Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Често сте били сведоци случајевима када се родитељи противе одлуци свога детета да приступи монаштву. Свакако, воља Божија увек побеђује. Желео бих да нам кажете шта осећа монах када пригрли анђеоски образ ( = схиму)?
 

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: 

 

Бог Логос – вечно жив – јуче и данас и у векове векова – Он који је рекао апостолима “пођите за мном”, наставља и данас да позива одабране душе које Га заиста желе и које Га заиста траже. Због тога и овај призив не може да се објасни створеним речима. То је један, у суштини, мистични призив, којим Христос позива, и сви га следе без дволичења, као што су га следили апостоли “оставивши оца и ближње своје”. Тако човек који прими овај призив одлази “из земље своје и од сродника својих” и одлази тамо где га упути благодат Божија. 

 

Често родитељи иду за њим, јер сматрају да је отишао пошто га нису довољно волели, пошто их не жели, пошто... Ће му то нанети штету. Све је то велика грешка. Свакако да их он воли, свакако да их поштује, свакако да му неће штетити. Због чега би имао штете и зашто? Он долази у манастир и шта му ми обећавамо? Послушање, пост, бдење и молитву. Обећавамо му дакле оно што изгледа тешко и што се много не цени. Свакако, ако нема благодати неће моћи да остане у манастиру. 

 

Врло је једноставно оно што ћу рећи: не “пристаје” једном старцу да некога насиљем тера у монаштво. Људи долазе са дубоком жељом и пре него да стигну до стања бестрашћа одузеће им се многа искушења и многе тешкоће. И све ово ће “платити” старац... Како могу да помисле да неко долази овамо мислећи да то није исправно, да неко долази овамо присиљен на то... Како то схватити? Овако то могу да разумеју само они који су сасвим неупућени, који имају искривљено гледиште. Нама овде нису потребни службеници!...

Имао сам случај једне мајке која није могла да се помири са тим, и која ми је стално писала писма са садржином типа: “... узео си мог сина да тамо ради...!" ”Нажалост, она није разумела истински смисао због кога је њено дете отишло у монахе, због чега је постало “добар сасуд изабрани”. Ја нисам ни познавао њеног сина. Он је својом вољом дошао, упознао ме и рекао: “Желим да постанем монах”. Ја немам права да одбијем човека који жели да постане монах. Као што не могу да га на то присилим тако не могу ни да му не допустим. Немам право да учиним ништа ни у једном ни у другом правцу. Моја је улога да онога који се интересује поучим шта је то монаштво. Потом треба да га поставим за искушеника и ако се током тог времена покаже да његова одлука није настала због неког спољашњег ентузијазма него због велике жудње за Богом, онда сам принуђен да га задржим и да га подучим – у складу са мојим моћима – монашком животу, пошто је то воља Божија.

Поменуо си, такође израз “који може да нађе место налази га". Постоји и другачија изрека "не налази се увек разлог, него је некада дат". Свети Јован Златоусти пише: "Шта се даје? Разлог". Највише од човека зависи да ли ће постати монах. Бог није такав да га прво позове па да га потом одбаци. Од човека зависи његов став, његово настројење.

 

Исечак из: 

“Башта Пресвете Богородице”

Разговор са преподобним Игуманом,

архимандритом Јефремом Ватопедским

 

Са јелинског превео: Александар Ђаковац

 

 

 

 

Манастир Глоговац

 

[мирођија]

Право материнство је такође монаштво

 

 

 

Због чега жене добровољно бирају живот, у коме неће бити породичне среће, материнства, пријатне старости? Прихваћено је мишљење да се оне посвећују Богу из туге. Судбине основатељица два прослављена манастира - Серафим-Дивјејевског и Спасо-Бородинског - преподобне Александре (Мељгунове) и игуманије Марије (Туцк) су веома сличне. Обе су биле добростојеће, жене официра. Најпре су изгубиле мужеве, а затим су им деца умрла од болести. Медјутим данас њихове наследнице тврде: нису дошле у манастир бежећи од несреће, већ да служе по призиву ... Ово питање су изучавали специјални новински дописници "Недеље" Борис Клин и Димитрије-Соколов Митрић

Мати Филарета, игуманија Спасо-Бородинског манастира - У мом животу није било никакве несреће. Баш насупрот томе - прича игуманија Спасо-Бородинског манастира мати Филарета. - Ја сам из Зеленогoрада, наше "Силиконске долине". Завршила сам МАИ, правила "електричну меморију" за сателите. Стан, аутомобил, викендица - све сам имала. И сина. Он сада ради у Канади и веома је тужан што нисам пожелела да чувам унуке ... Али ми бирамо свој пут. То је призив. Ја сам тада живела са сином у Италији и одједном сам осетила: вратићу се у Русију и отићићу у манастир.

Мати Филарета не може тачно да објасни како се осећала. То није било ни виђење, ни глас. Већ просто неко чврсто сазнање које се на њу спустило. Било је то пре 15 година. Постала је расофорни монахиња, а пре годину дана су је одредили за настојатељица Спасо-Бородинског манастира. Само што је дошла овде схватила је да је рођена истог дана као и основатељица манастира Марија (Тучкова). Сетила се и тога да јој је деда био свештеник и служио недалеко од манастира. Данас мати покушава да обнови ту сеоску цркву, у којој ју је он крстио 1938 године. "Господ води. Све је записано, само треба схватити знаке и постаје вам јасно: у животу нема нићег случајног ". Уосталом мати каже да не иду сви у манастир само због духовних ствари. Манастир пружа и социјалну заштиту: - Монахиња живи сама, увек је обувена, одевена, има кров над главом.

Ако јој се мајка разболи зна да ћу јој дати новац да оде да је посети.
 

- Али у манастиру треба и радити ... - А где не треба? Свуда треба радити. А да те истерају из манастира треба стварно нешто страшно да урадиш ... Ако поштујеш правила, ко ће те истерати? Овде има жена разног узраста. Најмладја има 15 година. - За монахињу је жеља да има дете - страст коју треба победити, - каже настојатељица. - Уосталом чула сам да неки у манастире узимају жене са децом, која живе у манастирском интернату. Манастир је мали у поредјењу са дивјејевским. Сестре раде у повртњаку, узгајају воће. Имамо коња и неколико крава. Мати Филарета с поносом показује на своје мало домаћинство. Држимо и пчеле, али манастирски мед се не продаје. Њега има довољно само за сестре у манастиру. Мати Филарета није одсутала од Интернета јер сматра да манастир треба да има свој сајт "како би боље сазнали о нама". Филм "Острво" су гледали на ДВД-у ("за монахе у њему нема ничег новог"). Телевизор се овде уопште не гледа. - А ако дође до рата? - Знате, ја сам о избору Путина сазнала тек пре месец дана.

Поклоници су медјусобно нешто разговарали: Путин, Путин. И ја сам била радознала: ко је Путин?
Мати Татјана, схимонахиње Свето-Успењског висинског манастира У сацко региону употребљавају израз "дас-дас", када желе да подвуку неочекиваност неког дешавања. Например: "Путујем јуче пијан аутомобилом - дас, дас ...". Схимонахиње Татјана (Иванова), која се подвизава при Свето-Успењском висинском манастиру не употребљава реч "дас-дас". У њеном животу нема ничег неочекиваног. У њеном животу се све дешава по законима и логици Божијег Промисла. Татјана - није обична схимонахиње.

Примила је постриг већ после тога пошто је родила и васпитала 14 деце. Сви су постали или монаси или свештеници, или жене свештеника. Њена деца служе у Тројице-Сергејевој Лаври, у многим црквама Москве Рјазањске и Тамбовска области. Долазе на први позив. Њој је сада 70 година, али својим изгледом оповргава у потпуности мишљење да рађање деце и лепота нису спојиви. - Ради мати Татјане учинили смо изузетак и дозволили јој да не живи у манастиру, већ код куће - каже настојатељ Свето-Успењског манастира јеромонах Лука (Степанов), матурант ГИТИСа и бивши позоришни глумац. - Али то јој не смета да достојно носи схиму, ау цркви се може наћи чешће него код куће. Њена младја ћерка Зоја носи послушање поред ње. У њиховој кући и око ње је њемачки идеалан поредак. Татјана је из породице кулака. Њену породицу су после раскулачивања упутили у град Еманжелинск Чељабинске области. У почетку су живели у земљаницама, а после су се некако снашли. Муж јој је био учитељ из свештеничке породице. Њега су послали у Еманжелинск због тога што се није бојао да сахрани своју сестру по хришћанском обичају.

- Како се у то време нисте бојали да радјате толико деце? - Питам мати Татјану. Ја још нисам успео ни да питам, а она се већ осмехује као да зна о чему ће се говорити. - А када су у Русији била добра времена? Ја сам просто испуњавала Божију заповест: "Радјајте се и множите се". Тек сад сам почела да схватам да сам одувек била монахиња - чак и онда када нисам ни размишљала о постригу и схими.

- Како то? - Веома просто. Право материнство је такодје монаштво. То је уздање у Божију вољу да се радја онолико деце колико Господ пошаље и да се буде уверен да Он никада неће ставити човеку да носи оно што не може да носи. То је потпуно самоодрицање (одбацивање сопствене воље).

А најважније је не само непрекидно кување, прање и бесане ноћи, већ и непрекидна молитва за своју децу. Тако да сам вероватно примивши постриг и схиму просто заменила послушање. А како сам цео живот била монахиња - тако сам и остала. У тим местима се Татјана са породицом нашла по благослову монаха Тројице-Сергејеве Лавре. Ту јој је умро муж.

Недуго пре своје смрти, он је уснио сан, како поред прозора његове куће иду деца, деца, хиљаде деце. Упитао је: "Одакле толика деца?".

А неко му је одговорио: "То су све деца родјена по твом примеру".

 

Извор http://www.pravmir.ru/article_1889.html

Превод Др.Радмила Максимовић 

 

http://manastirglogovac.blogspot.com/2011/08/blog-post_21.html

[Jakov Edeski]

Mislim razlozi su cesto u svakom slucaju drugaciji, ali sta recimo zamonasis se i jednostavno nakon nekog vremena shvatis da nisi za to? Prosao si period iskusenistva, drzo si se dobro, medjutim, posle je nesto krenulo kako ne treba. Na primer, iguman Optinskog podvorija iz Petrograda je napustio sve, u smislu manastira i monastva, i ozenio se. Pritom treba naglasiti da je imao dobru reputaciju u Crkvi, pomagao ljudima itd. Vecina ljudi osudjuje takav postupak, a neki kazu i da je to sasvim posteno. Ja mislim da je to fer i prema Bogu i prema sebi, a najvise prema Crkvi. Ne obmanjujes, ne licemjeris, i to je to.

 

http://www.pravmir.ru/mozhet-li-monax-vernutsya-v-mir/

 

Может ли монах вернуться в мир?

 

Настоятель Оптинского подворья в Петербурге игумен Ростислав (Якубовский) оставил монастырь и женился. Этот поступок вызвал широкое обсуждение в сети и получил различные оценки.Могут ли монахи снимать с себя данные обеты и возвращаться к мирской жизни? Считать ли это нарушением церковных канонов? И можно ли потом вновь вернуться в монастырь?  Комментируют эксперты.

 

 

Уход из монашества — личная катастрофа, но не нарушение канонов

Протоиерей Владислав Цыпин, историк Церкви, преподаватель Московской Духовной Академии:

- До середины 19 века в России законное оставление монашества было невозможно. Сбежавшие из монастыря подлежали задержанию и возвращению в монастырь, а в необходимых случаях – и помещению в монастырскую тюрьму.  Легально перестать быть монахами они не могли.

Однако позже монахам было дозволено просить о снятии с них монашеских обетов – в том случае, если они оказывались не в состоянии их держать. Это дозволение действует до сих пор. Естественно, если такой монах имел священный сан, то его он лишался тоже. Сделавшись мирянином, бывший монах уже не подлежит каким-то особым прещениям и имеет право вступить в брак – само собой разумеется, если до монашества у него уже не было нескольких браков. Третий брак дозволялся в порядке исключения, а четвертый уже и вовсе не дозволялся.

Оговаривалось, что монах должен вначале подать прошение о снятии с него обетов, а не решать свои отношения с монастырем пост-фактум – уже уйдя и обзаведясь семьей. Такой процедуры требовал указ Синода. Тогда же подобным образом было дозволено просить о снятии сана и священникам молодого возраста.

Конечно, в личной духовной жизни уход из монашества — это катастрофическая ситуация. Но считать это нарушением канонов нельзя. Вот уже полтораста лет Церковь дозволяет такой выход.

При этом нужно понимать, что церковное учение не ставит в один ряд, например, крещение и монашеский обет. Крещение – таинство, одно из семи, а постриг, сопряженный с обетами таким таинством не является. Другое дело, что в самой монашеской среде очень распространено убеждение в том, что это таинство.

Вернуться к монашеской жизни после того как снял с себя обеты – можно, и это даже хорошо. В отличие от священства, возврата к которому после его оставления уже нет, монашество не предусматривает в прошлом безукоризненной жизни. Ошибки прошлой жизни не являются препятствием для пострига, если есть покаяние. Если человек снял с себя монашеские обеты, а потом вновь вернулся к ним – это правильно. Конечно, если он связан брачными узами, то опрометчиво говорить ему – разводись и возвращайся в монастырь.  Но если он овдовел, лучше вернуться, чем оставаться в миру.

В истории Русской Церкви известен случай с Федором Бухаревым. В 19 веке этот архимандрит, профессор Казанской академии, попросил снять с него обеты, женился и был лишен сана. Он не мог более преподавать в академии, но до конца жизни продолжал писать богословские сочинения, оставался церковными писателем, и цензура его труды дозволяла.

 

Не устоять в безбрачной жизни и честно объявить об этом — достойный поступок

Протодиакон Андрей Кураев, профессор Московской духовной академии, старший научный сотрудник кафедры философии религии и религиоведения философского факультета МГУ:

- Человек не устоял в чистой безбрачной жизни, решил жениться и честно объявил об этом. На мой взгляд, это лучше, чем если бы он продолжал притворяться монахом — обманывая и себя, и Церковь, и людей. В этом смысле уход отца Ростислава я считаю достойным поступком.

Бывают ситуации, когда человек уже сделал что-то недостойное, но затем решил не накладывать один грех на другой. Не одобряя первый поступок, второму можно поаплодировать. Например — солдат власовской армии, который согласился надеть форму, выданную нацистами, но едва оказавшись на фронте, повернул оружие против  Рейха…

Если на весы ставить какие-то сексуальные приключения и чистую монашескую жизнь, то наша христианская совесть, конечно, за второе. Но если первое уже произошло (пусть даже только в уме), и человек сам себя уже не считает монахом — зачем его удерживать?

Очень важно, чтобы мы не улюлюкали вслед таким людям. Мотивы снятия с себя монашеских обетов бывают разные. У кого-то это могут быть мировоззренческие изменения. Кого-то разочаровали мы. Кто-то узнал горькую правду о себе самом – и опыт монашеской жизни ему в этом мог даже помочь. Ведь отрицательный результат – тоже результат… Бывало, что  человек, уйдя в мир, сделал нечто полезное и для Церкви и для мира.

Важно помнить, что монашеский обет – это обет человека не перед Церковью, а перед Богом. Это его личный выбор. Это не то, что Церковь дает человеку. Если человек обещался поднять сто пятьдесят килограммов железа, а поднял только восемьдесят – это его личная проблема. Ему внутри в любом случае горше, чем нам, сторонним зрителям чужой беды и чужой судьбы. Так почему мы должны его за это осуждать? Радоваться, что мы сами не такие? Так именно это и называется фарисейством.

Мне кажется, что именно если ворота монастыря всегда будут демонстративно открыты, если монах будет помнить, что есть  возможность уйти из монастыря, он станет обновлять свои обеты ежедневно, и его монашеский выбор станет крепче.

[Ленка*]

Мислим да већ постоји ова тема на форуму...

[Jakov Edeski]

Мислим да већ постоји ова тема на форуму...

Nisam znao,sorry... 8086.gif

[Kolega2357]

Ne dešava se ništa senzacionalno, čovek se vraća svetovnom životu.

[marko123]

Да је среће да многи који нису достојни а спознају да се врате световном животу носећи Крст страдања по моћи својих плећа !

[Guest - . . .-]

Ne dešava se ništa senzacionalno, čovek se vraća svetovnom životu.

 

 

Да, има и тога, има који одлазе разочарани... има и оних, како Марко рече, па ниу ни заслужили да буду у ангелском подвигу- чину...

 

Заправо, ово је веома широка тема... свако је а себе и свако има неких својих разлога.

[мирођија]

  Ово је баш леп текст.

  https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%BD%D0%BA%D1%83%D0%B1%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%80-%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0%D0%BC%D0%B0-r3070

[Дијана.]

  Ово је баш леп текст.

  https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%BD%D0%BA%D1%83%D0%B1%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%80-%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0%D0%BC%D0%B0-r3070

Sjajno! Istakla bih ovaj dio:

"По мишљењу Његове Светости Патријарха осим (црног) сестринства, односно, монахиња, обитељ ће своја врата да отвори и белом сестринству. Реч је о свим девојкама и женама које желе, а које можда још нису спремне, или немају могућности да живе у манастиру, а желе да му буду од користи. Сваки православни манастир у Русији и сада је спреман да суделује у подвигу милосрђа. Уз мало веће напоре може то да постане интернат за осиротелу децу или школа за држање часова о добру и побожности, или пак медицинска установа, где ће увек, уз велику захвалност, и персонал и пацијенти сусретати сестре са знаком крста милосрђа на челу.

Безусловно, ми данас морамо да узмемо у обзир и размотримо све потешкоће и грешке, које су се дешавале приликом оснивања мушких и женских манастира за последњих 20 година. Ове грешке су везане за извесне крајности у које се упадало: за некога је то био претежак физички рад, за некога неправилно схваћено послушање, које, коначно, и не треба да гуши личност, нити да је лишава разума и способности да разлучи добро и зло. У наше време људи су постали крајње раслабљени, и тешко је очекивати да ће они, који долазе у обитељ, безусловно са собом донети хармонију ума и срца, и да ће бити радосни, бодри и универзални у подношењу тешкоћа, које доноси сваскодневни труд у манастиру. Па, обитељ и постоји због тога да би људима враћала духовно здравље. Задатак манастира и јесте да их укрепи морално како би они могли да послуже ближњима, да са њима размене мудрост, чистоту душе, радост, трпљење, умеће да увиде светлу страну живота. …..

И друго: нико никога не треба да вуче у монахе, јер, «невољник - није богомољац». Путем духовног живота морамо да идемо без роптања и самосажаљевања, дакле, са радошћу и благодарењем. И као што се напречац не треба удавати, дакле, треба да испитујемо и проверавамо своја осећања, тако, наравно, и за манастир није добра «брзоплетост и непромишљеност». Нека душа полако испита своје снаге. Свака парохијанка, ако пожели, може да се труди и као бела монахиња. На крају крајева, у овој нашој драгој парохији, многи су први пут у животу пришли на исповест и причестили се Светим Христовим Тајнама. Ако је девојка или жена овде нашла свој мир као дизајнер или иконописац, труди се у трпезарији, дому за стара лица, њој ће мало по мало Божија благодат шапнути, да ли је манастир постао њена кућа и да ли она овде налази «и Божанство, и надахнуће, и живот, и сузе, и љубав...»."

[Дијана.]

[Дијана.]

Обред монашења

[JESSY]

Слушате предавање Његовог Преосвештенства Епископа Будимљанско-никшићког Г. Јоаникија на тему „Значај монаштва у Цркви Христовој“, којеје одржао 3. априла 2014. године на духовној трибини у Дому клутуре Грачаница. Благодаримо сајту Епархије Рашко-призренске и радију „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске на тонском запису ово предавања.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/08/15.08.14_zbor_-_vladika_joanikije_-_znacaj_monastva_u_crkvi_hristovoj_64_kbps.mp3

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Жедни]

[Дијана.]

lijepa i korisna tema, srodna ovoj, sa dosta interesantnih pitanja i odgovora, za one koji razmisljaju o stupanju u monastvo ili ih prosto zanima to

https://www.pouke.org/forum/topic/20983-mona%C5%A1enje/

 

Evo sta kaze Crkva, za one koje zanima monaski zivot:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/zakoni/uredba-za-unutrasnji-i-spoljasnji-manastirski-zivot.htm

 

Korisno i poucno predavanje o iskusenistvu, tj. provjeri da li je neko za monaski zivot:

http://www.svetigora.com/node/5508