Вести са Косова и Метохије

[александар живаљев]

Народне кухиње хране две хиљаде гладних душа

Д. З. | 21. септембар 2016.

Код витине отворен погон за пастеризацију воћа и поврћа. Погон финансирали Канцеларија за КиМ и „Солидарност“

Марко Ђурић,владика Артемије и Арно Гујон на отварању погона у Могили

 

КЛОКОТ - Погон за пастеризацију воћа и поврћа организације "Мајка девет Југовића", у оквиру Епархије рашко-призренске у Могили, код Витине, чију су изградњу финансирали Канцеларија за Косово и Метохију и француска хуманитарна организација "Солидарност за Косово", помоћи ће откупу њихових пољопривредних производа и упошљавању младих, али и раду Народних кухиња, које хране око 2.000 угрожених особа у овом делу Космета.

Директор Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић, изјавио је да је Влада Србије за овај пројекат издвојила око 3,8 милиона динара.

- Наш циљ је да се заокружи самоодрживи пројекат пољопривреде, којим се обрађује преко 35 хектара земље и помогну наши земљорадници, којима поврће и воће пропада - истакао је Ђурић.

НВО "Солидарност за Косово", на чијем је челу хуманитарац Арно Гујон, издвојила је 89.238 евра за изградњу објекта и куповину машина.

- Ово је први погон за пастеризацију, који ће се користити у хуманитарне сврхе и финансирати 11 радних места, а тиме ће и једанаест породица моћи да живи од свог рада, а не од помоћи других - рекао је Гујон приликом отварања погона.

 

[сведок]

6 hours ago, александар живаљев рече

Народне кухиње хране две хиљаде гладних душа

Д. З. | 21. септембар 2016.

Код витине отворен погон за пастеризацију воћа и поврћа. Погон финансирали Канцеларија за КиМ и „Солидарност“

Марко Ђурић,владика Артемије и Арно Гујон на отварању погона у Могили

 

КЛОКОТ - Погон за пастеризацију воћа и поврћа организације "Мајка девет Југовића", у оквиру Епархије рашко-призренске у Могили, код Витине, чију су изградњу финансирали Канцеларија за Косово и Метохију и француска хуманитарна организација "Солидарност за Косово", помоћи ће откупу њихових пољопривредних производа и упошљавању младих, али и раду Народних кухиња, које хране око 2.000 угрожених особа у овом делу Космета.

Директор Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић, изјавио је да је Влада Србије за овај пројекат издвојила око 3,8 милиона динара.

- Наш циљ је да се заокружи самоодрживи пројекат пољопривреде, којим се обрађује преко 35 хектара земље и помогну наши земљорадници, којима поврће и воће пропада - истакао је Ђурић.

НВО "Солидарност за Косово", на чијем је челу хуманитарац Арно Гујон, издвојила је 89.238 евра за изградњу објекта и куповину машина.

- Ово је први погон за пастеризацију, који ће се користити у хуманитарне сврхе и финансирати 11 радних места, а тиме ће и једанаест породица моћи да живи од свог рада, а не од помоћи других - рекао је Гујон приликом отварања погона.

 

Овај ми Владика са слике не личи баш на Артемија

[RYLAH]

4 minutes ago, сведок рече

Овај ми Владика са слике не личи баш на Артемија

У праву си, није он. Артемије више није ни монах, нити се зове Артемије, а отишао је са КиМ и напустио народ и испразнио манастире.

[сведок]

Али пише у потпису фотографије, очигледно лапсус

[RYLAH]

Управо сада, сведок рече

Али пише у потпису фотографије, очигледно лапсус

Извини брате, свакакви нам долазе овде, не мож човек више да похвата све

Извини опет, брате.

[александар живаљев]

Од Хотачке Метохије Стефана Немање до села Велике Хоче у 21. веку или (не) заштићене зоне

 

 

 

    

 

У једној метохијској котлини, сакривено од пута који из Ораховца води за Суву реку, налази се село Велика Хоча. Још из старих времена, име овог села провлачи се кроз списе и хрисовуље, да би и данас постојало, борећи се са свим недаћама новога века. Од неписаних трагова у предању да је добила име по великом броју отаца, монаха и свештеника, па преко првих сачуваних записа у Хиландарској повељи којом између осталих села, велики жупан Стефан Немања, Хиландару даје и ,, обе Отче у Призрене“, Голема Отча, Голема Оча, и Велика Хоча, живи до данашњега дана. Усамљена, удаљена од места у којима после најновијих прогонстава и сеоба опстају преостали косовско-метохијски Срби, везујући се за горњи, још увек добрим делом српски Ораховац, Велика Хоча живи свој живот. Међу средњовековним светињама, старим кућама, кулама и споменицима, под крошњама стогодишњих липа, храстова и ораха, крај извора сеоског врела, на њивама и у виноградима, броје дане, месеце и године становници овог села, и чекају боље време, које никако да дође. Њихови погледи су упрти у Небо, где станује Онај, који их чува и од Којег једино очекују помоћ, и окружени светињама које су им преци оставили у аманет, на чување. И по тим светињама позната је надалеко, а неки је због њих називају и Метохијском Светом Гором. Тринает цркава и црквишта распоређених свуд уоколо, и у селу, тринаест слава које сељани славе окупљајући се око светитеља којима су посвећене и узносећи им молитве. И не само мештани Велике Хоче већ и они који у њу дођу из близа и далека.

 

 

    

 

Прва светиња која посетиоце и поклонике дочекује на брду с леве стране пута при уласку у село, посвећена је Светом Јовану Крститељу, усековању његове главе. Зато је у неким старим списима забележена као црква Светог Јована- Главосек. Мала, бела црква, са обновљеним конаком, чије звоно за празник распевава Хотачку Метохију, не може да избегне поглед путника и посетилаца Велике Хоче. По летописцима је једна од најстаријих цркава у овоме селу. Изграђена је пре 13. века. На зидовима у унутрашњости цркве видљива су два слоја живописа. Један је из 14. века, пре страдања светиње од пожара, а други из периода између 1561- 1577. године, када је црква обновљена, поново осликана и урађен иконостас. Други слој фресака је до данас очуван на површини од око 70 метара квадратних. Између осталих на зиду с десне стране од улаза, у припрати, налази се прелепа фреска на којој је приказан детаљ из житија Свете Марије Египћанке – њено причешћивање у пустињи. Од 2005-2010. године под руковођењем, настојатеља, протосинђела Мирона, обновљен је манастирски конак, уређена црква, засађен виноград. А после његовог одласка у другу епархију, бригу о цркви и имању је преузео архиђакон Кирило, монах дечански, а црква са имањем је постала метох манастира Дечана. Литургија се у њој служи на празнике посвећене Светом Јовану, а саборује се на Васкршњи уторак.

У подножју брда на којем се налази црква Светог Јована од 2009.године, све који улазе у Велику Хочу, дочекује својеврсни зид плача, споменик са уклесаним именима 84-оро убијених и киднапованих Срба из ораховачке општине у периоду од 1998-2000. године. Чесма на којој се уморни и жедни напију воде, извире из самог споменика, и опомиње да су ти људи, та имена, не било чија, већ имена оних који су пострадали само зато што су желели да опстану на свом кућном прагу.

 

 

    

 

Путем који се вијуга кроз село, стиже се до сеоског трга. А на тргу са једне стране се уздиже здање Дечанске винице, а с друге Парохијски дом и црква посвећена Светом архиђакону Стефану. Пуне три деценије ту је домаћин, парох великохочански, протојереј ставрофор Миленко Драгићевић са попадијом Радмилом. Уводи посетиоце у цркву и прича њену историју, о којој су трагове оставили разни записивачи. По једнима је црква врло стара и вероватно зидана пре XIII века на темељима старије цркве. По другима су у њој установљене три фазе изградње: прва је из XIV века; средња из друге половине XVI и трећа из XIX века, то јест из 1853. године, када је рестаурирана цела грађевина и озидана припрата. У цркви постоје два живописа, од којих је старији, вероватно из XVI века, сачуван у фрагментима и новији из 1864. године који покрива готово све зидне површине. Последњи живопис је радио дебарски сликар Јосиф из Лазаропоља.

- Ово је саборна црква у селу и у њој редовно служимо литургију, недељом и празницима - каже отац Миленко. Црква има богату ризницу књига, црквених сасуда и икона, међу којима се истичу две ретке седефне иконе и бакарни тањир из 1601.године. На тањиру је урезан натпис,,от Архангела Гаврила во храм светоме Николае у Голему Очу“.

При изласку из цркве, отац Миленко показује још једну цркву, тамо у подножју дечанских винограда, у средини сеоског гробља.

 

 

    

 

- То је црква Светог Николе. Помиње се 1282.и 1309. године у повељама краља Милутина. У цркви је пронађена надгробна плоча монахиње Марте, мајке челника Градислава Сушенице - прича отац Миленко, док води намернике кроз Михајловића и Гарића улицу до ове светиње. У рукама му велики кључ којим откључава стара дрвена врата на цркви. Иако у цркви нема струје, и светлост допире у унутрашњост кроз један једини прозор, чији се дрвени капак отвара изнутра, фреске на зидовима, привлаче пажњу својим плаветнилом. На западном зиду је живопис, који по стилским одликама припада времену цара Душана. Претпоставља се да је ктитор сликарства био Градислав Сушеница. Међу сценама из циклуса светог патрона је композиција на којој се Свети Сава и свети Симеон Немања клањају икони Богородице са Христом. После обнове у XVI веку црква је поново осликана. Изнад зоне стојећих светитеља су попрсја у медаљонима и циклуси Великих празника, Страдања Христовог и св. Николе, док су Богородичин акатист, Христова чуда и параболе и Страшни суд илустровани у припрати.

 

 

    

 

- Познати сликар и песник Зограф Лонгин је 1577.године насликао три иконе на иконостасу: Христа Сведржитеља, Богородицу Одигитрију и Св Николу, којег смо видели у цркви Св. Стефана - наставља прота. Радови на конзервацији живописа извођени су у периоду 1970–1975, а ове, 2015. године је урађена рестаурација цркве, урађена дренажа, промењен кров. Мислили смо да је то мала црква, али кад се радила дренажа, ми смо видели да је она укопана пет и по метара у земљу. И земља те темеље чува, као што чува и ове мештане Велике Хоче, који су под земљом, око цркве. Ето видите, около ове цркве, почивају генерације, и генерације становника Велике Хоче. И зато ја увек кажем да се житељи Велике Хоче не могу пребројати, јер их има и на земљи и под земљом. Земља чува некадашње житеље Велике Хоче до Васкрсења, које чекамо и надамо се да ће доћи.

 

 

    

 

Путем кроз Бркића улицу, пролазећи поред старе хаџи - Бркића воденице, у западном делу села, излази се пред цркву Свете Недеље. Скривена високим каменим зидом и боровима који се уздижу у небо, ова црквица окупља вернике само на свој празник. По сведочењима мештана подигнута је на развалинама старе цркве у 19.веку. Претходна црква из 13. века на том месту је спаљена од Турака у 17. веку.

Мањи кључ који у рукама носи отац Миленко, откључава врата црквице Свете Ане. Они који не знају, мисле да је црква Свете Ане у школском дворишту, али по старим тапијама, школа је подигнута у порти Св. Ане, па зато колектив школе планира да школу преименује. Како ће то лепо да звучи: ОШ,,Света Ана“ кажу деца која трче по дворишту око цркве. Колико се само деце научило читању и писању у овој школи, колико је научило да броји и рачуна. Света Ана зна многе њихове тајне, а толико пута им је помогла да добију бољу оцену, ако су је замолили, целивали њена врата или убацили који динар кроз прозорче. По предању, које се чува међу мештанима овога села, цркву, која је постојала у средњем веку на овоме месту, су Турци срушили и место ње подигли џамију. После ослобођења од Турака 1912.године, Срби су срушили џамију и опет подигли цркву. По подацима из записа Петра Костића, професора Призренске богословије, садашњу цркву је обновила Ванка, удова Јована Зивгаревића из Велике Хоче. У овој цркви се служи Литургија само на њен празник 7. августа када се много народа окупи, али јој верници, као великој молитвеници пред Богом, долазе и обраћају јој се за помоћ у разним немоћима и других дана. Много пута је ова светиња и чудотворила, па је било случајева да су бездетни парови, после дугогодишњег живота у браку, обративши се Св. Ани добили пород.

 

 

    

 

Корачајући још једном сеоском улицом, пролазећи поред Господарске куће, Сараја, у којој су изложени стари предмети, делови намештаја и ношњи из прошлости села, као и велика збирка уметничких слика насталих на ликовним колонијама од 2002. до данашњих дана, стиже се до цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке, која се налази на месту између Маниташевића и Столића улице. У порти ограђеној ниским зидом, са свих страна око цркве, као да извиру из земље, налазе се камени, надгробни, споменици у облику крста или са урезаним крстом. По неким записима црква Светог Луке је зидана на старим темељима у 16. веку. Не зна се тачно када је разорена, али се претпоставља да се то десило средином 19.века. Данашња црква је подигнута на развалинама 1983. године. Исте године је и освећена. Нажалост у цркви данас нема фресака, мада се мештани сећају да је било остатака фресака на зидинама оне пређашње, порушене цркве. Постоји и сведочанство у капиталном делу,, Записи и натписи“ Љубе Стојановића, где пише да су на унутрашњим зидовима постојала два угребана записа из XVIII века. На једном је писало:"Зна ти се /когда дође еромонах исаија Девич /ки/ брати вино по Хочи". Из њега се види да је виноградарство у XVIII веку било развијено и да је Хоча у то време имала присну везу са Девичом.

Пут иде даље кроз село. Док се с леве стране простире цела Мицића улица, пролази се поред старих Столића и Спасића кућа. Ту пролазници обично застану крај древних грађевина, а понеки уђу у калдрмисану и лозом прекривену, порту Хаџи - Спасића куће. Дрвено степениште води до старог чардака, са којег се улази у Јерусалимску собу. По причи домаћина Милоша Спасића, његов чукундеда је ишао на хаџилук са браћом Стошом и Спасом, чија су имена урезана у кандило постављено пред великом иконом донетом из Свете земље 1865. године. Те године је по породичном предању, а по угледу на куће и собе у Јерусалиму, направљена и ова Јерусалимска соба у њиховој кући. Велика икона из Јерусалима је добила место у посебно застакљеном месту у зиду, а поред иконе и остали предмети донети са хаџилука: сребрно кандило са урезаним именима хаџија, свеће запаљене од благодатног огња на Христовом гробу, чаша из које се и данас наздравља за крсну славу породице Спасић, Светог Николу, венац исплетен од трња израслог на Христовом гробу. До купатила у соби је, што је било ретко у овим крајевима у то време, цевима стизала топла вода, из друге просторије где се загревала.

- Друга икона донета са хаџилука се данас чува у капели Светог Трифуна-казује млади Сима Спасић, који је на рођењу добио име свог претка хаџије.

После чаше домаћег црног вина и разговора са гостољубивим домаћинима, поклоници настављају даље, како би стигли и до осталих знаменитости Велике Хоче. Спуштајући се низ Долашевића улицу, поред старе ађа Љубе Патрногића куће, стиже се до Куле Лазара Кујунџића. Веровало се, да је Кула назидана на темељима цркве Светог Спаса, а ту је 1905. на Спасовдан погинуо Лазар Кујунџић са својим комитама. Кула је и освећена после обнављања 1939. године, на Спасовдан, и посмртни остаци ратника за ослобођење, пренете су у гробницу унутар куле где и данас почивају. Да је Кула на темељима цркве Светог Спаса подигнута није потврђено, али је међу мештанима, као и у историји остала забележена прича о Лазаревој мајци, која је после погибије сина и осталих четника, била позвана од стране Арнаута и Турака у двориште куле. После инсистирања да призна да је тело мртвог јунака тело њеног сина, она је скаменила срце, и рекла чувену реченицу: -Не ово мој син неје, али благо мајке која га је родила и ја ћу место ње да целивам овога јунака!“ Знала је мајка да ће Турци запалити и Велику Хочу и сва околна места, ако се сазна да је неко од погинулих комита из тога краја.

 

 

    

 

А само стотинак метара ниже у Ђуричића махали налази се црква Светог Илије. Некада се оздол улазило у село, путем који је доводио путнике из Призрена, па је црква била на улазу у село. Сматра се да је подигнута у 14. веку, а срушена у 18. веку.Око цркве је било имање од два хектара. После Другог светског рата део црквеног поседа је национализован. Црква је обновљена 1987. године, а ктитор је Љуба Чукарић из Велике Хоче. Црква је изграђена у подножју брдашца на којем су били стари темељи. Отац Миленко се сећа да је само једном служио литургију на црквишту, а потом је црква обновљена.

- Овде служимо литургију на Св. Илију, али и вечерњу на Васкршњи понедељак - прича отац Миленко. То су сеоске цркве, а остало су црквишта. Црквиште Светог Петра се налази с десне стране старог пута ка селу Зочишту, у месту Мијачин дол. То је била црква посвећена Светом апостолу Петру, која је по записима постојала још у 16.веку, а по предању срушена у 18.веку.

И заиста, сакривено од очију пролазника високим брестовима и ониским растињем, налази се црквишете Светог Петра, до којег се из села стиже колским путем, који мештани називају ,,дубок пут“ јер се снег који ту падне дуго задржава.

На месту где је данас црквиште Свете Пречисте по предању је била најстарија црква на тргу у Горњој, Големој, данас Великој Хочи. Пошто је Голема Оча била центар Хотачке Метохије коју је Стефан Немања поклонио Хиландару у својој Даровној повељи 1198.године, верује се да је култ Пресвете Богородице пренет из Хиландара у Велику Хочу и црква посвећена Ваведењу Мајке Божје, заузела најважније место на Хочанском тргу, тј. у центру Хиландарске Метохије. Ових дана се крај црквишта може видети овелика гомила камења. Волео би великохочки прота, да се ова црква обнови. Свој предлог је изнео блаженопочившем Патријарху Павлу, док је био епископ рашко-призренски. Тада се са градњом није кренуло, али отац Миленко се нада да ће се са обновом ускоро кренути како би народ овог села имао место где ће узносити молитве Мајци Божјој.

До црквишта Светог архангела Гаврила, посетиоци, а и сами мештани ретко одлазе. Оно се налази међу њивама у атару Велике Хоче, с десне стране Врелског потока, окружено храстовима. Доградња Светоархангелске цркве извршена је у XVI веку на темељима старе цркве из ХШ века. Не зна се када је опет разрушена. Бакарни дискос из те цркве чува се у цркви Св Стефана. Једном је само за ових тридесет година службовања у овом селу, у њој служио литургију прота Миленко.

-А некада је ту био манастир, један од три које је имала Велика Хоча(Светог Николе, Св. Јована и Светог Архангела Гаврила) - прича посетиоцима. Кад прођу до својих имања, мештани се прекрсте и помоле Светом архангелу Гаврилу. Он чува село са те стране, а недалеко од овог црквишта, на брду у атару Рид налази се и црквиште Свете Петке. Једино тамо нисам ни једну литургију одслужио. Али, Света Петка је својим молитвама присутна у Великој Хочи, народ је много поштује.

И тако, од светиње до светиње, од предања до записа и Хрисовуља, окрене се круг у Великој Хочи и око ње. Једна за другом светиње се нижу и ослањају једна на другу. Њих седам читаве, рушене, кроз векове, али и обнављане. И још четири у развалинама. А у списима се спомињу 13. Код неких записивача су то и цркве Светог Арсенија и Светог Спаса. Њих се најмање мештани сећају, тј, многи и не знају да су постојале. Отац Миленко је слушао од неких старијих Великохочана да је постојала црква Св. Арсенија. Никад није видео развалине, те светиње, али је можда била недалеко од Свете Петке, на њиви, која се у старим тапијама манастира Пећке Патријаршије помиње као ,,Арсенијева њива“. А Свети Спас? Осим предања да је Кула Лазара Кујунџића подигнута на развалинама цркве Светог Спаса, постоји још једно предање да је Светом Спасу био посвећен манастир у селу Избиште, које као насељено место данас не постоји, али се тај топоним сачувао у атару села Зочиште. Прецизних записа о ове две цркве нема, али се и једна и друга налазе на списку цркава у Великој Хочи које у свом извештају са теренског истраживања на подручју Метохије, у лето 1968. године, спомињу професори и сарадници Филозофског Факултета и Историјског института САНУ.

 

 

    

 

У последње две деценије у цркве Велике Хоче се убраја капела посвећена Светом Трифуну која се налази у порти Дечанске винице. Ту се служи Литургија на Трифундан, дан виноградара. У њој се чувају сакупљене иконе, богослужбени предмети и фрагменти фресака из околних цркава и манастира који су преживели рушење. Ту су и неки предмети, крстови и иконе из Свете земље, што потврђује да је поклоништво поштовано још из времена Светог Саве и да су иконе и предмете мештани доносили са хаџилука. А опет Дечанска виница која се истиче међу осталим сеоским виницама, свој процват је по записима доживела у време цара Душана када је из ње виноводима вино текло до Душановог двора у Призрену. Данас вино дечанско путује у разне делове Србије и света и проноси благодат и укус грожђа из манастирских винограда о којима уз помоћ мештана, брине дечански монах Марко.

  И једном речју од кућа и светиња до споменика и вина, сеоским путевима и стазама, поклоници и житељи Велике Хоче негују и чувају традицију овог дела Метохије, до неког новог доба када ће Голема Оча бити опет центар велике Хотачке Метохије, као у доба великог жупана и светитеља српског Стефана Немање, потоњег Св. Симеона Мироточивог

Оливера Радић

 

 

[александар живаљев]

Мојковчани за Метохију

Од ИН4С -17 марта, 2017

 

 

 

Удружење грађана „Мојковчани“ организује 15. априла 2. Васкршњи турнир у малом фудбалу под мотом „Мојковчани за Метохију“.

Турнир ће се одржати на теренима на Горњем Мојковцу.

Средства прикупљена на турниру биће донирана за вртићу у селу Бање, у Метохији.

„Сваким даном се морамо трудити да постанемо бољи људи, нарочито када дођу наши велики празници, који су синоним за слогу, солидарност, љубав… С тим у вези, ми нијесмо заборавили наше сународнике у Метохији, који живе у веома тешким условима, зато ћемо сва прикупљена средства донирати вртићу у селу Бање, који броји 27 дјеце. Позивамо све људе добре воље да се придруже акцији, чији ће врхунац бити турнир у малом фудбалу. Дођи, помогни, пријави екипу! Сви заједно!“, саопштили су организатори.

 

[александар живаљев]

Нови документарац о Космету у француској продукцији (ВИДЕО)

Од ИН4С -18 марта, 2017

 

 

 

Ове недеље објављен је најавни видео за документарац о српском културном и религијском наслеђу у јужној српској покрајини Косово и Метохија.

Документарац је урађен у француској продукцији, на француском језику и уврстио је свједочења бројних аналитичара и житеља Космета.

Режију потписују Еди Викен и Ивон Берторело.

Филм ставља се акценат на важност православне хришћанске традиције у српској покрајини, али и упозорава да је хришћанство на Косову и Метохији у опасности.

 

[александар живаљев]

У Грачаници и Косовској Митровици обележена тринаеста годишњица Мартовског погрома

18. Март 2017 - 21:26

Тринаеста годишњица Мартовског погрома над Србима на Косову и Метохији обележена је 17. марта 2017. године служењем парастоса жртвама насиља у манастиру Грачаница.  Парастос је служио архијерејски заменик архимандрит Иларион Лупуловић уз саслужење свештенства приштинског архијерејског намесништва. Потом су се присутни упутили у мирној шетњи до споменика несталим Србима на Косову и Метохији где је положено цвеће.

Годишњици су присуствовали чланови породица настрадалих Срба као и представници породица чији су чланови киднаповани и још се воде као нестали.  Поводом облежавања мартовског погрома у Грачаници су били и представници Владе Србије, Канцеларије за Косово и Метохију, Министарства спољних послова, Комисије за расветљавање судбине несталих особа.

Поводом годишњице мартовског погрома у галерији Дома културе „Грачаница“ отворена је изложба „Насликај ми Призрен“, а у великој сали одржана академија „Да се не заборави“ у организацији Удружења киднапованих и несталих. Са академије је поручено да се насиље 17. и 18. марта 2004. године не може и не сме заборавити.

У име Епархије рашко-призренске окупљенима се обратио игуман манастира Драганац отац Иларион: -Данас обележавамо догађај који је производ бруталности и зла. Сабрали смо се да се помолимо за спасење и посведочимо да је живот јачи од смрти, да сведочимо да је сила љубави јача од свега онога што уништава и посведочимо и да се трудимо да немамо мржње ни према коме, да добрим побеђујемо зло, казао је отац Иларион.

Заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију г. Жељко Јовић је поручио: -Нико не може да нам узме право да се сећамо свих жртава, запаљених цркава, као и право да тражимо истину.

Заменик премијера Косова г. Бранимир Стојановић казао да је 17. марта 2004. године „требало да нам задају коначан ударац за све оно што нису успели да униште“ -Као народ који има велико трајање на овом простору, памтимо многе завршне и коначне ударце, али памтимо да након сваког од тих страдања увек долази ускрснуће и да оно што је за зликовце био наш крај, за нас био наш нови почетак, казао је Стојановић.

Поред председника општине Грачаница г. Владете Костића, обележавању 13-годишњице мартовског погрома и страдања присуствовали су и председник Комисије за нестала лица г. Вељко Одаловић, помоћник министра рада, запошљавања и социјалне политике г. Милан Поповић, представници Удружења киднапованих и несталих и остали представници Срба, као и велики број грађана. 

Годишњица погрома је обележена и у Косовској Митровици, где су чланови породица убијених и њихова родбина, представници владине Канцеларије за Косово и Метохију и локалне самоуправе присуствовали парастосу који је служен страдалима на Косову и Метохији испред "Споменика истине" у близни главног Ибарског моста.

Помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију г. Љубомир Марић поручио је да је српски народ решен да опстане на Косову и Метохији и поред жеље неких да им то право оспоре. -Било је тешких времена, није било лако. Данас смо сложнији него икада, имамо отворену подршку државе Србије, Владе Републике Србије, да се никада више неће догодити погроми, олује и остали злочини, рекао је Марић и навео да се данас на српски народ више не иде руљом и батинама, већ резолуцијама и параграфима, што је, како је оценио, сурова и тужна слика свакодневице нашег народа и покушај потпуног обесправљивања и економског уништења. -Свакако, ми морамо да се сећамо Боривоја Спасојевића, Златибора Трајковића, Јанe Тучев, Драгана Недељковића и осталих наших страдалника, јер њихова имена су опомена да би неко можда поново покушао да промени стварност, а то су исти они који су планирали и реализовали погром 17. марта 2004. године, рекао је Марић.

Председник привременог општинског органа у Косовској Митровици г. Александар Спирић нагласио је да Срби траже истину и да оно што се догодило пре 13 година никако не заборављају. -Мартовски погром не желимо да се нигде у свету догоди и понови. 17. март 2004. године нас обавезује да будемо јединствени и сложни и у данима који долазе, јер се плашимо да је овај датум и даље свакога дана само на другачији начин, рекао је Спирић. -Морамо бити истрајни и остати на путу, чувати своја огњишта и бити своји на своме. Јако је битно да је држава Србија присутна и да помаже своме народу и сигуран сам да без те подршке и чврсте везе нама нема будућности, истакао је Спирић. 

Навршило се 13 година од мартовског насиља над Србима на Косову и Метохији када су Албанци протерали нешто више од четири хиљада Срба из својих кућа и запалили преко тридесет верских објеката. У таласу насиља на КиМ тада је убијено 19 особа, од којих осам Срба, док је 11 Албанаца страдало у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности. У мартовском насиљу на КиМ 2004. године убијени су Боривоје Спасојевић, Јана Тучев Драган Недељковић, Добривоје Столић и његов син Борко, Бобан Перић, Златибор Трајковић и Ненад Весић. Са Косова и Метохије протерано је 4.012 Срба, а већина њих се до данас није вратила у своје домове. Повређено је најмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено је око 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену. Према подацима Епархије рашко-призренске, из априла 2004. године, укупан број уништених црквених зграда је био близу 100.

Извор: Епархија рашко-призренска

[александар живаљев]

Протест Албанаца због повратка Срба у Љубожду

субота, 01. апр 2017, 17:16 -> 18:50

Извор: Танјуг

 

У селу Љубожда на Косову и Метохији данас је протестовала група Албанаца због повратка Срба у ово село надомак Истока. Канцеларија за КиМ позива Албанце да превазиђу стереотипе и омразе.

У Министарству за заједнице и повратак речено је Танјугу да је протест протекао без инцидената и да су за време окупљања Албанаца Србе повратнике чували војници Кфора и Косовска полиција.

Протест Албанаца због повратка Срба у Љубожду

У село Љубожда код Истока на КиМ пре три дана вратило се 13 српских породица које су из овог села протеране пре скоро 18 година и који заједнички, у једном објекту, чекају обнову и изградњу својих домова.

У Министарству за заједнице и повратак, којим руководи Далибор Јевтић, речено је да окупљање Албанаца у Љубожди забрињава и да шаље лошу проуку, не само Србима који су се вратили у ово село, него свим расељеним лицима.

Министарство за повратак и заједнице биће у сталној координацији са Кфором и полицијом како би се повратницима који су се на Косово вратили након 18 година обезбедила потпуна безбедност, наводе из МЗиП.

Канцеларија за КиМ саопштила је да је протест групе "пропагандом заведених Албанаца" у Љубожди доказ да Косово и Метохија мора да пређе још дуг пут до мултиетничког друштва у којем ће сви грађани бити третирани једнако.

Канцеларија наводи да поједини Албанци на Косову и Метохији "на веома погрешан начин каналишу своје незадовољство катастрофалном социјално-економском ситуацијом, чију последицу једнако осећају и Срби и Албанци".

Не може бити ни мултиетничког друштва, ни складног суживота, ни европске будућности, ни економског напретка на територији на којој се бележи нижа стопа повратка расељених него на најкрвавијим афричким постконфликтним подручјима, наводе у саопштењу из Канцеларије за Косово и Метохију.

"Позивамо Албанце на Косову и Метохији да поштују своје српске комшије и да учине одлучујући корак ка превазилажењу стереотипа и омраза из прошлости", наводи се у саопштењу из Канцеларије за Косово и Метохију.

У селу Љубожда на Косову и Метохији данас је почела обнова објекта у којем ће привремено боравити расељени Срби из овог села код Истока док им не буду обновљене и реновирање куће.

У селу Љубожда до доласка Кфора и УНМИК-а на Косово и Метохију 1999. године живело је око 40 српских породица које су потом протеране у централну Србију.

[Guest]

 

[александар живаљев]

ПОСТАВЉЕН ВИДЕО НАДЗОР У ГОРАЖДЕВЦУ!

Велики заједнички пројекат у којем смо прошле године учествовали уз благослов и подршку Владике Теодосија са манастиром Високи Дечани, организацијом "Солидарност за Косово" Арноа Гујона, Фондацијом Делије и другим организацијама и појединцима је успешно реализован. Постављен је квалитетан систем видео надзора који за циљ има да спречи или бар умањи бројне нападе које су житељи тог села покрај Пећи проживљавали!

Укупно је утрошено 31.176 евра (ХО Срби за Србе је дала 10.000 евра), а остатак од 15.060 евра се и даље налази на рачуну манастира Дечани и биће искоришћен за проширивање и одржавање система за видео надзор и на пројекат за заједницу житеља села Гораждевац који ћемо осмислити у наредном периоду.

Од срца се захваљујемо донаторима који су учествовали у овој акцији!

[Драгана Милошевић]

Епископ Лукијан се поклонио светињама Косова и Метохије

-Потребно да се увек враћамо својим коренима, овде у Метохији пре свега, одакле је кренуо патријарх Арсеније са народом, и поготово Призренцима који су се настанили у Сентандреји и подигли светиње којима се диве људи са свих старана света, поручио је Владика будимски Лукијан.

Добротом и благословом надлежног aрхијереја, Епископа рашко-призренског г. Теодосија, Епископ будимски г. Лукијан боравио је у посети Епархији рашко-призренској и том приликом посетио манастире Бањска и Грачаница, kao и царски град Призрен, где су му срдачан дочек приредили професори и ученици Богословије Светих Кирила и Методија на челу са проректором оцем Андрејом. Они су упознали владику Лукијана са животом Богословије и условима рада.

На празник Светог Николаја Жичког и Охридског, 3. маја 2017. године, Епископ будимски Лукијан служио је свету Литургију у манастиру Светих Архангела код Призрена, поводом славе манастирске капеле посвећене овом великом светитељу нашег народа. Саслуживали су игуман Стефан из манастира Зочиште, протосинђел Андреј, проректор Призренске богословије, архимандрит Михаило, домаћин славе и старешина манастира Светих Архангела, као и ђакон Миодраг Јовановић и јерођакон Варнава. Литургијску прославу увеличало је појање призренских богослова, чија се песма наставила и за трпезом љубави коју је отац Михаило приредио за све присутне.

Владика је између осталог поручио да је његов долазак у Призрен заправо враћање коренима: -Потребно да се увек и увек враћамо својим коренима, овде у Метохији пре свега, одакле је кренуо патријарх Арсеније са народом, и поготово Призренцима који су се настанили у Сентандреји и подигли светиње. Са свих страна света долазе људи да виде шта су то Призренци направили кад су стигли у Сентандреју. Има са чим да изађемо и пред Бога и пред људе и да се дичимо са тим Призренцима који су оставили такав аманет и такав духовни траг иза себе.

Преосвештени Владика је затим посетио цркву Богородице Љевишке у Призрену и наставио пут ка Високим Дечанима, где му је добродошлицу приредио архимандрит Сава са братијом, који је упознао Владику о стању ове древне светиње и актуелним дешавањима на Косову и Метохији.

Благословом Његове Светости, владика Лукијан служио је 4. маја 2017. године свету Литургију у Пећкој Патријаршији уз саслужење пећког пароха Николе Станића, ђакона Миодрага Јовановића и јерођакона Варнаве (Кнежевића). Након Литургије Владика је служио помен игуманији Февронији.

Уследило је поклоњење Светом Јоаникију и посета манастиру Девич, где су монахиње приредиле срдачну добродошлицу. Радост приликом сусрета у Девичу била је обострана. Посетом Девичу владика Лукијан је завршио поклоничко путовање светој српској земљи уз обећање да ће се што пре вратити на Косово и Метохију.  

јерођакон Варнава (Кнежевић)

• Косово и Метохија

|

 

 

[александар живаљев]

Грачаница: Свадба, Иван и Марина по узору на претке

Од ИН4С -27 маја, 2017

 

 

 

У Грачаници је данас, у организацији Туристичке организације Грачаница, одржана свадба по узору на средњовековне. Младенци су били Иван Томић, директор Канцеларије за питање заједница и Марина Стојилковић.

По речима Бобана Петровића, директора Туристичке организације Грачаница, ова свадба требала је да прикаже обичаје и традицију Срба са ових простора у средњем веку.

Младенци и гости били су обучени у костиме које поседује ТОГ, као и организација Ред змаја, која се бави очувањем традиције. Ту је била и стреличарска опрема, витешки оклопи, а целокупну слику улепшавали су и чланови ансамбла Венац.

„Тиме побољшавамо туризам на овим просторима, манифестациони туризам, а спремни смо да обезбедимо и венчање оваквог типа и другим младим људима који реше да се на овакав начин венчају“, каже Петровић, преноси Радио Грачаница.

Младожења Иван Томић нагласио је да је до идеје дошло у договору са Туристичком организацијом Грачанице.

„Наставићемо да чувамо нашу традицију. Ми смо млади, а на младима је да овде остану и опстану. Захвалио бих се и Туристичкој организацији и Венцу, а све младе бих позвао да учине нешто слично, не само одавде, већ из целе Србије“, рекао је Томић.

„Осећам се јако узбуђено. Испунио ми се сан да се венчам у Грачаници“, рекла је Марина Стојилковић.

 

[александар живаљев]

30. мај 2017. | 21:05 | Извор: РТВ

 

Деца Новог Сада обрадовала вршњаке са КиМ

НОВИ САД -

Добротворна установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић недавно је у сарадњи са Катихетским одбором Епархије бачке организовала прикупљање поклон пакетића за децу са Косова и Метохије.

У акцији под називом "Деца - деци", учествовале су основне школе "Иво Лола Рибар", "Петефи Шандор", "Јожеф Атила", "Прва Војвођанска бригада", "Марија Трандафил", "Милош Црњански", "Ђорђе Натошевић", "Коста Трифковић", "Ђура Даничић" и средња економска школа "Светозар Милетић" из Новог Сада.

 

Добротворна установа Епархије бачке

 

Акцији су се прикључиле и основне школе „Славко Родић" из Бачког Јарка, „Јан Амос Коменски" из Кулпина, „Жарко Зрењанин" из Бачког Маглића и основна школа „Јан Чајак" и Гимназија „Јан Колар" из Бачког Петровца.

У акцији је прикупљено преко 600 пакетића, које су ученици са својим родитељима паковали и украшавали, чиме су деца из Новог Сада и околине, поново показала своју неизмерну љубав према својим вршњацима на Косову и Метохији.

Прикупљени пакетићи су затим возилом Епархије рашко - призренске превезени на Косово и Метохију.

Прикупљене пакетиће су преко канцеларије за Добротворни рад Епархије рашко – призренске добила деца у основним школама и предшколским одељењима у местима Партеш, Доња Будрига, Церница и Пасјане у Гњиланском крају и у местима Витина, Врбовац, Грнчар и Могила у Витинском крају.