Претражи Живе Речи Утехе

Ненадано, рекло би се ниоткуда, а ипак однекуд, дошла је да сије страх и смрт по читавом свету коронавирус. Сви смо мислили да неће доћи до наших врата, ипак она је дошла и променила сав ток нашег живота. Данима већ беспомоћно гледамо како умиру људи широм света погођени овим вирусом непознатог порекла. Савремена медицина изгледа немоћна иако сав труд улажу научници и лекари да се спречи епидемија. Међутим, ако би се искрено запитали, кад би се одвајало толико новца за медицину и научна истраживања колико се одваја за трку у наоружању можда би већ одавно постојао лек против коронавируса. Већ деценијама се одвија злочин против природе и атмосфере, кроз нерационално искориштавање природних ресурса и необузаног загађивања како ваздуха тако и вода. И онда се питамо како нам је здравље угрожено? А шта рећи о злочину над животињима, убијање милиона животања из људске обести. Некада су Индијанци у Америци пре него су дошли Европљани ловили да би преживели, а данас ти културни бели људи лове да би уживали у својим садистичким поривима. А злочин над животињама природа не опрашта и сад управао кроз садистичко иживљавање над животињама на пијацама како у Кини тако и широм света долази опомена за род људски кроз коронавирус да будемо милостивији према животињама. А како да будемо милостивији према животињама кад нисмо ни једни према другима? Свуда широм света ко демонски смрад проширила се нетрпељивост и мржње међу народима. Похлепа за овоземаљским добрима огрубила је људска срца тако да смо једни другима постали гори од вукова. За један метар земље свађа се брат са братом, комшија не може са комшијом, велике државе хоће да манипулишу малим и да их искориштавају, и тако без краја из сукоба у сукоб, из рата у рат, из невоље у невољу. А нико не схвата да то што смо добили имамо да би једни са другима делили. Зар није велики злочин да у 21 веку савремене техонологије и масовне производње неко умире од глади и жеђи. А колико је неухрањене деце широм света, колико је бескућника док милионе празних кућа вапију празне због профита великих корпорација. Откуд толика неосетљивост савременом ученом човеку који се расплаче у позоришту док на улици неосетљиво прође поред сиромашних руку које за кором хлеба вапију. Без сумње да је та неосетљивост плод човекове удаљености од извора добра и самог живота, Господа нашег Исуса Христа. Постали смо странци једни другима. Отуђисмо душу своју Богу живом загрливши грех. Заволесмо више таму него светлост и допустисмо да тама управља нашим животима. Робујемо никотину, алкохолу, дрогама, коцкању, порнографији и многим другим страстима. Боримо се кобајаги за права човека, а убијамо нерођену децу кроз абортусе не дајући право зачетом детету да види светлост сунца. Па да ли сунце више може да поднесе наше лицемерије и да се зарадује човеку? И онда ниоткуда, а ипак однекуд, појави се смртоносни вирус да нас опомене да је дошло време да се исправљамо. Коронавирус нас учи ових дана да будемо пажљивији једни према другима, да више поштујемо природу и животиње, а пре свега да се искрено обратимо Богу живом у Светој Тројици. Да се покајемо за своје грехе попут Ниневљана и да поспемо пепео по својој глави и да путем поста и молитве измолимо опроштај за сва своја сагрешења. Браћо и сестре, тешко је, али не и безнадежно, јер у Православљу не постоји безизлаз говорио је Свети старац Порфирије, а у српском народу то су показали кроз векове милиони светитеља од Светог Саве до Светог владике Николаја. Сад смо сви у изолацији, а ако је неко био у много тежем положају од свих нас то је без сумње Свети владика Николај који је био затворен у концетрационом логору Дахау заједно са српским Патријархом Гаврилом Дожићем. У том предворју пакла на земљи Свети Владика Николај био je најближи Богу за време свога земаљског живота и тада је био попут Светог апостола Павла узнесен телом и душом на Небеса. Нацисти су мислили да ће сломити дух Светог владике Николаја, али не само да га нису сломили већ су га и ојачали. Исто тако и нас коронавирус не може сломити него само ојачати и приближити што више Богу а тиме уједно и човеку и читавој Божијој творевини. Коронавирус, као ни било која друга болест, не може да нас одвоји од Бога и човека већ само грех и то непокајани и неисповеђени. Стога, браћо и сестре, искористимо ово доба коронавируса да се искрено покајемо и опростимо једни другима и да заиста да будемо људи Божији како је не само говорио већ и својим животом показао блажене успомене Патријарх Павле. Само тако ћемо моћи изаћи као духовни победници над овим савременим искушењем и постати она „јеванђелска со“ неопходна за свако доба па и наше. *Фото: Икона, коју је насликао 2020. године о. Евсевије Меанџиија, изображава Пресвету Богородицу и Преподобног Никифора Лепрозног како се моле Распетом Господу Исусу Христу да спасе род људски од коронавируса која је насликана у позадини са градовима Вуханом и Бергамо где је било највише жртава. Архимандрит Евсевије Меанџиија Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило успјешно се опоравио од коронавируса и након негативног теста, вратио се својим редовним пастирским обавезама. Преосвећеном владици 17. новембра тестом је потврђено да је позитиван на Ковид-19. На кућном лијечењу био је све до момента када је рендгенски снимак показао почетак упале плућа, а онда је на предлог доктора хоспитализован у Клиничком центру Црне Горе. Владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило се овом приликом захваљује цјелокупном здравственом особљу Клиничког центра и свима другима на труду, молитви и љубави, а обољелима жели брз опоравак. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Нажалост, у данима ванредног стања на Косову се наставља тренд насиља над Србима повратницима. У последњих 5 дана десило се неколико крађа и паљења кућа у селима Новаке, Бабин Мост, Цернице и Црколез. Медији се мало баве овим проблемима и многи људи у Србији нису свесни стварних дешавања у енклавама. Видео о најновим нападима на Србе повратнике можете видети на следећем линку: Насиље над Србима на КиМ и антисрбизам, зашто не треба да ћутимо? 01.05.2020. Антисрпске провокације се настављају на КиМ! Јуче је група млађих Албанаца на згради основне школе у селу Гојубља код Вучитрна исписала графите ОВК и нацртала албанску заставу. Такође, покушали су да провале у цркву. Преузето са: https://www.kosovo-online.com/vesti/hronika/nastavak-provokacija-u-gojbulji-ponovo-ispisani-grafiti-ovk-1-5-2020 https://www.kosovo-online.com/vesti/drustvo/gujon-nasilje-nad-srbima-se-nastavlja-dok-je-vecina-pocinilaca-van-domasaja-pravde-28

Поводом текста „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ Мире Ровчанин а који су објавиле Дневне новине и портали Аntena M и CdM – (Cafe del Montenegro), игуманија Ефимија са сестринством Манастира Св. Луке у Жупи Никшићкој огласила се сљедећим саопштењем: Манастир Светога Луке у Жупи крај Никшића је женски општежитељни манастир који је 1998. године, послије дугогодишње запустјелости, доласком наших сестара пропојао, а потом уз наш огромни труд и уз велику помоћ митрополита Амфилохија, владике Јоаникија, локалног становништва и многобројних вјерника, наших пријатеља, доведен у пристојно стање; од обичне кафане и ресторана у који је манастирски комплекс, у вријеме комунизма, био претворен, полако је прерастао у духовну оазу, мјесто молитве и монашког подвига, у духовно средиште цијелог никшићког краја. Колика је слабост атеизма, одсуство свијести о томе шта су светиње, немање потребе да се оне његују и унапређују, одбацивање сваке светости живота, неукоријењеност атеизма у добром и лијепом, и потреба његових носилаца да се наругају и да понизе све што одудара од таковог погледа на свијет, од нашег доласка у овај Манастир, ми смо добро осјетиле на својој кожи. У исто вријеме осјетиле смо бригу, помоћ и подстрек које смо несебично добијале, и даље добијамо, од наших комшија и свих људи добре воље који са посебним односом и пажњом према нама долазе у наш Манастир. Своја врата смо отварале свим пролазницима, јер хришћани вјерују да су Богу важни сви људи, па смо се и за једне и за друге подједнако Богу молиле на нашим службама, и уз посао који обављамо у нашем монашком послушању, као што то и данас чинимо са љубављу и разумијевањем. У свијету у коме се све пребрзо креће и чије механизме све мање схватамо, трудиле смо се и трудимо се, иако нам је то понекад веома тешко, да на људе гледамо из Божије перспективе, и да се према њима односимо са истим поштовањем које и саме од пристојних људи очекујемо. У посљедње вријеме сви смо свједоци великог искушења које је непознати вирус направио од наших живота, од наше стварности. На свјетској позорници се одиграва опасан драмски заплет, који коси животе и чији крај не видимо. Потпуно је угрожена свака човјекова слобода, па и могућност рада и живљења од тога рада. Забране и рестрикције, које је увела црногорска власт, а под паролом борбе против корона вируса, посебно су погодиле нашу Цркву, нарочито због забране вјерницима да присусуствују богослужењима, при чему су, таквом одлуком, наша богослужења прилично осиромашила. Само онај схвата Цркву који разумије Литургију, као дар и принос, заједницу свих вјерних, јединство цјелокупне твари, говорили су Свети Оци. О значају заједнице за хришћански живот у Цркви речито говори једна древнохришћанска изрека: Unus christianus, nullus chirstianus – један хришћанин, ниједан хришћанин. Пошто је Црква заједница и сабор многих или свих, њу не може чинити један хришћанин, па макар он био најсавршенији. Бог је велики и праведан, у њему нема неистине, лицемјерја и лажи, неистина у свијету постоји само у људима. Тамо гдје савремени медији и идеологизована свијест кроје „правду“ и намећу „истину“, живот и тумачење живота често личе на карневал или циркус. Тако је и новинарка Дневних новина у свом веома малициозном тексту „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ (који су пренијели портали Antena M и CdM – Cafe del Montenegro, на основу фејсбук објаве коју је поставила родбина једне наше сестре и у којој се апелује на помоћ за сестринство нашег манастира) злоупотребила и исмијала добру вољу предсједника Мјесне заједнице Жупа господина Драгољуба Радуловића, који је увидио нашу потребу и апеловао на Црвени крст и лично нам донио помоћ. Истине ради, ми то ни од господина Радуловића, ни од Црвеног крста нијесмо тражиле, као што је истина да се за помоћ никоме лично нијесмо обратиле. (Захваљујемо се и њему и Црвеном крсту, као и многим другим људима који су ових дана били уз нас и несебично нам помагали и помажу). Новинарка Дневних новина „однекле зна“ и да су нас „Амфилохије и Јоаникије заборавили“ иако о томе ни са којом нашом сестром није разговарала нити пак са нашим духовним оцима Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем и Преосвећеним владиком Јоаникијем. Поменути портали, исто тако, не водећи рачуна о истини и ништа не питајући другу страну, у вријеме драматичне борбе против корона вируса, умјесто мржње према том узрочнику нашег тренутно жалосног свеукупног живота, у коме умјесто човјекољубља и братског сурета пројављујемо „социјалну дистанцу“ скривајући лице једни од других и избјегавајући сваку врсту заједништва, ти портали, заједно са ауторком текста, пројављују, мржњу према нашим сестрама „никшићким службеницама“ како нас погрдно зову. Непријатно изненађене оваквим писањем и понашањем подсјећамо их да ријеч разликује човјека од свих осталих бића на земљи. Код Светих отаца човјек се често назива „словесним бићем“. Ријечју он општи са Богом, у ријечи је његово велико достојанство и преимућство над другим бићима. За сваку лажну и лицемјерну ријеч човјек, и ако га не опомиње његова савјест, једном ће одговарати пред Богом који га је створио. Опет истине ради, милостиња је једна од најљепших ријечи у српском језику ријеч која означава још љепше дјело на које смо сви позвани. Код хришћана је то врста подразумијеване навике када онај који има нешто више даје онима који немају. Помажу се манастири, болнице, сиротишта, умјетници, студенти, многочлане породице…, који опет милост шире даље. Помаже се једноставно и лако, да није непријатно ни ономе који даје ни ономе који прима. Заиста је смијешна и недопустива констатација новинарке Дневних новина о „забораву“ наших духовних отаца, док је сестринство нашега манастира у најбољој могућој комуникацији са њима. Митрополит Амфилохије и владика Јоаникије су безброј пута, и на све начине, помогали и помажу наш и све друге манастире и цркве у Црној Гори, као што показују саосјећање и бригу за сваку особу, коју Господ пошаље и која се нађе на њиховом путу. О томе поред монашких братстава и сестринстава свједоче и бројне народне кухиње, многи студенти, ћаци и породице којима се та помоћ пружа. На крају, да смо знале колико ће „у доба короне“ једна добра намјера наших пријатеља из Новога Сада да нам помогну, у вријеме када је забрањен сваки долазак у наш манастир и када је веома отежан наш живот и рад, изазвати подозрења и дићи прашине, вјероватно бисмо их замолиле да се тиме не баве. Њихова искрена и истинита љубав према манастиру и сестрама и немогућност да дођу до нас, ипак, су нас убиједиле да дамо пристанак на њихов начин да нам помогну и да учине добро дјело. Овом приликом обавјештавамо и све људе до којих је њихов апел за помоћ манастиру Светог Луке у Никшићу дошао да се ману моралисања и савјета, поготово да не говоре и не зову у наше име никога, као и да не преиспитују ничију савјест. Ако све што чинимо чинимо с љубављу, све ће доћи на своје мјесто и неће бити никакве забуне. Морамо да се молимо да нам Бог да разборитост. Мудрост је способност увида, а сваки дар с љубављу је дат за живот у Христу, који је добар и пун милости. Игуманија Ефимија са својим у Христу сестрама Извор: Митрополија црногорско-пруиморска

Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Господе Исусе Христе, Боже наш, Први Лекару душе и тела, Који си нас ради постао човек, да би исцелио човека од грехопада Адамовог; Који ниси презрео неизлечиво болесних десет губаваца, него си их очистио спаситељном Својом благодаћу; Који си као Богочовек проживео на земљи, чинећи добро и враћајући здравље и исцељујући сваку немоћ и болест у народу; Ти си чинио добро и враћао здравље раслабљеним, слепим, много сагрешившим, гневнима и злонамернима телесно и душевно, и телу и разуму. Прими благонаклоно нашу молитву и помози да се савлада смртоносни вирус, који има облик коронавируса и који сеје страх, или смрт, међу немоћнима и незаслужено страдајућим, да се изагна. И ако зарад многих наших грехова допушташ такво искушење, молимо Те као милостив да га одагнаш од нас и од целе васељене. А ако си због испитивања наше вере попустио његову силу, прекрати напетост над немоћнима, његове заразе широких размера. Ако нам је он дат од злодејства непријатељског или од немара лакомислених људи, порази његову силу као Свесилан Бог. Сачувај омладину и укрепи немоћне; и оне који су у старости, лечи од проклетог вируса и ослобађај свих тескоба срца; и у замену за то – даруј нам добро здравље, олакшање и великодушност, молитвама Пресвете Владичице наше Богородице и свих Твојих Светих. Амин!