Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу

[Иван Ивковић]

Занимљив спис...

 

Ахримандрит Лазар Абашидзе

 

О МОНАШТВУ

 

Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг
па се обазире назад није приправан за Царство Божије.
Лк. 9, 62

Јер ко од вас, кад хоће да зида кулу,
не сједне најприје да прорачуна
издатке, да ли може довршити.
Лк. 14, 28

 

За последњих неколико година много тога се изменило у нашем религиозном животу: почело је бурно оживљавање хришћанства, отварају се и украшавају стари храмови који су до сада били празни, граде се нови, реновирају се манастири и поново у њима почиње да се живи, многи, нарочито млади људи, почињу да иду у Цркву, примају Свето Крштење, моле се, исповедају се, причешћују се, са страхопоштовањем целивају хришћанске светиње. Епископи, свештеници и монаси су поново постали поштовани у народу, људи их уважавају, спремни су да им помажу да се подигне оно што је разрушено неверјем. Какви су извори овог покрета, да ли су дубоки, хоће ли дуго потрајати ово оживело интересовање за хришћанство – то засад не знамо. Непознати су путеви Господњи! На много од онога што се дешава у животу наше Цркве може се, изгледа, гледати с надом. Много треба да се радујемо за сваког човека који се од греховног живота окренуо хришћанству, који је дошао у Цркву. Јер човек почиње да живи, његов живот почиње да поприма смисао, тек онда када он ступи у Христову Цркву. Радује оживљавање манастирског живота, жеља многих младих људи да живе у манастирима, да дубље и озбиљније проничу у нијансе духовног живота. Реч “манастир” је постала врло популарна међу омладином, појављује се много људи који желе да се замонаше. Међутим, овде је, ма како похвална била таква њихова ревност и такво одушевљење, потребан велики опрез! За оне који сада живе у манастирима или тек размишљају да се тамо упуте, и код којих се тек родила или се ствара намера да крену монашким путем, биће корисна следећа упозорења и размишљања.

 

даље>>>

 

Преузми документ: Arhimandrit Lazar Abasidze - O monastvu.doc

[Жедни]

On 9/5/2014 at 22:34, Иван Ивковић рече

Занимљив спис...

Преузми документ: Arhimandrit Lazar Abasidze - O monastvu.doc

Предобар спис! Ево једног дела "Свет гуши слуге Божије и споља и изнутра. Споља су то: свакодневне гласине и страсна људска дела; то је она узаврела, хаотична и безбожна људска испразност, која се брине о многим стварима и има многе страсти, која се сва заснива на тражењу пролазних земаљских блага, на жељи кратког земаљског успеха, на жудњи за макар тренутном, али овдашњом, данашњом срећом. Свет је малодушни људски страх од размишљања о сутрашњем дану, о смрти, о неизбежном сусрету са вечношћу, о Суду, о страшном одговору за свој земаљски живот; овај недостатак жеље дебелих душа да узлете од земље и подигну лице ка Небу, да потраже Творца; то је окамењена безосећајност срца, која су заборавила и замрзела свог Небеског Оца; ова љубав према материјалном, према свему телесном, крвном и страсном. Свет је неко грандиозно такмичење у играма на срећу у којем су сви опијени страшћу супарништва и јуре за разним шареним блиставим предметима, отимајући их једни другима из руку. Свет је мешање, хаотично преплитање сваковрсних послова, речи, гестова, осећања, појмова, мишљења; грубих, скотских – и истанчаних, поетских, раскошних; ова љубав и мржња, хероизам и кукавичлук, нискост, уображеност и потпуно безумље, складне, симетричне творевине и потпуна пропаст… - све ово као нека заглушујућа какофонија, као огроман компликован оркестар, који штимује своје разноврсне музичке инструменте и заправо никада ни не почиње да свира нешто разумљиво и хармонично. И премда у овом хаосу и промичу понеки делићи нечег озбиљног, дубокомисаоног, то одмах некуда нестаје и опет је збрка, бесмислица, неред… То је оно што нас окружује као узбуркано море с кипућом пеном"!

[Иван Ивковић]

Један врло занимљив и користан одговор оца Саве Јањића.

 

Манастир је монашка радионица спасења и веома је важно да при избору места где ћемо се посветити монашком животу добро проверимо начин живота и Богу се помолимо где је најбоље да останемо.

 

Пре свега, да подсетим, монаштво је проживљавање и обнављање тајне крштења. Крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом, у Христу. Будући да живећи у сујети овога света често заборавимо на свој крштењски завет и смисао нашег хришћанског позвања од раних времена јавиле су се заједнице хришћана које су желеле да интензивније живе у тој реалности Христа који долази и већ је ту са нама. Још се у Еванђељу помињу они који су раздали своја имања и све имали заједничко, а монашки живот какав нам је данас познат посебно се развија од 4. века.

 

Дакле, монаштво је нераскидиво повезано са евхаристијским животом и монаси као благовесници спасења не могу да сачекају Други долазак Господњи, већ сада и овде својевољно се одвајају од својих биолошких природних потреба и труде се да заживе оном реалношћу о којој говоре еванђелске речи: „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јеврејина ни Грка, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један у Христу Исусу.“

 

Конкретно, одговарајући на ваше питање, саветујем да тражите општежитељну заједницу (тј. манастир у коме монаси живе без личног новца и имања и у послушању свом настојатељу). Такође, саветујем манастир у коме је евхаристијски живот на централном месту, јер подвиг без евхаристијског живота је факирство и најчешће води у прелест (духовну обману). Тражите заједницу у којој ћете осетити братску љубав, не само на речима, већ и на делу. Добро имајте у виду да онај окоји одлази у манастир на својеврстан начин понавља крштење и умире за овај свет. То пре свега значи да треба да се одрекнемо светских амбиција, похлепе и сујете овог света и да нађемо спокој у манастиру, а не да примимо монашки чин да бисмо шетали по свету и задовољавали своје амбиције и жеље.

 

Манастир је место молитве и тражите ону заједницу у којој је не само црквена, већ и лична молитва један од највећих приоритета. Корисна су разна послушања и активности монаха, али молитва и богослужење су дисање монаха, а монах без молитве и молитвеног односа према стварности око себе је као риба на сувом. Чувајте се високоумних и "елитних" монаха који мисле да све знају и који ће вас салетети бројним саветима и пре него што им затражите помоћ и тражите смирене људе који мање причају, а више делају, шире мир и љубав око себе и никога не мрзе, да не бисте уместо у руке лекара запали у руке болесника. И коначно, изаберите место где ћете моћи да живите у послушању јер без послушања нема ослобађања од нашег старог човека и наше пале воље, а без тога ни истинске љубави којом задобијамо заједницу са Господом.

[Иван Ивковић]

Тихи глас - Разговор са валаамским монахом

 

Разговор са валаамским монахом - "Сви смо позвани на духовно поприште",

разговарала је Ирина Јаковљева, превела са руског Људмила Хирјанова, обрадила је Весна Касагић, текст је читала Љиљана Синђелић-Николић за емисију "Тихи глас".

 

Mан. Лешје 2008. монашење уочи манастирске славе

 

Отац Лука Анић о призиву на монашки живот

 

[Milan023]

архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета:
Однос родитеља према монашењу деце

Родитељи не разумеју монашки пут, не знају шта се ту дешава; били би сретнији да су деца отишла у неком другом правцу, макар то био избор лошег пута. Не разумеју смисао монаштва и не познају живот у манастиру. Апостол Павле је прекрасно рекао: ''Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени'' (1.Кор.4;10).
Многим родитељима нико није озбиљно говорио о смислу тог пута; мисле да је то самоуништење, равно самоубиству; некад горе: ништа нема од њега, оде у манастир. Њихова деца се одричу овог света, богатства, лепоте, сваког уживања, и свега у свету чезнући за нечим што је још сјајније, још лепше. Апостол Павле: ''Него као што је написано: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе'' (1.Кор.2;9). Љубав према Богу, то је монашки пут - пут богочовека.
Родитељи у свом незнању говоре како би волели да им је син отишао у легију странаца, без обзира што му тамо сваки час прети смртна опасност, али рачунају да би тамо био војник, старешина. А кад виде свог сина у монаштву како слуша послушно, ради беспрекорно разне послове, земљорадничке, или се бави око домаћих животиња, и радионици, служи, и све је то за такве родитеље мало. Они хоће нешто друго. Научили су да виде човека, жену, децу и кући, на имању, пријатеље, кумове и то је сасвим исправно мишљење. Монаштво је изнад свега. Њихов син или ћерка приликом монашења постају људи нове природе, и име друго добијају. Значи потпуна, апсолутна промена - и то промена у позитивном смислу. Монах или монахиња имају већу обавезу јер су добили славније име него што су имали. Имају и већу одговорност јер им се више поверава него кад су били код оца и мајке, или у неком послу у предузећу.
Тамо су били поверени послови који ће бити данас или сутра завршени а овде је непрестани посао: молитве и мољења за живе и за упокојене; монах има динамичан живот, сваког часа кад позовеш он је ту и зна зашто се одазвао, зашто устаје, зашто леже.
Сваки монах кад се определи само за монашки пут определио се за Царство небеско и његово опредељење људи цене и поштују. Погледај монаха - шта је он? Сенка од човека. Шта је величина у њему? Величина што се определио за Царство небеско. Ни цар Лазар није био нека велика сила, био је на челу српске државе, али било је јунака већих од Лазара. Зашто Лазара славимо кад је изгубио рат? Зато што се определио за нешто што је вечито и никад неће пропасти, можемо сви нестати са лица земље али опредељење Лазарево остаје вечно.
Е тако и монах. Монах је сличан Лазару и Немањи и многим светим људима; сличан по одлуци иако није свет, далеко је од тога, али се определио за нешто лепо и узвишено и само од њега зависи да ли ће ићи до краја тим путем. Лазар је стигао до краја. Стефан Немања је стигао и постао Свети Симеон. Од нас самих зависи, да издржимо до краја да постанемо добри људи, то је већ велика и превелика радост.

из књиге: ''Игуман Стефан - духовне поуке''

[Иван Ивковић]

Одломак емисије "Реч пастира" у ком отац Рафаило бољевић одговара на питање: "Да ли ће заиста главни непријатељи постати наши ближњи?"

Преузми снимак>>>

Цела емисија: Љубите непријатеље своје

 

On 4/27/2013 at 20:33, Срђан Ранђеловић рече

 

Питање Валаамском монаху: Може ли се ступити у манастир после 50-те? Каква је од мене корист, деце немам, и тако даље…?

Одговор: У манастир се не иде због тога што се нешто не дешава, већ зато што постоји призив. Ако имате призив, онда ће Вас узети и после 70-те. А ако га немате, онда је боље да о томе ни не размишљате.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2011/09/50.html?spref=fb

[JESSY]

Одлазак у монаштво

Питање:

Помаже Бог!

Као мали одувек сам желео да будем поп и да се изолујем од овог света и да имам само контакта са верницима, да се посветим скроз Богу. На крају је све то пало у воду кад сам чуо да се наши попови жене и живе поред свештеничког живота и један нормалан живот. Одустао сам и поред јаке жеље, нисам хтео родитеље повредити и учинити нешто што они не би прихватили. Размишљањем сам схватио да такав живот може да ми пружи монашење. Мислим да више не видим никакав смисао и вредност у земаљским добрима. Моје питање је следеће: 1) Како иде процес монашења? 2) Дали бих могао преко лета отићи у неки манастир и живети тамо да видим дали сам спреман за то и дали ћу тамо наћи мир који желим. Који је то манастир који тако нешто дозвољава? То бих урадио овако, јер знам да ме моји никада не би у овоме подржали, па бих им рекао да желим мало да видим нашу српску историју.

Био бих вам захвалан на одговору.                                                      Никола

-------------------------------------------------------------------------

 

Одговор:

Драги Никола,

Оци кажу да је једини прави разлог одласка у монаштво - љубав према Богу.

Св. Игњатије каже да је раније међу монасима било много више светих, као што је и међу хришћанима било много више оних који се спасавају него данас. Он каже да је узрок тога опште слабљење у вери и моралности. Ипак, и данас има истинских монаха и истинских хришћана. Али, има и монаха недостојних свог имена и призива, исто као што у свету и међу нама има пуно људи крштених, који се не могу сматрати хришћанима. Али је Господ у стању да их спасе, без обзира на њихов садашњи тренутни живот ван и мимо Бога.

O хришћанству и о монаштву се расуђује по истинским хришћанима и монасима, каже св. Игњатије.

Добро би било да се најпре мало упознаш са тиме како се живи у монаштву, и како се ступа у њега. Можеш то прочитати овде:О монашком постригу 

И овде:О монаштву

Ако те занима, овде је и Уредба o манастирском животу: Уредбе о монашком животу и манастиру

Препоручио бих ти да читаш духовну литературу и да се молиш Господу да ти открије Његову вољу.

Поздравља те,

о. Срба

 

[JESSY]

Позив у монаштво је Божији позив

 

Позив у монаштво је Божији позив

Ф. нека борави неко време на проби, и када буде чврста њена намера, онда, очито, постоји и позив Божији, не треба хитати.
Твоје настојање ка напуштању света и ступање у монашку заједницу је, наравно, Божији позив; утолико више што се у теби оно стално увећава; али све треба чинити полако, промишљено и молећи се Богу, да помогне у твојој намери племенитој да је оствариш... Одрицање од себе онога који ступа у наш позив састоји се у одрицању свога разума и своје воље и у подношењу патњи које потом следе; треба се за то припремити и ускладити то са својим снагама, душевним и телесним...

Они који су позвани на монашки живот не треба да мисле да су га достојни

Немој охоло мудровати и немој о себи много мислити да си тобоже тога позвања достојна, - сети се да је много званих, а мало изабраних (Мт. 20,76). Потруди се да достојна будеш милости избора: послушношћу, смиреношћу, трпљењем, кроткошћу, љубављу и молитвом; сматрај себе незнатнијом од свих.
... Немој о себи много мислити да си у манастир пошла и тобоже нешто велико учинила; Бог прихвата од нас све оно што је са смирењем, а од гордих окреће се. Учи се да у свему познајеш своју слабост и да си смирена, да будеш мирна и спокојна.

Св.Макарије Оптински
Речник Спасења

Glogovac Monastery

[Иван Ивковић]

Извесни Василије Степанович Туљаков (родио се у Петрограду 1864. године) је од детињства желео да служи Цркви у свештеномонашком чину и хтео је да се упише у богословску школску установу. По вољи родитеља се ипак уписао у трговачку школу. Кад се обратио за савет митрополиту Московском Макарију добио је благослов да се спреми за служење Цркви, уписавши се у средњу богословску школу, затим и факултет и онда је по савету истог овог митрополита имао намеру да прими и монашки постриг. Али Господ је судио другачије! Василије се с питањем да ли да иде у монахе писмом обратио светитељу Теофану (Вишенском) Затворнику. И ево како му је он одговорио у свом писму: «Судећи по поривима Вашег срца, који се снажно манифестују и који стално живе у њему може се сматрати да вас Господ зове у монахе. Али, питате да немају можда сами ови пориви, небожански извор? Положите у своје срце жељу да ступите у монаштво без других намера - само са искључивом жељом да спасите душу и да стекнете срце чисто и предано Богу и духовно-премудро разумевање какво видите светло-блиставо у аксетским делима отаца. Ако се с примањем монаштва код вас сједињује још нешто друго, боље је да се уопште не примате монашки постриг, већ да живите у свету и тежите ка томе да будете искрен хришћанин.» Признајући да је за монаха обавезно безусловно послушање Василије је био јасно свестан да правичан захтев светитеља не може да испуни потпуно зато што се са жељом за монаштвом у њему сједињује жеља за епископским служењем, а ово последње је пред постиг, по речима светитеља Теофана, требало «избацити из главе». А о архијерејском призвању је епископ Теофан писао Василију Степеновичу: «Знајте да се архијерејство даје по посебном Промислу Божијем, да степену архијерејства треба да одговара духовно савршенство чији су знаци чистота срца и жив савез с Господом у оданости Богу. Без овога архијереј бива само по имену. Ја сам један од таквих,» додао је светитељ.

 

Ма како да је Василију било болно да се одрекне оваплоћења своје давнашње жеље, он се ипак сложио с аргументима светог оца и отпутовао је у село на мајчино имање где се бавио сеоским домаћинством и проучавањем светих отаца-аскета. Пошто другу службу осим служења Цркви у свештеномонашком чину није желео, одлучио је да чека док Господ не уклони препреку из његових помисли. Скоро петнаест година се одвијала ова унутрашња борба помисли јењавајући постепено. На крају је Господ изволео да услиши молитву и да уклони ову препреку, потпуно уништивши овакве помисли и тек тада је Василије постао искушеник Александро-Невске Лавре. Свети Теофан му је још раније писао: «Ако Ваше срце буде чувало свој порив ка монашком животу ступање у њега ће за Вас бити благотворно.» Тачност ових речи Василије је осетио за време искушеничког периода - ово време је за њега било најсрећније и најрадосније у његовом животу. 1905. године је примио монашки постриг с именом Теофан, исте године је рукоположен за јерођакона, затим за јеромонаха, 1908. године је унапређен у чин архимандрита и постао је намесник лавре, 1915. године хиротонисан је за епископа Кронштатског, 1916. године одређен је за епископа Калушког, 1927. године за архиепископа Псковског и Порховског. 1935. године премештен је у Нижњи Новгород с унапређењем у чин митрополита. 1937.г године митрополит Теофан (Туљаков) је ухапшен, подвргнут тешким мучењима и убрзо стрељан.

 

 

Јеромонах Дамскин (Орловски). Мученици, исповедници и подвижници благочестивости Руске Православне Цркве 20. века. Књ. 1, Твер, 1992.г., стр. 140-142.

 

Архимандрит Лазар (Абашидзе) - «Мучење љубави»

[Иван Ивковић]

Монаштво нипошто није искључиво хришћанска идеја: њено постојање можемо пратити све до њених библијских корена. У позном библијском периоду у Палестини догодио се необичан процват јудејских монашких групација. Једној од таквих групација, највероватније, припадао је и Св. Јован Крститељ. Постоји претпоставка да је он био повезан са есенима — истом оном сектом којој су припадали свици пронађени у пећинама на обалама Мртвог мора. Веза Јована Крститеља са Кумранским заједницама може се оспоравати, па ипак, монашки карактер његове појаве — физичке и духовне — не подлеже сумњи. Он је живео у пустињи у посту и безбрачно; а његов позив на покајање и оглашавање близине Царства Божијег представља типично монашку тему есхатолошког очекивања, коју касније сусрећемо у учењу Исуса Христа.

 

Интересантно је да са појавом хришћанства, монаштво као такво, није одмах прихваћено у крило хришћанске Цркве: оно се појавило тек у четвртом веку, заједно са почетком Константиновог периода. То се може објаснити тиме што су ране хришћанске заједнице ионако биле изоловане од друштва, постојале су ван њега. Али, тек што је хришћанство постало званична религија Империје, само што се Црква освестила након гоњења, устројила, обогатила, изградила раскошне грађевине, монашки покрет се одмах појавио и попримио масован карактер. Монаштво се појавило као пророчки покрет, као позив на будност, као опомена да се Царство Божије приближило, али још увек није у потпуности наступило, да је још увек рано „уживати иа ловорикама".

 

Основну црту монашког покрета чинио је његов фундаментално библијски карактер. Показало се то пре свега у томе што су се монаси удаљили да живе у пустињи. Пустиња — то је место на којем нема воде. На Блисиом истоку, где је монапггво рођено, постојање или непостојање воде било је питање живота или смрти. Због тога је пустиња схватана као место где нема Бога, где царује ђаво (упор. искушења Христа у пустињи, а такође и Јер. 2, 6; Лк. 8, 24; Мх 12, 43). Према житију Св. Антонија Великог које је написао Св. Атанасије Велики, Антоније се, удаљивпш се из света, настанио на гробљу, међу гробницама — то јест опет на месту на којем је господарио Сатана (гробља су у то време била ван градских зидова, па према томе опет у пустињи).

 

Према обичају древних Јевреја на дан Искупљења (Јом Кипур) у пустињу је пуштан јарац крји је на себи носио грехе Израиља. Тај јарац, од којега је. успут да кажемо, настао израз , јарац отпуста", био је предназначен Азазелу, злом демону пустиње (упор. Лев. 16, 6 и даље). У пустињи су Јевреји лутали четрдесет година пре но што су ушли у Земљу Обећану. Једном речју, пустиња је представљала квинтесенцију свега туђег, непријатељског; једино занимање могуће у пустињи било је очекивање кише, припрема заулазак у Земљу Обећану или за Други Долазак. Удаљити се у пустињу био је акт очишћења; то није било бежање од живота, него од свих оних сурогата Царства Божијег које је нудила држава. И управо зато пгго је држава процветала, што су се градиле цркве и дворови и нагомилавало богатство, монаштво је осећало духовну потребу да претрпи искушења. И што су искушења била тежа, то се сматрало бољим у духовном смислу. Тако је манастир Св. Саве у Израелу био изграђен у пустињи недалеко од Мртвог мора, испод нивоа мора, где не постоји ниигга осим камена и неподносиве јаре, и где чак ни близина воде не доноси олакшање. Може се рећи да, у овом нашем времену процвата материјалних достигнућа, опадање монаштва сведочи о очигледној духовној слабости.

 

Нешто касније монаштво се вратило у град, вндевши да је присуство ђавола изражено и тамо. У самој ствари, ни нама не би био на сметњи манастир на Тајмс скверу ...

 

У четвртом веку монаштво поприма масован карактер и распростире се по читавом Египту, Палестини, Сирији и Малој Азији. У то време, као што смо већ напоменули, монаштво се строго држи библијског духа, духа древних пророка, неконформиста који су протестовали против општеприхваћеног друштвеног поретка и организације. Монаси су протестовали и против црквене јерархије. Када је неки од ученика запитао једног од египатских стараца чега монах треба да се прибојава више од свега, овај је одговорио: „Жена и епископа". Јер и први и други одвраћају од аскетизма и монашког живота. Страхови монаха од организовне Цркве били су природни: прихваћена од стране света, Црква је убрзо подлегла свим саблазнима овога света, и, пригрливши свет, пригрлила га је са свим његовим несавршенствима и гресима. Због тога је монаштво било потребно Цркви, да је опомиње на њену истинску природу да постоји у свету, али да она није од овога света. Ово су добро разумели Кападокијски Оци, који су упорно инсистирали на неопходности монашког идеала у крилу саме Цркве.

 

У почетку су монаштво чинили у основи прости људи. Св. Антоније Египатски, на пример, није умео да чита ни да пише. Али, убрзо су се међу монасима појавили и представници интелигенције, и тада су почели да се уобличавају проблеми - духовни и интелектуални.

 

Наставак на теми:

Монашка литература у IV веку (Евагрије Понтијски и св. Макарије Египатски)

[JESSY]

                                      

 

м. Амфилохија: Не треба Вас посебно представљати, нити Ваш манастир, но реците нам ипак нешто о себи - како сте заволели Господа и одлучили се за монашки позив?

м. Јелена: Јасно је да је за сваког човека најважнија темељна религиозна породица. Веома сам Богу захвална што сам рођена у таквој породици. Нарочити утицај на мене је имала мајка која је врло често говорила о лепоти монашког живота и тиме однеговала у мени љубав према монаштву и жељу да дођем у манастир. И она је сама касније постала монахиња, Јелисавета.

м. Амфилохија: Живели сте са три генерације монашке и били им игуманија. Како помирити и премостити разлике?

м. Јелена: Постепено, уз веома, веома много разумевања и стрпљења. Потребно је разумети сваког, услове у којима је свако живео и у којима се формирао. У нашем манастиру живи више од четрдесет особа сасвим различитог карактера, доба, образовања. Први, неопходан предуслов за опстанак монашке заједнице јесте послушност и поверење према игуманији, искрена и нелицемерна. Када то поверење постоји, када постоји темељ, грађевина лако напредује.
Када смото поверење и послушност изградили, формирали смо манастирски поредак који је створио све предуслове за монашки живот, окренут ка келијном правилу, исправном богослужбеном поретку и редовном причешћивању. Сестринство је тај поредак прихватило и свима је јасна неопходност поштовања и испуњавања овог поретка.
Највеће промене код нас су се десиле онда када су сестре схватиле значај честог причешћивања, уз, наравно, живо учешће у богослужењу и ваљану припрему, онако како то Свети Оци захтевају. Жива реч Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла нам је тада много значила. Сам Господ тако уједињује сестре.
 

[JESSY]

м. Амфилохија:Који је смисао истинског послушања игуманији?

м. Јелена: Послушањем игуманији монахиња показује послушност Христу. По светом Василију Великом и светом Симеону Новом Богослову, игуманија је спона монахиња с Богом, она која лик Спаситељев носи. Монахиња, гледајући њу сматра да гледа Самога Христа и верује да је заједно са Њим и да Му сигурно следује. Ако монахиња верује да оно што игуманија тражи од ње, не тражи она сама већ Христос, биће јој послушна нелицемерно, не као да служи човеку, већ Богу. Како каже старац Емилијан симонопетритски - путеводитељ је видљив, а Путеводитељ путеводитеља је невидљив!
Нажалост, понекада се игуманија сматра просто неким економом који се стара о материјалним потребама сестринства, а задатак игуманије је много комплекснији и одговорнији.

м. Амфилохија: Како упутити савременог младог човека, васпитаног у друштву које негује индивидуалистички приступ свету и људима, а који ступа у манастир, на животу заједници?

м. Јелена: Данас се деца заиста васпитавају у духу егоцентризма, у средини која подстиче егоизам, потребу за истицањем себе и угађањем себи на сваки начин и у свакој прилици. Поремећен систем вредности намеће се детету као исправан. У породици, у школи, на медијима, у свакој области друштвеног живота фаворизују се вредности супротне хришћанским врлинама. Тако формирана особа долази у манастир и одмах се суочава са средином у којој владају сасвим другачија мерила вредности. Зато је добро да свако ко жели да ступи у манастир једно време долази у манастир и тамо, као гост, проводи неко време. Тако постепено упознаје живот у заједници и постепено усваја начин живљења. Егоизам није лако сломити.
Када почетник схвати да полако почиње да се руши кула коју су у њему градили родитељи, пријатељи, тј. када схвати да је погрешно васпитан и има погрешна мерила у животу, тада мора да буде храбар, спреман да се суочи са собом и призна своје недостатке. Ако то уради, ако је још и стрпљив и има наду и веру да ће се променити на боље - остало је брига игуманије и заједнице.
 

[JESSY]

м. Амфилохија:Основни принцип савремене педагогије је да дете стекне самопоуздање. Како га научити да се, када порасте и дође у манастир, поузда само у Господа?

м. Јелена: Пре свега нашим примером. Ако својим примером сведочимо постојање било које врлине, ту врлину и други усвајају. Потребно је и много говорити, како каже изрека - понављање је мајка знања, а онда и ми сами морамо све да Господу. Господ сам посећује човека, па га кроз разна искушења некако примора да призна, да каже: Господе, па ја без Тебе не могу ништа. Не могу никуда. Све од Тебе зависи. Мој је само грех и промашај.
Иначе, у манастиру се ослањање на Бога и препуштање Њему вежба и послушањем и одрицањем од своје воље и потпуним препуштањем игуманији. Све бриге, проблеми, недоумице, немоћи, поверавају се игуманији и она их узима на себе и молитвом олакшава бреме монахиње. Тако код монахиње временом узраста поверење у Бога, неизрецива радост због Његове близине, препуштање Његовој благој вољи и бескрајна лакоћа, мир савести и радост које од тога потичу.

м. Амфилохија: Жички манастир је наш први манастир који је прешао на светогорски типик, по узору на манастир Ормилију. Како се сестре сналазе, да ли су га у потпуности прихватиле и постоје ли тешкоће?

м. Јелена: Веома много смо радили на успотављању светогорског поретка, који омогућава правилан развој сваког монаха или монахиње. Када је у питању наш постепени прелазак на светогорски богослужбени поредак, основни мотив јесте велика љубав према древном литургијском и монашком предању. У ствари, тачније је говорити о повратку, него о преласку на светогорски богослужбени поредак (управо је хиљадугодишња непрекидна традиција Свете Горе Атонске гарант те вредности).
Манастир Ормилију смо упознали пре више од једне деценије. У почетку је, наравно, било проблема јер је у природи човековој да реагује на промене. Међутим, постепено су проблеми нестали и садашња манастирска атмосфера је за нас непроцењиво благо. Манастир Симонопетра на Светој Гори и манастир Ормилија, као његов метох, су места на којима је очувано исправно монашко живљење које човеку омогућава да води истински духовни живот и доноси му радост неизрециву. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да пијемо са овако богатог извора! Тешкоће на које Ви мислите - сада не постоје.

[JESSY]

м. Амфилохија: Позната је Ваша љубав према иконопису. Како сте је стекли? Шта препоручујете младим људима који желе њиме да се баве?

м. Јелена: Још док сам била у манастиру Клисури, мати игуманија је приметила моју наклоност према сликању, па ме је послала у манастир Ћелије да учим иконопис. Када је 1978. године у манастиру Жичи отворена иконописачка радионица, премештена сам у Жичу где сам добила послушање иконописца.
За бављење иконописом, потребан је, наравно, дар, али у манастиру се све ради уз помоћ благодати Божије која се даје човеку због његове послушности вољи Божијој. Бављење иконописом је одговоран задатак и од иконописца се тражи да живи оно што слика.
Икона је, по речима једног познатог иконопица, молитва, те стога и иконописац мора бити човек Цркве. Свој дар треба да схвати као дар Божији, ради приказивања Христа и Светитеља, а не ради похвала и самоистицања.

м. Амфилохија: Да ли је интересовање за монашки живот у последњих десет година у порасту?

м. Јелена: Да, и то веома приметно. Када је вера оживела у самом народу, одмах су нам и манастири постали бројнији. У време комунизма, када је моја генерација дошла у манастир, било је незамисливо јавно говорити о вери, појавити се у мантији на улици, у било којој државној установи. Божије чудо је био свачији одлазак у манастир. Данас је све другачије. Живи се слободно, веронаука је уведена у школе, много је младих, деце на Литургијама. До пре десетак година било је веома мало православне литературе, а данас је она доступна свима, тако да је лако упознати се са православном вером и монашким животом.

[JESSY]

м. Амфилохија:Реците за крај неку поуку младим девојкама које желе да ступе у манастир, како и да остану у њему и младим монахињама како да преброде искушења и остану у манастиру свог покајања.

м. Јелена: Они који желе да се посвете монашком животу, нека најпре изаберу манастир који им по духу одговара. Нека пронађу игуманију према којој могу да имају поверења, а онда нека извесно време, као што смо већ рекли, гостују у том манастиру и пре коначне одлуке се добро упознају са типиком, сестрама итд. Када реше да у том манастиру остану, главно је да сачувају искреност и поверење према игуманији и да њихов ум непрестано буде усмерен ка Господу. Младе монахиње, такође. Без ове искрености, исповести и послушности не можемо ништа да постигнемо. Ако искушења постоје независно од нас самих, остаје нам да се сетимо Светих Отаца и њихових подвига. Можда нам је, с обзиром на недавно време у коме је живео, добар пример старац Јаков Цаликис. Живео је у веома проблематичној средини, али су његова љубав према Богу, његово поверење у Бога, његова жеља да трчи за Господом, преобратили читав манастир!

разговор водила: монахиња Амфилохија
Светигора, бр. 192/193

Glogovac Monastery