Претражи Живе Речи Утехе

У суботу 4. децембра 2021. лета Господњег, након бденија у храму Васкрсења Христова у Нишу, у свечаној дворани Богословије светих равноапостолних Кирила и Методија у Нишу, одржана је пројекција документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Филм је, провлачећи нит кроз беседу првојерарха наше свете Цркве, Патријарха српског г. Порфирија, кроз слово Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, показујући велелепни Острог и дивне пејзаже Црне Горе, најпре изнео какав је христолик живот водио овај свети Божији угодник. Филм је пред ученике Богословије изнео светитељев лик као истинског сведока Васкрсења, феномена који сија ван окова времена и места. Након приказивања филма, ученицима Богословије светих Кирила и Методија обратили су се катихета Бранислав Илић, аутор филма, и ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске у Београду. У ово попразнично вече празника Ваведења Пресвете Богородице, Господ нас је сабрао у здању ове знамените Богословије и овог храма науке, радостан сам што вечерас видим ваша лица, јер гледајући ваша лица могу да поновим оне древне речи из Старечника: Видео си брата свога, видео си Бога свога, истакао је између осталог катихета Бранислав Илић. У оквиру свог обраћања ученицима Богословије у Нишу, катихета Бранислав је подсетио да Телевизија Храм празник Ваведења Пресвете Богородице прославља као своју крсну славу: Телевизија Храм прославља Ваведење Пресвете Богородице, прилика је да из ове Богословије и из Константиновог града Ниша сви једним устима и једним срцем упутимо молитвене честитке и жеље, да на корист нашој светој Цркви успешно врше своју мисионарску службу, јер бивајући сарадник и сатрудник Телевизије Храм, уверио сам се да људи који чине редакцију Телевизије Храм улажу надљудске напоре да би нама пружили што квалитетнији програм, нагласио је новосадски катихета Бранислав Илић. Нека молитве Светог Василија Острошког упућују све вас, драги богословци, на пут спасења и пут служења Господу и Цркви Његовој, да угледајући се на острошког светитеља испуните оно призвање које вам је као израз љубави Божје задато, закључио је катихета Бранислав. Часни ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије српске у Београду, у оквиру свог излагања је учинио осврт на филмско остварење катихете Бранислава Илића, указујући да овај филм пред нас износи живи живот који је опитовао Свети Василије Острошки. Након излагања уважених гостију, богословци су имали прилику да постављају питања, и да у пријатном и љубављу испуњеном дијалогу промишљају о Светом Василију Острошком. Ово сабрање је крунисано громогласним појањем тропара Светом Василију Острошком.

У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места. Звучни запис предавања На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали. Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена. Извор: Епархија милешевска

Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија. У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот” Извор: Хиландар Видео: Епархија тимочка

Блажењејши Архиепископе охридски Јоване, Високопреосвећена господо митрополити, Преосвећена браћо епископи, сабрани из свих крајева света и из других независних, суверених држава на овим просторима и из читавог света, браћо свештеници, часни монаси и драге сестре монахиње, али пре свега и изнад свега, а то обухвата и све поменуте, обраћам се вама, браћо и сестре, православни хришћани! Дошли смо у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки корени племена Васојевића, у земљу из које је, из тих корена, израсло стабло са богатом крошњом и са још богатијим плодовима. Стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима, али и народним, ако хоћете, како се то данас каже, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу. То, међутим, значи, кад кажемо православном, да је, у самој својој суштини, реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове! Који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су, који знају који им је циљ. Али баш зато што све то знају, бивају управо, као народ јеванђељски, и као народ хришћански, православни, способни да могу, у истој мери, на исти начин као што препознају себе и воле себе, да препознју и воле и поштују другога, у свим његовим димензијама. Било да се ради о комшијама, било да се ради о суграђанима, било да се ради о житељима једне те исте државе, без обзира ком народу припадају, да ли су Бошњаци, да ли су Црногорци, да ли су Хрвати, да ли су било који други народ, и, наравно, да ли су Срби. Све то скупа, баш зато што потиче из овог васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да, познавајући себе и своје, не буду потпуно затворени у себе, него са Христом отворени за другога и другачије, чак и онда када се на други начин моли Бог. Јер Бог је тај који процењује да ли смо, чули у Светом јеванђељу речи самога Христа који вели: ,,Син човечији није дошао да суди, него да се свет кроз Њега спасе.” То је корен ових простора и Васојевића, то је и плод који је никао и који краси ове просторе, али и нашу Цркву, а кроз њу и читаву васељену, плод који је поникао на овим просторима. Браћо и сестре, небо нас је данас обасјало, изобилно, сунцем и сунцем правде и мира, Господом нашим Христом, јер смо служили Свету литургију у Његово име за спасење света. Али нас је Господ обасјао и сунцем тварним, створеним, да покаже да се данас са нама сабира на овом месту светом, али исто тако и радују, и небо, као што се радују и сви они што су на небу и као што се радујемо сви ми који смо на земљи. Јер у Цркви Христовој нема граница, не постоји ништа индивидуално и појединачно. Све је саборно, све се у Христу сабира. И све је позвано и онда када је, изван, да тако кажем, граница Цркве, да се у Христу Богу сабере и препозна као јединствено. Да сви, данас обасјани небеским и земаљским сунцем, осећамо космичку хармонију која струји на небу, али је уцртана и у ова брда која нас опкољавају, штите, али истовремено и упућују на небо. У ову земљу и ову светињу, ту је уписана мисао Божија. То јест, благодат Божија је свугде и у сваком делу творевину, и у нама људима и у земљи и на небу. Данас смо служили Свету литургију и имали велику радост да, ево, браћо и сестре, будемо сведоци и учесници устоличења новог духовног оца, пастира Будимљанско-никшићке епархије, господина Методија. Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодаћу Духа Светога и саборских отаца наше помесне Цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде, на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, у месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем, иако постоји другачији и различити, присутан је Бог. А онда си растао у овом поднебљу, духовно стасавао у скуте блаженопочившег великог пастира Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха, Митрополита Амфилохија, у Цетињском манастиру. А онда, из те светиње, школовао си се и у другим помесним Црквама, а исто тако посећивао и западне земље. Све то заједно, ми знамо, је додатак на оно што у нашој души постоји као семе, као покретач, као оријентир живота, а то је вера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао у овај свет и који је глава Цркве, тела Христовог. Ви добро знате, као што, браћо и сестре, и сви ми знамо, да Црква Христова није од овога света, али јесте у овоме свету, зато што овај свет без Цркве не постоји, боље рећи, нема смисла. Они којима Црква смета јер им смета систем вредности који Црква сведочи, хтели би или да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би и Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света. У овом свету је да преображава свет и да га претвара у Цркву! Ми, браћо и сестре, као хришћани, јесмо грађани градова и села, али смо исто тако и житељи Царства небеског, горњега Јерусалима, кроз Цркву. Ми јесмо у историји, али смо, исто тако, учесници и мета-историје, вечности, опет кроз Цркву и Свету литургију! Имамо, као људи, свој почетак, а имамо, дабоме и свој крај. Али у Христу, оно што има почетак постаје беспочетно, јер Господ наш нема почетак. И оно што је у Њему и са Њим постаје бескрајно и вечно, јер је и Он вечан. Црква дакле, браћо и сестре, није у овом свету да би решавала социјалне проблеме или психолошке проблеме појединаца и група. Није ту да би решавала политичке проблеме, да би учествовала у расправама, у неспоразумима, у наметању у томе ко је у праву, а поготово није ту да би заузимала ову или ону страну, јер Црква је целина. Црква је саборна. Све оно што се не разуме међусобно, све оно што замера једно другоме, све оно што се супротставља у односу на друго, све оно што се може назвати половима, странама и странкама, па ако хоћете и државама, у Цркви Христовој, у Богу, у Христу у јединоме, позвано је, али има и шансу, да се сусретне и да буде једно, остајући различито. Баш као што су Света Тројица један Бог, а тројица: Отац, Син и Свети Дух, три личности, али једно. Па и ми људи, једна природа човечанска и људска, једна и јединствена, а толико личности, толико породица и толико народа, све то Господ позива у једно и јединствено. И не само да позива, него све то има шансу у Њему да нађе јединство. Нарочито, поменуо сам синоћ и рећи ћу опет, постоје они који не разумеју шта је Црква. Мисле да је то политичка странка, па кажу: ,,Па ћемо оруђем и методама које ми користимо њих потчинити себи.” Да, може бити, за тренутак, да тако јесте. Али Дух дише где хоће. Цркву конституише Дух Свети и кад се најмање надаш, имаш шансу да препознаш своју грешку, али и биваш поражен, ако си мислио да Цркву можеш ставити под своје ноге, јер њој ни врата врага одолети не могу. Дакле, пре свега, они који мисле да су Црква као и они, у најмању руку су се преварили и преварени су. Али и они увек имају шансу да у Христу, који је дошао да спасе овај свет, који није дошао да суди, пронађу себе, а то је опет ствар њихова и њиховог односа са Богом. У сваком случају, нема Црква амбиције, јер ако има издаје себе! Ако има, онда није Христова! Да буде таква у стварању граница овога света. Једино што је непролазно је у томе да смо људски род и да смо личности. Све остало је релативно. И нећу подсећати шта постоји, а да неће имати крај, а колико тога је било моћног и силног, а да му се данас не зна ни траг? Александар Македонски, када је умирао, а нема већег владара и земаља које су биле од његових, па је рекао: ,,Оставите ми једну руку да вири из гроба, да виде сви да све што сам имао сам узео и да ништа не остављам за собом.” Дакле, Црква у овоме свету, због тога што је, како каже наука, човек базично и, пре свега, биће религијско. Биће које има најсуштаственију, најсуштинскију и најдубљу потребу за Богом! А то значи биће које је свесно да има свој почетак, да је створено, али неће да има свој крај! И зна да не може превазићи границу краја собом, јер је створено биће. Управо из тог разлога Црква постоји: да би сведочила, али и да би била простор могућности превазилажења смрти и, већ сада и овде, учествовања у вечном животу и вечности. Црква, дакле, постоји зато што је то простор смисла. Не да није важно све ово што смо претходно поменули – то је саставни део наших живота и то је важно, баш све што сам поменуо. Међутим, ако све то нема Христа, постаје бесмислено, али у Цркви добија свој смисао, своју улогу може да одигра на најбољи могући начин, на корист оних које заступа, а самим тим и на добро читавог света. Драги Владико, ви данас постајете епископ ове епархије и многи ће од Вас очекивати оно због чега Црква није у овоме свету. И многи ће очекивати то што не можете да им пружите, или чак што сматрате да не треба да им пружите. Ви ћете, ми верујемо, као епископ из сабора наше Цркве, пре свега знати да је Христос почетак и крај Ваш. Ви ћете увек Њега питати шта је то што требате у датом тренутку да учините да би Христос био посведочен. Да би био нада и простор у коме свако може пронаћи утеху. Ви ћете знати да, ма колико били позвани да дате одговор људима, пре свега и после свега даћете одговор живоме Богу. Иако тај одговор буде у сагласју са оним што је Бог замислио за Вас и о Вама, онда ће тај одговор бити најспасоноснији и за све оне који од Вас, све што се може замислити, очекују и траже да испуните ово или оно. И онда, када буду тражили нешто што није у духу Јеванђеља, Ви ћете знати, као што знају светитељи Божији и сам Господ, да и тада они чезну за Христом, за вечношћу и за љубављу! Имаћете, засигурно, много пута разлога да оправдано будете незадовољни, да оправдано критикујете, да оправдано се супротстављате онима који Вас, евентуално, нападају и прозивају. Али знаћете да све то требе истрпети, да се треба спустити на крст Христов, а то значи распети, ако треба, и своје осећање да сте у праву. Ако то што ћете бити у праву ствара раздоре, продубљује сукобе и удаљује људе међусобно, дакле, ако је то што сте у право, а будете морали да га се одрекнете и распете на крст Христов, доприноси разумевању, успостављању мира, успостављању заједнице између различитих појединаца и група, ако то буде, дакле, доприносило међусобном разумевању, Ви ћете, засигурно, бити не само утешени, него и истински обрадовани чињеницом да сте могли да жртвујете своје право за љубав и заједницу и радост и пуноћу унутар Цркве наше, али и шире од тога, међу свим људима којима сведочите Христа распетога и васкрслога. Ја Вам од свега срца, заједно са архијерејима наше Цркве, нашег сабора, али и читавог православног света, читаве Православне цркве, молитвено желим да Вас Господ укрепи управо у смирењу, у спремности да служите, а да не судите, да служите спасењу, да служите заједници са Христом, а то значи изграђивању заједнице међу људима. Да сведочите мир, не само мир који је потребан на унутрашњем плану свакоме од нас, без кога, како је синоћ Митрополит Јоаникије рекао, није могуће постићи било који други мир, него да благовестите миру свих људи. У њиховим породицама, међу сродницима, по градовима и селима, миру у овој благословеној земљи, Црној Гори, славној и великој, која је, иако како песма каже ,,мала”, толико дубока, широка и висока да у себе може сместити читавог Христа, а то значи све што је Божије и све што је људско. Која у себе може да смести и смешта толико тога различитог: и реке, и брда и планине, недостижне врхове, али и сиње море и равницу плодну, а пре свега, у исто време кршног и необузданог, праштајте на слову, али и дивљег и питомог, и широког и дубоког, спремног и на бој и на сузе човека хришћанског и сваког другог човека, па и муслиманског човека и онога који себе ставља изнад границе и простора сваке вере. У овој брдовитој, равној, морској, вечно шировитој земљи, било је, има и биће места за све. Знам да имате љубав. Нека Вам Бог да стрпљење и снагу да заиста служите, а не судите. Сведочите, Црквом Христовом, распетог и васкрслог Христа. Нека Вас Господ благослови! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ваша Светости, Високопреосвећена и Преосвећена господо архијереји, представници државне власти и дипломатског кора, часни оци, монаси и монахиње, драга дјецо, браћо и сестре у Христу Господу, Да заблагодаримо најприје Богу на његовом дару и овом Божјем дану у који нас је призвао и пригрлио, и Који нас је удостојио да се сусретнемо данас у овом светом дому, прослављајући Бога под крстом Љубави, чији је вјечити образ, узор и примјер био и остао сам Христос. Благодарим нашој светој, саборној и апостолској Цркви која је дио свете Заједнице утемељене на истом Христу Господу, истој вјери у Њега и истом крштењу, једнодушно сабрана око светог Имена Његовог, обасјана вјечном Свјетлошћу светог Лика Његовог, призвана да врлинама и причешћем Тијела и Крви Његове узрасте у безмјерну мјеру раста висине Његове. С великом радошћу благодарим Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку примам овај архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене ми Епархије будимљанско-никшићке и молитвено призивам сву пуноћу Цркве Христове: часне митрополите и епископе православне, предраго ми монаштво и свештенство, вјернике и лаике, родитеље моје Милинка и Драгицу, браћу и сестре, дјецу, вјерни народ и све људе добре воље – духовну, синовску и братску помоћ иштем и љубављу вас цјеливам. У овом тренутку желим рећи: молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти. Одласком наших великих црквених отаца: митрополита Амфилохија, владике Атанасије и Патријарха српског Иринеја, који су дошавши да испрате брата свога спремили се да за њим пођу – ми смо љубљена и благословена чеда јер смо у животима наших стараца видјели и спознали живу љубав Божју на дјелу. Њихову за нас и њихову међусобну. Видјели смо шта значи живјети Христа, поуздати се у Христа, бити послушан до смрти, вјеровати, љубити, свједочити смисао и објаву васкрсења Христовог. И посљедње које је и прво – имати љубав према ближњем и љубав према Богу своме. Њихов однос с Богом говори и пјева љепше него ли бисмо ми могли ту љубав ријечима обујмити. Да, наша Црква је жива – и то је чудесно искуство које осјећамо и које нас сабира и руководи. Када имате на уму и у срцу овакве учитеље и када вам на овоме светом мјесту претходи Његово Високопреосвештенство Митрополит Јоаникије чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2], надахњујући својим епископским дјелањем културни и духовни живот епархије и обновивши и подигавши више од 60 светиња, цркава и манастира. Под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас се налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе са општинама Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник, гдје живи безмало 40% становништва Црне Горе. Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона Једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета. Вртоглав је узлет над облаке, а камоли на врхунац јерархије која допире до Небеса, како је лијепо рекао владика Данило Крстић. И док ђакон благовјести: „Да се свијетли свјетлост твоја пред људима, да виде добра дјела твоја и прослављају Оца нашега који је на небесима“, призива ме у знање да се првенство епископског звања плаћа служењем и овај жезал од сувога злата који данас примам – управо je Крст који нам је суђено носити. И све се ово догађа док се Воздвижење Часнога Крста са јутра озарује над нама и у нама који стојимо у подножја ногу Господњих на крсту пободеном у срце земље и мјеста гдје се човјек освећује дотичући се самога Бога, а преко човјека освећује се и цио свијет. Крст засија кâ на гори сунце и сав народ на ноге устаде, часноме се крсту поклонише! Подизати Крст и пјевати о Христовој побједи значи вјеровати у Распетога Христа, вјеровати да је крст знак свепотресног и свејединственог пораза који постаје побједа и свепобједно славље управо и само зато што је и био пораз који смо као такав прихватили. И оно што личи на негацију човјека и свијета, постаје најдубља афирмација, потврда човјека и свијета. У томе се састоји „лудост“ и Тајна Крста. То је највећи парадокс у историји, то је сила и мудрост Божја, да се кроз немоћ побиједи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати, како каже Свети Григорије Палама. Вријеме у којем је живио Свети Сава и дјело које је донио заувијек је пресудило новим квалитетом и смјелим заокретом у историји српског народа. Црква је постала чврсти сасуд у ком је народ могао узрастати и остваривати вјечна хришћанска духовна начела и у хришћанском духу изграђивати себе и подизати се до народа Божијег. Собом провјерено свједочанство да је љепше постати човјек него постати краљ[3] од Светога Саве насљедовао је и произносио духовном генезом владика Раде владајући међу соколовима, како вели Свети владика Николај, у духу и дјелу усиновљен свом стрицу и свецу Петру I Петровићу Његошу на путу покајања, преображења и обожења, ка новом Јерусалиму, Новом небу и Новој земљи – на путу кроз којега и нашљедници постасмо[4] још у овом животу. У српском народу се Божјим промислом и љубављу Божјом родио Крстоваскрсни етос који је кроз Цркву очуван и који је изнио наш народ кроз вјековно ропство, страдање и смрт. Крстоваскрснa свијест за православне хришћане представља прихватање крста и израз је покорности и љубави према Богу. У Православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ, већ увијек средство за стицање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човјеку. Коначно, крстоваскрсно опредјељење је свето стање духа, глад и жеђ за Царством, поуздање да је Христос живот. То је народна мудрост која израста из моралног кодекса и мотива витешких предака уграђених у крстоваскрсну мисао опредјељења цара Лазара која се вијековима с мајчиним млијеком улива у српски народ питајући и подижући истински слободне људе и витезове спремне да издрже све недаће и опстану у немилости и неправди историје. Овај сплет насљеђених вриједности присутан у цијелом нашем народу, најјаче је и најдуже посвједочен и проживљен народом Црне Горе и Брда опредјељених Царству духа коме видљиво није прво и свеколико, већ оно које произилази из невидљивог. Подражавање и оживљавање крстоваскрсног духовног обрасца преноси се с кољена на кољено кроз пјесме о прецима светитељима, царевима и јунацима, о крсту часном и слободи златној, према којима се Црногорци управљају и достоје, ријешени да сачувају част и не прихвате ропство. Не ганувши се вијековима над собом отргнули су саме себе свијету живећи по планинском кршу и гудурама, али свијетлих умова и умивених душа, све у циљу и ради очувања слободе без које, као птице без неба, живјети не могу. И намјесто да ишчезну испуњали су се и просијавали Пуноћом и Животом свијета, јер што је мрачнија ноћ – то су свијетлије звијезде[5]. Њихова крстоваскрсна свијест је потпуно и дубоко укоријењена вертикала лишена материјалног и земаљског у корист духовног и небеског, високо развијорена врлином над низином самољубља и гријеха, собом описујући душеспасоносни крст од лавовске снаге и орловске слободе. Најмудрији јунак косовске мисли, Његош, знао је да изграђивање државе и институција не смије да угрози крстоваскрсно опредјељење на којем су се ондашњи Црногорци подизали, снажили и опстајали. На путу изградње друштва и успињања на путу прогреса Црква, како онда, тако и данас, може само допринијети чувајући и његујући у народу племенито и витешко унутрашње устројство као чврсти темељ на ком стоји и кућа и заједница. Јер чувајући душу бива сачувано и дато све друго. Отуда с правом пјева црквени пјесник: Преко Крста, засјаше нам сви дарови[6]. Црква у себи носи будућност свијета и свакоме од нас показује пут према будућности, придодајући снагу која уједињује друштво и културу којима припада. Јер, као што Христос, који је вјечни посредник спасења, није остао у црквеној прошлости, тако је и Црква, стални и трајни одраз Христове присутности кроз све вијекове у животу народа. И, када говоримо о крстоваскрсној свијести која је наше претке позлатила, ми и данас видимо и осјећамо њихову моралну и духовну супериорност и силу. А сјећати се и бити – није исто, као што пут ка доле и пут ка Горе – никад није исти. И не треба притом, тражити само прошло у садашњем, него и садашње у прошлом. Ријеч идентитет има морално и духовно значење, као што га има и нација, за коју веле да је душа - духовни принцип [7]. У том смислу, да би се савладала, свака, па и данашња духовна криза, повратак изворноj духовности наших предака и правим хришћанским и националним вриједностима је провјерени пут на ком је православље једина стијена у бијесном мору отпадништва и нихилизма[8], камен темељац народног свејединства и извор спасења. Крстоваскрсни етос је изнио наше претке кроз Сцилу и Харибду и донио их у нови вијек сачуване и спремне за живот и велики свијет. Окрилатио их је над историјским безданима који су се отварали под њима и носио их у наручју пуном љубави привијених на срцу Мајке Божје. Крстоваскрсни етос је свијест о припадању народу Божјем, свијест о својим потенцијалима и добром вјетру који пуни наша једра на пучинама овога свијета. Он је савјет и утјеха, мајчино брижно питање и очинско гласно ћутање, он је духовни штит на ком је угравирано ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо. Сваки човјек који истински воли људе и коме су сви људи браћа, запитан је над тајном и смислом страдања човјека на овоме свијету. И што дубље улазимо у тајну богопознања и дишемо простором слободе, све се јасније освјетљава пут пред нама и видимо јасно двије исте ријечи, које се само различито пишу: Крст и Љубав. Све што постоји дар је Љубави. Полазна и посљедња тачка хришћанске вјере је љубав, јер једино љубав никад не престаје. Љубити значи дати народу своме истинско добро, храну истине Божје, ријечи Божје, храну присутности Живога Бога Који нам се дарује на светој Литургији. Јеванђељска порука увијек је савремена и универзална, упућена је и намијењена свим људима и свакој епохи, она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу. Ништа не може замијенити интегративну улогу вјере која нас усавршава, ослобађа и отвара за свијет и љубав према људима и цјелокупној творевини Божјој. Слобода је увијек шанса да будемо бољи[9] и данас је јасно да човјек „ослободивши се“ Бога није постао слободнији, већ је постао робом других моћи које су скривене, али стварне. И не заборавимо, величину и снагу једне земље и њеног народа не чине бројност популације или земаљског простора који обухвата, већ величина и снага духа који у том народу обитава. С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божјег и дјеца Божја, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе. Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене. Хвала овом светом сабору на молитвама, а Господу Исусу Христу, заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, као уздарје приносим своју Љубав на Крсту за сва изобилна доброчинства и љубав неописиву којом нас је благословио и нека свијетли свјетлост наша пред људима, да би они, гледајући добра дјела наша, прославили тросунчаног Бога који је на небесима, Оца и Сина и Светога Духа. Дај Боже – Амин! -------------------------------------- [1] Назив књиге збирке текстова вл.Јоаникија [2] Цитат вл.Јоаникије [3] Антун Густав Матош [4] Ефес. 1, 11 [5] Достојевски [6] Акатист Часном и Животворном Крсту Христовом [7][7] Ернест Ренан [8] Владимир Николајевич Осипов, Хришћански препород [9] Албер Ками Извор: Инфо-служба СПЦ

Устоличење Његовог преосвештенства изабраног Епископа будимљанско-никшићког г. Методија одржаће се у недељу, 26. септембра 2021. године у манастиру Ђурђеви Ступови, најавила је Епархија будимљанско-никшићка. Свету архијерејску литургију и свечани чин устоличења предводиће Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, који ће претходног дана, у суботу 25. септембра допутовати у Црну Гору. Свечани дочек Предстојатеља СПЦ са доксологијом биће у манастиру Ђурђеви Ступови истог дана у 18 часова. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Договорене заједничке активности којима ће се у сарадњи са другим Црквама и верским заједницама обележити двадесет година од повратка верске наставе у српске школе и, што је много важније, активности које ће се спроводити у циљу коначног утемељења статуса како тог предмета тако и његових наставника. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са Преосвећеним Епископом крушевачким г. Давидом, чланом Светог Архијерејског Синода, викарним Епископом топличким г. Јеротејем и изабраним Епископом марчанским архимандритом Савом примио је 3. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Бискупа зрењанинског Ладислава Немета, председника Међународне Бискупске конференције Светих Ћирила и Методија, и чланове конференције: Надбискупа београдског Станислава Хочевара и Бискупа суботичког Славка Вечерину. Саговорници су, у духу разумевања и хришћанске сарадње, расмотрили низ питања од заједничког интереса верника обеју Цркава. Посебно су анализиране околности у којима се одвија верска настава у основним и средњим школама, имајући у виду да је текућа школска година јубиларна, јер се навршава двадесет година од када је тај предмет враћен у учионице. Договорене су заједничке активности којима ће се у сарадњи две Цркве, али и са другим Црквама и верским заједницама у Србији, обележити јубилеј и, што је много важније, активности које ће се спроводити у циљу коначног утемељења статуса како предмета тако и његових наставника. Са посебном пажњом представници две Цркве су разменили информације о току и проблемима везаним за реституцију од комунистичког режима одузете црквене имовине. Предвиђене су различите могућности сарадње како се реституција не би одлагала унедоглед, већ где је могуће и где закон допушта процес враћања отете имовине убрзао. Извор: Инфо-служба СПЦ

Новоизабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије “Огњен Прица” завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије “Слободан Шкеровић”. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу “29. новембар”. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему “Васпитни значај монаштва”. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему “Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури” код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је викарног Епископа диоклијског Методија (Остојића), за Епископа будимљанско-никшићког.

Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише. Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер су њихови верни ученици и наследници ревносно наставили рад на пољу превођења и ширења речи Божје. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи еванђеља и богослужења, а пре свега речи Евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности. Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар) Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, у понедељак, 11/24. маја 2021. године, прослављена је храмовна слава истоименог новосадског храма на Телепу. На бденију уочи празника началствовао је протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ храма Светих Козме и Дамјана у Футогу, уз саслужење свештенства Епархије бачке. На дан празника, свету Литургију је служио протопрезвитер-ставрофор Стојан Билић, сабрат Саборног храма у Новом Саду, уз саслужење свештентва и ђаконства наше Епархије. После прочитаног јеванђелског одељка, прота Стојан је произнео беседу о светој равноапостолној браћи Кирилу и Методију. После заамвоне молитве, извршен је трократни опход око светог храма, а потом и чин благосиљања славских дарова које су принели овогодишњи кумови, Вељко и Зорка Јосимов. Кумство за наредну годину прихватили су Драгица и Имре Шара из Новог Сада. Литургијско празновање престоног празника храма на Телепу својим појањем улепшали су полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин у Новом Саду, под руководством јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. После свете Литургије, протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма, заблагодарио је свима који су дошли да увеличају празновање славе храма Светих Кирила и Методија на Телепу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Уводна реч Високопреподобног архимандрита Методија игумана Свете царске српске лавре Хиландара на Међународном монашком симпосиону у Манастиру Преподобног Прохора Пчињског, одржаног 30. и 31.10.2020. Када су престали прогони у Цркви Христовој појавио се један нови облик мучеништва, бескрвног – “мучеништва савести” – а то је монаштво. Многи синови и кћери сада слободне Цркве, нису били задовољни служењу Богу у свету и пожелели су да у свом животу остваре оне апостолске речи: покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 5) – ради тога монаштво и јесте “мучеништво савести” – то јест да достигну савршенство. То савршенство хришћанског живота се састоји у чистоти срца у које се усељује Дух Свети, а они који су то постигли, нису преузели тај подвиг из себичних разлога, већ поставши на овај начин изабрани сасуди Божији, они испуњавају две највеће заповести Христове: љубав према Господу и љубав према ближњима (Мк. 12, 30-31; Мт. 22, 40), којима због савршене љубави према њима, више не служе телесно, већ Духом. Али, треба још нагласити: ова служба, оних који су кроз монаштво достигли највиши степен духовног узраста, била је нешто без чега Црква у свету не би ни могла да одоли у борби са свим изазовима са којима се суочила кроз векове, јер су они били светиљка тела Цркве и њено здраво око (Лк. 11, 34) које је увек било способно да сагледа ствари на исправан начин и као светилници расуђивања давали су одговоре на најтежа питања, како се не би скренуло са спасоносног јеванђелског пута. Ради тога, веома је важно да Православна Црква, имајући увек на уму Спаситељеве речи: Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? (Мт 5, 13), чува и негује монаштво и да му помаже у напредовању, како би оно својим најбољим плодовима, као уздарјем узвраћало за ову бригу. Због тога су овакви монашки скупови велики благослов за монаштво, а самим тим и за Цркву Христову уопште, па бих стога у име свих нас, који на било који начин учествујемо на овом сабрању, узнео благодарност Тројичном Богу, дивном у Преподобним Својим, који нас је њиховим молитвама, а посебно молитвама Преподобног Прохора Пчињског, сабрао данас у овој древној светињи, да и ми – који чинимо монаштво претпоследњих или можда последњих времена – укрепимо једни друге, размењујући духовна искуства која смо стекли носећи анђелски образ. Такође, велику благодарност сви овде сабрани, дугујемо и нашем драгом домаћину, Његовом Преосвештенству Епископу врањском г. Пахомију, који је – будући да носи име Преподобног Пахомија, великог учитеља монаштва, оца отаца – увек показивао духовну осетљивост за потребе монашке заједнице. Сваки хришћанин је призван да буде подвижник. У првим вековима хришћанства, када је свест о неопходности подвига била присутна код свих чланова Цркве, за монаштво је од његовог почетка, било много више разумевања и они, који су у та времена узимали на себе бреме монашког служења, нису у суштини много мењали свој начин живота. Како је овај дух подвижништва међу хришћанима слабио, тако је и монаштво теже достизало до својих идеала. И сада, када је дух “потрошачког друштва” учинио да цело човечанство, па и ми Православни хришћани, највећу бригу посвећује угађању себи и својим страстима, све је мање оних који могу да разумеју или макар наслуте суштину монаштва, тако да је и свест о његовој неопходности веома мала. Са друге стране, Црква Христова, али и цела Васељена у ова времена, лишени примера делатног духовног подвига испуњавања јеванђелских заповести, а на путу ка спасењу и сједињењу са Богом, као никада раније имају потребу за монаштвом, као животом чији је идеал осликан стихом пасхалне песме: Јуче ти се спогребох Христе, данас заједно с Тобом васкрслим устајем.[1] Такође, важно је овде напоменути да је због свега наведеног, данашње монаштво изложено и једној опасности на коју бисмо указали. Наиме, баш из разлога што је, у поређењу са “благочестивим временима” живота Цркве, посвећивање Богу у монашком чину постала реткост, ми садашњи монаси и монахиње превише смо обасути похвалама од стране осталих верника, па и поред чињенице да “немамо никаква монашка дела и да се од мирјана разликујемо само по оделу” – како је савремено монаштво на смирен, али и поштен начин, описивао блаженопочивши старац Тадеј Витовнички – стичемо лажан осећај наше веће вредности пред Богом и изабраности у односу на друге чланове црквене заједнице. То се дешава јер свој живот и подвиг, ако га уопште има, не упоређујемо са животом и монашким правилима светих мужева и жена, већ са духом овог времена, који је учинио да и многи Хришћани свој живот управљају правилима палог света. Због тога многи од нас сматрају да је довољно примити монашки постриг и спасење је већ сигурно. Можда то нећемо никада изрећи другима, па ни себи самима признати да тако мислимо, али то не значи да тај дух није у нама и да смо због тога у опасности да се на крају изненадимо када чујемо о себи овакав суд: Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15-16). Имајући ово у виду, сматрамо да су оваква монашка сабрања неопходна, да би од отаца и матера, који имају веће духовно искуство и знање о монашкој борби, ми остали – како даље у Откровењу стоји – добили масти да помажемо очи своје, да видимо (ср. Откр. 3, 18), тј. да бисмо се од њих научили узвишеној небеској премудрости која даје духовно сагледавање.[2] Српска православна црква, имајући Светитеља Саву као свој најсветији изданак, а који је и постао тако велики пред Богом започињући своје служење Њему кроз монашке подвиге, увек је имала свест о важности монаштва. Са друге стране, монаси и монахиње из српског рода као и сви они који су се у монашком чину подвизавали на просторима српских земаља, својим богопосвећеним животима, кроз векове су привлачили божанску благодат на многострадалну Српску цркву. Зато се међу вернима поштује њихов спомен без обзира колико векова од њиховог блаженог уснућа је прошло. Један од најбољих примера за то је и од нас – данас сабраних у његовој светињи – слављени Преподобни Прохор Пчињски. Ради тога и ми, монаси манастира Хиландара, који смо имали прилике да својим учешћем допринесемо монашким сабрањима других помесних цркава, осећамо највећу духовну радост када смо позвани да на било који начин помогнемо монашке скупове СПЦ, а истовремено такво дело видимо и као своју превасходну дужност. Предлажући програм рада овог скупа, имали смо намеру да кроз прва три заседања, од којих би свако имало своју посебну тему, прикажемо пут монашког живота. Предавачи ће својим радовима, а свако из свог угла, обрадити тему заседања у којем учествују. Да би се, онима који желе да на себе узму благи јарам монашког подвига, омогућили најбољи услови за исправан почетак на путу који су изабрали, потребно је да епархије помесних православних цркава имају у својим областима макар по једну, по правилима општежитељног живота, добро уређену мушку и женску монашку заједницу. Тако је општежиће главна тема првог заседања, а сам наслов теме: Општежиће – откровење славе долазећег Царства Божијег, настао је на основу поука Св. Василија Великог који је тврдио да монаси у општежићу унапред стичу добра обећаног Царства, а да својим врлинским животом и општењем јасно изображавају живот и стање у овом Царству.[3] Дакле, према његовом учењу, општежиће је место на коме се, кроз јеванђелски живот монаха, открива слава долазећег Царства Божијег. Али само место не спасава, зато – ма колико добар био манастир и имао искусне духовнике – ако се они који дођу да монахују у њему и сами озбиљно не потруде на свом спасењу, неће имати никаквог духовног напретка. Због тога је као основна тема другог заседања истакнут сам монашки подвиг као делатно испуњење апостолских речи: „Мени се разапе свет и ја свету (Гал 6, 14)”. Овај наслов је настао из Поука аве Доротеја где Преподобни, у првој поуци, сав монашки подвиг објашњава помоћу ових речи Светог апостола Павла, откривајући нам да се “свет разапиње човеку када се човек одриче од света, уколико монахује, оставља родитеље, новац, имање, занимање, трговину”, а даље – као што сви знамо – објашњава да се човек разапиње свету “када се, одрекавши се од спољашњих ствари, подвизава и против самих наслада, или против саме похоте за стварима, и својих прохтева, и када умртви своје страсти”.[4] После постављања доброг почетка у здравој монашкој заједници и прешавши пут доброг монашког подвига, моћи ћемо тада са Апостолом да узвикнемо: Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отацм илосрђа и Бог сваке утјехе. Који нас тјеши у свакој невољи нашој да би смо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог (2. Кор 1, 3-4). На овом месту је прикладно да се подсетимо да је монашки живот – живот апостолски. Јер, они који су кроз монаштво испунили јеванђелске заповести и стекли јеванђелске врлине и којима Бога сваке утјехе шаље помоћ у свакој невољи њиховој, заиста су се удостојили апостолске благодати и сада могу тјешити оне који су у свакој невољи. Па, као што се кроз монаштво до данас у Цркви наставља апостолско служење, тако се и речи које је Господ упућивао њима – Својим ученицима, могу применити и на нас, који Му служимо у монашком чину. Ви сте светлост свету (Мт 5, 14) – тако је Господ говорио апостолима шаљући их на проповед и још је додао: Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак те свијетли свима који су у кући (Мт 5, 15). Тумачећи ове речи из Матејевог Јеванђеља, Блажени Теофилакт сматра да је Спаситељ на овај начин хтео да каже својим ученицима: да као што је Он, Христос, у њима запалио неугасиву светлост благодати, тако је на њима да се ревносно потруде да и другима засијају светлошћу свога живота.[5] Тако смо дошли до наслова теме трећег заседања: Одговор данашњег монаштва на Господње речи: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Овде је добро напоменути и то да је отац Георгије Флоровски, у свом делу Источни оци IV века, изнео претпоставку да је Св. Василије Велики имао жељу да монашки живот истакне као “друштвени идеал” који би био супротност раздорима и распадима које је гледао унаоколо, па и у хришћанској средини и да преко тог идеала “васпостави једнодушност” и “споне света”, па макар и изабране мањине.[6] Тако смо кроз ова три заседања покушали да прикажемо пут монашког живота, али – како ово наше сабрање за повод има два велика јубилеја манастира Преподобног Прохора – неопходно је да се данас говори и о искуствима обнова православних манастира, као и монашких заједница у њима и о повезаности напретка монаштва у једном народу са духовним стањем тог народа и његове црквене заједнице. Тако смо дошли до теме четвртог заседања, која гласи: Монаштво као мерило духовне зрелости једног народа. На крају, још једном се захваљујем нашим добрим домаћинима, Преосвећеном Епископу Пахомију, на његовом благослову за наше данашње сабрање и Високопреподобном архимандриту Методију, игуману ове свете обитељи. На овом месту, сетимо се и житија владикиног небеског заштитника, Преподобног Пахомија Великог. Наиме, оног места у житију где се говори о томе како је преподобни имао виђење које му је открило да ће братија, после његове кончине, упасти у велике духовне замке, јер је видео дубоку и мрачну провалију и у њој велико мноштво монаха, који су се мучили покушавајући да из ње изађу. Разумевши из овог да ће у последња времена монаси бити немарни, лењи, помрачени, падљиви и да ће имати само обличје монашко, преподобни много плакаше због тога и говораше Богу: Господе Сведржитељу, када ће тако бити, зашто си онда допустио да постоје општежића и манастири? Опомени се завета Твог, којим си обећао да ћеш чувати до свршетка века оне који Теби служе. А Господ, који се тада као младић са трновим венцем на глави, појавио пред преподобним, овако му је одговорио: Не бој се, Пахомије и буди храбар, јер твоје духовно потомство неће престати до свршетка века. А многи од оних монаха који ће после тебе бити, спасивши се мојом помоћу из оне дубоке мрачне провалије, показаће се већи од садашњих врлинских монаха. Други пак, спашће се мукама и бедама и сравниће се са великим светитељима. Заиста ти кажем: они ће добити исто спасење као и садашњи монаси, који живе савршено и беспрекорно. Рекавши то, Господ у великој слави узиђе на небо, а Свети Пахомије, павши на земљу, поклони се Господу и слављаше Га устима и срцем због преславног виђења тог.[7] Њега, са Оцем и Духом Светим, и ми да прославимо и устима и срцем, заједно са преподобним оцима Пахомијем Великим и Прохором Пчињским – који нас је све сабрао данас у овој древној светињи – и са свим преподобним оцима и мајкама који Му у монашком чину угодише! У Хиландару, октобар 2020. л. Г. Архимандрит Методије ----------------------------------------------------- [1] Преп. Јован Дамаскин, Канон Свете и Велике Недеље Пасхе, трећа песма. [2] Архиеп. Аверкије, Приручник за изучавање Светог Писма НЗ. [3] Св. Василије Велики, Подвижнички устави 18. [4] Поуке аве Доротеја, О одрицању (од света). [5] Блажени Теофилакт Охридски, Тумачење Светог Еванђеља од Матеја, стр. 62. Манастир Високи Дечани, 1996. [6] Протојереј Георгије Флоровски, Источни оци IV века, стр. 67. Манастир Хиландар, 1997. [7] Архим. Др Јустин Поповић, Житија светих за месец мај, стр. 405., 406. Манастир Св. Ћелије код Ваљева 1996. Извор: Манастир Хиландар

Дана, 22. јула 2018. године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су јутрос у Цетињском манастиру прву великопосну Литургију пређеосвећених дарова. Саслуживало и ме је цетињско свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће вјерника са Цетиња. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У понедјељак 10. фебруара 2020. године, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије сусрео се са Архиепископом американским г. Елпидофором (Васељенска патријаршија) и са њим разговарао на тему актуелних вјерских и политичких дешавања у Црној Гори. Владика Методије је изразио своју дубоку захвалност, коју је Његова светост васељенски Патријарх Вартоломеј, пружио канонској Православној цркви у Црној Гори. Он се такође захвалио и Архиепископу Елпидофору, за његово залагање код Државног секретара Сједињених Америчких Држава г. Помпеа, као и Митрополту Тихону (Православна црква у Америци) који вриједно ради на учвршћивању веза међу канонским православним епископима у Америци. То шаље јасну поруку стотинама хиљада вјерника у Црној Гори, који у миру протестују, учествујући у литијама, два пута седмично, да нису сами , али и да њихову праведну борбу за очување светиња подржавају и њихова православна браћа и сестре из Сједињених Држава. Владика Методије је појаснио врло тешку ситуацију у којој се данас налази Православна црква у Црној Гори. Нови Закон о слободи вјероисповјести дискриминаторски се односи првенствено према Православној цркви у Црној Гори, што је подстакло вјернике на масовне мирне протесте. Архиепископ Елпидофор изразио је владици Методију своју дубоку забринутост за браћу и сестре у Црној Гори, који су угрожени новим Законом: “Ми се молимо за мир у Црној Гори, вјерску слободу свих њених становника, као и за отворен разговор са свим политичким странкама по питању новог Закона.” Овом сусрету присуствовали су Митрополит Тихон, Епископ источноамерички г. Иринеј, свештеници Александер Рентел, Миајло Бацковић и Николас Казариан, архиђакон Јозеф Матусиак, као и господин Ник Антон. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Екипа РТВ-а посетила је манастир Хиландар, непосредно пред Божић. Погледајте ексклузивну причу о духовном благу српског манастира на Атосу, као и Божићну поруку Архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара. Кроз несвакидашњу причу и мало познате детаље, воде вас редитељ Горан Вукчевић, који Хиландар походи већ три деценије, и новинар Бранимир Козаров. Извор: Манастир Хиландар

На мосту на Ђурђевића Тари полиција је ноћас, у току протеста против доношења закона о слободи вјероисповијести, брутално претукла Преосвећеног Епископа диоклијског господина Методија. Владику и поједине вјернике су оборили на земљу и тукли прендрецима и ногама. Повријеђена су и два вјерника, који су покушавали да га заштите. Једном је поломљен кук, а другом кључна кост и они су хоспитализовани у пљеваљској болници. Овим чином најбоље се потврдила истинитост ријечи премијера Марковића који је у Скупштини рекао да полиција не смије да примијени силу против вјерника, какав закон о слободи вјероисповиједања је усвојен и колико су Црква и вјерни народ слободни у савременој Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Боравећи у Нишу на обележавању значајног јубилеја Ниша и целе Православне Епархије нишке – двеста година старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, посетио богословију Светих Кирила и Методија. Епископ Атанасије се у краћем разговору са свештеницима, професорима богословије, упознао са условима живота и рада ученика и предавача, као и са смештајним капацитетима ове школске установе Српске Православне Цркве, живо се подсећајући на услове и време када је богословија радила у Призрену, где је он некада био предавач. Разговор је протекао у срдачној атмосфери, а професори су били веома захвални Преосвећеном на указаним саветима за побољшање и унапређење наставе, све у славу Божију, а на добробит, како ученика и особља Богословије, тако и целокупне Српске Православне Цркве чији ће пастири и учитељи једнога дана постати садашњи ђаци. Извор: Епархија милешевска

Древна Литургија Светог апостола Јакова, брата Господњег, служена је 5. новембра 2019. године, у храму Светих Кирила и Методија на Телепу. Ову древну Литургију Јерусалимске Цркве, названу по њеном првом Епископу, служио је протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма, уз саслужење протојереја-ставрофора Недељка Зубовића и протојереја Предрага Толимира – парохâ при храму на Телепу, затим презвитерâ Леа Малешевића, пароха у Каћу и Ивана Спасевског, пароха у Горњем Ковиљу, као и ђакона Бранка Бандобранског. Литургија апостола Јакова служена је по први пут у храму на Телепу и специфичности овог литургијског типа заинтересовале су верни народ: читања одломака из старозаветних књига, затим Апостола и Јеванђеља на средини храма, вход са даровима кроз цео храм, читање Анафоре са предивним молитвама и, после освећења, помињања свих понаособ и на крају причешће верног народа. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Г. Силуан свечано је дочекао, 4. септембра, на аеродрому у Сиднеју, Високопреподобног архимандрита Методија, игумана Свете царске српске лавре Хиландара. Након тога је уследила доксологија у цркви Светог кнеза Лазара у Александрији. Речи добродошлице Његовог Преосвештенства Епископа Митрополије аустралијско-новозеландске Г. Силуана Високопреподобни оче архимандрите Методије, многоцењени и уважени игумане Свете нам српске Царске лавре Хиландара, драги представниче пута духовног нам родоначелника, Архипастира и просветитеља Светога Саве, који води у живот. Дозволите нам да поздравимо Вашу Светињу у име свога свештенства и монаштва, у име повереног нам благочестивог и верног народа који се спасава на овом континенту; да Вам пожелимо добродошлицу к нама, деци, географски најудаљенијег олтара наше Светосавске Цркве. Поред непобитног историјског значаја, Ваш долазак јесте пре свега велики благослов и благодатно духовно пролеће. Ваша посета нама, духовној деци Светога Саве на петом континенту, у години великог јубилеја наше Светосавске Цркве, поред части, благослова и радости коју она носи, јесте у исто време и отеловљење љубави, брижног вековног старања Светогорске лавре манастира Хиландара о својој духовној деци широм света, чак и до њених најудаљенијих граница. Вечерас осећамо присуство и покровитељство Мајке Божије, Игуманије Свете Горе из чије баште нам долазите и која нас вечерас Својом Тројеручицом милује и закриљује. Вечерас осећамо руку Светога Саве која нас благосиља преко Ваше Светиње и позива нас на свето јединство, на братски мир, на љубав и слогу – на пут којим је сам ходио Свети Сава и на који је призивао своју децу да пођу. Верујемо да се радују са нама сви Свети Немањићи, сви наши свети преци и Небеска Србија која се налази у наручју Христовом, посматрајући нас сабране на овој Божијој Њиви испод јужног крста, коју Христос повери и нашој Светосавској Цркви на духовно обрађивање и старање. Вечерас се са нама радује и Свети Старац Никанор Хиландарски и, по милости Божијој – аустралијско-новозеландски, апостол мира на овом континенту, на чијем гробу стоје исписана слова Христове Благе Вести: „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати,“ који је хитао да помири завађене Србе, да их врати на пут Светога Саве, путу Господа Христа, Јединог Пута и Истине и Живота нашег. Добро нам дошао драги Игумане као свој својима. Благодарни смо Вам на подвигу љубави Ваше што сте нас удостојили Ваше посете и благослова Свете нам лавре Хиландарске. Што сте нас осоколили, растеретили и обрадовали својим присуством. Поздрављајући Вашу светињу, поздрављам и упућујем добродошлицу моме драгом брату и саслужитељу у Христу, Епископу Митрополије новограчаничке средњезападно америчке, Господину Лонгину, некадашњем апостолу и благовеснику на овим просторима; благодарим на Вашем доласку, на Вашој љубави и подршци. Добродошли и ви, свети монаси сапутници нашег Игумана – помјаните нас у вашим светим молитвама. Нека ово вече буде уписано у Књигу Јагњета, нека оно буде залог наше љубави и јединства у Христу Господу. Благословите нас оче Игумане и поучите, напојте нас са извора Свете нам Немањићке Српске Лавре, да бисмо своја срца и чула осветили, а тиме прогледали и живели пуноћом истине Богочовека Христа. Добро нам дошли! Извор: Хиландар

У недељу једанаесту по Педесетници, 1. септембра 2019. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен на светог Андреја Стратилата, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у храму Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу. Проти Миливоју саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Недељко Зубовић, протопрезвитер Предраг Толимир и презвитер Велимир Врућинић, пароси при телепском храму. Благољепију литургијског сабрања допринели су и ђакони: Мирослав Николић и Бранко Бандобрански. У славу Божју, једним устима и једним срцем, појали су полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Након прочитане еванђелске перикопе, прота Миливој беседио је о спасоносном значају праштања. Архијерејски намесник новосадски први посебно је нагласио да није довољно само говорити о праштању и очекивати да други нама опросте. Као хришћани, позвани смо да реч о праштању пројавимо и потврдимо делатно, следујући речима молитве Господње и следујући поуци данашње еванђелске приче, истакао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов. Након прочитане заамвоне молитве, архијерејски намесник новосадски први је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја о постављењу новорукоположеног ђакона Бранка Бандобранског за парохијског ђакона при храму на Телепу. Спроводећи у дело наведену одлуку надлежног Архијереја, прота Миливој је истакао да новопостављеног ђакона красе многобројне врлине – озбиљност и одговорност у служби, али и велика љубав према богослужењу Цркве. Презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма, исказао је срдачну благодарност проти Миливоју, који је пренео радосну вест и благослов владике Иринеја. Не кријући емоције и радост, отац Велимир је упутио речи добродошлице ђакону Бранку, полажући наду на Господа да ће заједничко служење Цркви и народу Божјем бити свима на духовну корист и радост. На крају, сабранима се обратио и новопостављени ђакон, који је заблагодарио Епископу бачком на указаној части и благослову да служи при велелепном храму на Телепу, уз обећање да ће указану част оправдати преданим служењем. Речи благодарности ђакон Бранко је упутио и сабраним свештеницима, као и верном народу Божјем. Извор: Инфо служба Епархије бачке