Жедни

Вата ме одушевљење што је ова тема из 2009. и што ју је отворио Моцарт и исто ме вата разочарење што више не пише на форуму.

Знам да нема никакве везе са темом, да ли је неко од вас одгледао прву сезону серије Vestworld. Кажу да ће по популарности бити нови ГоТ, кад се ГоТ заврши.

Mogućnost ostvarenja snova je ono što čini život zanimljivim i što mu daje smisao.

Ево сад спремам испит из Психологије у оквиру лекција Развојне кризе и ментално здравље, помиње се Тероија базичних ослонаца чији је аутор Бергер. Бергер говори у тим ослонцима о смислу постојања. Он каже да је сврха у субјективном доживљају појединца, тј. свако од нас има нешто за шта смарам да је смисао његовог постојања. Такође по њему смисао чине вера, нада и сврха и они су градивни носиоци сваког "смисла" у "бесмислу".

Шта ти се у серији свиђа, ако ти је ова епизода смор?

Смисао, то је праћење истинe без обзира где води. Чак и по цену како оно каже Киплинг. Ако можеш да сабереш све што имаш И једним замахом ставиш све на коцку, Изгубиш, и поново почнеш да стичеш И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак

Шта знам није била лоша, мени је некако све прошло тако брзо. Брзо у смислу Тирионов састанак са Џејмијем или Џонов одлазак на Зид. У неким другим епизодама, они би путовали по три епизоде. Мало је смор, јер је претходна е 4 била предобра. Иначе, убија ме ово чекање епизода. Следећу сезону, чекам да цела изађе па гледам.

Воду из камена не можеш пити очима без маште. Тамо где теку сумње не назире се пут светлости. Имеђу твоје непрестане песме стоје три трена тишине. Они све говоре...

*** У твом оку од процветале зове фазани носе јаја. Показаћу ти океан иза горе од жита aко ми покажеш дете које се у теби игра мајке. Док спавамо у тућој стварности Грли нас мрак који додирује капке живота. Чекам да се пробудиш у последњем диму до краја изгореле жеље. Ово што сам ти рекао док ћутим Не умем више ником да изговорим.

Инок Одавно ме вуче мир инока. Столничким хитрим кораком, Светосавским босим ногама, свету земљу газим љубећи. Пут је моj пут крста. Видим своју скуфију у скривеном скиту на Атосу, док узносим тишином грешност на прочишћење. Душа ми иште парман за плећа покајна, хоће да се обећа светлости. Порта да буде цела пустиња, храм Господњи срце покајно и чисто. Светли се молитва из дубине мрака, ковитлаво дарујући сузе. Господе Исусе Христе сине Божији помилуј ме грешног.

Маска побожности не скрива пространства душе. Ти и ја, само смо незгасла жеља дечија одрасла у свитања сумње, на чијим рукама спознасмо да не познајемо дубине у које загледани упорно себе тражимо.

Драга браћо и сестре, ако будете били у могућности, дођите, да нас буде у што већем броју.

Ово је неко од мојих пријатеља избацио на феју давно, ја копирао јер ме је текст одушевио, ево шта каже: ВЛАДИКА ЈОВАН ЋУЛИБРКПитање: ,,Оно што је мене као верника и љубитеља rock’n’roll-a збунило јесте књига монаха Арсенија ,,Бог и rock’n’roll.“ Можете да ми прокоментаришете то?"Владика Јован: ,,Што се тиче овог првог питања, ја сам о томе говорио прошли пут, не бих се понављао, то је, говорећи о три модела у Југославији која су развијана када је у питању поп култура. Један је онај по коме Словеначки, да кажем, по коме је поп култура саставни део националне културе и то је Немачки модел, па су тако: Can, Kraftwerk и не знам ни ја ко, једнако немачка култура колико и Гете. Други модел је Британски, по коме јесте поп култура нешто различито, али у временима кризе ту је поп култура, она се укључује у живот нације, тако да кажем, то је модел превасходно развијен и код нас у Хрватској, знате како оно беше- Психомодо поп пева, Хрватска мора победити, Господе Боже какве ли то везе има са rock’n’roll-ом. И трећи модел јесте модел који је развијан у Београду, поготово у оно време новог вала по коме rock’n’roll апсолутно нема ништа са традиционалном културом. Он је револуција која има своје вредности и тако даље, трућ, трућ, бла, бла. То је тачно, апсолутно у једном делу, али исто тако постоје много шири делови о којима сам и говорио вечерас. Елем, значи, по том моделу све је црно бело, е то је модел оца Арсенија, да будем искрен, оно што, рецимо, што смо ми радили са Анастасијом, управо развија другачији поглед . Значи модел оца Арсенија, то је све било ужасно страшно и ми смо били силни грашници што смо се тиме бавили и сад ја нећу да чујем за то, поштујем као лични став, али гледано шире, овај, жао ми је. Моја култура или моје поимање Цркве и тако даље је појам Цркве која преображава космос. Ја апсолутно не прогоним оног који другачије свира, пева, игра, јодлује, него што ја волим, Боже мој, и ко ме евентуално и мрзи и сматра да ја немам ништа са њим, исто тако је Бог дао, али исто тако не сме да узме мени право да ја свирам, певам, играм како ја хоћу. И то оно што ја играм, певам, буде, тако да кажем, једно племенито, племенито спајање онога што је могуће, а сада, воли ли неко Партибрејкерсе или воли неко Анастасију, то нек Бог да. Ја мислим овако, да rock’n’roll, да будем прецизан, у свом бићу може дати ово што прича отац Арсеније или што господин сматра, али исто тако сматрам да он може бити и много, много другачији. Али то захтева стваралачки однос, овај, ако ми сматрамо да је то све sex, drugs and rock and roll, ja сматрам да је то, лично, редефиниција која је настала половином осамдесетих и да је то једно тоталитарно посматрање поп културе по коме је то искључиво тако и никако другачије и ,,ко другачије мисли“, како оно беше? Публика: ,,клевеће и лаже”, клевеће и лаже, јесте. И враћам се на прву теорију, а то је да је нeтрпељивост Југословенског rock’n’roll-а према библијском и религијском чисти идеолошки уплив, комунистички или социјалистички, какав год хоћете, који не постоји у изворном rock’n’roll-у. Тачка!"

Апсолутно се слажем! Брутално одрађена епозода! Буквално све што сам прижељкивао да се деси, десило се у овој епизоди. Дракарис!!!

Да смо бесконачни... Да не постоји змај из змајеве кугле, који без напора од мене прави ултимативног уметника. Да смо ништа...

О Администрацијо, међ једнакима први волео бих да мало пискарам по форуму, па да мало преуредим профил. Покушавам да променим име али не иде. Воло бих да се зовем само Жедни, ћирилицом . Можете ли ми молим вас помоћи. поуу

Црква и хороскоп се разилазе у ствари као што су судбина и већ постојећи, вишим силама осмишљен живот који је испред нас. Целокупна будућност зависи од поступака сада и овде, а опет сви смо упућени да се свуда око нас налазе прозорљиви угодници Божији који откријвају будћност. Људи су покушавали у више наврата да ми објасне разлику између Божијег плана и судбине, али сам увек проналазио начин да себе збуним још више. Знам, знам, на форуму је било прегршт тема о овој ствари... Ја лично не верујем у судбину, хороскопе, тароте, али некад ми се тако деси да би волео да знам више, то ми заголица машту...

Ствар је јако релативне природе. Поготово у данашњем друштву. Све зависи од структуре сваке породице појединачно, сваког члана појединачно и сваког детета које се васпитава - формира у одраслог човека. У формирању личности доминираће искључиво особа која је била ближа дететовом бићу које одраста и наравно сви могући односи и ситуације које се око њега дешавају. Данас увиђам да је у мом случају значајнију улогу у одрастању имала мајка. За неког другог то може бити отац, брат, комшиница, баба, комшија... Kао што рекох све је релативно.

Извор:https://www.facebook.com/vladimir.grigorenko.3/posts/10207633767956032 7.март, 2016. ЛИЧНО СВЕДОЧАНСТВО О НЕТРУЛЕЖНИМ МОШТИМА АРХИЕПИСКОПА ДЕНВЕРСКОГ ДИМИТРИЈА (РОЈСТЕРА)Извор: Facebook март, 2016. Владикине руке, пет дана након упокојења 2011. Температура је била 40 степени целзијуса – што је уобичајено за лето у Тексасу. Тело му није балзамовано. Владимир Григоренко је главни иконописац православног храма светог Серафима Саровског у Даласу и блиски пријатељ архиепископа Димитрија. Такође је био присутан на сахрани архиепископа Димитрија као и на ископавању земних остатака у петак. * * * Јуче смо тело архиепископа Димитрија ставили у Храм светог Серафима Саровског у Даласу – где ће почивати до славног другог доласка Господа нашег, Исуса Христа. Господ ме је благословио учешћем у тиму који је ископао владикине земне остатке. Након ископавања, остаци су пренети у нови ковчег ради премештања у крипту Капеле Васкрсења (the Resurrection Chapel). Као учесник ових дешавања, осећам обавезу да их прокоментаришем. Сам архиепископ Димитрије је изразио жељу да буде сахрањен у храму Светог Серафима у Даласу. Била је то и жеља свих нас који смо га познавали. Планове смо започели дан након његовог представљења у Господу, августа 2011. Крст на владикином гробу у Рестленду (Restland). Литургију бисмо служили на његовом гробу у Радоњици (Radonitsa), на дан његовог рођења. Током последњих месеци, више надгробних споменика је подигнуто у непосредној близини владикиног гроба, што је служење Литургије учинило прилично захтевним подухватом. Нажалост, нисмо имали довољно времена да у целини испоштујемо протокол локалне заједнице па је зато парох одлучио да наш љубљени владика буде сахрањен на Рестленд гробљу, (Restland Cemetery) на парцели која је у власништву храма. Намера нам је била да владикине земне остатке пренесемо у храм чим у њему обезбедимо адекватно место за то. Због недеостатка места у храму, били смо принуђени да сазидамо капелу коју смо прилагодили архитектури храма. У капели постоји подземна крипта. За процес изградње, заједно са обезбеђивањем свих дозвола и комплетне папирологије, било је потребно нешто више од три године. Организовали смо пренос земних остатака нашег владике чим смо били у могућности за то. У складу са законским регулативама које нам је објаснила управница службе за сахране, да би се тело покојника преместило на другу локацију потребно је обезбедити нови, запечаћен сандук. Ово је посао који обављају радници на гробљу. Они и достављају тело у храм. Лично сам учествовао у преговорима са управницом службе за сахране у којима неизоставно учествују и представници Цркве, ради надгледања целог процеса. Имајући иза себе искуство од 25 година, управница нам је рекла да ћемо (будемо ли на лицу места приликом ископавања владикиних остатака) затећи застрашујућ призор. Изабрали смо неке од верника из различитих парохија као оне који ће учествовати у целом догађају. Наравно, ту сам био и ја. Др. Рон Родригез, владикин дугогодишњи лекар, био је такође један од присутних. Рано ујутру, 4. марта, када су радници службе за сахране отворили бетонски сеф у коме је био владикин дрвени ковчег, био сам спреман да угледам призор о коме је управница говорила. На наше запрепашћење, владикин ковчег је био нетакнут и лако су га отворили. Управница службе, која је присуствовала овом догађају са заштитном маском на лицу, изјавила је да никада до сада није видела тело које није балзамовно у таквом стању, након 5 година у гробу. Такође је додала да је за њу то право чудо. Од тог тренутка, радници службе за сахране су се склонили у страну и ми смо наставили даљу процедуру. Било је јасно да је владикино тело нетрулежно. За тело су били прилепњени слојеви богослужбених одежди. Одеже су биле влажне. Не бих да износим додатне детаље – и сами можете много тога видети из приложених слика. Кожа му је била сува и прекривена капљицама воде, напрсни крст и Панагија су избледели а угравиране представе су оштећене или уништене, услед лоших услова у којима су биле. Пошто смо били у обавези да владикино тело пребацимо у нови ковчег а то је сада и технички било изводљиво, одлучили смо да скинемо старе одежде и обучемо га у нове. То смо урадили са посебном пажњом и без оштећивања земних остатака владике. Нови ковчег владике Димитрија је затим запечаћен и пребачен у храм Светог Серафима Саровског где је организована служба. Служили су митрополит Тихон и владика Алехо из Мексика, са још преко 20 свештеника и неколико стотина верника из Америке и Мексика. Сутрадан, након Литургије, остаци владике Димитрија су положени у нову гробницу која је у крипти православне капеле светог Серафима, посвећене Васкрсењу Господњем, у Даласу. Додатне личне белешке: Наравно, било ми је веома драго што је владикино тело нетрулежно, али да се десило другачије, то свакако не би ни на који начин утицало на мој став о његовој светости. Тело светог Серафима Саровског, свеца заштитника нашег храма, није било нетрулежно али то не мења чињеницу да је свети Серафим Саровски један од највољенијих светаца широм православног света. Такође знамо да нетрулежно тело, само по себи, није доказ да је Господ прославио дотичну особу. Познавајући владику током 11 година и гледајући плодове његовог рада на њиви Господњој, лично сам уверен да је светац. Верујем још и да широм земље има људи који деле моје мишљење. Не постоји нико ко тај став може променити. Ако владикино тело почне да трули након 2, 20 или 200 година (као што би неки и желели) или почне да мироточи (као што неки други желе), мој став се неће променити. Нико ми не може забранити да тражим молитвено заступништво нашег владике Димитрија; као што и многи други широм Америке осећају његову љубав и помоћ. Фотографије које сам сликао током преноса његових земних остатака биће прослеђене Црквеним властима заједно са мојом писаном изјавом. Владимир Григоренко Уредио: OrthoChristian.com Facebook 7.3.2016. Превод на српски: https://www.facebook.com/Pravoslavni-motivacioni-posteri-208704085830287/