Претражи Живе Речи Утехе

Prema Lakanovoj teoriji, mi svoju ličnost oblikujemo projektujući je na druge ljude Da li ste se ikada zapitali šta se tačno dešava kada uđete u vezu sa nekim, a posle određenog vremena neki aspekti ličnosti te osobe počinju da vas nerviraju? Čuveni Žak Lakan, francuski psihoanalitičar i psihijatar, svojevremeno je osmislio takozvanu "teoriju ogledala" koja baca novu svetlost na ovu činjenicu koja se neizbežno dešava u svakoj vezi. Prema Lakanovoj teoriji, mi svoju ličnost oblikujemo projektujući je na druge ljude. Prema tome, naše socijalne veze su odraz onoga što sami volimo ili ne volimo. Kao što postoje delovi tela koji nam se ne sviđaju kada ih vidimo u ogledalu, tako postoje i aspekti ličnosti koje želimo da odbacimo. Osobine koje ne podnosimo kod drugih zapravo su povezane sa nama samima, makar simbolično. Jednostavnije rečeno, ono što nam se ne sviđa kod drugih, to svesno ili nesvesno vidimo i kod sebe.

ovde se misli na popularne ličnosti iz svih sfera društvenog života....

Počinjem sa Bernadet Devlin. Izuzetna i hrabra. Borac za prava katoličke manjine u Alsteru. Koliko znam jedina osoba koja je opalila šamar kolegi u Parlamentu zbog cinične izjave u vezi žrtava "Bloody sunday"-a. https://en.wikipedia.org/wiki/Bernadette_Devlin_McAliskey

Da mozete da birate koji biste bili lik iz Biblije?

Imam ideju da pišemo o ličnostima, koje su u svom životu otvorene za Hrista. Pa da počnemo. Pasha Sv.Marije Pariske kroz oganj i vodu Učenje ove prepodobnomučenice najbolje sažimaju dva njena iskaza. Prvi: ,,Ne smemo da dozvolimo da Hristos bude zasenjen ikakvim pravilima, ikakvim običajima, ikakvom tradicijom, ikakvim estetskim obzirima, ili čak, ikakvom pobožnošću." I drugi: ,,Za vreme Božanske Službe sveštenik ne kadi samo ikone Spasitelja, Božije Majke, i Svetaca. On takođe kadi i ljude - ikone, Božiju sliku. I dok napuštaju portu ovi ljudi podjednako ostaju slike Boga dostojne da budu kađene i obožavane. Naš odnos prema ljudima trebalo bi da bude autentično i duboko poklonjenje." Mati Marija Skobcova bila je ovaploćenje i živa ilustracija obe ove tvrdnje. Sa jedne strane šokantno van klišea, a sa druge strane sluškinja drugim ljudima do mere sopstvene smrti. Rođena je kao Elizaveta Pilenko 1891.godine u Rigi a skončala je u osvit slobode u koncentracionom logoru Ravenzbrik 1945.godine. Između ove dve granice bića proteže se jedinstvena priča. Evo tek nekih detalja. Lizin - Marijin otac bio je javni tužilac u Rigi. On je, međutim, napustio grad i preselio se sa porodicom na imanje svog pokojnog oca tik uz lokalno groblje, koje je nadalje služilo kao stalno igralište za malu Lizu i njenog brata. Možda je zbog tih grobljanskih igara mala Liza bila opsednuta temom smrti i šokirala roditelje svojom pričom kako će umreti u plamenu. Ipak, četrnaestogodišnja Liza je bila strvena preranom smrću svog najdražeg tate, i tada je zapisala: ,,Jadna ja koja sam iznenada odrasla pošto sam razotkrila tajnu odraslih: Da Boga nema, i da je svet vođen žalošću,zlom i nepravdom. Tako se završilo detinjstvo." U kulturnu i političku prestonicu Liza se seli 1906.godine i tu u Petrogradu priključuje se radikalnim grupama. Krećući se sa svojih 15godina u krugu simbolista, upoznaje svog stalnog prijatelja Aleksandra Bloka, koji na njenu bučnu i nenajavljenu posetu odgovara stihovima: ,,Samo onaj ko je zaljubljen ima puno pravo da se nazove ljudskim bićem." Žalila se posle da u to vreme njeni idealistički drugovi ,,nisu razumeli da revolucija znači osetiti konopac oko vrata". U tom periodu Elizaveta postaje prva devojka kojoj je pošlo za rukom da upiše teološku seminariju (pri manastiru Svetog Aleksandra Nevskog u Petrogradu). Tih dana Liza danju uči a noću drži kurseve radnicima u fabrici ,,Poutilov". U svojoj 18.godini (1910.godine) udaje se za ,,boljševika" Dimitrija Kuzmina. Međutim, taj brak ,,iz sažaljenja prema dečku iz zatvora" propada (1913.godine). Lizi ostaje ćerka Gajana, dok njen bivši muž kasnije postaje rimokatolički aktivista. Tada izlazi njena prva knjiga poezije (mati Marija je bila i pesnik). U pismu Bloku povodom njene druge zbirke Koreni kaže: ,,Želim samo da iskažem prostu Božiju reč". Početkom rata seli se na daleki jug Rusije. Tada skida lanac koji je nosila u pojasu ,,da je podseća na Hristovu egzistenciju i patnje čovečanstva" razumevši da ,,hrišćanstvo nije automortifikacija nego odgovor drugom". Pridružuje se Revolucionarnoj partiji socijalista, grupi egalitarnije orijentacije od Lenjinove Socijaldemokratske partije (poznatoj pod kasnijim imenom ,,boljševici"). U oktobru 1917.godine bila je u Petrogradu kada su boljševici zbacili privremenu vladu. Bila je učesnica Sveruskog sovjetskog kongresa i čula je reči Trockog upućene njenoj grupi: ,,Vaša revolucionarna uloga je završena, sada idite gde vam je mesto: u istorijsku kantu za đubre" (tada je čak pomišljala na njegovo ubistvo). U februaru 1918.godine postaje gradonačelnik Anapa. Po njenim rečima ,,činjenica da je gradonačelnik žensko tada je viđeno kao nešto očigledno revolucionarno". Međutim, kada su ,,beli" zauzeli grad, Lizi je suđeno kao boljševiku. Njena odbrana je glasila: ,,Nemam lojalnost ni prema jednoj vladi nego prema onima kojima je pravda najpotrebnija... bili beli ili crveni... radiću za pravdu i ublaženje patnji... pokušavajući da volim bližnjeg." Naravno da joj takva odbrana nije spasla glavu. Egzekuciju je izbegla samo zahvaljujući simpatiji u nju zaljubljenog sudije, u koga se i sama zaljubila, njenog budućeg drugog muža Danijela, sa kojim je, posle mnogih peripetija, pobegla iz zemlje. Liza se tako sa majkom,mužem,sinom Jurom i ćerkom Anastasijom (ćerka iz prvog braka Gajana, preko oca završava u Belgiji) 1923.godine nalazi u Parizu. Ipak, njena ćerkica Nastja tu umire od gripa, i posle pogreba Liza, po svojim rečima, ,,postaje još svesnija sveobuhvatnog i šireg materinstva". Njeni teološki spisi u dva toma Žetve Duha izlaze iz štampe 1927.godine. Uz podršku vernog prijatelja Sergija Bulgakova, Liza-Marija otvara vrata svog doma za rusku i ostalu sirotinju: kuva za njih, nabavlja novac, organizuje život izbeglica, ,,boraveći svaki dan sa desetinama tužnih ljudi". Istovremeno drži predavanja o Dostojevskom. Njen dom postaje narodna kuhinja, svratište, kao i akademija gde se okupljaju svi kasnije poznati teolozi, vezani za Institut Svetoga Sergija. Liza je zamonašena pod imenom Marija 1932.godine;zamonašio ju je njoj doživotno odani Mitropolit Evlogije, koji je priložio neophodnih 5000 franaka za 9 villa de Saxe, koju je mati Marija pretvorila u svratište. Posle dve godine preselila se u 77 rue de Lourmel,gde su živele najsiromašnije ruske izbeglice, da bi im pomoć bila bliža. Mati Marija je bila čuveni prizor na ulicama Pariza tih godina. Trčeći po ludnicama i spasavajući ,,lude" iz mentalnih bolnica, čineći sve od rada do prošnje ne bi li obezbedila hranu za narod u svom domu. Ipak, Mitropolit Antonije Blum u svojim sećanjima opisuje Mariju iz tih dana ovim rečima: ,,Bila je to neobična monahinja...u svom ponašanju i manirima... Jednostavno sam se ukočio kada sam je ugledao prvi put. Šetao sam bulevarom Montparnasse i video: Ispred kafea na trotoaru stajao je sto, na stolu je stajala krigla piva,a iza krigle je sedela ruska monahinja u potpunoj monaškoj odeći. Pogledao sam je i odlučio da nikad više ne priđem toj ženi. Tada sam bio mlad i ekstreman..." Druge monahinje nisu tu mogle da borave dugo, nazivajući Mariju i njenu kuću ,,crkvena boemija". Marija je međutim pisala: ,,Kakve obaveze proističu iz slobode koja nam je darovana? Izvan smo domašaja progona: možemo da čitamo, pišemo, otvaramo škole. U isto vreme oslobođeni smo od tradicionalizma starog doba. Mi nemamo ogromne katedrale, ukrašena jevanđelja i manastirske zidove... Naš poziv je veći jer smo pozvani na slobodu". Imajući podršku jedino od svojih prijatelja Mitropolita Evlogija, oca Sergija Bulgakova, Nikolaja Berđajeva, kao i njenog budućeg sabrata u mučeništvu, sveštenika koji je u domu služio Liturgiju,oca Dimitrija, Marija je pisala: ,,Za crkvene krugove mi smo suviše levo, a za levičare mi smo suviše crkvenomisleći." Kada je Pariz okupiran mati Marija i otac Dimitrije krili su jevrejsku decu i švercovali ih u kolicima za đubre, deleći, pritom, odraslim Jevrejima lažne sertifikate o krštenju i ikone Bogorodice da ih nose u novčaniku kao ,,pomoć" jer za ljude koji nose ikone manje se sumnja da su Jevreji. Na pojedine prigovore kako Jevreji nisu problem hrišćana Marija je odgovarala: ,,Da smo stvarno hrišćani, svi bismo nosili zvezdu, jer vreme ispovednika je došlo." Mati Marija je uhapšena 8.februara 1943.godine i završila je u logoru Ravenzbrik, dok su njen sin Jura i otac Dimitrije premešteni 40 kilometara dalje u logor Dora gde su i ubijeni. U pismu koje je pronađeno nakon njegove egzekucije Jura piše: ,,Sasvim sam miran... čak na neki čudan način i ponosan što delim maminu sudbinu... Dragi, obećavam vam da ću sačuvati dostojanstvo... šta god da se dogodi... pre ili kasnije svi ćemo biti zajedno." O tome kakva je mati Marija bila uteha svim svojim sapatnicima u logorskim danima, dovoljno govore reči jedne od preživelih logorašica: ,,Bili smo iščupani oz svojih porodica i, nekako ona nam je postala porodica..." Na kraju preživevši čak i takozvanu ,,banju" - odelenje u koje su slali radno nesposobne da umru od gladi, 30.marta 1945.godine, kada se u logoru već mogla čuti artiljerija Crvene armije i kada je oslobođenje bilo pitanje dana mati Marija je zamenila svoj logoraški broj i tako u gasnoj komori zauzela mesto mlade Jevrejke, koja je tada kada se sloboda već mogla čuti imala veliku šansu da preživi. Crkva je toga dana praznovala Veliku subotu a mati Marija je obavila svoju Pashu ,,kroz oganj i vodu" da bi dočekala Vaskrs u Carstvu Božijem. Sveti Sabor Vaseljenske Patrijašije ju je 16.januara 2004.godine uvrstio u Diptih Svetih zajedno sa njenim sinom Jurom,saradnikom Ilijom i sveštenikom Dimitrijem. Za dan njihovog praznovanja određen je 20.juli

Jesu li Adam i Eva istorijske licnosti, ili pricu o njima i onome sto su uradili ne treba shvatiti bukvalno nego na neki drugi nacin ?

Fora je da se nikako ne izražava preko države ili kroz neke državne politike. To je onda činjenje zla iz "viših ciljeva". Ni ti ne možeš da budeš empatična sa tuđim novcem, toliko je valjda jasno, pošto pre toga moraš da ga uzmeš od nekog drugog...

Hteo je da pomogne svakom našem čoveku koji se našao u blizini Holivuda, ali nikad sebi nije dozvolio da ga politički zloupotrebe u godinama kad se raspadala Jugoslavija... Amerika i američki san za mnoge ljude sa ovih prostora, ali i iz ostatka sveta predstavljaju sinonime za uspeh. Za dobar deo čovečanstva još uvek je to obećana zemlja gde se snovi ostvaruju, a rad na tim snovima se uvek isplati. Koliko ima u tome istine znaju oni koji se ohrabre na takav poduhvat. U Srbiji se, u velikom broju slučajeva, ljudi koji su uspeli preko bare doživljavaju kao osobe koje imaju mnogo novca i o koje se treba ogrebati ili im izvući koji dolar više. Kad odu sa ovog sveta, onda se ponosimo što su potekli sa ovih prostora. Tako je pre nekoliko dana objavljena vest da će američki glumac srpskog porekla Karl Malden dobiti spomenik u centru grada koji bi trebalo da bude postavljen ispred nove zgrade Kinoteke. Ovu inicijativu pokrenuli su Den Tana i Zubin Mehta. Rečeno je da će do kraja meseca biti raspisan konkurs za idejno rešenje spomenika. Karl Malden je svoju zaostavštinu predao Jugoslovenskoj kinoteci koja je prošle godine otvorila legat koji nosi njegovo ime. Ova ustanova postala je bogatija za lične predmete i uspomene iz karijere slavnog američkog glumca Karla Maldena, rođenog kao Mladen Sekulović. Pismo koje je Malden dobio od Marlona Branda i šešir koji je nosio u seriji Ulice San Franciska, dobili su svoje mesto u Kinoteci. Malden je dobio Oskara za najbolju sporednu ulogu u filmu Tramvaj zvani želja (1951), kultnom filmu reditelja Elije Kazana, u legendarnoj glumačkoj podeli, uz Marlona Branda i Vivijen Li. Dobitnik je nagrade za životno delo američkog Udruženja filmskih glumaca (2004) i ima svoju zvezdu na Bulevaru slavnih u Holivudu. Malden je bio predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu (1988-1993), gde je i preminuo 1. jula 2009. Koliko se onda životna priča ovog slavnog glumca uklapa u predstavu o ostvarenom američkom snu pitanje je na koje nije zahvalno odgovarati. Biografski podaci koje navodimo govore sami za sebe. Rođen je u Čikagu 22. marta 1912. Odrastao je u obližnjem gradu Geriju, u Indijani. Snimio je 65 filmova, a neki od najpoznatijih su Tramvaj zvani želja, Na dokovima Njujorka i Paton... U Beogradu je glumio u filmu Suton. Značajna je i njegova uloga u TV seriji iz 1970-ih, Ulice San Franciska. Karl Malden and Richard Hatch in The Streets of San Francisco (1972) Tako se u opširnoj enciklopedijskoj odrednici može pročitati da je Maldenov otac, Petar Sekulović, napustio rodno Podosoje kod Bileće i trbuhom za kruhom došao u Čikago. Tu je rođen Malden, kao najstariji od trojice braće. Njegova majka bila je Mini Sekulović, Čehinja, zaposlena kao švalja. Karl je od malih nogu govorio srpski. Rado je pričao o svojoj prošlosti i poreklu. Spominjao je kako mu je otac radio težak posao u čeličani u Geriju, kao i on kasnije. I pored teškog rada, njegov otac je osnovao najstarije pevačko društvo u Americi, Sokol Grupa - Branko Radičević. Tako se mladi Malden još u porodici upoznao sa srpskom kulturom i običajima. Marlon Brando and Karl Malden in One-Eyed Jacks (1961) Malden, tada još uvek Mladen Sekulović, napustio je Geri i rad u čeličani 1934, radi pohađanja Gudmenove škole u okviru Gudmen teatra u Čikagu. Tada je promenio ime u Karl Malden. U pozorištu su mu rekli da je to bolje po njega. Nije imao dovoljno novca za školovanje, ali je ubrzo dobio stipendiju. Igrao je u pozorištu tri godine. Otputovao je u Njujork 1937. i glumio u Brodvej teatru. Bio je kratko angažovan na radiju i dobio nezapaženu ulogu u svom prvom filmu Znali su šta su hteli. Nešto kasnije se pridružio Grup teatru, gde je upoznao reditelja Eliju Kazana, u čijim filmovima je stekao popularnost. Michael Douglas and Karl Malden in The Streets of San Francisco (1972) Učestvovao je u Drugom svetskom ratu i tada je dobio malu ulogu u predstavi i filmu američke vojske Winged Victory. Po završetku rata, dobio je još jednu malu ulogu u predstavi Truckline Cafe, sa tada nepoznatim Marlonom Brandom. Pre nego što se pojavio u Kazanovom filmu, odmah posle rata pojavio se u filmovima najboljih holivudskih majstora, kao što su Džordž Kjukor, Henri King, Luis Majlstoun... Ipak, najveći uspeh je postigao glumeći u filmovima režisera Elije Kazana. U filmu Tramvaj zvani želja glumi Miča, najboljeg prijatelja Stenlija Kovalskog (Marlon Brando), koji upada u romansu sa Blanš Diboa (Vivijen Li). Taj film mu je doneo Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu. Bio je nominovan za Oskara za najbolju sporednu ulogu i u filmu Na dokovima Njujorka iz 1954. Tu je glumio katoličkog sveštenika Berija, koji utiče na Terija Maloja (Brando) da svedoči protiv mafije. Ova dva filma, sa njegovim nominacijama za Oskara, režirao je Elija Kazan, sa Marlonom Brandom u glavnoj ulozi. Baby Doll (1956) je poslednji film Elije Kazana u kojem je Malden glumio. To je bila uloga Arčija, čoveka željnog moći i oženjenog tinejdžerkom koja mu zadaje probleme. To je, kao što to tvrdi najpouzdaniji filmski analitičar Dejvid Tomson u svom čuvenom Rečniku filma (do danas, sedam izdanja), Maldenova najsloženija uloga. Sean Connery and Karl Malden in Meteor (1979) Sledili su, između ostalih, filmovi Fear Strikes Out (1957), Pollyanna (1960), Jednooki Džek (1961), Ptičar iz Alcatraza (1962), Gypsy (1962), How the West Was Won (1962), The Cincinnati Kid (1965)... U filmu Paton iz 1970. glumi generala američke vojske, Omara Bredlija, uz sjajnog Džordža S. Skota, koji je odbio da primi Oskara za naslovnu ulogu. Karl Malden in Patton (1970) Veliku popularnost donela mu je TV serija Ulice San Franciska, koja se prikazivala od 1972. do 1977. Glumio je policajca veterana, poručnika Majka Stouna. Majkl Daglas, koji se probio na glumačkoj sceni u ovoj seriji, glumio je njegovog mlađeg partnera Stiva Kelera. Karl Malden ostavio je trag i u jugoslovenskoj kinematografiji, glumeći u filmu Suton Gorana Paskaljevića, iz 1982. To je bila uloga srpskog imigranta u SAD, Marka Sekulovića, a film je snimljen na engleskom jeziku. Glumio je i u italijanskom filmu Mačka sa devet repova (1971) slepog čoveka (Franko Arno) koji razrešava ubistvo. Richard Dreyfuss, Barbra Streisand, Karl Malden, Maureen Stapleton, Eli Wallach, Robert Webber, and James Whitmore in Nuts (1987) Snimao je filmove sve do 1993, kada se povukao. Posle toga se pojavio kao glumac još samo jednom, u 14. epizodi serije Zapadno krilo 2000. godine. Bio je reditelj samo jednog filma (Time Limit, 1957) - vezanog za Korejski rat, a režirao je delimično i The Hanging Tree (1959), zbog bolesti pravog reditelja (Delmer Dejvs). Nagradu za životno delo Američkog glumačkog udruženja uručio mu je Majkl Daglas 11. novembra 2004. Michael Douglas and Karl Malden Karl Malden oženio se Monom Grinberg 1938. Upoznao ju je za vreme angažmana u Gudmenovom teatru. Sa njom je bio u braku dugom više od 70 godina i dobio dve kćerke, Monu i Karlu. U Kaliforniju je stigao 1960. Živeo je u blizini Santa Barbare. U glumačkoj industriji je bio 61 godinu, a 1993. se penzionisao. Pet godina je bio predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu, a osnovao je i umetničku biblioteku u Beverli Hilsu, koja je najveća u Americi. Napisao je knjigu When do I start 1997, uz pomoć svoje ćerke Karle. Treba reći i to da je u filmovima koristio svaku priliku da spomene prezime Sekulović. Tako u filmu Paton, u ulozi generala Omara Bredlija kaže jednom vojniku: "Dodaj mi taj šlem, Sekuloviću!" U filmu Dead Ringer, kao policijski detektiv kaže drugom detektivu: "Daj mi moju kapu, Sekuloviću!" Takođe, u njegovom filmu Fear Strikes Out pojavljuje se bejzbolski skaut Sekulović. Kao zatvorski čuvar u filmu Ptičar iz Alkatraza čita listu zatvorenika, među kojima se nalazi i jedan Sekulović. Najpoznatiji primer toga je u TV seriji Ulice San Franciska, u ulozi policijskog poručnika Majka Stouna, kada zaposli pomoćnika Sekulovića. Karl Malden in The Streets of San Francisco (1972) Važio je za jednog od najčestitijih ljudi u Holivudu, kao ličnost velikog, pomalo starinskog moralnog integriteta. Hteo je da pomogne svakom našem čoveku koji se našao u blizini Holivuda, ali nikad sebi nije dozvolio da ga politički zloupotrebe u godinama kad se raspadala Jugoslavija. Svoju nostalgiju i vezanost za rodne korene pokazivao je dostojanstveno i odmereno. Retka osobina među onima koji su se našli u tuđini i udarali u patriotske talambase. Vladimir MATKOVIĆ

Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan. Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu. Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina! Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država.