Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима

[Кратос]

Драги мој, реци ми, ти који волиш Сина Божјег  и који знаш кога ђавђав користи за које задатке, како ти изгледа реченица "Исуса су утепали зато што су сматрали да је безбожник"? Да ли би је ти изговорио? Да ли си икада чуо некога ко се представља као хришћанин да за Христово страдање на крсту употреби израз "утепати" као што је то учинио господин Ђуровић? Који је извор који носи овакво изражавање?

Meni izgleda istinita.Doista bi utepan kao bezbožnik od strane ješića.Samo i vakrse.Utepati je čak i eufemizam za ono što mu se stvarno desilo.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Da se vratimo temi...

 

Ima jedna dobra misao, rodjena ko zna gde ko zna kad, koja na pitanje duse i tela posle telesne smrti govori ovako> I da prihvatimo, da se je privremeno dusa odvojila od tela(zemnog, ne eshatoloskog), dakle i da se je dusa privremeno odvojila od tela, ona nije pocepala svoju vezu sa telom.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Јесте, ти више немаш дилему, а ни ја више немам дилему у вези са тобом.

Али нећу рећи ништа од онога што бих ти могао рећи. Сачуваћу те.

Ne cuvas ti nikog, ti si zarobljen u sebi, do tog nivoa, da se stalno bavis jednim te istim i to vrlo kratkim osvrtima, koje su nista drugo do uvrede. I to produbljujes u odbranu SPC, pa ako uspes na tom tvom zadatku, onda ces otici pred Hrista kao pobednik i Hristov spasioc.

 

Kako je ovo ruzno bilo naterati me da ispisem.

[Дидим]

како ти изгледа реченица "Исуса су утепали зато што су сматрали да је безбожник"? Да ли би је ти изговорио? Да ли си икада чуо некога ко се представља као хришћанин да за Христово страдање на крсту употреби израз "утепати" као што је то учинио господин Ђуровић? Који је извор који носи овакво изражавање?

 

Не разумем. Колико познајем разговорни српски, "утепати" значи убити, погубити. Да ли ова реч има неко сруго значење за које не знам?

[Zoran Đurović]

Моја је жена од Врања(е). То све објашњава (а један од најбољих другара, ђакон Мића из Пољанице). 

Ево прилог:

 

УБИТИ, УТЕПАТИ

Чика Љуба taj Pon Mar 05 2012, 14:03

 

Опет неколико речи на тему нашег говора.

 

Код нас у Пољаници, глагол "убити" користи се у облику "утепати". То је инфинитив, кажу просветари. Само наш народ никада не користи инфинитив. Нико ниј чуо нити ће да се чује израз "Идемо ручати", па се и наведени глагол "утепати" користи у све друге облике осим у инфинитиву. Занимљиво је да се по некада користи и глагол "убити", па овај мали текст има намеру да се тиме позабави.

Глагол "утепати" и његови облици "утепан, утепано, утепување" користио се вишезначно. Може да значи да је неки живи створ заиста убијен на мртво, како се код нас каже. Утепан је човек, утепано пиле, утепана мачка. За човека настрадалог у рату каже се да је "погинуја", али се додаје "утепали га Немци (Бугари, Шиптари)". Није исто "тепање" и "утепување": оно прво може да значи "бијење", тучу, батине, а оно друго има опет двоструко значење. Ако је мачка утепана или пиле утепано, онда они нису живи, али кад се за неког човека каже да је утепан то често може да значи да је дотични замлата или мало приглуп, али ипак жив! На селу се често може да чује како нека жена каже "утепа ме крава", а жена жива и без видних повреда, а деца када се играју знају да кажу "немој да ми поквариш играчку, све ће те утепам" а не мисле на убиство.

 

Мало необично за наш крај, али од малена сам чуо употребу и глагола "убити". Када се неко заклиње, он каже "ако лажем бог да ме убије". Жене врло често изричу клетве типа "убија га бог" или "марен га убија (или поразија)", а деци која газе или бацају хлеб да запрете "деца, ће ве убије тај лебац". Па кад постоји "утепување", постоји и "убивање" али оно не значи убиство у правом или пренесеном смислу. Човека убивају опанци, жену нове зубне протезе, вола убива јарам, а коња самар, док се не налегну и не прилагоде.

 

Мислим да је глагол "утепати" домаћег порекла, а глагол "убити" је од негде позајмљен, не знам када и од кога. Па ако неко од читалаца има своје мишљење, волео бих да га саслушам тј. прочитам.

 

Поздрав свима!

 

Чика Љуба греши око порекла речи "убити", јер је она старословенског порекла. "Утепати" се користи у руском. 

Толковый словарь живого великорусского языка, Даль Владимир

 

утепати

утепти кого, стар. убить, умертвить. Оже где учинится вира, где кого утеп т,и пр.

-что, пск. или утяпнуть, отсечь, отрубить.

 

Још једном се видело да Велизар и небојша су само опскурни ликови који овде нису да би дискутовали него да би се бавили другим послом. Ово није ништа непознато. Чак је и св. Максим нашао за сходно да упозори на такве ликове: "Ко на јавном скупу дрско омета туђе говорење, своје болесно славољубље тиме открива; опчињен (овом својом страшћу) изналази небројане начине да изигра смерање (туђе) беседе".   

[Nebojš.a]

И ето, уместо да се каже погрешио је/сам, претерао је/сам, дају се нека потпуно промашена километарска образложења. Невероватно. Које немање осећаја, које немање основног страха Божијег. А све у име некакве сумануте слободе у вери, а у ствари у име ропства помислима, и све што даље у пакету с тим иде.

[Milan Nikolic]

Опет од Максима: 27. Ко на јавном скупу дрско омета туђе говорење, своје болесно славољубље тиме открива; опчињен (овом својом страшћу) изналази небројане начине да изигра смерање (туђе) беседе.

 

Ово је нажалост тачно. Понекад се може видети на неким предавањима.

 

Међутим, св.Исповедник пре него што је записао наведени цитат, (на истом месту) упозорио је на нешто сасвим конкретно што као опасност заиста можемо видети са друге стране:

 

,,23. Лицемер је спокојан докле год мисли да је у свом лову на славу непримећен. Буде ли откривен, смртоносне говори речи, мислећи при том да може властиту изопаченост да сакрије клеветајући друге.''

 

Цитату који сте навели, још ближе и скоро непосредно претходи један цитат, који, чини ми се, многи у дебати са вама могу извући у своју корист и пронаћи смирење и утеху:

 

,,25. Ко се, како би неком наудио, претвара да му је пријатељ, вук је у јагњећој кожи. Кад год да наиђе на какав стварно хришћански обичај или изреку, супротставиће се искривљујући их, покушавајући тако да на безброј начина нађе у овим речима и обичајима зло, уходећи тиме слободу браће своје у Христу (Гал 2, 4).''

 

Необично је то што сви ови цитати јесу из истог списа св. Максима у коме је такође садржено све од одговора који се тичу саме ове теме по којој расправљамо. Максимови Гностички стослови могу да буду темељ нашег разумевања и исправног закључивања у вези ваше идеје коју овде изосите, па се надам да св.Исповедник неће више бити овде искориштен у друге сврхе.

[Milan Nikolic]

@@Zoran Đurović,

 

Дакле, за почетак молим вас да своје опоненте престанете свакојако оптуживати поготово да имају ,,крњег Исуса''. Било би добро да се посветимо радовима као што сте започели и као што на сличан начин о.Сава пружа одговоре.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Управо сам се чуо са пријатељем, црквеним човеком из Врања. Тачно је да тај израз значи "убити" (уз још нека друга значења), али каже да он никад код црквених људи није чуо да неко користи тај израз, нема шансе.

 

Iz kojeg si ti ucenja ispao, ja ga ni u bolesnim stanjima ne nadjoh. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Види, брате, мене стално оптужујеш за увредљиве поруке. Ти си ми последњих дана послао неколико увредљивих порука и ни на једну нисам реаговао, иако сам могао. Намераваш ли да станеш?

Pricao sam o ucenju a ne o tvojoj licnosti, ja za tebe moram da se molim. No da preciziramo i damo ti slavu, ti si prvi rekao, da ces da se molis za o.Zorana.

 

Eto sad cu i ja za tebe puno da se molim.

 

Razdvoj malo ucenje od licnosti i obrati paznju, na raniji post, gde nisam slucajno spomenuo pisanu rec. U pisanoj reci si nula ali ne verujem da ces nula i ostati, nekako ces vremenom ukaciti, kako pisana rec funkcionise.

 

Sva administracija je potrosila na tebe stranice i stranice i opet ti nista nije bilo jasno, kao i ovde gde ne vredi vise koristiti pisanu rec, jer je ocigledno ne razumes dovoljno za dijalog.

 

Ono sto se tebi pricini, da je neko rekao, nikome drugome to nije palo na pamet.

 

Nekoliko puta me vec klasicnom sacekusom uvlacite i ubacujete u Licno prepucavanje. Ja ne umem vise da se upletem u to.

[Zoran Đurović]

1) 

О. Сава дели на ове теме готово у потпуности моја размишљања. Наиме, да је свет створио Бог који је трансцедентан њему али присутан у њему кроз енергије, да је време категорија тварног, да се кроз Евхаристију јавља Царство небеско (=Црква) са којим нас је Оваплоћени кроз васкрсење и вазнесење повезао. Да је то Царство реалност за Бога, нешто што је већ остварено, али не и за нас, да ће се за нас реализовати кроз Други долазак, да ћемо реално бити у општењу и јединству са божанским енергијама, не његовом суштином... Међутим, моја теза о „сапостојању“ тог Царства као актуализованог, је ствар која је за о. Саву неприхватљива из неколико разлога, али као главни сматра да ја поистовећујем вечност у којој Бог по себи обитава са оном есхатолошком. Сада ћу изнети места на којима инсистира Јањић.

„Твар и време у коме твар настаје и бива нису предвиђене да након Парусије, када све буде сједињено у Христу нестану, већ само добијају ново својство на основу циља (скопоса) због кога су створени. Да ли Христос... вазнети и даље постоји на известан начин и у нашем времену? Бог је преко Христа истовремено и ван времена (по божанској природи) и у времену (по човечијој природи)...

Чини ми се да би требало, као што сам већ рекао, направити разлику између чињенице свуда и увек присутног Бога и заједнице коју имамо у њему кроз Сина Његовог Јединороднога. Ове две категорије не искључују једна другу, али мислим да нису идентичне јер бисмо поништили онтолошку разлику између Створитеља и створења. Спасење јесте улазак створеног у вечност, али не и дезинтеграција створеног у Богу. Есхатон је, заправо, заједница са Богом у Христу, али по свему судећи не и потпуни крај времена у ширем смислу, већ његов преображај (обожење). Царство небеско и долази и доћи ће, а у перспективи Бога који је изван времена је и било и јесте и биће...

Било би заиста бесмислено тврдити да Бог на Св. Литургији није присутан у свој својој пуноћи, као Бог живих и мртвих и отуда и лепе речи о. Шмемана који нам каже да се свети јављају из путира вечности...

Ако је Бог вечан и трансцендентан, како је истовремено иманентан, опипљив, историјски описив и конкретизован као историјска личност. Знамо да Бог постаје човек да људе уведе у вечност, али не да их учини вечним самим по себи и нествореним по себи. То је кључни елемент нашег веровања, јер у противном обожење би било да сви постајемо Бог по природи и да се наша вечност једноставно утопи у ону вечност и надвременост која припада само Богу...

„Безвремени закони стварања, идеје времена су еон ове врсте. Врста живота која припада анђелима и будућем животу људи и света у том животу људи је будући еон“ (Максим...). Како објашњава о. Димитрије Станилоје, „то је еонична вечност, а не просто вечност Божија. Ова вечност постоји због света и садржана је у Богу; њој је дат потенцијал (све у једном тренутку тј. истовремено) и пролазак кроз време, и поновно се сабира у есхатолошкој вечности.“ Тумачећи даље Св. Максима о. Димитрије каже: „Есхатолошки еон у себи поседује искуство кретања и чак неку врсту вечног непокретног кретања око Бога (као у виђењу Дионисија Ареопагита, што поседују анђели) јер створење које је достигло своје место у Богу продубљује га заувек у созерцању и учешћу у Божијој бесконачности, упркос чињеници да је увек испуњена овом бескрајношћу. То потенцијално (истовремено, све одједном) првог дана постаје целовито „све одједном“ бескрајног осмог дана, које проистиче из вечности кроз стварање и долази до краја, након кретања кроз време, са уласком у вечност кроз васкрсење.“...

Тај покрет у реалности "вечнокрећућег стајања" (στάσις αεικίνητος) је стално узрастање из радости у радост, из славу у славу, из познања у познање, без краја. Сама чињеница покрета подразумева да есхатолошки еон представља својеврсну форму времена, али преображеног, статично-динамичког...

По Светим оцима и анђели живе у специфичном еону. Св. Григорије Назијанзен у 38. беседи објашњава анђелску реалност „као неко временолико кретање и размак (διάστηµα) која је сапостојећа анђелима, мада сама по себи није дељива и не може се мерити са кретањем. Анђели су на известан начин и присутни у нашем еону, али су и изван њега, што све показује релативност поимања времена од стране створених бића као што смо ми и уз помоћ термина нашег позитивног размишљања...

Код о. Зорана преовлађује став да само из наше перспективе Царство небеско још није дошло у пуноћи, али из перспективе Божије јесте и да нам се светитељи јављају из те перспективе. Мислим да је то јако блиско ономе што је говорио о. Шмеман и у вези целе ове приче о времену и вечности известан проблем који налазим јесте у томе да се божанска вечност (надвременост) поистовећује са есхатолошком вечношћу, која иако преображена, није исто што и прво. Наравно, ми верујемо када се причешћујемо да се причешћујемо... васцелим Телом Христовим који је Црква... јер евхаристијски Христос јесте сама Црква Божија. Али такође верујемо да васцела твар и живи и уснули чекају испуњење обећања и долазак Христов у складу са апостолским речима 1 Кор, 21, 21-28...

У томе је цео проблем са временом. Ми улазимо у реалност Царства небеског кроз Цркву. Ту реалност доживљавамо пре свега кроз евхаристијску заједницу, која јесте Црква. Али пуноћа Царства небеског тек долази у пуноћи. Долази јер ће Христов Други долазак бити и историјски и метаисторијски догађај, јер је Бог ушао у историју и он ће је закључити и преобразити. Говорити да су светитељи већ васкрсли и да Царство небеско већ постоји у својој пуноћи изнад историјског времена, као и да наши уснули директно улазе у реалност пуноће Царства небеског на известан начин релативизује Други долазак Господњи и свеопште Васкресење из мртвих, баш као што га релативизује веровање у бесмртност увереношћу да су душе саме по себи бесмртне, па нам Васкрсење заправо није ни потребно“.

[Zoran Đurović]

2)

Покушаћу сада да будем јаснији у овој компликованој материји, јер и нестајање и асимилација људске природе у Богу или да постајемо богови по природи не припадају мом мисаоном свету.

Можемо мало да се служимо Максимом: „Један је и по природи јединствен, вавек вишњи Бог; вишњи је свему што Њему припада и што на било који начин поседује, јер изнад је чак и самог бића. Ако је тако, нигде нема ничега за шта би се могло рећи да поседује вишње, од Њега суштински различито биће, које би било Њему савечно: нити век, нити време, нити место (простор), нити било шта (што у њиховим оквирима постоји)“ (Гн стос 1, 6). То је апофатичка теологија. Наставља: „Нема почетка, средине ни краја што би у потпуности били слободни од категорије односа. Бог, пошто је сам у потпуности изнад сваког односа, није ни почетак ни средина ни крај; нити је Он ишта томе слично, што би се могло довести у везу са категоријом односа“ (Гн стос 1, 7), исто апофатика, али је битно да је Бог само за нас почетак, средина и крај, а то је везано за његову промислитељску, творачку и одржавалачку функцију у односу на твар, и то све је опет за вечне и нестворене божанске енергије. Дакле, Царство Божије или  Небеско о коме говорим је везано за ову божанску регију, и никако се не односи на унутарбожански живот.

Сада да идемо напред, где видим да настају проблеми: „У категорију односа спадају векови, времена и места, и све што је са њима у вези релативно је. Бог (не спада у категорију) односа и нема ничег Њему блиског што је релативно. Због тога, ко је Његове благодати достојан, пошто је Бог сам залог достојнима, биће изнад сваког века, времена и места. За своје ће место Бога имати, као што је записано: Буди ми Бог бранитељ и утврди место мојега спасења“ (Пс. 71; 3) (Гн стос 1, 68). Бог је наше место. Због ја инсистирам да смо изнад времена и простора и да можемо у њима да учествујемо. Тумберг пише: „Есхатологија... у теологији светог Максима... као димензија теологије врло је важна уколико се схвати као стална димензија трансцендентности, која отвара вечне перспективе. У својој визији хришћанског живота свети Максим не зна за један апсолутан прекид између постојања hic et nunc и живота после смрти… Нема сумње да постоји разлика у пуноћи, али не и прекид, и није у питању једна потпуно нова стварност која не би имала своје полазиште већ овде и сада. Скоро ни један аспект духовног живота се не налази искључиво с оне стране гвоздене завесе телесне смрти. Према томе, есхатолошка димензија је скоро идентична са теологијом светог Максима о обожењу и са његовом правом мистичном теологијом“.

Јасно је како се превазилази време: кроз благодат, а она је ванвремена. Укључивши се на ту божанску конзолу, удостојени постаје бог по благодати и трансцендира време. Опет читамо божанственог Максима: „Ко врлине ради трпи патњу, бива на то потакнут првим доласком Логоса, што од свих нечистота прочишћује. Ко је, созерцањем, ум свој до ангелског (стања) уздигао, има силу другог доласка, која га чини бестрасним и непропадљивим“ (Гн стос 1, 98). Јасно је да Максим овим не релатвизује Други долазак, него говори о томе како сада можемо да реално учествујемо у њему, односно у ономе у чему анђели „сада“ учествују. Оно што је и Августин говорио о анђелима, да су у Вечном Јерусалиму, који је овај Други долазак, али да су и овде присутни (неки који имају задатке да учествују у земаљским стварима).    

Надам се да нећу „затравити“ Максимом:J „...Павле вели како је познање Логоса делимично (1. Кор. 13;9), док... Јован каже како је видео славу Његову: и видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пуног благодати и истине (Јов. 1; 14). He каже ли свети Павле да је познање Бога Логоса делимично? (Да), и то по (Његовим) енергијама, како једино је спознатљив, пошто је познати Њега по суштини и по ипостаси недоступно како ангелима, тако и људима. Свети Јован, будући међ људима савршено упућен у тајну очовечења Логоса, (заправо) казује како је видео славу Логоса као телесног; то јест, да је видео разлог због којег је Бог, пун благодати и истине, постао човек. Није, (дакле) видео суштину Божију, нити по којој је суштини Јединородни (Син) једносуштан Богу Оцу и благодатан, већ како је (Он), нас ради, икономијски постао (и) човек, нашој природи једносуштан, осењујући (тако) благодаћу нас, искатеље благодати. Из те Његове пунине ми вазда, саобразно нашем  напретку, примамо благодат. Зато ће онај у коме је разум савршен и на опрезу, задобити славу пуну благодати и истине од Логоса Божијег, који, нас ради, оваплотивши се, прослави и посвети својим доласком (Јов. 17; 19). Зато вели: Када се појави, бићемо слични Њему“ (1. Јов. 3; 2) (Гн стос 2, 76). Запазити да ја из пуноће, читам од тог актуелног, есхатолошког Хр., који нас причешћује непропадљивим и вечним, тј. благодаћу.    

„Знамо да има нешто што је по Писму надвечно. Господ ће царевати до века, преко века и даље (2. Мој. 15; 18) назначено је да то постоји, (али) не шта то јесте и како се зове. Чисто је Царство Божије нешто узвишеније од свег вековног, јер неисправно је за Царство Божије рећи да оно подлеже вековном и временитом. Оно је, верујемо, баштина спасених, њихово, по истинитом предању (Цркве), боравиште и место, циљ и крајње жељено (свег) што се креће. Достигну ли Га (они што к Њему се крећу) задобиће покој од сваке кретње, јер нема више ни времена ни векова кроз које би (још) требало да прођу. После свега до пред Бога свему Вишњег ће стићи, Који је пре свега вековитог бивствујућег и Који (никако) не спада у вековиту природу“ (Гн стос 2, 86).

Царство је већ „овде“, верује Максим а да не пориче Парусију: „Приближило се Царство небеско (Мат. 3; 2), по мени, не подразумева временско ограничавање. Јер (Царство Божије) неће доћи на видљив начин... Нити ће се рећи: ево га овде, или ено гa онде (Лук. 17; 20-21), пошто све то зависи од односа достојних према њему, а зависно од свачијег стања. Јер: Царство је Божије унутра у вама (Лук. 17; 21) (Гн стос 2, 91)... Царство Бога Оца је као могућност присутно у свим верујућим; као актуелност (присутно је) у онима који, сасвим оставивши природна расположења душевног и телесног, стичу (живот) духовни и који (стога) могу рећи: А живим не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2; 20) (Гн стос 2, 92).

[Zoran Đurović]

3)

Сада бих се зауставио са цитирањима настојећи да ово продубим, а следећи изванредан текст: Панајотис Христу, Максим Исповедник о бесконачности човека. Он наводи једно сјајно место када се Григорије Акиндин руга Палами и пита га спрдалачки: Како ти је пошло за руком да постанеш беспочетни човек, кад сви људи имају физички почетак? И онда прави паралелу са њим и архијеретиком Аполинаријем који је говорио да је Ис имао беспочетно и небеско тело.

Почетак, твари, како и врапци знају, је у логосима који су израз Божије воље и сутуирани су у Логосу ка коме се створења кроз временску актуализацију крећу, и ако је кретање ок., тј. да им је гномичка воља здрава, онда се за разумну природу може рећи да је и заиста део Бога (Гр. Богослов). Зато се води рачуна о разликовању логоса природе, који нас апсолутно одсеца од Нестворене, Божије природе и начина постојања (тропос ипарксеос) који нас сједињује са Њиме. Тај пак начин постојања у Логосовој личности која спаја нестворено и створено, је везан за божанствену икономију, вечни енергијски план Божији изражен у предодређењу, тако да Адамов пад нема никакве везе са овом централном наканом него само са модалитетима извршеног спасења.

Максим много пута наводи да су почетак и крај једно те исто. Чувајмо се да то не читамо у оригенистичком кључу. Почетак, средина и крај се разликују у нашој темпоралној димензији. Ту би ова Максимова изјава била глупа. Но, Максим је један од највећих умова за кога црква зна. Улазећи у свој крај (сврху, поклапајући свој историјски логос са првобитним и вечним логосом) спашени спаја оно замишљено и оно реализовано, почетак и крај и улази у свагда-крећући починак и свагда-стајајуће кретање (мислим да ово о. Сава има на уму). Христу закључује: „Будући ослобођен од свеза времена, он се ослобађа од обе крајности (почетка и краја) и тако постаје не само без краја - један аспект који је лако разумљив - већ такође и беспочетан, пошто почетак спада у оквир времена које је укинуто... А пошто је истински почетак и крај управо Бог, јединство између ова 2 елемента унутар људи који су спасени представља јединство са Богом“. То је обожење. Постати беспочетни и бесконачни по благодати (анархи и ателевтити). Свеци кроз време постају свесни те њихове остварености која је ван времена и простора.

Оно што се коси са нашом логиком је то како да један може истовремено да буде на два места и то у телу. То остаје као велики проблем о коме ваља промишљати. На страну Хр који је и телесно присутан на много места, али њега да прескочимо сада, остају проблеми како нас свеци чују (јер сам кроз оне парадоксе навео да се и за те спашене душе мора одмах увести једно стање надвремености), и како у телима интервенишу, што помену Мк Ефески, а сведоче и Житија. Опет, волео бих да чујем на ком небу је то Илија у телу? То је сигурно ово есхатолошко, јер Син седи са „десне стране“ беспочетног Оца (дакле, нема те десне стране, већ је реч о Небу). А како Илија може да буде тамо, ако Хр није дошао по други пут? Он и Мојсије на Тавору говоре о стварима будућим, ономе што знају, не као кад су прорицали док су били на земљи, а јављају се као људи од крви и меса које Пт не разликује и за свакога би да направи по једну сеницу. Коме је Исус од ученика рекао да неће умрети док не виде Сина како долази у Слави? А још није било Другог доласка. Преображење је био тај Долазак који су видели тројица.

Наше теологије треба да буду у стању да објашњавају Писма, односно Логоса који нам се јавља кроз њих. Што је теологија узвишенија, то више феномена и библијских епизода и тајни може да објасни (покуша да разјасни).

Надам се да сам кроз ове цитате и коментаре успео колико-толико да прецизирам моје виђење ствари, а не да их више закомпликујем. Без помоћи о. Саве бих остао на оном недореченом нивоу. Свако добро у Господу!

На крају, ипак сам ја познат као духовити недуховни духовник, па зато да вас све мало насмејем:

 

О. Сава слуша релацију о. Зорана у Вечном Риму и мисли: O, My God!...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Stvoreno je samo vec u stvorenom svetu moglo slobodno da prihvati Bozji dar, tj. Obozenje po daru po blagodati, jer je to po prirodi nemoguce.

 

A Obozenje i jeste ona ljubav koja se pretvori u vecni odnos Boga sa stvorenim ali kako vidimo iz svega sto smo ucili, promisao Bozja jeste da sama tvorevina slobodnom voljom prihvati vecnost.

Takav koncept je bitan za stvoreno svesno bice, koje sada slobodnom voljom i u potpunoj slobodi, samostalno odlucuje, da li ce biti ili nece biti u vecnoj zajednici sa Bogom.

 

Za samoga Boga je to vec gotova stvar, On ne podleze vremenu niti trenutku odluke Tvorevine ali trazi slobodan pristanak stvorenja, za vecni odnos.

[Zoran Đurović]

Stvoreno je samo vec u stvorenom svetu moglo slobodno da prihvati Bozji dar, tj. Obozenje po daru po blagodati, jer je to po prirodi nemoguce.

 

A Obozenje i jeste ona ljubav koja se pretvori u vecni odnos Boga sa stvorenim ali kako vidimo iz svega sto smo ucili, promisao Bozja jeste da sama tvorevina slobodnom voljom prihvati vecnost.

Takav koncept je bitan za stvoreno svesno bice, koje sada slobodnom voljom i u potpunoj slobodi, samostalno odlucuje, da li ce biti ili nece biti u vecnoj zajednici sa Bogom.

 

Za samoga Boga je to vec gotova stvar, On ne podleze vremenu niti trenutku odluke Tvorevine ali trazi slobodan pristanak stvorenja, za vecni odnos.

Савршено, а ово је нова формулација, одлична, за коју нисам чуо: Stvoreno je samo vec u stvorenom svetu moglo slobodno da prihvati Bozji dar, tj. Obozenje po daru po blagodati, jer je to po prirodi nemoguce. - Свака част!