Претражи Живе Речи Утехе

УЧИНИ МИ ЉУБАВ Учини ми љубав душо најнајнија И укради се тајно најтајнија Озари капље росе на паучју И замахнуте звукове у звучју Рђу што се круни с шарки галаксија Склад и смисао склада хармонија Хују у сазвучју зују сатрептаја Не остави ме без тебе до краја Не пречуј призови подари спокоја Ал нека увек буде воља твоја Учини ми љубав док је за видела Зрако што си мркле мраке крозвидела Не кршећи кристал који си пробила Постала девица пошто си родила Љубав која умре није ни живела Највољенија од небеских тела Прибрани цвете бобицо и шнало Скупља живота чиодо коало Владај надамном сило недозната Да умрем што мање пре суђеног сата Учини ми љубав за љубав љубави Те славе која саму себе слави Ако си једине једнине једнина И без множине двојнице двојина Кад све и свја си и свељубећа си Само Бог ниси мајко божјег сина А да Бог будеш сама си одбила Да једини буде тај ког си родила Како тебе не би нико прослављао Већ оног што ти је божански дар дао Учини ми љубав љубави једина Мати свог оца кћери свога сина Жено и девојко љубави и дете Аја Софијо Свемајко планете Утробе сам се твоје зажелео Да опет будем спокојан и цео Откад се срело и спојило двоје Двоје је једно а Једно је Троје Варницо луча свевасељенскога Љубави има колико и Бога Учини ми љубав пошаљи поруку И на даљински спусти своју руку Ил се из облака без скајпа и сајта Линкуј без линка и без гигабајта Сети се песника који не постоје А једино вреде због љубави своје А по Павлу и да планине помераш Ништа си ако и љубави немаш Књиго исписана изнутра и споља Виртуелнога Константинопоља Учини ми љубав створе неимени Да ја не живим него ти у мени Спавај све моје од света старије Кад год се пробудиш никад касно није Да с мртве тачке кренеш испочетка Звездо новога небеског поретка Сад кад је јабука она нагрижена Коју на превару проба прва жена И због које смо изгнани из раја Постала знамење и новога краја Учини ми љубав јање небодано Чедо омиљено зрно овејано Јагодо цветићу јечму мокра птицо Струницо грлицо ти једномужицо Куло што гледа ка Дамаску граду Стадо дивокоза на гори Галаду Љубав је као и јеврејска брава Ко једну откључа друге закључава Запамти ми име познај удостоји Да ми се и смрт и живот омоји Учини ми љубав кћи јерусалимска Као што написа рука дамаскинска Кад се без мајке на небу родио А без оца на земљи рођај поновио Тад су се небо и земља венчали А које је које више нису знали Знали су да нико није на губитку Док год буде била љубав на добитку Ни песник ожењен на гори небеској Ни муза удата на плочи земаљској Учини ми љубав ако си у моћи Да се из мрке мрклине изноћи Преко лешева се зло и горе гложе За хаос какав се пожелети може Учини краја Иродовој влади И поколењима новорођенчади Ујасни утачни услиши песника Док се звезде држе закона језика А зупчаником око звездарника Управља слово и надграматика Учини ми љубав не буди ненежна У слепа времена стидна безнадежна Изврнуо се космос на поставу И окренула небеса на главу Породи нову звезду некретницу Нека избаци свемир постељицу И румена зора с наличја осване И објави свету са супротне стране Као спас и излаз водиља и весник Јер Бог је велик и страшан је песник Учини ми љубав гласком се огласи Устави расуло часа не почаси Јер непорушива си и непотрошива си И недомислива си и несазнатива си И недомашена си и неисцрпива си И незаходива си и неразрешива си И недокучива си и несместива си И неупоредива си и нетакнута си И несвењива си и неизецива си Учини ми љубав сад на концу конца Да опет осетим на лицу зрак сунца Спаси кад Спаса ти родила јеси Лептира и мравка и све под небеси И само сијај сјати не престаји Сијај сијањем што из Тебе сјаји Карамракове пламену предаји И све грехове у сјају окаји Док се свако слово у Књизи осјаји И глеђ језика се у песми засјаји. Матија Бећковић

„Доста.“ Да ли је ико икада размишљао о овој речи – о једноставној елоквенцији ове речи? Тако једноставна, а опет тако моћна, тако дубока реч. Рећи „доста“ може звучати као неуспех, као одбијање, као „не могу“. Али да ли јесте? Да, вероватно јесте, ако живимо у „духу новог доба“, у добу „више“, у коме се мера успеха мери количином материјалних добара коју стичемо. Жеља за „више“ је у корену анксиозности, зависти, стреса, огорчености, друштвеног поређења, захтева за „све више и више и више“. Али „довољно“ не значи премало. „Доста“ није конзервативизам који игнорише наш потенцијал, већ напротив – „довољно“ значи остварити управо супротно. То значи не везати се за наше успехе и достигнућа, за нашу успостављену репутацију способних стручњака, јер често можемо видети људе који су исцрпљени не неуспехом, већ својим успехом. Историја познаје много таквих људи који су постигли све — успешну каријеру, признање, утицај, али су изгубили унутрашњи мир, а затим их је сустигао неуспех. Недавно сам наишао на цитат Била Гејтса: „Успех је лош учитељ. Заводи паметне људе да мисле да не могу да изгубе.“ То је такозвана илузија контроле — осећај да када једном постигнемо неки велики успех, можемо га задржати заувек. Морамо бити веома опрезни да не дозволимо да тај успех постане наш „бог“ — идол, да му се не клањамо, да се не вежемо за њега, да не размишљамо само о њему, јер је то илузија која ће нас довести до духовног уништења. Врло често, у својој жељи да стекну више — славу, новац, моћ, људи не схватају да ризикују нешто што им је важно како би постигли нешто што им је неважно, нешто што им није потребно, јер „шта вреди човеку ако добије сав свет, а души својој науди?“ (Матеј 16:26). Размишљајући о овим речима, морамо да изаберемо — да имамо или да будемо, да направимо избор између бескрајног напора и благодатне потпуности. Да ли имати материјална добра и земаљски успех или стећи вечна добра и вечни живот? Данас свету све више нису потребни људи који могу све, већ људи који знају да разликују шта је важно. Рећи „Доста“ није знак слабости, већ зрелости. Мудрост да знамо када да станемо, храброст да се одрекнемо сујете, вера да ствари имају вредност само ако у њима постоји Божје присуство. Схватимо и верујмо да свако добро, сваки успех, свака сила „долази одозго, силази од Оца светлости…“ (Јаков 1:17) и захвалимо им на томе, јер Свети Павле сведочи: „Доста вам је моја благодат“ (2. Кор 12:9). Христос нас није позвао да се такмичимо — ни у побожности ни у служењу. Он нас је позвао да пребивамо у Њему, као што нам је рекао: „Ко пребива у мени, и ја у њему“ (Јован 15:5). Тек када Га ставимо у центар свог живота, схватићемо да прави успех није у ономе што радимо, већ у ономе ко живи у нама. Наша вредност, наш успех, наша достигнућа долазе од тога колико смо дозволили Христу да нас преобрази. Он је наш успех. Јер када примимо Тело и Крв Христову, све у нама постаје Христос – наше руке, наше ноге, сваки део нашег тела, наш ум, али само од нас зависи да ли ћемо га пустити у наше срце и да ли ће и оно постати Христос. Јер у Њему је пуноћа – не само знања, већ и самог живота – „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6). Проналажење довољности не значи одустајање од наших снова, наших циљева или наших тежњи, већ њихово стављање у правилну перспективу – кроз призму вечности, потчињавање њих Христу. Прихватање живота са захвалношћу, уживање у свакој доброј ствари као дару, а не као поседу. А када схватимо да „довољно“ није ограничење, већ ослобођење, тада ћемо моћи да живимо у миру – са Богом, са самим собом и са другима. Дух времена ће нас све више подстицати да се поредимо и меримо своје животе земаљским стандардима: да будемо успешни као..., да имамо више моћи и утицаја од..., да имамо већу духовност од... Али Христос нас не позива на такмичење, већ на пребивање (Јован 15:5). Са Христом нисмо вољени због нашег успеха, већ смо успешни зато што смо вољени. Тај тихи, мали глас у нама је довољан, који нам шапуће: „Господ је Пастир мој, ништа ми неће недостајати“ (Пс. 22:1), то јест, Бог ми је довољан. Аутор: Петја Цурева приредила: Ј. Г.(Поуке.орг) извор