обогаћујем се начином постојања другог. А поседовањем, укидам себе. Неким људима је згодније да дозволе другима да их поседују. То је случај са многим модерним женама које иду толико далеко да дозвољавају себи да буду поробљене. Њихови мужеви их туку, оне пате, али се плаше да изаберу други пут, преферирајући поузданост. Доживљавају апсурдну патњу која није спасоносна. То је врста лењости. Одбијају одговорност за своје одлуке и више воле да их само спроводе. Али никада се неће развијати на овај начин. – Немају сви изванредну љубав. Да ли је то наша кривица? Да ли је на нама да доживимо велику љубав, или је то дар од Бога? – Бог има јасан пут за свакога. Нема случајности. Сусрет са одређеном особом зависи од Божје воље. Али како ћемо реаговати на тај сусрет зависи од нас. Свака особа коју сретнемо на свом путу је дар од Бога и морамо се сваки пут запитати: „Зашто ми је Бог одредио да сретнем ову особу? Шта могу да урадим из овог односа? Шта треба да разумем? Какву корист могу да извучем?“ Онда, немојмо мешати заљубљеност са љубављу. Када вам Бог пошаље заљубљеност, то не значи да вам већ шаље већу љубав у готовом облику. Заљубљеност је само депозит од Бога. Ако је трошите из незнања, никада нећете постићи праву љубав. Можда у почетку не делује велика, али љубав, ако радите на њој, постаје све већа и већа. Љубав није осећај, већ сила. Бог није тело, а ипак себе назива љубављу. Дакле, љубав није тело! Наравно, и ова компонента, телесна, јесте део љубави, али се не ограничава у потпуности на њу. Љубав је огромна људска моћ, примљена одозго, моћ коју свака јединка мора да ослободи и негује. Кажем „ослободити“ јер најчешће волимо себе, а онда се љубав закључава у нама, врти се у круг. Ова љубав је себична, усмерена је на саму себе, уместо да буде слободна и да не тражи ништа заузврат. – Да ли је права љубав увек бесплатна? - Да, права љубав потврђује слободу другог. Она не покушава да га преузме. Ту се прави највећа грешка, када неко покушава да промени другог, да га прилагоди свом укусу. Када волиш, мораш да изађеш из себе у смислу да покушаш да осетиш другог, да разумеш другог, да видиш свет његовим очима. Ако згазиш његову слободу, пробудиће се његов инстинкт за самоодржање. И повући ће се у себе. Биће опрезан према теби, осећаће да је под притиском. У вези треба да постоји равнотежа између блискости и дистанце. Потребно је чувати тајну друге особе, а не расипати је на ветар. Не покушавајте да копате по сваком кутку његове душе, не гњечите цвеће багером. Грубост и дрскост уништавају тајну друге особе. Ово искуство изласка из себе је понекад болно: значи напуштање сигурне позиције, напуштање удобности сопственог начина постојања, прихватање начина постојања другог. Али само на тај начин можете се проширити, обогатити и љубав трансформисати у пут знања. Ако останете у себи, остајете веома сиромашни. Штавише, у неком тренутку се испостави да су се сви окренули од вас. Постајете усамљени. – Да ли онда треба да повећамо толеранцију у љубави? – Требало би да практикујемо другачијост, а не толеранцију. Толеранција је врста снисходљивости према ономе што вам не одговара: претпостављате да други има неке недостатке које ви, у својој великодушности, игноришете. То јест, толеранција претпоставља гордост. У међувремену, у љубави вам се не даје право да свој начин постојања сматрате бољим од начина постојања другог, не можете захтевати да се други промени, али морате се трудити да ви толеришете другог. У љубави не треба да се бринеш о свом добру – треба да се предаш у службу другоме, твоја брига треба да буде његово постајање. Његов циљ није да те украси, не да те учини лепшим и бољим. Љубав, правилно доживљена, у сваком случају мења све на боље. Чињеница да се потпуно дајем, да сам ја тај који се жртвује, подстиче другог да се исправи, да постане свестан себе, мења га на боље. Отац Теофил (Перејан) је рекао да љубав никада не рачуна и љубав увек рачуна. Како то можемо да разумемо? Она никада не рачуна да би привукла пажњу другог: „Погледај колико сам ја учинио за тебе, а сада ти мени дај исто.“ И истовремено, она стално рачуна колико прима да би могла дати више. То је права љубав. - Понекад, колико год да учиниш за некога, он остане равнодушан и не да ти ни мрвицу љубави заузврат. Како знаш ко заслужује да му пружиш све? – У природном поретку ствари – не улазите у везу док нисте сигурни у њу. Потенцијал осећања, љубави, треба чувати док не пронађете особу са којом се заиста слажете, са којом ћете бити једно другом погодни пре свега духовно, а не телесно. Када нормална особа сретне другу нормалну особу и жртвује се до краја, успева да освоји другу љубављу, чак и ако други мање воли. Љубав једног, својом непоколебљивошћу, може спасити љубав другог. Знам много случајева чудесног обнављања веза које су биле на ивици колапса, а затим су постале јаче и дубље него раније. Људи треба да науче да цене кризе. Али овде постоји замка. Ако се зауставите на некој особи, ризикујете да изгубите све. Али ако увек имате Бога на уму, наћи ћете довољно људи око себе који заслужују да им дате све, а да се не плашите да бисте могли изгубити. Ниједна особа сама по себи не заслужује да јој дате све. Јер ова особа није крајња стварност, већ јесте Бог који је у њој. На крају крајева, кроз човека, ми заправо дајемо себе Богу. – Шта је онда смисао породичног живота? – Односи у породичном животу – то су само оквири у којима се изражавамо, усавршавамо. Вежбамо љубав, ову способност да превазиђемо себе, да постанемо транспарентни, како би се Бог могао манифестовати у нама у пуној мери, и како бисмо постигли међусобно прожимање једни у друге, како бисмо могли волети све више и више. Само ако практикујемо отвореност, постајемо широки сасуди, способни да прихватимо много више од другог. И тада, кроз њега, могу волети све људе, сву природу и све животиње, могу сместити у своје срце целокупну Божију творевину. Вежбајући комуникацију са другим, припремамо се за комуникацију са свима, која ће се одвијати у Царству Небеском. – Да ли постоје сродне душе – друге половине? Људи са којима све постаје много лакше? – Не постоји ниједна једина особа са којом ти је суђено да будеш заједно. Али постоји неколико особа на овом свету са којима се баш добро слажеш. Чињеница да си упознао једну од њих и љубав се исцрпела, не значи да ћеш остати сам целог живота. Као што чињеница да си упознао сродну душу – своју другу половину, не гарантује да ће се та љубав трајати вечно. Без људи који су једно другом прилагођени, љубав је немогућа. Али подударање половина је само искра. Не гарантује вечност осећања. Не заслужујеш оно за шта се ниси трудио! Напротив, често се дешава да се ова врста љубави брже исцрпи, јер је наоко све у реду и нико се не труди. Постиже се неко задовољство, пошто друга особа савршено задовољава моје потребе, а ја - његове, и онда свако воли себе, кроз другог. – Да ли се тако рађају љубомора и посесивност? – Љубомора је љубав према себи кроз другог. Ако си љубоморан, не волиш истински другог, већ верујеш да имаш права на другог. Плашиш се да ће неко доћи и одузети ти га. Али нико нема право да ти одузме другог! Ова искривљена љубав са љубомором и патњом, која човека чини слепим и лишава га разума, јесте демонска љубав. Она на свој начин опчињава, веома је емотивна, има претерану еротику, али изазива невероватну количину патње, поништава те као личност. Мислиш да си се жртвовао патњом, а у ствари си био опседнут. Права, Божанска љубав потврђује, а не уништава. Она је као ведро небо. У њој нема забуне ни таме. - Данас све више људи бира слободан облик љубави. Више се не венчавају, а понекад чак ни не живе заједно, али се и даље воле и живе у слози. Да ли је грех то чинити? – Љубав која не подразумева одговорност и жртву није стварна. То је опортунистичка љубав која не достиже зрелост. Заправо, у таквим случајевима се не достиже права љубав, већ се остаје у фази заљубљености. Ако не дође до венчања, то значи да је Бог искључен из једначине. Без божанске милости, човек је коначан, а његова љубав траје само неко време. Они који бирају овај пут желе љубав у којој нема шта да се изгуби, већ само да се добије. Желе да узму нешто што је лако стећи и увек остану слободни у случају да се појави нешто привлачније. – Када имате несрећну љубав, често мислите да би могао постојати неко ко би вас више волео, ко би вас боље разумео... – Овакав поглед на ствари је последица технократског начина размишљања. „Производ постаје застарео оног тренутка када се појави његова побољшана верзија.“ То јест, излази из употребе. Али људи не излазе из употребе, они су у сталном стању постајања. Потребно је да се продубљујемо, да копамо у одговарајућим односима како бисмо дошли до нових и нових дубина. Чак и ако се појаве могућности за боље односе, чак и ако упознамо људе који нам се чине погоднијим, не можемо променити особу. Не можемо започети хиљаду путева, јер никада нећемо стићи до краја. Не можеш бесконачно преправљати себе по узорима других жена или мушкараца, јер се трошиш као детаљ, стижеш до тачке где губиш сваки облик. Мислиш да си стекао искуство, обогатио свој начин постојања, имајући много љубавних веза, али у ствари си изгубио себе и више не знаш шта заправо јеси. У љубави, као и у професији, веома је важно бити постојан. Не можеш бити лекар три године, затим глумац још три, а за још три године почети да се спремаш да постанеш фудбалер. Мораш да кренеш даље. Јер ћорсокак у који си доспео у вези са другим је пре свега твој, а не друге особе. Бог ти је то наменио да превазиђеш себе, да еволуираш. Варајући особу, бежиш од себе, бежиш од тога шта треба да постанеш. И препрека ће се поново појавити, у другом облику, без обзира ко је поред тебе. - Зашто је верност толико важна? Знам људе који кажу да воле своје партнере иако их повремено варају, али да то није важно све док фокус није на осећањима. - Они сами себе варају. Веома је лоше користити друге за своје еротске потребе. У стварности, ви користите себе. Стагнирате. Без верности, не можете достићи дубље нивое. То је једини начин на који можете да се развијате. У међувремену, ако себи дозволите неке алтернативе, то значи да нисте склони да превазиђете баријеру, да желите да је заобиђете. Ако одбијете алтернативу, онда више не видите какав потенцијал постоји у вама и другом. Ништа се не дешава без жртве, без принципа Крста. Жртва на Крсту је прозор ка Васкрсењу. Јер ово је наше пало стање, ово је последица пада. Ништа нам се не даје ако нешто не жртвујемо. А љубав је такође жртва. Жртвујете своје „ја“ да бисте себи приближили „ја“ другог . Ово је одрицање себе. Жртва даје дубину сваком односу. Она јача љубав. Лако је заљубити се, али је веома тешко волети. Бежиш од крста – бежиш од васкрсења, бежиш од радости, бежиш од праве љубави! Немогуће је без крста. Без крста је пут лак, згодан. Али, не знајући како да патимо са радошћу, да испунимо патњу смислом, ми заправо бежимо од живота. А све што добијамо је половно. Све радости љубави су разблажене. Све што осећамо је бледо. – Зашто су љубавне патње једне од најболнијих? - Зато што се човек, када воли, отвара и постаје дубок. А онда прима ударце право у дубину свог бића. Ако је љубав била са Богом, али други ипак одлази, Бог неће остати дужан. Он ће доћи и испунити празнине, јер ниси волео само онога ко је отишао, већ и Бога у њему. Можеш бити истински сломљен после раскида само ако немаш Бога у себи, ако си погрешно волео, ако си био опседнут вољеном особом. – Понекад после велике љубави више немамо храбрости да идемо даље, да поново отворимо своје душе. Како залечити ране нанете патњом љубави? - Отац Теофил (Перејан) је рекао да је патња велика мистерија. Узалуд покушаваш да је себи теоретски објасниш - срце те и даље боли. И сваки спољашњи савет остаје спољашњи. Само Бог може да исцели такве ране ако сматра да је то потребно. Али неке од њих уопште не треба исцелити. Понекад се деси да ваше срце може да носи бесконачан број отворених рана. Људска способност за патњу је веома велика. И не морамо бити опседнути зарастањем рана, заборављањем свега. Неуспех у љубави не мора бити емоционално укинут. Можете имати другу везу са раном у срцу. И са неколико рана у срцу. Бог вам некако даје снагу да поново волите. Морате да идете напред, да имате храбрости да се поново отворите, да поново прихватите (ране). Не смете да станете. – Неким људима као да је дато само да пате целог живота... – Мораш схватити да је то као игра између тебе и Бога. Патња је заправо Божја љубав према теби. И онда почињеш да проналазиш смисао у свакој патњи. Без Бога, све се завршава великим апсурдом. И најмања патња те обара с ногу. Више ништа не разумеш и стижеш до тачке где стављаш крај својим данима. Али са Богом је и највећа патња пуна смисла и увек је праћена радошћу. Никада не смеш заборавити да те Бог воли и испитује. Испитује те јер жели да ти нешто да. Али мораш да заслужиш дар, мораш се духовно уздићи на ниво где га можеш прихватити. На следећи ниво игре. У сваком случају, дар је много већи од патње кроз коју пролазиш да би га достигао. Бог нам не може давати без препрека, јер би нас тада угушио својом љубављу, згњечио наше биће и не би нам дозволио да слободно процветамо. Када Бог воли, Он нас искушава као сребро у пећи. Јер жели да из нас извуче најчистију суштину. - Шта треба да урадим да бих био срећан? - Морамо ићи у потрагу за истинитом љубављу, тражити је свим силама. Немојмо тражити површно, већ се потпуно предајмо, свим људима и, кроз њих, Богу. И предајмо се до краја живота. Права срећа постоји. И постоји овде на земљи. Она није ништа друго до пут којим идемо напред. Само у мери у којој знамо да дајемо, примаћемо. Јер Бог нас понекад мучи, али нас и награђује преко сваке мере. Он се игра са нама, подстиче нас да желимо више, да постанемо нешто више . Срећа није датост, није лак добитак, није фосил који изненада падне на вас. Статична срећа би нас згњечила својом страшном досадом. Срећа се зарађује, стиче се сваког дана. То је стални успон, динамика која се стално прилагођава нашим потребама. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор