Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

[obi-wan]

пре 3 часа, J_a_n_a рече

Ako su vremena i rokovi u Božijoj vlasti ni ti ni bilo ko ne zna da li će naš Hram proći kao jerusalimski. A Aja Sofija i dalje stoji, kao džamija, ali je tu i pošto ne znamo vremena, šta znaš može opet biti pravoslavna.

Neki od Otaca su to vec unapred najavili. Ne znam kad i kako, ali kad vidimo kako se turski foteljasi vec sad bahate i ponasaju satanski osiono, nije tesko da se zamisli vreme koje moze da dodje, a da im se sve to oduzme i vrati pravim vlasnicima.

пре 3 часа, J_a_n_a рече

Možda ga nismo trebali ni obnavljati jer ima ljudi koji stradaju i teško su bolesni,

E, ne tako. I to je isto krajnost. Zar je toliko tesko da se ide carskim putem? Nego kako nego treba da se zavrsava, ali po redu, poretkom koji je Bogocovek zauvek utvrdio svojim dolaskom. Ne na silu, ne preko reda, narocito ne preko tesko bolesnih i ugrozenih. "Ovo je trebalo ciniti (briga o zivim ljudima), a ono ne ostavljati (gradnja i ukrasavanje hrama).

пре 3 часа, J_a_n_a рече

Generalno u mnogim stvarima se slažem s tobom, samo mišljenja sam da taj novac nije otišao za Hram završio bi ko zna gde, do siromašnih, bolesnih i onima koji je potreban sigurno došao ne bi.

1) Sv. Amvrosije Milanski izricito naglasava da se "od bezvernika i ljudi necistog lika i morala nikad ne uzima nikakav prilog, tj. sve dok se isti temeljno ne pokaju". Odatle se polazi. A onda se gleda ima li u tom-i-tom coveku zelje za promenom i radom na sebi, pa se, ako on to daje, uzima prilog.
2) Crkva, koja inace ima redovno puno priloznika i priloga, treba da podje od toga sto ima, i da od toga pomaze potrebite stalno. To je a) jer smo mi pravoslavni postavljeni za primer svima, so svetu, svetiljka sto na brdu stoji i b) da bi sav taj prilog Bog jos vise blagoslovio i umnozio. Jer On to moze i hoce, ali prvo trazi da se malo mi uljudimo.

Kad su jednog savremenog svetogorca pitali otkud mu toliko para, jer vide da svima koji mu dodju da bar ponesto, on kaze "ja sam, dete, sa Bogom sklopio dogovor - dogovorili smo se da on moj dzep drzi stalno punim, a da ja dajem i pomazem svima koliko god imam". To je istinska jevandjelska divota, prava svetost, koja treba da odlikuje ljude u Crkvi. Sve ostalo je ili sasvim i savrseno nevazno, ili jedno deset mesta iza ovoga.

[obi-wan]

пре 2 часа, Vanjah рече

Ovo je pogrešno jer je kritičan prostor za pojavu proizvoljnosti. Onda bi uvek moglo da se kaže: nećemo graditi, Crkva nije dovoljno živa. 

Samo Bog zna koliko je nešto živo.

Otprilike ovako kao ti sad rade i subotari: iscupaju jednu recenicu odnekud, a na sve ostalo zazmure.

Ako samo malo pazljivo pogledas, videces lepo da sam ja prilicno opsirno i u povecem pasusu potanko objasnio sta to treba da se radi na zivoj Crkvi, eda bi onda i zidana mogla da ima podlogu i opravdanje za svoju velelepnost. Pogledaj opet, sve tamo pise, nema potrebe da ponavaljmo ponovo isto.

[J_a_n_a]

пре 54 минута, obi-wan рече

E, ne tako. I to je isto krajnost. Zar je toliko tesko da se ide carskim putem? Nego kako nego treba da se zavrsava, ali po redu, poretkom koji je Bogocovek zauvek utvrdio svojim dolaskom. Ne na silu, ne preko reda, narocito ne preko tesko bolesnih i ugrozenih. "Ovo je trebalo ciniti (briga o zivim ljudima), a ono ne ostavljati (gradnja i ukrasavanje hrama).

Nisam mislila bukvalno da ne treba nego sam htela da ukažem ako se vodimo onom tvojom da ima bolesnih i onih koji stradaju, ima ih i uvek će ih biti, bar dok smo ovde u svetu, ako se budemo tim vodili nikad ništa nećemo ni počinjati a ne da završimo.

Kao što reče otac Nenad Ilić da im hram bude podsećanje da trebaju ga ga napune sa 10 000 ljudi koliko može da primi zapravo. Zato je dobro da je završen to smo prebrodili, ajde da vidimo šta može dalje da se uradi.

[J_a_n_a]

пре 1 сат, obi-wan рече

1) Sv. Amvrosije Milanski izricito naglasava da se "od bezvernika i ljudi necistog lika i morala nikad ne uzima nikakav prilog, tj. sve dok se isti temeljno ne pokaju". Odatle se polazi. A onda se gleda ima li u tom-i-tom coveku zelje za promenom i radom na sebi, pa se, ako on to daje, uzima prilog.

Sve to stoji, ali ovaj hram nije gradio AV, i to što je investirao nije iz svog džepa, ili misliš da su Koštunica i Tadić se temeljno pokajali a o komunistima iz 80ih da i ne pričam.

Lično mislim da Rusija nije pripomogla ne bi se ni završio skoro a mediji vole da predstave kako predsednik finansira hram u doba korone, više nego leba da jedu.

[Вилер Текс]

пре 48 минута, J_a_n_a рече

a mediji vole da predstave kako predsednik finansira hram u doba korone, više nego leba da jedu

Али зато кад држава финансира којекакве лгбтшкмдрзуфгхдр акције онда је то у реду па нек је куга и колера, земљотреси и потопи.

Хвала Богу да је храм готов.

Ово чинити а оно не остављати. То нам и сведочи наш Патријарх делом, само онај ко неће да види то не види.

 

[obi-wan]

пре 58 минута, J_a_n_a рече

Sve to stoji, ali ovaj hram nije gradio AV, i to što je investirao nije iz svog džepa, ili misliš da su Koštunica i Tadić se temeljno pokajali a o komunistima iz 80ih da i ne pričam.

Lično mislim da Rusija nije pripomogla ne bi se ni završio skoro a mediji vole da predstave kako predsednik finansira hram u doba korone, više nego leba da jedu.

Ne vredi. Trla baba lan. A ko je uopste rekao da su ovi pre kao se pokajali?

Covece, citaj/te vise otvorenih ociju, nemojte da zamisljate tekst. Ja sam napisao sta i kako treba da bude, kako su Oci radili i ostavili da radimo, a vi pojedini uporno spinujete pricu u nekom sasvim levom pravcu. Receno je vise nego dovoljno za svakog ko ima iole volje da razmisli o recenom. Aj` u zdravlje.

[J_a_n_a]

пре 18 минута, obi-wan рече

Ne vredi. Trla baba lan. A ko je uopste rekao da su ovi pre kao se pokajali?

Covece, citaj/te vise otvorenih ociju, nemojte da zamisljate tekst. Ja sam napisao sta i kako treba da bude, kako su Oci radili i ostavili da radimo, a vi pojedini uporno spinujete pricu u nekom sasvim levom pravcu. Receno je vise nego dovoljno za svakog ko ima iole volje da razmisli o recenom. Aj` u zdravlje.

Naravno da se nisu pokajali u tome i jeste štos, što su svi doprineli izradnji. I niko ne spinuje, razgovaramo, nemamo isto mišljenje i to je to.

I tebi sve najbolje.

[obi-wan]

Зашто је Новак Ђоковић архетипски Србин?

Не може да ангажује своје потенцијале ако није ванредно стање. Као што ни ми као народ не функционишемо како треба сем кад је најтеже.

Од почетка, од кад се појавио на тој сцени белих богаташа, кидао нам је живце напетим тренуцима у спорту у коме се сукоб одвија по три-четири хипнотичка сата. Тик-ток.

Било би му досадно да је све у реду, према прогнозама кладионица. Поготову кад је он најбољи. Што се осталим Србима ипак ређе дешава. Да буду у нечему најбољи. Ређе се дешава било коме.

Да Новак како би се мотивисао да противнику нешто форе -то би већ била гордост. И онда он не даје, него бива само он. Повремено лењ, засићен успесима, без мотивације. Србин. Док се не направи проблем, док не дође ванредна ситуација у којој мора ванредно да се потруди.

Руски Иља Муромец ће да спава на топлој пећи годинама. Док му сву земљу не отму, а онда ће да се пробуди, устане и разбуца противнике.

Срби немају ту медвеђу силу Иље Муромца, чак ни Краљевић Марко нема ту силу. Тежак и јак, са својим шестопером уместо садашњег Новаковог рекета - Краљевић Марко ипак је лаганији и бржи од Руса Иље, користи лукавства, савезништва, губи, али пронађе начин како да на крају победи.

Мајка га опомиње да се врати вери ка залута.

Сви Срби постану мајка Јевросима Новаку кад оде да медитира пред мечеве или окачи аметист, вере се по пирамидама да пронађе додатну енергију.

Али као и Краљевић Марко и Новак зна шта је оно најважније. Чува своју цркву. Ништа црквенији од осталих Срба, који су истовремено и црквенији од свих разумних народа - спремни да за своју веру кад заиста затреба и живот дају.

Због чега ипак један део Срба не жели да прихвати Новака као новог Краљевића Марка? Као што не желе да га прихвате као интернационалног витеза енглески, француски, амерички снобови?

И једни и други - због тога што испада из српског клишеа. Не запија се рујним вином и обожавањем себе, него вредно вежба ударање шестопером свог рекета. Као да није Србин него Немац.

Не прави се важан као сваки нормалан Динарац, него је љубазан и весео као неки отмени а скромни Француз.

Верује у остварење својих снова више него што то верују Американци који су измислили сан као животну мотивацију.

Неподношљив њима. А нама - само ако одбијамо чињеницу да нам је, без обзира на наше таленте, потребан огроман труд да успемо у свету који нас не воли. Који нас је прогласио за злочинце, дивљаке, варваре.

Погледајмо Новака како успева против енергије западне публике која је скоро увек усмерена против њега.

Гледајмо и учимо.

Е да је макар Новак митски лик као Краљевић Марко...

Него - ево га пред нама. Показује нам да је могуће.

И онда га неки и не воле.

Срби Срби га препознају и воле.

 

 

https://www.facebook.com/dakon.ilic

[obi-wan]

"Рече Господ Својим ученицима: сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима."

Ако нам ово зазвучи као грубо, као непраштање а позвани смо да праштамо, запитајмо се а како би могло другачије? Како би могло другачије а да се не затре слобода и не уништи озбиљност једног живота који имамо? Да ли би Христова љубав била у томе да у Царство Божије уводи и оне који Га не желе? Који га не воле? Па и на силу?

Христос нам нуди нешто што је пре Њега било немогуће. Али с Богом постати Бог могуће је тек ако заиста пригрлимо љубављу Бога. Ако га волимо "свим срцем својим, и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом."

Ми често не знамо да ли заиста неког волимо или волимо тек неку сенку своје личности, нешто што нисмо чак ни ми сами, него замућена слика коју граде наше страсти и жеље.

Зар можемо са Богом у вечност ако га не волимо изнад свега? И каква би то вечност била са Богом ког заправо не волимо него само очекујемо од њега да нам испуни жеље. Па и да нам да детињасто замишљено рајско божанско стање.

Објашњава нам даље Христос, рекли бисмо сурово, али ако не прогледамо промашићемо...

"Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан."

Ако не волиш Бога више него своје родитеље - онда ти у ствари не волиш ни своје родитеље. Ако не волиш Бога више него своју децу, онда ти заправо не волиш ни своју децу. Волиш себе, и то не чак правог себе него неког паразита који те само имитира и сакрива од тебе твоју суштину.

Не можеш сачувати повезаност ни са чим створеним и ни са ким ако не заволиш Вечнога Бога - извор сваке повезаности и живота.

А ако уопште покушаваш да волиш знаћеш да љубави ни према најрођенијима нема без мање или веће жртве, како је коме већ дато.

Па је нема ни према Богу.

Осим лепе жеље, да би те Бог препознао, да би би сам себе препознао као некога који жели вечно Царство Божије са Богом и свима које воли - не можеш без веће или мање жртве. Како коме већ Бог да.

Ето и о томе нам Христос говори у недељу пре почетка Апостолског (Петровског) поста."

 

[obi-wan]

 

[JESSY]

Ово је сад заиста већ превише.

Помињу се поновно увођења полицијског часа. Опет притисак, застрашивање...

Мислио сам као и многи да нећу више помињати ни тај вирус преко којег се уводи ново уређење света. Све о њему је постало излизано. Од настанка, супротстављања, употребе и злоупотребе, противречности, постојеће реалне опасности и претеривања.

...

Међутим, ове вести о појави неког новог делта вируса који највише орља у земљи са највише вакцинисаних, терају човека да искочи из коже.

Пола новозаражених тим делта сојем у Израелу су вакцинисани и ревакцинисани!

Па зар нису неки озбиљни лекари са искуством упозоравали да се не залеће са тим вакцинама и да ће у овим околностима управо преко вакцинисаних моћи да дођу нови јачи сојеви вируса? Њихов сценарио као да је почео да се одвија од слова до слова.

А естаблишмент и светски и наш, `интелектуалци`, `рационални образовани људи`, све време се ругају оваквим прогнозама. И одбацују све што не долази из `мејнстрим` извора. Све проглашавају параноицима и `антиваксерима`. Изоловање и подсмевање свима који другачије мисле.

А шта је сад ово?!

Само да се надамо да је ово само још један сензационалистички огранак мутљага који је направио биолошки и пре свега психолошки светски рат. Мада се појављује из више извора.

Мислим да људи не би поднели поновно малтретирање. Ипак смо људи.

Молим вас да се разумемо. Кад објавим овако нешто - уопште нисам имао намеру да правим грађански рат између вакцинисаних и невакцинисаних. Нити ми је занимљиво да се ту такмичимо у памети, подацима и веровањима. Једноставно - до сада сам увидео у овом хаосу колико као појединац не могу ништа, па ми је макар мала утеха да поделим са неким своје емоције и да видим да нисам баш потпуно усамљен. Да ће можда, само можда у некој прилици постојати критична маса која ће се одупрети даљим могућим злоупотребама и манипулацијама. А како - то је већ питање за себе. Много тога сад већ вређа елементарну интелигенцију. За почетак - да има таквих људи који се опиру бујици подразумевања већ ми много значи.

 

https://www.facebook.com/dakon.ilic

[JESSY]

Повезивање. Повезаност. Љубав.

Кад нам је Христос рекао да је циљ да волимо и своје непријатеље, није нам постављао моралне задатке.

Само нам је указао где је највећа близина Богу.

Све што нам Христос говори, све што нам Црква нуди - своди се на повезаност. Љубав - повезаност. Повезаност са свим људима, без обзира да ли они нас воле или не - највећа је повезаност. Божанска.

Циљ појединачног човека је чврста повезаност са Богом, који тада човека и усваја. Пре те највише повезаности имамо могућност да остваримо многе мање, али суштински важне повезаности. Са људима око нас, са природом и целим створеним светом. Повезан са свим створеним је човек Божији, човек свет.

Људи не могу да живе без повезаности. Деца без повезаности, било са мајком, било са неким ко ће преузети њену улогу, затим било са породицом или групом у којој расту, не могу да преживе или преживе и живе са тешким емоционалним оштећењима.

Највећа казна затвореницима је - самица. Драстично укидање повезаности. Највећа казна у старим временима била је изгнанство. Прекидање повезаности које су изаткале човеку живот.

Утолико је страшнији и величанственији подвиг људи, мушкараца и жена, који су живот провели у добровољном изгнанству по пустињама и пећинама. Неки од њих у самицама које су добровољно организовали као затворници. Али они су се у тај подвиг упуштали да би ступили у чвршћу повезаност са Богом, који је повезаност сама.

И кад су се тако изоловали да се повежу, постајали би повезани са целим светом, са свим људима. И људи су то осећали. И хрлили им, враћали их у свет да послуже свима са новостеченим знањем повезаности.

Кад се Христос вазнео назад Оцу, он обећава ученицима Духа Светог који ће их чувати у повезаности која надилази ону крвну, породичну. А нема ничег значајнијег за успостављање пуног живота од породице, од повезаности која се у њој учи и стиче. Да ли ми користимо могућност коју нам Дух Свети даје изнад само природних повезаности то је до нас. До наше слободе. До наших жеља.

Значај и божанственост повезаности се најлакше уочава кад је пред нама не само да успоставимо хоризонтално повезивање са свима, па и непријатељима, са онима који сада деле земљу са нама, него и по временској скали са онима који су живели пре нас, умрли пре нас, и са онима који се још нису родили. То може само са Богом и у Богу који је изнад времена и простора.

Само људи који у некој меру остваре и овакву повезаност могу одговорно водити активности и у садашњости.

Упокојени. Преци.

Неки сасвим као бледе слике, неки које смо запамтили као деца пре него што их је од нас одвојила граница смрти, неки које смо недавно изгубили - успостављање повезаности са њима је наша борба са смрћу, са изолованошћу, усамљеношћу, учвршћивање вере у Бога који нам је обећао могућност вечне живе повезаности, размене која нас испуњава, у непојамној радости Божије љубави.

Ако не можемо с поверењем у Бога задржати здраву повезаност са онима од којих нас је смрт раставила и са онима који су живели пре нас, жртвовали се за нас не познајући нас, научити да макар по нешто жртвујемо за оне који ће живети после нас, онда је све само лепа прича.

А нама није довољна прича. Нама је насушна потреба - повезаност. Отуда породица, отуда пријатељи, отуда народ, отуда незаборављање предака и размишљање о потомцима, па тек онда кад ту научимо повезаност - наравно и повезивање са свим људим на свету. И са свим живим.

Са Богом почнемо и са Богом завршимо тамо где краја и нема.

[JESSY]

"Рече Господ: светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама!"

Наше око хвата мали видљиви део таласа којима је прожета читава творевина.

Прихвата светлост одбијену од предмета. Божијом премудрошћу различите таласне дужине одбијене светлости доживљавамо као различите боје. То нам допушта да уживамо у лепоти Божије творевине.

Око је симбол нашег додира са створеним светом, место нашег сусрета са зрачењем свега око нас. Капија.

Опет нам Христос кад хоће да нам приближи невидљиво а најдрагоценије говори кроз симболе.

Симболично - око је и капија кроз коју примамо и нестворену светлост Божију, обично невидљиву а начелно доступну и онима са оштећеним видом.

Иза спољашњости и људи и свих бића и предмета сија невидљиво светло смисла свега што је Бог створио.

Ако не умемо да видимо иза спољашњости од које се одбија само делић видљивих таласа око нас - често промашимо смисао.

Ако се задржимо само на оном што примамо из света на основу спољашњости, облика и боја, лако се можемо заглавити у духовно лошим стањима.

Поготово је то проблем кад гледамо људе и њихове акције искључиво на основу појавног, а према нашим природним инстинктима.

Наравно да је пожељно да злобу, непријатељство, агресију, глупост, било коју потенцијалну опасност за нас саме или наше ближње на време уочимо и да се ако треба и боримо против њих.

Али ако заборавимо да иза злобног, непријатељског, агресивног или глупог бића постоји светлост Божијег створења које се болешћу скврчило и само себе изгубило иза сопствених погрешних активности - прети опасност да прогласимо свет само местом зла, па и да се сами заразимо болешћу коју видимо.

Осим видљивог, морамо увек бити отворени за невидљиво. Духови поднебесја не могу нам заклонити светла Божија Небеса сем ако ми на то не пристанемо.

Видљивом тамом замрачити светло живота, љубави и смисла, нужно води победи таме и у нама самима. Било да је прихаватамо свесно и богоборачки или постајемо само њене несвесне жртве.

Таме има у свакоме од нас, а шта ће с нама бити ако је не осветљавамо Божјом светлошћу, већ само допуњујемо тамом споља?...

И то су Христове речи само на почетку оног делића Јеванђеља које слушамо на овонедељној литургији.

Довољно да само о томе данима мислимо и заувек запамтимо.

А даље нас опомиње да не можемо истовремено служити Богу и мамону. Да се наравно можемо бавити стицањем новца, па чак и да нам то буде међу најважнијим делатностима, али само ако све време не заборављамо да пре свега треба да служимо Богу који нам је дао Богочовека. Да стичући то не заборавимо. Да не претворимо људе око нас у мамонове фигурице.

Да кад дођу тешке ситуације избора ипак изаберемо Бога, а не мамона.

Храбри нас даље Христос подсећајући нас да нам не буде главно у животу брига како да се обучемо и исхранимо. Неће нас Бог напустити као што не напушта своју творевину.

Птице небеске нити сеју нити жању а Отац небески их храни.

Љиљани у пољу нити се труде нити преду а лепше се обучени од цара Соломона.

Наравно да се морамо старати, неки од нас и веома напорно, да хранимо и облачимо себе и своје породице, али брига и у најгорој немаштини неће нам ништа добро донети. А поверење у Бога и у људе кроз које Бог делује и у нас саме кроз које Бог може да делује, храниће нам душу, чуваће нас у животу и помоћи нам да дођемо и до земаљске хране...

А брига која ће нам заклонити светлост Божију, не може нам донети ништа осим таме.

Отац Ненад Илић

[JESSY]

Бахатост је постала велико искушење у јавној комуникацији.

Бахатост се годинама код нас рекламира из врха власти, али њени корени су дубљи.

Кад погледам листу људи које сам током морао овде на ФБ да блокирам истичу се посебно две групе.

Бесни побожни и бесни атеисти. Једни не могу да поднесу људе, други не могу да поднесу Бога. И једни и други имају због тога проблем са богочовечанским организмом - Црквом.

Међутим, највећи број оних са којима сам прекинуо комуникацију су једноставно бахати.

Бахати жуде за тим да буду блокирани, то им дође као одликовање. Због тога увек оклевам пре него што бахатима и ја доделим одликовање по које су дошли. Пошто је бахатост занована на неравнотежној процени сопствене личности - сујети, она обично тежи и гордој самоизолованости.

Бахатост глуми неустрашиву отвореност а иза ње се крије кукавичлук пред суочавањем са стварношћу, и избегавање ризика блиског контакта са другима, разумевања других, прилагођавања у одређеној мери другима.

Паника несигурног личног идентитета се представља као неустрашива самосвојност.

Да ли је експлозија бахатости отпуштање вентила притиска који праве лоше околности и сумњиви развоји, или само тровање јавног простора које ће довести до великих сукоба, остаје да видимо.

[JESSY]

Ученици у лађи. Почиње олуја.

А онда им по води прилази Исус!

Наравно - уплашили се. Мисле да је нека утвара.

"Не бојте се, ја сам, не плашите се!", кажи им Он.

Петар проговара као и увек први, срцем:

"Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води."

Петар, Стена, верује. Верује да Христос може све и да и он са Христом може све. Због тога је он стена на којој ће Христос подићи Цркву.

И кад му Христос каже "Ходи" - он с пуно поверења закорачи и прохода по води!

А онда му подивљала природа, силни ветар, заклони Бога.

И смртно биће - врати се у сопствену ограниченост.

Уплашио се. Као што би се уплашио свако од нас.

Почне да тоне.

Али Петар иако у страху и суочен са сопственом слабошћу и даље верује.

"Господе, спаси ме!", виче Петар кроз олују.

И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: "Маловерни, зашто посумња?"

Одмах је Господ услишио Петра, стену вере. Јер Петар му је веровао. Колико је могао. Свим срцем. Иако је природа у њему и око њега у тренутку превладала, он је знао да је Бог изнад природе.

Христос уводи Петра назад у брод и олуја се умирује.

Да. Кад бисмо имали вере колико зрно горушичино, померали бисмо планине и ходали по води.

Немамо је. Ако бисмо је имали - били бисмо већ с Богом богови.

Али иако слаби људи, `маловерни` увек можемо пуног срца, са искреном љубављу да завапимо "Господе, спаси ме!"

И Господ ће урадити оно што је тада најбоље за нас.

Спашће нас - ако ми то заиста желимо. А како ћемо бити спасени - зна Он, ми не знамо.

Пред Петром је било још много тога што је требало да уради. Многи су спасени баш у тренутку земаљске смрти. А многима је чудесно земаљски живот продужен.

Колико у ком тренутку сваком од нас остаје живота овде на земљи - не знамо.

Вером можемо само да слутимо да ћемо бити спасени. Да ћемо заувек остати са Богом и свима које волимо.

"Господе, спаси ме!"

И Господ пружа руку спасења.

Уводи нас у брод вечности - Цркву.