Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу

[JESSY]

Ава Доротеј: О безметежном и благодарном подношењу искушења

 

 

Добро је рекао ава Пимен да се особине монаха виде у искушењу[1]. Јер, монах који је истински приступио да служи Богу, према Мудрости [Сираховој], дужан је да припреми душу своју на искушење (уп.Муд.Ис.с.Сир.2,1), како се никад не би чудио или смућивао због оног што се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. А где је промисао Божији, тамо је све добро и све бива на корист душе. Све што за нас чини, Бог дела ради наше добробити, љубећи нас и штедећи нас. И ми смо дужни, као што је рекао апостол, да у свему захваљујемо (уп.1.Сол.5,18) Његовој благости, и да никада да не падамо у растројство или малодушност због онога што нам се дешава. Оно што нам долази треба да примамо без смућења, са смиреноумљем и са надом у Бога, уверени, као што сам рекао, да Бог за нас све добро чини по благости Својој, љубећи нас. То и не би могло бити добро кад га Бог таквим не би помиловао [тј. устројио].
 

 

Онај ко има пријатеља и уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и [нешто] болно, мислиће да је то учинио из љубави, и никад неће поверовати да је пријатељ хтео да га повреди. Колико пре треба да смо уверени да Бог, који нас је саздао и привео из небића у биће, ради нас се очовечио и за нас умро – све [у вези] са нама чини по благости Својој и љубећи нас. О пријатељу је [човек] дужан да мисли: „Он све чини из љубави и штедећи ме, али нема увек и довољно разума да устроји [оно што је корисно] у [односу] на мене. Због тога се може десити да ме, и не жалећи, повреди“. Али, за Бога то не можемо рећи. Јер, Он је извор мудрости и зна све што је на добробит нашу. Он устројава оно што се нас тиче, чак и до најситнијих [ствари]. [Други неко] може о пријатељу рећи: „Он ме воли и штеди и има [довољно] разума да устроји [оно што је корисно у односу] на мене, али нема и силу да ми помогне у ономе што сматра да је корисно за мене“. Међутим, ни то не можемо рећи о Богу. Јер, Њему је све могуће и ништа за Њега није немогуће.
 

Тако дакле, ми знамо да Бог и воли и штеди Своје саздање, да је извор мудрости, да зна како да устроји оно што се односи на нас, да му ништа није немогуће и да све служи Његовој вољи. Осим тога, треба да знамо да Он све чини ради добробити наше. Стога све треба да примамо са захвалношћу, као што смо раније рекли, као од доброчиног и благог Владике, макар се радило и о нечем болном. Јер, све бива по праведном суду. Као милостив, Бог не превиђа ни најмању нашу невољу.
 

Али, више пута бива да неко сумња, говорећи у себи: „Како може бити да је [човеку] на корист кад у напасти сагреши због невоље?“ Но, ми у напасти грешимо само стога што немамо трпљења, што не желимо да поднесемо малу жалост, или нешто што је против наше намере. Јер, Бог не попушта на нас ни једну ствар која је преко наших снага, као што и апостол каже: веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13). Али, ми немамо трпљења и не желимо да се потрудимо на кратко, те не подносимо да [околности] прихватамо са смирењем. Због тога се сатиремо. Што се више старамо да побегнемо од искушења, све више се њима оптерећујемо. Ми негодујемо, [па ипак] не можемо да их се ослободимо.
 

Има људи који су принуђени да пливају. Уколико познају вештину пливања, они се препуштају таласу који наилази на њих, постављајући се паралелно са њим, све док не прође, а затим несметано настављају своје пливање. Уколико хоће да му се супротставе, он ће их одбацити и однети на велико растојање. И кад буду опет почели да пливају, долази други талас,који их, ако се опет противе, одбацује и гура још даље, те се тако само ломе без успеха. А ако се, као што рекох, препусте таласу и смире под њим, он ће проћи без штете по њих и они ће наставити да пливају колико хоће, вршећи своје дело. Тако је и са искушењима. Ко са трпљењем и смирењем подноси искушење, проћи ће без штете, а ко се огорчава, смућује се и свакога окривљује – имаће муку. Тиме он против себе само оснажује искушење, не налазећи корист и шкодећи себи.
 

Ко, пак, искушење трпи безметежно, имаће велику корист. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се смућујемо. Јер, то што се неко смућује ометан од страсти, [знак] је незнања и гордости. До тога долази услед незнања сопственог стања и због избегавања труда, као што су рекли оци: „Ми не напредујемо стога што не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлине без бола“. Јер, због чега се чуди страстан [човек], када га ометају страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? Имаш њене залоге, а говориш: „Зашто ми смета?“ Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава.“Њихове посуде [тј. заложене ствари] су у теби“, рекао је ава Сисоје. „Дај им њихове залоге и оне ће отићи“[2]. Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали,није могуће да не будемо заплењени страсним помислима које нас, и без наше жеље, принуђавају да испуњавамо страсти.Ми смо се, наиме, својевољно предали у њихове руке.
 

Слично говори пророк о Јефрему, који је савладао свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном покоју и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили [Асирцима].
 

Обратите пажњу на оно о чему се говори. [Човек] је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду[3] имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи.
 

Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). „Навуходоносор“ значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. [Човек] треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра [достојним] да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: „Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?“ Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних [помисли]. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: „Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?“ Он је рекао: „[Истина] је да се напрежем, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење“.
 

Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено братом: „Видим у себи плодове труда“, слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: „Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао“.
 

Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно [стање]. Као што смо већ рекли, [човек] се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио [од њих]. И Псалам говори: грешници ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају.
 

Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то [важи] за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на кукавном прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани?
 

Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини [само] оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси.
 

Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он [душу] још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: „Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани“[4], и остало. Други говори: „Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају [о себи]“. И сваки од њих једноставно, на различите [начине], један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе.

А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде.
 

Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље [нам] ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин.

 

http://svetogorac.blogspot.rs/2017/01/blog-post_77.html

[Bokisha]

ОНИ ОСТАВЉАЈУ СВЕТ ДА БИ СХВАТИЛИ СМИСАО ВЕРЕ

Старац Илија рођен је 1932. године, у Орловској губернији. На монашењу је добио име Илијан, по једном од четрдесет мученика Севастијских. У чин велике схиме бива пострижен крајем 1980-их година, када добија име по другом Севастијском мученику, Илији (имена четрдесет Севастијских мученика налазе се у „Житијима Светих“ светог аве Јустина Поповића, за март месец). Са духовником Свјатјејшег Патријарха Московског и све Русије Кирила и оптинске братије, старцем Илијом разговарали смо о монашком призиву.

–Баћушка, за монахе говоре да су они вољена деца Господња. Или тако говоре сами монаси? Господ воли све, па чак и оне који су далеко од вере и Цркве. Зашто људи постају монаси?

–Монаштво, као и хришћанство, постоји 2000 година. Хришћанство је основа нашег живота, а увек актуелна авангарда наше хришћанске вере, њен костур, наравно чини монаштво. Монаштво садржи у себи оваплоћење идеала вере, а Гoспод као њен оснивач је и утемељивач монаштва. Спаситељ који је Себе назвао Сином Човечијим и био истински Човек, није имао породицу и природно, указао нам: да бисмо задобили јаку веру, треба у свему да подражавамо Христу. Без подражавања Христу не можемо показати чистоту вероисповести. Први мученици за Христа нису жалили свој живот, дали су га за веру, за оно што је Господ заложио као основу смисла свега живог.

Монаси који живе у манастирима, од првих векова хришћанства представљају пример за подражавање. Они остављају свет, да би схватили суштину хришћанског живота и смисао наше вере. Монашки ритам чува хришћански живот у његовој основи. Људи стају на монашки пут, пренебрегавају радости овог света, сведочећи да није обавезно бити опијен овоземаљском срећом, сакупљати материјална блага, тражити породичну утеху, усхићење и све оно што често тражи људска природа.

Људски живот се не завршава травом на гробном месту. Он се наставља и после смрти. Постоји душа и човек није неки примитивни уређај, он је највише Божије створење. Чак и да је само спој атома и молекула, без душе не би био човек.Човек има тело и душу, и те две животне супстанце надарене су сопственим снагама. Човеку су дати и разум и слобода. Пошто је имао слободу, човек је одступио и није могао да опстане у рајском стању. Али, преко страдања Спаситеља, преко победе Бога над ђаволом, он је добио могућност да се изнова врати вечном животу. На основу слободе и разума задобијање вечности природним путем доступно је нe само монасима, већ свим људима уопште. Монаштво, у глобалном смислу, чини мали део човечанства.

Црква не прославља само оне који живе у манастирима. У свету такође постоје људи који живе целомудрено и свето. Али, има и оних који без сваког расуђивања напуштају чак и најмању жељу да схвате смисао. Ти људи не размишљају да ли постоје основе да не признају веру и вечни живот. Вероватно да и за то постоје, али много је више основа да се призна постојање вечног живота. Из приче о богаташу и Лазару знамо да, како се богаташ налазио у ужасном стању, молио је Господа да пошаље Аврама његовим ближњим и да им исприча да постоји други, загробни живот. Али је Господ одговорио да има довољно пророчких сведочанстава на земљи, а људи ипак не верују, не желе да се запитају о томе. Господ је васкрсао и јавио Своја чуда, васкрсавао мртве и јавио се многима, али ако човек не жели да верује, како можемо да му помогнемо?

–Често будемо у ситуацији да слушамо, с обзиром да је монашка традиција у Русији била прекинута, да треба преузети искуство од православних Цркава које нису биле рушене. Може ли се та пракса применити код нас?

–Као институција монаштво је током свог постојања створило своју структуру, свој начин живота. У свим руским земљама је било око 1000 манастира. Наравно, пожељно је имати лик, дух монаштва старих времена која за нас остају пример. Али сада је врло важно да препородимо руско монаштво, да обновимо онај лик који је имала Русија до револуције.

 

    

 

Руски манастири су не само споља били прелепи. Много људи је у тим обитељима пронашло уточиште и утеху за своје душе. Они, који се из неког разлога нису снашли у овом животу, такође су проналазили уточиште у манастирима. Али, како је револуција ишла бандитским путем, газећи све друштвене законе и законе разума и воље, тако ни рушење манастира, храмова, убиства без суђења и истраге верних, посебно свештенства, нису били на законској основи. У многим областима Русије, по логорима је било стрељано и мучено стотине хиљада монаха и монахиња. Пред рат читава петољетка била је посвећена уништењу Цркве. Исти тај задатак после рата желео је да оствари и Хрушчов, и не само он, већ сви комунисти. Иронија судбине се састоји у томе, и за нас је апсолутно јасно, да је то био задатак ђавола.

Манастире су варварски и на нељудски, неразумни начин рушили. После рушења од њих би остајао само плач, вапај и мука. Чак они који су отимали од Цркве, често после нису користили те зграде. Многи храмови су подсећали на градове разрушене од рата. Као на пример град Орел одакле сам родом, или град Велике Луке, у којем није остала ни једна зграда после бомбардовања и после тога како је град прелазио из руке у руку. Јасно је да се све одвијало уз учешће нечистих сила, и све су то ђавољи трагови који војују против Бога. Легион својих снага је ђаво покренуо да би разрушио Русију, а Русију је требало разрушити да би се уништили храмови и цркве. Али, треба признати да веру нису могли уништити.

 

    

 

–У епоси информативних технологија монаштво је преживело необичан период. Догађаје из манастирског живота преноси сајт Синодалног одељења за манастире и монаштво. Документи Међусаборног Присуства посвећени манастирском животу, постају предмет интернет дискусије. Треба ли, по Вашем мишљењу, толико пажње посветити проблемима монаштва у средствима масовних информација?

– Па како ћемо? Спаситеља називају Логос, што значи Реч (од грч. "смисао", "разумевање"). Бог у Лицу Спаситеља говори Истину о Себи, Он говори какав треба да буде смисао људског живота. Господ је дао људима разум, и никога не присиљава да се спаси. У свитању људског постојања, у рају, Господ је могао да забрани људима да падну, да им не да могућност да послушају ђавола. Али тада би то било потребно забранити човековој вољи. Прво Адамово искушење била је његова слобода – слобода да бира између добра и зла. Одузети слободу, значи оставити човека у стању присиле, одсуства слободе. Али Господ нам даје могућност да вратимо своју срећу, да вратимо рај. Спасавамо се кроз веру у Бога Логоса. Помоћу речи човек разговара у породици, са другим људима. Реч Логос пронашла је свој одраз у другим наукама. Помоћу речи сведочимо о својој вери. Током прогона су за реч јеванђељске проповеди слали на Соловки и у друге логоре, уништавали књиге. Бог је дао човеку слободу, а ђаво му забрањује да говори.

Хришћанска мисија треба да буде слободна, и да одражава достојанство човека, који је обдарен слободном вољом. Човек треба да говори истину, а истина је на нама, на хришћанској вери. Све чиме располажемо, радио, телевизија, интернет - све то је Господ дао како би човек добио могућност да у ширем смислу задобија своје спасење. Тако да је наша мисија, мисија хришћанске вере неопходна.

Схиархимандрит Илиј (Ноздрин)
Разговарала Јекатерина Орлова
Са руског Ива Бендеља

http://www.pravoslavie.ru/srpska/104937.htm

[srema]

Нисам стигао о овоме да поразговарам мало детаљније са духовником, укратко, он ми је рекао да пратим своје срце што се тиче мог избора за даљи живот. Да не дужим причу, неке ствари су ме навеле да мислим, како мени живот смета да проживим веру до краја. И одатле мени идеја да одем у манастир, да се замонашим, или ако не одмах у искушенички период, барем у неки манастир на једно две недеље да видим како је то и како се тамо живи, па ако ми се свиди и ако је то прави пут за мене, да постанем искушеник.

Имао сам једном такав сличан прохтев, мада је он, како је брзо дошао, тако брзо је и отишао. И то расположење је јако слично овом, где ја нонстоп помишљам "манастир ово, манастир оно", и рекао бих, скоро као да имам лептириће у стомаку. Као нека опсесија. Наравно да имам и маштања о томе како би реаговали други, од негодовања, до чуђења, па до поштовања и страхопоштовања и хвале. Ту је и ствар родитеља, пошто знам да се не би сложили. И некако, како да вам кажем, душа ми није мирна. Некако мислим: "Да, урадићу то, мислим да Бог то тражи од мене."

И притом мислим, "да завршим прво ову задњу школску годину, да видим за пријемни шта и како, матурски и ето мене (имам 19 година)". Него, опет не налазим спокоја, као да ја нисам чврсто решен за то, али осећам, кад бих рекао "не, ја нећу то" и ставим тачку, то би био грех. Уствари сам одувек желео млад да ступим у брак и да имам буљук деце, али ето одједном овај осећај. Кажу неки, ако се љубав не развија, онда назадује. Или се сетим оних стихова, "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан..."; или помислим "да завршим прво факс и све остало, па тек онда", али онда се осетим као да сам само избегао то, "купих њиву, и ваља ми ићи да је видим, молим те, изговори ме".

Некако ми све ово прати осећање страха/непријатности те не знам да ли је то стварно, ако није дрско рећи, Божије Дејство. Ако јесте, онда, тешко мени ако се не одлучим да идем у манастир, пошто је мени дат тај таланат, зар не? Ако није, а ипак одем, упропастићу школовање, мада, још горе, односе са породицом. И тако се некако надам, нек се Бог смилује на мене, да је то само нека тренутна заблуда или фантазија.
Иако нико не може да одлучи уместо мене, волео бих да чујем мишљење старијих, па ако је могуће неког свештеника или неког ко је имао сличне жеље.

Можда је ово највећа будалаштина коју сам могао да напишем, али разумите, и праштајте.

[Trifke]

Reči ko ljubi oca ili mater nemahu veze sa monaštvom. Vladika Nikolaj kaže ako si neodlučan da ne ideš. Ima manastira u Srbiji koji bi te primili kao gosta.

[Strahinja1]

пре 11 минута, srema рече

Нисам стигао о овоме да поразговарам мало детаљније са духовником, укратко, он ми је рекао да пратим своје срце што се тиче мог избора за даљи живот. Да не дужим причу, неке ствари су ме навеле да мислим, како мени живот смета да проживим веру до краја. И одатле мени идеја да одем у манастир, да се замонашим, или ако не одмах у искушенички период, барем у неки манастир на једно две недеље да видим како је то и како се тамо живи, па ако ми се свиди и ако је то прави пут за мене, да постанем искушеник.

Имао сам једном такав сличан прохтев, мада је он, како је брзо дошао, тако брзо је и отишао. И то расположење је јако слично овом, где ја нонстоп помишљам "манастир ово, манастир оно", и рекао бих, скоро као да имам лептириће у стомаку. Као нека опсесија. Наравно да имам и маштања о томе како би реаговали други, од негодовања, до чуђења, па до поштовања и страхопоштовања и хвале. Ту је и ствар родитеља, пошто знам да се не би сложили. И некако, како да вам кажем, душа ми није мирна. Некако мислим: "Да, урадићу то, мислим да Бог то тражи од мене."

И притом мислим, "да завршим прво ову задњу школску годину, да видим за пријемни шта и како, матурски и ето мене (имам 19 година)". Него, опет не налазим спокоја, као да ја нисам чврсто решен за то, али осећам, кад бих рекао "не, ја нећу то" и ставим тачку, то би био грех. Уствари сам одувек желео млад да ступим у брак и да имам буљук деце, али ето одједном овај осећај. Кажу неки, ако се љубав не развија, онда назадује. Или се сетим оних стихова, "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан..."; или помислим "да завршим прво факс и све остало, па тек онда", али онда се осетим као да сам само избегао то, "купих њиву, и ваља ми ићи да је видим, молим те, изговори ме".

Некако ми све ово прати осећање страха/непријатности те не знам да ли је то стварно, ако није дрско рећи, Божије Дејство. Ако јесте, онда, тешко мени ако се не одлучим да идем у манастир, пошто је мени дат тај таланат, зар не? Ако није, а ипак одем, упропастићу школовање, мада, још горе, односе са породицом. И тако се некако надам, нек се Бог смилује на мене, да је то само нека тренутна заблуда или фантазија.
Иако нико не може да одлучи уместо мене, волео бих да чујем мишљење старијих, па ако је могуће неког свештеника или неког ко је имао сличне жеље.

Можда је ово највећа будалаштина коју сам могао да напишем, али разумите, и праштајте.

Мислим да си мало прећерао.Много си млад момак као и ја,и мислим да се не разумеш довољно у Религију Православља,ако ти годи време проведено у Цркву иди чешће на Литургије и чешће пости,не мораш бити монах да би остао на страни Божијој и служио му,паметан ти је тај план да се ожениш млад и да имаш пуно деце зато шро онда ћеш морати да работиш бато,да их нахраниш све,и то мислим да ће бити велико искушење за тебе а камоли пут Монаха то је неупоредиво теже а још ти тако неодлучан има да се сломиш

[Andronic]

+1

Brak i porodica su isto jedan vid monastva,tj obaveze... mnogo nas je pomislilo da ode u manastir(kad naidju problemi),racunajuci da se tamo meditira i ne radi nista Realnost je ipak drugacija,itekako se radi,itekako se covek bori sa svime,a najcesce ratuje duhovno,sto protiv sebe,sto protiv onog nepomjanika.

Deder na fizicki rad,pa ce ti se vec samo ka'sti

[Lady Godiva]

@srema 

Искрено.. нема то везе с никаквим Божијим призивом. Мислиш често о вери, читаш монашку читературу и онда почнеш да машташ како би било да си ти неки монах, духовни горостас, рок стар међу хришћанима. Сви млади имају сличне мисли, свако у вези неког свог интересовања.

[obi-wan]

пре 45 минута, srema рече

Некако ми све ово прати осећање страха/непријатности те не знам да ли је то стварно, ако није дрско рећи, Божије Дејство.

Cim je nesto praceno buntovnim, nemirnim mislima, te napetoscu i neprijatnoscu, dobro znaj da nije i ne moze da bude od Boga. "Duh ljubavi i istine uvek deluje na isti nacin: radujuci srca nasa i donoseci u njih onaj sjajni i neizrecivi mir" - kako nas je to naucio sv. Serafim Sarovski.

Iz ovoga ces lako da zakljucis odakle je onda to nemirno raspolozenje ispunjeno strahom.

[Andronic]

Dace Bog da svi ispadnemo tupadzije ,ja mu to od srca zelim

[Vladan :::.]

пре 3 часа, srema рече

барем у неки манастир на једно две недеље да видим како је то и како се тамо живи

Ако никада ниси провео ни две недеље у неком манастиру онда је стварно сувишно да толико о свему размишљаш. Као да размишљаш да ли да будеш фудбалер у животу а ниси још ни две недеље тренирао у неком локалном клубу  

Обавезно заврши лепо макар ту средњу школу, сачекај распуст, реши око пријемног шта имаш па иди у госте негде на 3-4 дана да видиш како је.

Ја сам после прве године факса провео месец дана на Светој Гори са неком као идејом да можда останем и брзо видео да сам се много занео и залетео...

[Милан Ракић]

За почетак, треба да имао макар мало респекта па да мнимо да је за 10 година на православном форуму била барем нека тема о тому...

ТЕМЕ СПОЈЕНЕ

[Милан Ракић]

О повијести монаштва..

 

[Милан Ракић]

И на концу, читав подфорум...

https://pouke.org/forum/index.php?/forum/328-монаштво/

[Natasenka]

Једни имају призив за брак, други за монаштво. Ријетки су који имају призив за обоје, па могу да бирају.