srema

Eh, verujem da postoji period u zivotu kad covek ide u crkvu a ne zna ni zasto ide. U slicnoj sam situaciji kao Vi, s time da dugo vremena ne znam sta mi to "fali". Sad nekako kao ponovo krecem sa nekom molitvom, mada jedan dan se molim, drugi ne, i tako u krug. Pa razmisljam da li je opravdan moj razlog "da ovaj put krenem malo lakse sa molitvom". Razmisljam ponovo da krenem u crkvu, no ne znam da li ce mi to pomoci da se osecam bolje. Trenutno kazem sebi da sam pravoslavan jer tako kaze savest. A i uostalom, cini mi se da postoji dosta ljudi koji se paze na svoju dusu, odn. mentalno zdravlje -- prica se dosta o tome u ovim predavanjima koje drzi o. Arsenije, cini mi se da je on ovako, aktuelan.

Izvini ali ne vidim razlog da bi se iko doksovao sa protesta

U srednjoj smo prve dve godine imali sa sveštenikom, i to je bilo super. Nismo nešto preterano radili, dođemo u parohijski dom, ako imamo kontrolni sledeći čas on nas pusti da tu budemo da učimo, ako je neki praznik onda nam ispriča nešto... Ustvari, prvo vidi da li neko nešto zna o tome. Naravno, drugačije je zato što je manje mesto, sve nas je manje više poznavao, kod mene svetio vodicu redovno za Svetu Petku. Sa disciplinom ne sećam se da je nešto bilo problema, neki su bili zainteresovani što se tiče Pravoslavlja. Posle je došao veroučitelj, on je isto bio super. Vodio nas jedanput na ekskurziju, u obilazak manastira pa smo posle išli u Novi Sad, onako baš je atmosfera bila drugačija nego na bilo kom času. Jedino nisam voleo što nas premestili iz doma u učionicu. E sad ne znam kako je u većim gradovima? Koliko sam video, veroučitelj u osnovnoj je čak imao i neku decu koja su došla u Nedelju na liturgiju, izgleda da je zadovoljan sa poslom. Ali to je u manjem gradu.

Kući. Tek ispileo pre godinu dana. Mama podgrevala mleko u prahu kod komšinice... Good times.

Mislim da je korisno da čovek zna šta oseća, pošto mi imamo toliko emocija i u datom trenutku možemo da osećamo dosta različitih. Pa je korisno reći samom sebi, "da, sad sam tužan, da, sad sam usamljen, sad se plašim..." itd. itd. Ha, nekako mi se čini da kad je čovek u redu ne zanima ga mnogo zašto i kako, nego eto, nek ide. Šta je vaše mišljenje o prostom prihvatanju loših emocija? Postoji ustvari jedna terapija koja je nalik tome, zove se ACT (Acceptance and Commitment Therapy) koja kaže da ta neka osećanja kao što su strah, tuga i tako dalje treba jednostavno prihvatiti i to je to. Na taj način, čovek prestaje da se bori sa njima, što zapravo ima i smisla, jer kad se čovek nervira zato što se nervira, ili je tužan zato što je tužan, to je samo dodatno ulje na vatru. Posle toga, skapira da su ta osećanja tu pa su tu, prošle strategije koje su isprobavane da bi se ta osećanja izbegla ne funkcionišu, i krene da donosi racionalnije odluke. Pitanje koje se nameće jeste, šta kaže Crkva o ovakvom načinu gledanja na stvari? Mnogi tvrde da su mnoge bolesti kao što su anksioznost, depresija, itd. itd. posledica čovekovog udaljavanja od Boga. Iskreno, ja se jesam udaljio od Boga, ali ne vidim kako moji strahovi, sumnje, tuge imaju veze sa time, pošto, su bazirane na konkretnim stvarima, ne na jednom opštem osećanju. Da li su možda ona negativna osećanja jednostavno naš krst koji treba da nosimo, pa na neki način, Pravoslavna tradicija to i zagovara, samo drugačije rečeno? Da li je molitva bolje rešenje što se tiče toga? U tom slučaju, to bi nekako bilo kontraproduktivno, sa jedne strane, prihvatamo ta osećanja, a sa druge strane, svom silom se trudimo da ih izbacimo iz sebe. Možda to nije lepo shvaćeno, jer onda mi se ne trudimo svojim silama? Negde sam pročitao da je neko rekao da religija nije bensedin. Mada, o. Arsenije, recimo, dolazi iz tog nekog pravca. Možda je drugačije kada se koristi religija (Pravoslavlje, odnos sa Bogom) kao uteha ili kao suprotstavljenje tim negativnim osećanjima, pošto to možda treba razumeti kao jedan lek koji se uzima svaki dan, ali ima svoj efekat tek posle dugog korišćenja. Što se mene tiče, imam negativna osećanja, no najiskrenije rečeno, bez ikakve želje da kritikujem Pravoslavlje, ne vidim kako će da mi pomogne da ispočetka krenem trud u veri. Jedina želja koju imam jeste da odem na nedeljnu Liturgiju i da se pričestim i to je to.

Hvala ti stvarno na odgovoru, pošto je pisano ne baš skoro xD Ali kako da ti kažem, bio sam kod psihologa razgovarao sam sa njim, jeste da je bio pravoslavni psiholog, ali ja sam očekivao nešto skroz drugačije od njega. On mi je rekao da se ispovedim, da se ne opterećujem previše, da probam nađem ljubav prema Bogu što je suština duhovnog života, rekao je da je tokom molitve ne bitno koliko ti čitaš ili kako god, nego da li ti osećaš ljubav prema Bogu, da li si ti zaljubljen u Boga. Ali nisam siguran šta to znači. Znao sam da je suština svega da se sjedinimo sa Bogom, da budemo sa Bogom, i biće sve u redu. Sad sam izgubio tu veru, nekako ne verujem više da ako čovek ima Boga da će, eto tako, šta god da ga snađe biti radostan. Na primer, teško mi pada što sam odvojen od prijatelja, teško mi pada što ne znam kako će moja veza da se dalje odigrava... E sad, bilo je vreme kad sam stvarno bio u veri i kad sam išao i ponekad na večernje, uglavnom uvek na Liturgiju, ponekad i praznik, nema izlaska subotom, petak i sreda post, nema alkohola postom, velika pažnja na to da li se prejedam ili ne. Da li jedem koliko mi je potrebno, ili jedem iz užitka. Pa onda, bilo je i smirenje, na neki način usiljeno, ne pred drugima nego pred sobom u svojim mislima... Ispovest svake tri nedelje recimo. Molitve ujutru, po podne, i uveče. I onda, kažem, to je prestalo, i sad kada hoću da se vratim na to, kao da ne mogu, ili možda ne želim. Kad hoću da pratim tu neku svoju savest ona me tera da kad uradim pet Isusovih molitava, da uradim više, jer ono nije valjalo. Možda bi trebalo. Možda sam ja jednostavno lenj. Sad mi se sve nekako vrti oko pomisli. Zavisi šta prihvatim, tako se i osećam. Znam da postoje neki periodi kada prihvatim pomisao da, ne bi trebalo da se *ne opterećujem*, kao da se osećam bolje. Mada, ja to i ne sprovodim u delo, ne mislim na način "pa da, ne bi trebao da se ne opterećujem, znači, trebao bi da malo da se opterećujem i da postim sredu i petak, i trebao bih da prestanem da pušim". Nego nekako to prihvatim, pa kako ide, ide. To mi se prekjuče desilo, bio sam skroz smoren, i odjednom rešim da prihvatim to i odjednom sam živnuo, kao da sam mogao da pričam sa ljudima, kao da mi se vratio malo apetit, cigaru sam odbio, vratila mi se savest koju sam mogao da slušam i da osetim nekako. Meni se čini da to i jeste moje normalno stanje, ali sad, ne znam da li sam još uvek "u tome", jer, juče, kad sam došao kući, zapalio sam cigaru, odjednom sam osetio osećaj krivice. Ili ne možda osećaj krivice, nego pre, osećaj da sam loša osoba, da sam grešan. Ne u nekom smislu da se kajem, nego jedan negativan osećaj, suprotan od smirenja gde smatramo sebe grešnim. I dosta sam se gordio, kao "pa da, sad sam ponovo normalan, sad ću ovo, sad ću ono, svi će da vide kakav ću da postanem, svi će da me gledaju kao na idola, itd. itd." Meni se vrti ta priča sa pomislima već neko vreme. Uvek tražim nešto što bi "prihvatio" da bi mi bilo bolje, i da li bi bio ponovo onaj stari. Možda to nema veze sa mozgom, ali opet, ako prihvatim pomisao da to stvarno i nema veze sa mozgom, nije mi dobro.

Које је ваше мишљење, да ли има разлике у томе како прилазимо Причешћу? Глупо је мало да причам о "ефекту", пошто је глупо да се упоређује са медикаментом, можда и није. Мислио сам, ако неко прилази без неке психолошке припреме, рецимо, "идем да примим Свето Тело Христово, на спасење и живот вечни" вс "па ајде да се причестим..."

ja mislim da nice guy/bad boy ili ti zenske verzije istih ne postoje. to su sve mimovi

Сетио се још нечег, ово сам уствари чуо у порти Цркве. Каже, зграда општине је једино место у граду где нема секса. А знаш што? Па сви су родбина.

Чру стори Иде један мој друг улицом, и сад наиђе неки Циган носи мајицу "Fear of the Dark". И каже мој друг њему нешто као "Опа, носиш Фир оф д дарк, добра ти мајица." А овај ће њему: "Да бре, си гледо тај филм, 'Ђаво У Дрва!' "