Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'косовски'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Прву Свету Архијерејску Литургију, након свечаног ступања у трон Епархије ваљевске, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије одслужио је у Храму Васкрсења Христовог на празник Светог кнеза Лазара и мученика косовских, у народу звани Видовдан. Саслуживали су му игуман српске царске лавре манастира Хиландар архимандрит Методије, сабрат хиландарске обитељи јерођакон Нектарије, јеромонах Харитон, сабрат Владике Исихија из манастира Ковиљ, као и више свештенослужитеља из Ваљева. У празничној проповеди о Видовдану, камену међашу српске повеснице, који је умногоме оставио трагове у хришћанској цивилизацији уопште, Владика Исихије рекао је да је Видовдан празник који је обликовао наше народно биће и који нам даје идентитет. Много слушамо о Косовском завету у овом времену, у ком се наш народ буди из летаргичног сна, и све више смо свесни да нас управо Косовски завет одређује. То је завет који се пружа од пре шест векова кроз читаву историју нашег благоверног и благочестивог народа. Није то нека измишљотина, нешто што се разликује од Светог јеванђеља, већ управо примењено Свето јеванђеље на нивоу читавог народа. Завет, који нама даје смер у нашем животу. Завет, који је за нас дао Свети кнез Лазар, а пре њега Свети Сава, положивши темеље за нашу Цркву, која од њега постаје аутокефална – истакао је Владика Исихије. Осврнувши се на расуђивање Светог кнеза Лазара, из ког је проистекло опредељење за Царство небеско, Епископ Исихије је објаснио ту одлуку дубоким погружењем ондашњег српског господара у хришћанске врлине и веру православну. Он је својим примером то посведочио од раног животног доба, чинећи бројна доброчинства, до тренутка у ком је своје јунаке повео у одсудни бој на Газиместану. Ми имамо тај благослов, ма у шта веровали, да се увек опредељујемо за правду Божју, за крст часни и слободу златну и зато смо увек великим силама били трн у оку и покушавале су да нас униште. Данас прослављамо најсветији дан наше историје. Данас је на Газиместану и наш Патријарх Порфирије, који је јуче био у нашем граду, дао нам благослов, служио са нама и извршио увођење моје недостојности у трон Ваљевске епархије. Сада нас представља пред Господом и служи на том светом месту. Ми овде смо својим срцима и душом заједно са њим и читавим српским народом. Данас се у свим црквама прославља Видовдан и на литургијски начин обнавља светосавски и завет цара Лазара и свих јунака и страдалника оног времена – рекао је Владика Исихије. Након Свете Литургије, Епископ Исихије са свештенослужитељима је одслужио помен косовским јунацима и свима који су кроз страдалну историју српских земаља положили животе за слободу. Обраћајући се сабраном народу након отпуста, Владика Исихије је позвао на узношење молитава за спасење свих који су страдали и који страдају. Јер, нагласио је он, треба да пројављујемо братољубље и човекољубље. Бога може волети само онај који воли ближњег, а ближњи је свако ко се налази око нас. Стога, закључак је видовданског слова ваљевског архијереја , молимо се и за непријатеље, не осуђујмо и чинимо добра дела, чувани молитвама Светог кнеза Лазара и косовских мученика. Извор: Епархија ваљевска
  2. Ове године навршава се 100 година од рођења и 5 година од упокојења Жарка Видовића. Пријатељи проф. др Жарка Видовића и Српски научни центар тим поводом издали су књигу под називом Срби и Косовски завет у Новом веку. О каквој се књизи ради? Иза Жарка Видовића остало је више десетина хиљада страница необјављених рукописа. Међу њима је и 2745 страница рукописа студије Његош и Косовски завет у Новом веку. Његов рад на овој студији трајао је од 1977-1982. године. Из ове студије издвојили смо делове (наслов Срби и Косовски завет у Новом веку је наш) за које мислимо да ће бити на духовну корист, пре свега и свих, младим Србима. Овом књигом најављујемо и скорашњи излазак из штампе целокупне студије у пет томова. У овој књизи ми наилазимо на широк спектар асоцијација и инспирацију коју може да дâ само један такав ерудита као што је Жарко Видовић. Ту можете наћи размишљања о Његошу као трагичном јунаку Косовске мисли, размишљања о уметности, размишљања о нацији и трансценденцији. Јако је битно увидети она суптилна разликовања између епске свести која није способна да се носи са Злом у односу на префињена размишљања о трагедијској свести Његоша. Такође, можете наићи на утицај трију различитих европских култура на културу Срба у Новом веку. У овој књизи ћете наићи на оригинална и аргументована размишљања о руском апсолутизму и његову некритичку рецепцију барока после реформи Петра Великог. Даље, у књизи ћемо видети улогу Војне крајине и Пећке патријаршије, две одлучујуће установе српског народа после губитка државности. Жарко Видовић ће нам објаснити шта је то трагедија и слобода. Наћи ћете, за разлику од наших површних мислилаца о Његошу, литургијско-заветни карактер Његошеве поеме Луча Микрокозма, драматику Горског вијенца и Лажног цара Шћепана Малог, страхове и зебње усамљеног српског народа, затим повесну коб Сеоба и губитка српског идентитета у тзв. Новој Сервији на тлу царске Русије, конкретно Украјине. *Шта је заправо Косовски завет? Косовски завет је брига Цркве за народ који је остао без државе. Настао је на Косову пољу 28. јуна 1389. страдањем Кнеза Лазара када је и почело нестајање државе коју је створио велики жупан Стефан Немања. Завет је препознат и негован Црквом као завет Светог Цара Лазара, а уобличен Пећком патријаршијом у периоду 1557–1766. године. А сам завет, међу нама Србима, настао је позивом монаха, Светог Саве, на сабор, и одзивом народа на сабрање око цркве на Спасовдан у манастиру Жича 1221. као православни културни образац којим је створена нација као аутокефална Црква. Православни завет је постао Светосавски, а Свети Сава отац нације која није стварана државом и политиком („Земаљским царством“), већ је литургијска творевина ограничена на парохије и епархије. Чувари нације су манастири, монаси и монахиње са игуманима на челу. То је простор Небеског царства у коме влада свештена поезија, уметност и морал настао давањем речи у цркви пред Богом. Завет је садржинска основа и смисао историјске свести Срба. Разумевање завета је повезано са литургијским животом и трагедијским искуством схваћеним медитеранском културом и њеном највишом вредношћу – осећањем слободе и достојанства Личности човека као индивидиуе. *У данашњем кључу окретање ка Небеском царству па чак и само његово помињање делују занесењачки и некорисно за овоземаљски живот. Како нам освешћивање датог нам завета омогућава да и овде на земљи живимо животе достојне људи? Небеско царство, пре свега, није нека нереална утопија. Није то Град Сунца Томаза Кампанеле. Небеско царство је овде на Земљи, где су двоје или троје окупљени у име Христово. Литургија и литургијски живот јесу антиципација Небеског царства. И у самом Символу вере се каже: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века, амин“. Небеско царство није идејна илузија, већ борба за хришћански морал и честитост овде на Земљи. Зато смо и одговорни да чувамо друштво и да пазимо на еколошку чистоту Земље, јер ми нисмо миленаристи и манихејци да стварамо фантазије о неком другом свету. Управо то што сте рекли, хришћански је и Богу мило да на Земљи живимо животе достојне људи. Свест о значају људске личности нигде није тако изражена као у хришћанству. И модерни хришћански егзистенцијалисти данас се боре за освешћење човека да је личност. Читајмо само странице Албера Камија, Едуарда Мунијеа, Мелроа Понтија. Они директно својим персонализмом силазе са страница светоотачке мисли изражене на Седам васељенских сабора. Када је ученик Светог Аве Јустина, познати композитор Енрико Јосиф, пун љубави рекао: „Срби су Небески народ“, мислио је на хришћанске вредности које је Господ Исус Христос у Беседи на Гори развио у својих девет блаженстава. Нема бољег рецепта за препород човечанства, а пре свега српског народа. *Које је место Његоша, као песника, владике и поглавара у Косовском завету? Његош је живео Косовским заветом и њиме је мерио све муке српске, све ране је зацељивао мелемом Косовског завета. Сву наду и достојанство српског национа градио је на Косовском завету. Његош је у њему видео кључ српске повести. Историја је континуитет заједнице, тј. одржања заједнице у њеном континуитету, упркос смрти која онемогућава континуитет. Континуитет историје је, дакле, духовни идентитет. Његош нам је најбоље објаснио шта се на крилима Луче може сазнати о нашем Косовском завету. Овај духовни идентитет је код Његоша маштовни, тајни, заветни, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти, а смрт је прекид континуитета. Његош нам је показао да само у машти – као што Дантеа води Вергилије кроз Пакао – тако и Луча и машта у Његошу нам преко њега говори како стећи и чувати свој идентитет са покољењем које је живело 1389. године, или са покољењем из 1689, или с оним из 1804–1813, или из 1914–1918, или из 1941. Његош је Косовским заветом чувао идентитет и континуитет српске заједнице. Он нам је показао да само Поезија чува у себи тајну заветног поистовећења. Зато је и рекао: „Будалама да је вјеровати, поете су покољење лудо“. Не варајмо се, Његош је највећи српски бард, а Бог га је послао заједно са Жарком Видовићем да нас подсети на овај заветни идентитет. *Како је на просветитељство које је долазило са Запада гледао Жарко Видовић и које су кључне тачке нашег пада које нас одређују и данас? Жарко Видовић је био човек снажне мисли, емоционалне интелигенције, али и прави историчар цивилизације који је знао да осети алијенацију од свега онога што је заједница и Црква. Он је одлично знао за кризу метафизике на Западу и њено кључно одређење, а то је укидање категорије Бога у историји. Онај однос Његоша према Доситеју Обрадовићу, о коме је Његош писао кнезу Милошу, јесу били идеја водиља којом је Жарко сагледавао оно што је просветитељство носило, а то је култ разума и култ чула. То и такво просветитељство није могло да се супротстави стравичној нечовечној цивилизацији XX столећа, са фашизмом, нацизмом и комунизмом. Показало се да је тзв. здрав разум слаб путовођ кроз лавиринт историје када затресу демонске и хтонске силе историје. Често је Жарко Видовић наводио Његошеву мисао: „Ја бих Доситеја поштовао да је свој душевни дар умио обратити на корист нашега народа. Али он то није умио и зато га презирем као човјека који није видио у чему је садржана срећа народна и шта народу може причинити несрећу. Презирем га као човјека који је некоме послужио као подло оруђе исмјевања над благочестијем“. На просветитељски талас увођења великог броја школа, Његош је позитивно реаговао, али на методику просветитељске едукације није: „Школе су воздигнуте да се остре умови људски, а не да људи у њима будалесају“. Управо је ово било уперено против Доситеја који је у богатом духовном и интелектуалном предању наше Цркве видео само неку „златну хаљину исцртану некими скорпиовидним фигурами“. Дакле, Жарков однос је био као и Његошев. Данас, када код једног Добрице Ћосића читамо да треба своју просвету да заснујемо на Доситеју и на Вуку, занемарујемо богато наслеђе Гаврила Стефановића Венцловића, наших средњовековних књижевника, наше богато химнографско наслеђе, једног образованог инока Исаију, који је превео списе Светог Дионисија Ареопагита, који су написани неоплатонистичком терминологијом, тако да је данас немогуће стандардним књижевним језиком превести тај спис. Жарко Видовић нас је упозоравао на редукцију тог просветитељског наслеђа, које суверено влада у нашој елитној средини, уколико владајућа полувековна идеологија – брозомора – није убила сву елиту српског народа. *Зашто је свечаност, односно Божанска Литургија и слављење живота-постојања на земљи – онда и кад нам је то постојање тако тешко, кад нам се чини да је све пропало и да је опште безнађе – пут ка спасењу и васкрсењу? Божанска Литургија брани достојанство вере. Она је више од естетике обредољубаца. Још је Хомјаков говорио нама Србима да се веома варају они који мисле да се вера састоји само у вероисповедању, или у обредима, или чак у директним односима човека к Богу, као у протестантизму. Не. Вера прожима цело биће човеково и све његове односе према ближњем. Она као невидљивим концима или жилицама обухвата и преплеће сва чувства, сва убеђења, све тежње човекове. Она је као неки бољи ваздух који претвара и промењује у човеку свако земаљско порекло, или као нека најсавршенија светлост која озарава све његове погледе на друге људе и на унутрашње законе који га везују с њима. Према томе, каже Хомјаков: „Вера је виши друштвени принцип, јер само друштво није ништа друго до видни облик наших унутрашњих одношаја према другим људима и наше везе с њима“. Литургија је par excellence, заједница, заједница љубави, цивилизација љубави, како би то волео да каже Жарко Видовић. Човек је сам и немоћан. Бог и Његова Света Литургија јесу излаз из ужаса и слепила битија. Излаз из биолошке и онтолошке затворености човека јесте само пут љубави, а Литургија је савршена заједница Божје благодати која просвећује сваког човека који долази на свет. Интервју водио: Ивица Кузмановић Извор: Благодарје, бр. 16 (мај/јун 2021), стр. 17–20.
  3. Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“? Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане. У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији? Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег. Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији? Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка. Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека? Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода. Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ? Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу. Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе? Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације. У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља? Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук. Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао? Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве. Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене? Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично. Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније? Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип. У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава? „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака. О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу? Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере. ПЕЧАТ
  4. Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“? Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане. У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији? Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег. Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији? Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка. Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека? Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода. Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ? Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу. Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе? Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације. У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља? Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук. Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао? Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве. Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене? Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично. Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније? Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип. У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава? „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака. О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу? Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере. ПЕЧАТ View full Странице
  5. Архиепископ цетињски Митзрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ каракаски и јужноамерички (Руске заграничне цркве) г. Јован служио су јутрос са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Саслуживало је свештенство Митрополије, али и игуман манастира Бањска Данило, Светих архангела код Призрена Михаило, Зочишта Стефан, јеромонах Петар из Високих Дечана и двојица свештеника из Русије – јереји Кирил Кобрин и Максим Бражњиков. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља митрополит Амфилохије је рекао да су хришћани свједоци Божанске свјетлости. „Нарочито они који су заиста, и свој живот и сво своје биће и живот испунили том свјетлошћу. То су свети Божји људи. Данас славимо једног од таквих – Светога Јефтимија Великога“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је свједок те свјетлости и Свети Јован Крститељ. „Чија рука нас благосиља из овог светог ћивота Светог петра Цетињског, она рука која је била на глави Господњој у ријеци Јордану, када се Господ крстио и када се открила најдубља тајна бића и Божанског и Божје творевине, и људскога бића – тајна Оца и Сина им Духа Светога Бога љубави“, рекао је Владика. Рекао је да међу те свјетионике спада и Свети Петар Цетињски Чудотворац. „Његове мошти већ толико времена овдје сијају том свјетлошћу, просвећују све оне који их цјеливају“, казао је он. Митрополит Амфилохије је нагласио да су сви хришћани призвани да буду синови свјетлости, а не синови таме. „Вјечну Божанску свјетлост хришћани примају у тајни светога крштења. Зато се тајна крштења назива просвећење. Прави назив за крштење је – тајна просвећења, просвећења свјетлошћу Оца и Сина и Духа Светога“, објаснио је Владика Амфилохије. Владика је нагласио да је посебни благослов данашњег сабрања присуство Владике Јована и архимандрита и јеромонаха из косовско-метохијских манастира. „Косовски завјет није ништа друго него је потврда у животу овога нашега светосавскога народа те вјечне и непролазне свјетлости, Христове свјетлости, потврда Новога завјета. Косовски завјет је један од изданака, један од пламенова Новога завјета“, објаснио је егзарх Трона пећкога. Након причешћа вјерних, на крају Литургије, Владика Амфилохије је селектору церногорске ватерполо репрезентације Владимиру Гојковићу додијелио на благослов икону Богородице Филеримске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Данас Косово има ултимативно значење; значење магнета који нас везује. Ми немамо свој национални наратив, али имамо Косово. Косово је наш наратив. Мит је једно, а завет је друго. Мит може да буде победнички, или губитнички, јер он припада имагинацији. Мит је нешто што може бити погодно за политичку употребу. Завет је нешто много дубље јер припада духовности. Косовски завет је израз Новог Завета, а у средишту Новог Завета стоји светост. Свети Сава је светост усадио у Косово и у темеље нашег националног бића. Зато питање нације није теоретско питање, то је питање опстанка и живота. Питање да ли ћемо изгубити контакт са нашим манастирима, прошлошћу, с нашим заветом. Заветна свест Срба је толико снажна, чему смо и ове дане сведоци, да ми немамо разлога да се бавимо сопственим страхом за будућност Косова, за будућност Србије. Владика Николај је рекао да су наши непријатељи наши сурови пријатељи. Они ће нам сигурно помоћи, да се и ако смо заборавили, сетимо ко смо, да збијемо своје редове, да раздвојимо оно што је важно од мање важног. Они можда, с нама никада неће водити искрен и поштен дијалог. То не значи, међутим, да ми не треба са њима да будемо искрени и да не инсистирамо на разговору и тражењу обострано прихватљивог решења. У томе, пак, морамо бити сложни, макар у свему другом били на другачијим позицијама. То су теме у којима власт и опозиција треба да сарађују и да уложе сваки напор да нађу заједнички именитељ. Не смемо дозволити поделу на патриоте и издајнике. Није природно и нормално да се делимо око онога што нас обједињује и што нас чини оним што јесмо. Још мање је морално злоупотребљавати најбитније питање за остварење личних, страначких, групних интереса. Нарочито је важно да ми, као људи Цркве, избегнемо сваку врсту политикантског односа према Косову. Епископи и свештеници не треба да се опредељују између једне партије и друге, за једну или другу. За нас је политика само амбијент кроз који пролазимо као кроз Сцилу и Харидбу, сведочећи увек једну и исту истину, а то је, да је Христос разапет и васкрсао, да је победио смрт, да нам увек даје наду. Стога, ако смо са Христом, ми смо на крају, засигурно увек победници. Моје мишљење је да, уз помоћ Божју, треба подржати настојања државе да се обнови дијалог Срба и Шиптара, да се васпостави какав-такав суживот који је вековима текао на том подручју. Верујем да је сада јасно свима и светским силама и Албанцима: Косова и Метохије се никада нећемо одрећи. Свима би нам било лакше када би о Косову и Метохији преговарали они који тамо и живе, Срби и Шиптари. Наше је, међутим, да увек настојимо да пронађемо мирно и трајно решење. Став Цркве према Косову више пута је изрекао наш Сабор. А став Сабора најбоље је интерпретирао наш Патријарх кроз антологијску реченицу: Оно што дамо или поклонимо не можемо никада вратити, а оно што нам неко отме итекако имамо право и можемо вратити. Када бих говорио било шта више или мање од тога, искакао бих из оквира Цркве. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић у интервјуу за Вечерње новости
  7. S Darvinom po trnju WWW.DANAS.RS Krajem prošle godine, Drilon Gaši, mladi imam u džamiji u... S Darvinom po trnju Krajem prošle godine, Drilon Gaši, mladi imam u džamiji u Vitomirici, selu u pećkoj opštini, izjavio je za prištinsku televiziju: „Teorija evolucije, koju je razvio Čarls Darvin, jedina je savremena teorija koja je uspela da izdrži test vremena. 14Piše: Zlatko Paković13. septembra 2019. 17.00 Dakle, argumenti pokazuju da je evolucija činjenica.“ Početkom ove godine, Islamska zajednica na Kosovu suspendovala je imama Drilona Gašija, a prošle nedelje odlučila je da ga otpusti iz službe. Drilon Gaši više nije imam. U odluci o razrešenju, koju je potpisao Naim Ternava, Veliki muftija Kosova, stoji i ovo: „Dokazano je da se svojom izjavom Gaši protivi doktrini islama i postulatima koji se temelje na Kur’anu i sunnetu… Nazivajući evoluciju činjenicom, bez davanja ijednog materijalnog dokaza, Gaši je izazvao nezadovoljstvo među kolegama širom Kosova, kao i drugde, kod muslimana, zbog širenja neistina, te je povredio interese Islamske zajednice na Kosovu.“ Drilon Gaši nije oćutao na ovu odluku. Saopštio je da ona predstavlja „reinkarnaciju inkvizicije“, koju uspostavlja rukovodstvo Islamske zajednice na Kosovu. I još je rekao: „Ko želi da sarađuje sa Islamskom zajednicom, neće mu biti dopušteno da kritički razmišlja, ili da vodi dijalog, a sve pod izgovorom da se to protivi principima poslušnosti i pokornosti.“ Uporedivši odluku kosovskih islamskih starešina sa inkvizicionim procesom, jednim od izuma hrišćanstva, Gaši nas vodi na tu stranu – u srce šest vekova od islama starije vere. Čujmo šta Gašijeve hrišćanske kolege imaju u Srbiji da kažu o Darvinovoj teoriji i kuda ih to nosi! U maju pretprošle godine, na Peticiju za reviziju izučavanja Darvinove teorije evolucije u školama i na fakultetima, koju je, među ostalima, potpisalo pedesetoro doktora medicine i dva člana SANU (sic!), odgovorila su, Javnim apelom, desetorica profesora, docenata i asistenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Oni su tad napisali i ovo: „Konstatujemo da je teorija evolucije jedina trenutno naučno prihvaćena teorija koja objašnjava razvoj života na Zemlji. Bez obzira na prigovore koji joj se mogu uputiti i poteškoće koje ima prilikom objašnjavanja pojedinih fenomena u istoriji razvoja života, trenutno ne postoji nijedna plauzibilna (prihvatljiva, verodostojna) alternativna naučna teorija koja bi mogla da je zameni. Iz tog razloga, smatramo da u programu nastave biologije, na svim obrazovnim nivoima, ne postoji ništa što bi trenutno moglo da zameni teoriju evolucije ili da barem bude predstavljeno kao njena jednako plauzibilna alternativa. S tim u vezi, podsećamo na stav, široko prihvaćen od naučne zajednice teologa širom sveta, da ne postoji nikakva ‘biblijska teorija stvaranja’ koja se može shvatiti kao naučna teorija koja bi, kao takva, predstavljala naučnu alternativu teoriji evolucije.“ Ovo saopštenje, koje je moglo biti od epohalne nacionalne kulturne važnosti, potpisali su redovni profesori episkop dr Maksim Vasiljević i protoprezviter dr Vladan Perišić, vanredni profesor dr Predrag Dragutinović, docenti đakon dr Zdravko Jovanović, prezviter dr Aleksandar Đakovac, prezviter dr Zoran Devrnja, dr Marko Vilotić, dr Andrej Jeftić i asistenti Vukašin Milićević i Nenad Božović. I šta se dogodilo? Na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, istog tog maja 2017, desetorica autora Javnog apela optužena su da pružaju „podršku darvinizmu u njegovom najgorem izdanju, i da posredno osporavaju bogootkrivene istine o Bogu kao Tvorcu sveta i biblijske povesti o stvaranju“. No, reakcija arhijereja nije se zaustavila na rečima. Patrijarh srpski Irinej kaznio je autore apela. Nekoliko sveštenika među njima ostalo je bez parohija, a svim potpisnicima je izrečena „zabrana da ikada više govore za medije“. Dekanat Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, od patrijarha Irineja obavešten je da će protiv njega biti pokrenut crkveni disciplinski postupak ukoliko bilo ko bude dao bilo kakvu izjavu za medije bez prethodne dozvole Patrijaršije. Kakva doktrinarna sloga među muslimanskim poglavarima na Kosovu i pravoslavnim u Srbiji! Kakvo jedinstvo sudbina nekolicine mislećih i slobodnogovorećih ljudi u Srbiji i na Kosovu! Kakvo bratstvo u muci među hrišćanima i muslimanima, kakva profitabilna sloga među vladikama i muftijama! Aferim! Kako s teorijom evolucije stoji u katoličkom komšiluku, u Hrvatskoj? Tamo je ova situacija izvraćena. Poglavar Rimokatoličke crkve priznaje naučnu zasnovanost Darvinovog objašnjenja o poreklu vrsta i postanku čoveka, ali većina među vernicima i većina među njegovim klerom drži da je reč o blasfemiji. Evo šta je, urbi et orbi, papa Franja izjavio u oktobru 2014: „Kada čitamo o nastanku sveta u Knjizi postanja, rizikujemo da zamišljamo Boga kao mađioničara s čarobnim štapićem, koji može sve. Ali, nije tako… Veliki prasak, za koji danas mislimo da leži u osnovi svega, nije u suprotnosti s delovanjem božanskog Tvorca, već ga čak zahteva. Evolucija nije suprotna stvaranju, jer zahteva stvaranje bića koja će se razvijati.“
  8. „Током историје било је успона и падова и наше државе. Било је слободе и ропства наше цркве, нашег народа али смо увек усправно гледали и корачали вођени Св. Савом и Св. Немањом, родоначелницима српског рода. И пре светог Саве, овај храм најбоље сведочи,“ рекао је вечерас владика Теодосије у беседи на обележавању миленијума од првог писаног трага о постојању данашње Епархије рашко-призренске, и 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска данас и сутра прославља два велика јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Архиепископије и 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије. У најстаријој српској цркви апостола Петра и Павла код Новог Пазара, окупили су се вечерас српски архијереји, уз монаштво и сестринство рашко-призренске епархије, и вернике, који су уз началствовање владике захумско-херцеговачког Димитрија служили прво бденије, а потом је одржана и свечана академија. Уз црквени хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, призренске богослове и остали део културно-уметничког програма беседе су одржали владика Теодосије и егзарх пећког трона, митрополит црногорски Амфилохије. Владика Теодосије је нагласио да се ради о јубиларној години за српску цркву и народ, подсећајући на то да се у њеним епархијама широм Србије, региона и света, јубилеј обележава током целе године уз више догађаја, а да је централна прослава у октобру у манастиру Жича, и патријаршији у Београду. „Ми овде сабрани, поред храма древних апостола Петра и Павла, прослављамо још један велики јубилеј – хиљаду година, миленијум од првог писаног спомена рашке и призренске епископије“, нагласио је владика Теодосије. Каже да се српски народ још у раном хришћанству, „определио за православље и исток“, те да Срби, са тим у вези, „никада нису били у дилеми“. „Због тога смо много и страдали, како наш народ, тако и наше светиње, али у том страдању смо бивали прочишћени и поново се враћали Господу, светиње се обнављале и ево пуних 1000 година, овде на овом месту, рашка епископија и пре тога сигурно“, истакао је владика, додавши да се захваљују за све што добијају – „како страдањем, тако и за обнову и васкрсење“. Владика је позвао и да с хришћанском истрајношћу издржимо и ововремена искушења и не заборавимо косовски завет – Србима јединствен израз православља. „Да ходећи земљом, гледамо у Небо и да никада не заборавимо наш косовски завет утемељен на светом Јеванђељу, потврђен крвљу, страдањем, мучењем. Да се никада не одрекнемо оног што је најсветије у српском роду, већ зато да живимо, ако треба и да страдамо, јер то је једини пут – Христов, крсни пут, али пут који води у живот вечни.“ Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је захвалио Владици Теодосију на позиву, наглашавајући да је јако битно сабирање на овом светом месту, да се обнови свесрпски сабор, да се настави оно што су нам преци још од Немањића оставили. „Ово је мајка црква свих српских цркава. Да није било Петрове цркве, не би било ни жиче ни Студенице, а ни Мораче“, рекао је Митрополит. „Овде је рођен косовски завет и косовско опредељење, из Новог Завета овде се опипљиво осећа читаво распеће и искушења кроз која пролази Црква, али увек претрајава и носећи силу Христовог Васкрсења изнова васкрсава. Тако, благодарећи овом светом предању, мајци цркви и Светом Симеону, даће Бог да васкрсне Косово и Метохија, да васкрсне Рашка, па се надамо да ће и цела Србија и, а напослетку и Црна Гора васкрснути.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово преосвештенство владика будимски Лукијан изјавио је да су за сљедбенике патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића косовски коријени вјечни и да се никада тога неће одрећи. – За нас је Видовдан својеврсна смотра пред патријархом Арсенијем, пред Светим Савом и нашом земаљском и небеском црквом, прави тренутак да покажемо да ли смо достојни наследници имена српског и јата који је током Велике сеобе 1690. године дошао у ове крајеве – рекао је владика Лукијан за РТВ. Владика Лукијан нагласио је да је Видовдан и симбол трајања српске заједнице у Мађарској, у којој је, како је рекао, све пријатније живјети, јер су два хришћанска народа постала примјер добросусједства. – Сваког 28. јуна присећамо се своје историје. Постојала су разна царства, разне власти и силе, али све је на овом свету пролазно. Своје корене и даље видимо на Косову и Метохији, у старој постојбини и тога се никада нећемо одрећи – поручио је владика Лукијан. Извор: РТРС
  10. У порти нишког Саборног храма Силаска Светог Духа на апостоле у петак, 28. јуна 2019. године, када Српска Црква молитвено слави Светог мученика Кнеза Лазара и Свете српске мученике, одржана је традиционална Видовданска академија, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, а у организацији Православне Епархије нишке, Управе нишког Саборног храма и Нишке црквено-певачке дружине "Бранко". http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-092520-93_87_220_50-682.mp3 http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-093029-93_87_220_50-966.mp3 http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-093346-93_87_220_50-644.mp3 Видовданска академија отворена је химном "Боже правде" у извођењу Нишке црквено-певачке дружине "Бранко" и Војног оркестра, након чега се поздравном беседом присутнима обратио старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, поздравивши скуп и у име Владике нишког Г. Г. Арсенија. "Сваки народ има своје велике дане и своје великане. За нас Србе, Видовдан је у годишњем кругу календарских догађаја један од највећих празника" рекао је на почетки своје уводне речи протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Овогодишњи беседник Видовданске академије био је др Александар Ђорђевић, професор историје на Правном факултету Универзитета у Нишу. "Један од највећих грехова савременог доба је незахвалност. Ми смо се управо скупили овде због захвалности косовским великомученицима који су тог 28. јуна 1389. године, на Видовдан, дали своје животе и узидали га у темеље будуће српске државе. Тај Видовдански и Косовски завет и Косовска мисао трају до дана данашњег“ рекао је проф. др Александар Ђорђевић. Нишки глумац г. Марјан Тодоровић и г-ђа Хаџи Марина Милутиновић казивали су стихове Антонија Ђурића, Милице Бакрач, Бранка В. Радичевића и Хаџи Марине Милутиновић, док је академију пратило снажно, дирљиво и до перфекције увежбано појање НЦПД „Бранко“ – Великог хора предвођеног госпођом Саром Цинцаревић и Дечјег хора предвођеног госпођом Јованом Микић. У два наврата и звона Саборног храма дала су посебну ноту узвишености празника Видовдана, који са много љубави и поноса Срби славе. Како је на почетку програма Видовданске академије лепо истакла водитељ програма госпођа Емилија Радмиловић, на овој академији смо се састали да се „подсетимо наше славне прошлости и наших славних јунака, али и да прославимо труд, рад, знање, лепоту и памет нових поколења“. Видовданске награде уручене су ученицима генерација свих нишких основних и средњих школа за школску 2018/2019. годину, а најбољим ђацима у Нишу и околини обратио се и градоначелних Ниша господин Дарко Булатовић. „Нека овај Свети дан и празник Видовдан буде посвећен и вама и образовању срском, јер сам дубоко убеђен да улагањем у образовање и образовањем чувамо и успомену на јунаке и витезове, на славну српску историју и славни српски народ и да тиме дајемо најбољи допринос учвршћивању и стварању темеља будуће, поносне, моћније, развијеније мајке Србије“ рекао је г. Дарко Булатовић. Градоначелник Ниша се захвалио и родитељима ђака генерације “који су сигурно дали немерљив допринос да ви данас будете понос овог града“, као и учитељима и наставницима нишких школа. У културно уметничком програму учествовао је и Дечји фолклорни ансамбл „Бранко“, који је изазвао највеће симпатије публике, будући да је на сцени било много деце предшколског узраста па и млађе, док су Играчки ансамбл „Бранко“ и оркестар и фолклорни ансамбл Студентског културног центра у Нишу „Оро“ добро увежбаним кореографијама и лаким играчким корацима учинили да позорница у порти Саборног храма без престанка подрхтава. Видовданској академији су поред најбољих ђака у управо завршеној школској години, њихових родитеља, учитеља и наставника, бројног нишког свештенства и нишког културног и јавног живота и академске јавнности, присутвовао и велики број представника градских институција, на челу са градоначелником Ниша г. Дарком Булатовићем. Академији је присуствовао и командант Копнене Војске РС генерал-потпуковник Милосав Симовић и бројни припадници војске, ректор Богословије „Светог Кирила и Методија“ у Нишу протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Влајко Грабеж, сада умировљени парох Саборне цркве у Нишу, представник амбасаде Републике Бугарске у Бограду и председници нишких општина. Програм овогодишње Видовданске академије завршен песмом „Са Косова зора свиће“ у извођењу Дечјег хора „Бранко“ и у пратњи свих присутних. У наставку можете чути комплетне говоре старешине Саборног храма у Нишу протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, овогодишњег беседника проф. др Александра Ђорђевића и обраћање градоначелника Ниша г. Дарка Булатовића најбољим ђацима у Нишу и околини. Извор: Радио Глас
  11. Danima državni neprijatelj, antisrbin za deo beogradskih medija i najviših državnih predstavnika i Srpske liste – najveće partije kosovskih Srba, kao što je to bio i u godinama koje su prethodile ratu na Kosovu i bombardovanju SR Jugoslavije od strane tadašnje Miloševićeve vlasti. Sa druge strane, godinama na meti i pojedinih kosovskih medija, političara, funkcionera i aktivista – kao velikosrpski nacionalista i saradnik Miloševićevog režima, i srpskih obaveštajnih službi. Za njih je to iguman manastira Visoki Dečani – arhimandrit Sava Janjić. U vreme kada je sredinom devedesetih upozoravao na predstojeću tragediju, u pokušaju da zaštiti srpski i albanski narod od rata i pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji od stradanja, zapadni mediji prozvali su ga „Cybermonk“. Izveo je ne samo Srpsku pravoslavnu crkvu na Internet u vreme kada srpske državne institucije i diplomatija na njemu nisu bile aktivne i vidljive, već, pored crkvenog sajta, ostavio je i najobimnije svedočanstvo o stradanju srpskog naroda na KiM-u nakon rata kao urednik www.kosovo.net. Za novu zvaničnu Srbiju na udar je došao početkom avgusta nakon što je upozorio javnost na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu Kosova kojim bi se de fakto otvorila etnička podela, odnosno, „etničko razgraničenje“, „korekcija granica“, što su termini koje sada koriste srpski, odnosno kosovski predsednik. Preko medija optužen je za „agenturno delovanje“. Prethodno je i Vladika Teodosije uputio apel upravo protiv podele na Kosovu i Metohiji, tražeći zaštitu srpskog naroda i njegovih svetinja od egzodusa i stradanja. Ovi stavovi prate apel Sinoda SPC iz maja ove godine. Arhimandrit danima upozorava na opasnosti od rešenja podele, tvrdeći da je na delu realizacija stare Ćosićeve ideje, uz tekstove njegove knjige o Kosovu iz 2004. Tvrdi i da je „obaveštajno-medijska kampanja javnog blaćenja“ navodno dogovorena na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost u Beogradu, nakon koje je i optužen za „agenturno delovanje“. U nastavku objavljujemo delove pojedinih medijskih izveštaja o igumanu. Informer: Sava Janjić često direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države „Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić, koji se danas predstavlja kao jedan od poslednjih zaštitnika srpskih interesa na Kosovu i Metohiji, za protekle dve decenije često je direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države“ – piše u današnjem izdanju tabloida Informer koji je objavio niz tekstova o igumanu Visokih Dečana. Savi Janjiću „samo NATO, Haradinaj, Tači i Čeku nisu krivi pošto su mu najbolji drugari“ Dan ranije Informer je izvestio: „Bezobrazluk oca Save Janjića nema kraja! Za sve su mu krivi isključivo Srbi, od započinjanja rata na Kosovu do stvaranja Velike Albanije. Samo mu NATO, Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i Agim Čeku nisu krivi, pošto su igumanu manastira Visoki Dečani oni očigledno najbolji drugari! Otac Sava otišao je najdalje do sada u svom bezobrazluku! Velika Albanija je, kako on tvrdi, ideja Dobrice Ćosića.“ Pink: Janjić salutirao Čekuu i KBS-u u manastiru Dečani „I dok zvanični Beograd čini sve da se reši kosovsko pitanje opozicija nastavlja sa napadima, kojem se pridružuju pojedine nevladine organizacije, ali i mediji. Kritike stižu ponovo i od igumana Save Janjića koji je napao i Dobricu Ćosića i njegovu ideju o razgraničenju, a koju je akademik zagovarao još u vremenima kada je upravo Janjić salutirao Agimu Čekuu i Kosovskim snagama bezbednosti u manastiru Dečani“ – izvestila je takođe juče televizija Pink u udarnim terminima svojih nacionalnih dnevnika. „Radio u interesu CIA i protiv Srba“ Kurir je ranije objavio tekst sa naslovom :“ŠOKANTNO! INTERVJU DŽON BOSNIĆ NOVINAR I SRBIN IZ KANADE: Sava Janjić je radio u interesu CIA, a protiv Srba“. Večernje novosti: „Razgraničenje i američke veze“ I renomirani beogradski list Večernje novosti nekoliko dana ranije izvestio je o arhimandritu. Poznat po tajnovitim ali čvrstim vezama sa Amerikancima, otac Sava se još 1998. zalagao za to da Slobodan Milošević, Ratko Mladić i Radovan Karadžić budu izručeni Haškom tribunalu. Tako je u razgovoru za Njujork Tajms godinu dana pre izbijanja ratnog požara na KiM izjavio: ‘Kada bih video Miloševića u Hagu bio bi srećan. Kada bi u Hag otišli i Mladić i Karadžić to bi bio samo početak’ – otvoreno je priznao Sava Janjić. Ovakvi pogledi duhovnika mogu u mnogome da objasne njegove sadašnje pozicije u vezi sa rešavanjem kosovskog rebusa,“ pisale su Večernje. A šta pišu u Prištini? Sava Janjić je i u fokusu kosovskih medija bio više puta. U najnovijim natpisima sa Kosova koji su prethodili negativnoj medijskoj kampanji iz Beograda, arhimandrit je optuživan za „blagosiljanje Arkana“ i pokazivanje „starog lica SPC“ i „podržavatelja Miloševićevog režima“. RTK: Janjić „blagosiljao Arkana“ „Prema podacima potvrđenim u međunarodnim izvorima, predstavnici nekoliko ambasada sutra će otići u Dečane da čuju primedbe Save Janjića, koji je još jednom pokazao staro lice Srpske pravoslavne crkve. RTK je obezbedila video, u kojem se vidi kako Janjić u centru Prištine blagosilja srpskog kriminalca iz tri rata bivše Jugoslavije Željka Ražnatovića, poznatijeg kao Arkana. Poznato je da Srpska crkva ima veliki uticaj na srpsku politiku,“ pisao je RTK, a prenosili ostali prištinski mediji. Službenik kosovske vlade: Janjića proglasiti personom non grata Zbog svog stava o tome da Kosovo ne bi trebalo da bude primljeno u UNESCO iz Prištine su stizali i zahtevi da se Janjić na Kosovu proglasi personom non grata. Tešeši: Janjić krijumčario mašine za mužu krava, sveće, deterdžent i svinje Portal „Tešeši“ je optužio igumana i dvojicu monaha manastira Visoki Dečani da su učestvovali u krijumčarenju robe iz centralne Srbije na Kosovo. Ovaj portal je u svom tekstu, koji su preneli i drugi kosovski mediji – naveo da su „zaposleni Save Janjića posvećeni krijumčarenju“, dok je on „angažovan u akciji sprečavanja da Kosovo bude član u UNESCO-u.“ Tešeši je tada objavio i navodne dokumente koji „dokazuju“ da su dvojica monaha manastira Visoki Dečani „prokrijumčarili devet mašina za mužu krava, značajnu količinu sveća, deterdžent i svinje.“ „Kriminalac“ „Savo Janjiću – ne varaj, ti si kriminalac!“ – takođe je bio jedan od natpisa u kosovskim medijima. Arhimandrit Sava Janjić u manastiru Visoki Dečani boravi još od 1994. godine. Uživa ugled ne samo pravoslavnih vernika. Zbog svog obrazovanja, umerenosti i skromnosti, značajan ugled uživa i u međunarodnoj zajednici, uključujući i najviše diplomatske međunarodne predstavnike koji su se bavili pitanjem Kosova. Manastir Visoki Dečani je postao nezaobilazno mesto hodočašća, ne samo za pravoslavne hrišćanske vernike, već i nezaobilazno mesto posete onih koji dolaze na Kosovo širom sveta. Manastir koji se nalazi pod zaštitom UNESCO-a od 2005. godine, posle rata bio je meta četiri oružana napada i pokušaja terorističkog napada. Nasuprot natpisima u tabloidima, brojni su oni koji su stali u odbranu oca Save Janjića. Pored srpskih intelektualaca, vernika, javnih ličnosti Srbije i međunarodnih predstavnika, u jednoj od najnovijih poruka podrške autorskim tekstom oglasio se protojerej-stavrofor Velibor Džomić u ime Mitropolije crnogorsko-primorske. „Blago režimu kome je najveći protivnik dečanski iguman, a najmanja briga četiri srpske babe – monahinje u Đakovici!.. Uz dužno poštovanje, ali teško mogu da sebi objasnim gde se nalazimo kad je došlo vreme da je Kancelarija za KiM strateški važnija od Visokih Dečana, a da je za KiM referentniji direktor Kancelarije od dečanskog igumana.“ „Nije bilo davno kad su se neki od današnjih hajkača trkmili da se slikaju sa Vladikom Teodosijem i sa našim sveštenstvom, monaštvom i vernicima – sa tim najvećim junacima naših dana – po srpskim crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji. Kad god su doneli kakvu pomoć našim Svetinjama i narodu na Kosovu i Metohiji nisu mogli da uteknu kamermanima koje su sa sobom vodili. A sad, kad je rečena reč iz dečanskog igumanskog trona, dečanski iguman je agentura CIA-e! Ili koga već! Pa još i da radi za nezavisno Kosovo! E, pa neće baš biti tako!“ – poručio je sveštenik Džomić. izvor
  12. Danima državni neprijatelj, antisrbin za deo beogradskih medija i najviših državnih predstavnika i Srpske liste – najveće partije kosovskih Srba, kao što je to bio i u godinama koje su prethodile ratu na Kosovu i bombardovanju SR Jugoslavije od strane tadašnje Miloševićeve vlasti. Sa druge strane, godinama na meti i pojedinih kosovskih medija, političara, funkcionera i aktivista – kao velikosrpski nacionalista i saradnik Miloševićevog režima, i srpskih obaveštajnih službi. Za njih je to iguman manastira Visoki Dečani – arhimandrit Sava Janjić. U vreme kada je sredinom devedesetih upozoravao na predstojeću tragediju, u pokušaju da zaštiti srpski i albanski narod od rata i pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji od stradanja, zapadni mediji prozvali su ga „Cybermonk“. Izveo je ne samo Srpsku pravoslavnu crkvu na Internet u vreme kada srpske državne institucije i diplomatija na njemu nisu bile aktivne i vidljive, već, pored crkvenog sajta, ostavio je i najobimnije svedočanstvo o stradanju srpskog naroda na KiM-u nakon rata kao urednik www.kosovo.net. Za novu zvaničnu Srbiju na udar je došao početkom avgusta nakon što je upozorio javnost na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu Kosova kojim bi se de fakto otvorila etnička podela, odnosno, „etničko razgraničenje“, „korekcija granica“, što su termini koje sada koriste srpski, odnosno kosovski predsednik. Preko medija optužen je za „agenturno delovanje“. Prethodno je i Vladika Teodosije uputio apel upravo protiv podele na Kosovu i Metohiji, tražeći zaštitu srpskog naroda i njegovih svetinja od egzodusa i stradanja. Ovi stavovi prate apel Sinoda SPC iz maja ove godine. Arhimandrit danima upozorava na opasnosti od rešenja podele, tvrdeći da je na delu realizacija stare Ćosićeve ideje, uz tekstove njegove knjige o Kosovu iz 2004. Tvrdi i da je „obaveštajno-medijska kampanja javnog blaćenja“ navodno dogovorena na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost u Beogradu, nakon koje je i optužen za „agenturno delovanje“. U nastavku objavljujemo delove pojedinih medijskih izveštaja o igumanu. Informer: Sava Janjić često direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države „Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić, koji se danas predstavlja kao jedan od poslednjih zaštitnika srpskih interesa na Kosovu i Metohiji, za protekle dve decenije često je direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države“ – piše u današnjem izdanju tabloida Informer koji je objavio niz tekstova o igumanu Visokih Dečana. Savi Janjiću „samo NATO, Haradinaj, Tači i Čeku nisu krivi pošto su mu najbolji drugari“ Dan ranije Informer je izvestio: „Bezobrazluk oca Save Janjića nema kraja! Za sve su mu krivi isključivo Srbi, od započinjanja rata na Kosovu do stvaranja Velike Albanije. Samo mu NATO, Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i Agim Čeku nisu krivi, pošto su igumanu manastira Visoki Dečani oni očigledno najbolji drugari! Otac Sava otišao je najdalje do sada u svom bezobrazluku! Velika Albanija je, kako on tvrdi, ideja Dobrice Ćosića.“ Pink: Janjić salutirao Čekuu i KBS-u u manastiru Dečani „I dok zvanični Beograd čini sve da se reši kosovsko pitanje opozicija nastavlja sa napadima, kojem se pridružuju pojedine nevladine organizacije, ali i mediji. Kritike stižu ponovo i od igumana Save Janjića koji je napao i Dobricu Ćosića i njegovu ideju o razgraničenju, a koju je akademik zagovarao još u vremenima kada je upravo Janjić salutirao Agimu Čekuu i Kosovskim snagama bezbednosti u manastiru Dečani“ – izvestila je takođe juče televizija Pink u udarnim terminima svojih nacionalnih dnevnika. „Radio u interesu CIA i protiv Srba“ Kurir je ranije objavio tekst sa naslovom :“ŠOKANTNO! INTERVJU DŽON BOSNIĆ NOVINAR I SRBIN IZ KANADE: Sava Janjić je radio u interesu CIA, a protiv Srba“. Večernje novosti: „Razgraničenje i američke veze“ I renomirani beogradski list Večernje novosti nekoliko dana ranije izvestio je o arhimandritu. Poznat po tajnovitim ali čvrstim vezama sa Amerikancima, otac Sava se još 1998. zalagao za to da Slobodan Milošević, Ratko Mladić i Radovan Karadžić budu izručeni Haškom tribunalu. Tako je u razgovoru za Njujork Tajms godinu dana pre izbijanja ratnog požara na KiM izjavio: ‘Kada bih video Miloševića u Hagu bio bi srećan. Kada bi u Hag otišli i Mladić i Karadžić to bi bio samo početak’ – otvoreno je priznao Sava Janjić. Ovakvi pogledi duhovnika mogu u mnogome da objasne njegove sadašnje pozicije u vezi sa rešavanjem kosovskog rebusa,“ pisale su Večernje. A šta pišu u Prištini? Sava Janjić je i u fokusu kosovskih medija bio više puta. U najnovijim natpisima sa Kosova koji su prethodili negativnoj medijskoj kampanji iz Beograda, arhimandrit je optuživan za „blagosiljanje Arkana“ i pokazivanje „starog lica SPC“ i „podržavatelja Miloševićevog režima“. RTK: Janjić „blagosiljao Arkana“ „Prema podacima potvrđenim u međunarodnim izvorima, predstavnici nekoliko ambasada sutra će otići u Dečane da čuju primedbe Save Janjića, koji je još jednom pokazao staro lice Srpske pravoslavne crkve. RTK je obezbedila video, u kojem se vidi kako Janjić u centru Prištine blagosilja srpskog kriminalca iz tri rata bivše Jugoslavije Željka Ražnatovića, poznatijeg kao Arkana. Poznato je da Srpska crkva ima veliki uticaj na srpsku politiku,“ pisao je RTK, a prenosili ostali prištinski mediji. Službenik kosovske vlade: Janjića proglasiti personom non grata Zbog svog stava o tome da Kosovo ne bi trebalo da bude primljeno u UNESCO iz Prištine su stizali i zahtevi da se Janjić na Kosovu proglasi personom non grata. Tešeši: Janjić krijumčario mašine za mužu krava, sveće, deterdžent i svinje Portal „Tešeši“ je optužio igumana i dvojicu monaha manastira Visoki Dečani da su učestvovali u krijumčarenju robe iz centralne Srbije na Kosovo. Ovaj portal je u svom tekstu, koji su preneli i drugi kosovski mediji – naveo da su „zaposleni Save Janjića posvećeni krijumčarenju“, dok je on „angažovan u akciji sprečavanja da Kosovo bude član u UNESCO-u.“ Tešeši je tada objavio i navodne dokumente koji „dokazuju“ da su dvojica monaha manastira Visoki Dečani „prokrijumčarili devet mašina za mužu krava, značajnu količinu sveća, deterdžent i svinje.“ „Kriminalac“ „Savo Janjiću – ne varaj, ti si kriminalac!“ – takođe je bio jedan od natpisa u kosovskim medijima. Arhimandrit Sava Janjić u manastiru Visoki Dečani boravi još od 1994. godine. Uživa ugled ne samo pravoslavnih vernika. Zbog svog obrazovanja, umerenosti i skromnosti, značajan ugled uživa i u međunarodnoj zajednici, uključujući i najviše diplomatske međunarodne predstavnike koji su se bavili pitanjem Kosova. Manastir Visoki Dečani je postao nezaobilazno mesto hodočašća, ne samo za pravoslavne hrišćanske vernike, već i nezaobilazno mesto posete onih koji dolaze na Kosovo širom sveta. Manastir koji se nalazi pod zaštitom UNESCO-a od 2005. godine, posle rata bio je meta četiri oružana napada i pokušaja terorističkog napada. Nasuprot natpisima u tabloidima, brojni su oni koji su stali u odbranu oca Save Janjića. Pored srpskih intelektualaca, vernika, javnih ličnosti Srbije i međunarodnih predstavnika, u jednoj od najnovijih poruka podrške autorskim tekstom oglasio se protojerej-stavrofor Velibor Džomić u ime Mitropolije crnogorsko-primorske. „Blago režimu kome je najveći protivnik dečanski iguman, a najmanja briga četiri srpske babe – monahinje u Đakovici!.. Uz dužno poštovanje, ali teško mogu da sebi objasnim gde se nalazimo kad je došlo vreme da je Kancelarija za KiM strateški važnija od Visokih Dečana, a da je za KiM referentniji direktor Kancelarije od dečanskog igumana.“ „Nije bilo davno kad su se neki od današnjih hajkača trkmili da se slikaju sa Vladikom Teodosijem i sa našim sveštenstvom, monaštvom i vernicima – sa tim najvećim junacima naših dana – po srpskim crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji. Kad god su doneli kakvu pomoć našim Svetinjama i narodu na Kosovu i Metohiji nisu mogli da uteknu kamermanima koje su sa sobom vodili. A sad, kad je rečena reč iz dečanskog igumanskog trona, dečanski iguman je agentura CIA-e! Ili koga već! Pa još i da radi za nezavisno Kosovo! E, pa neće baš biti tako!“ – poručio je sveštenik Džomić. izvor View full Странице
  13. Шта је косовски завјет, мит или стварност? Колико је Косовски завјет наша реалност? О косовском завјету као праслици Новог завјета. О Тајној вечери Господа нашега и оној Лазаревој вечери. О васкрсењу нашег народа на Косову пољу, односно оном опредјељењу за Царство небеско и одговору Срба на оне ријечи Светог цара Лазара: Ко је Србин и српскога рода…-разговарали смо са Протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем. Звучни запис разговора View full Странице
  14. Више од шест стотина година Срби певају и приповедају о бици на Косову пољу. Трагање за истином о косовској погибији и за њеним дубљим смислом почело је готово сутрадан пошто су се војске разишле. Необично трајна и витална, предања о бици на Косову су, мењајући своје облике, кроз култове и молитве, јуначке песме, књижевност и уметност, научна истраживања, столећима надахњивала људе у доношењу судбоносних одлука. И увек је недовољно све што о овоме кажемо. Но, ипак, дужност нам је да се увек подсећамо на Косовски завет и да њиме живимо. Гост јутарњег програма био је презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма светих Кирила и Методија на Телепу, који је управо говорио на ову тему. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе! View full Странице
  15. У емисији ТВ ХРАМ "Векови", философ, проф. др Часлав Д. Копривица, говорио је о Косовском завету, формирању српске националне свести и идентитета, током разних историјских искушења. Предлажемо да погледате овај веома отворен и поучан дијалог који је телевизија Српске цркве направила са једним од наших водећих интелектуалаца. View full Странице
  16. Гости у трећој, Видовданској епизоди "Српских раскршћа" , били су ђакон Ненад Илић, режисер , писац и православни делатник и Драгослав Бокан, режисер, сценариста и писац . Са водитељем Николом Јовићем разговарали су о значају Видовдана и Косовског завета као наставка Светосавског завета, 28. јуну и његовој симболици и одигравању битних датума српске историје на овај дан кроз све векове после најсудбоноснијег Видовдана. View full Странице
  17. „Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика
  18. Поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног „Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика View full Странице
  19. Избори на КиМ – коалицији "ПАН" 34,6 одсто, Српска листа четврта снага понедељак, 12. јун 2017, 09:16 -> 09:53 Извор: РТС, Танјуг Према прелминарним резултатима косовске Централне изборе комисије, на узорку од 91 одсто обрађених гласова, коалиција окупљена око Рамуша Харадинаја добила је 34,6 посто гласова на превременим парламентарним изборима на КиМ. Српска листа за сада има 35.252 гласа, што је ставља на четврто место међу странкама. Највише гласова – 34,6 одсто – добила је коалиција која је произашла из "ратног крила", названа "ПАН" – а коју чине Демократска партија Косова - Хашим Тачи, Алијанса за будућност Косова - Рамуш Харадинај, Иницијатива за Косово – Фатмир Љимај и девет мањих партија. Your browser does not support the video tag. Највеће изненађење ванредних парламентарних избора на Косову је покрет Самоопредељење који је самостално изашао, а заузео друго место са 26,7 посто освојених гласова. На прошлим парламентарним изборима 2014. овај покрет је имао 13,5 посто гласова. Коалиција Демократског савеза Косова, Алијансе ново Косово и Алтернативе освојила је 25,9 посто. Српска листа за сада има 35.252 гласа, што је ставља на четврто место међу странкама, јавља дописник РТС-а са Косова и Метохије. Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић објавио је синоћ да ће, на основу прикупљених података, Српска листа имати највероватније свих 10 гарантованих мандата. Требало би да Српска листа буде назаобилазан чинилац у формирању владе пошто је водећој странци неопходан коалициони партнер за формирање владе. Председница Централне изборне комисије Ваљдете Дака претходно је изјавила да је гласало преко 750.000 бирача или 41,45 посто укупног броја грађана са бирачким правом, наводећи да је на изборима 2014. изашло на биралишта 42,08 одсто гласача. Највећа излазност забележена је у Зубином Потоку, где је изашло 62 одсто бирача, а на другом месту је Ранилуг са 53,4 одсто, те следе Приштина и Партеш са 52 процената, и Штрпце са 51 одсто. У Грачаници и Звечану је гласало 43 одсто бирача, у Северној Митровици 34 одсто, у Клокоту 48 одсто и Лепосавићу 48,69 одсто. Због изборних неправилности тужилаштво у Приштини покренуло је седам случајева и неколико особа је приведено, а како преносе приштински медији, ради се о неправилностима јужно од Ибра. Иако је Рамуш Харадинај синоћ прославио победу коалиције произашле из "ратног крила", назване "ПАН", апсолутног победника на ванредним парламентарним изборима нема. Ма коме да буде понуђено да формира владу, мораће у коалицију. Значај победе Српске листе може да буде умањен само ако све албанске партије буду заједно формирале владу, што је у овом тренутку немогуће – што због разлике у програмима, што због разлике у погледима на горућа питања која чекају Косово. Према косовским законима, право да формира владу има странка која има највише добијених гласова и док не буду исцрпљене све могућности, другопласирана странка не може да добије право формирања владе. Другопласирана и трећепласирана странка су и пре избора биле у некој врсти консултација око склапања коалиције, али нису могле да се договоре ко ће бити кандидат за премијера. Уколико не буде притисака међународне заједнице, формирање нове косовске владе могло би да потраје дуго. Ако не буде добре воље, постоји могућност да на Косову буду одржани нови парламентарни избори.
  20. Позивамо вас, да у среду, 17. маја 2017. године, у 20 часова, у крипти Храма Св. Саве (Крушедолска 2/А) присуствујете предавању на тему „Видовданска етика и Косовски завет“. О овој теми говориће: Његово Високопреосвештенство, архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски, г. Амфилохије Предавање се одржава у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан. https://www.facebook.com/events/1541146169290578/ http://sozbg.rs/dogadjaj/mitropolit-amfilohije-vidovdanska-etika-kosovski-zavet/
×
×
  • Креирај ново...