Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'kosovo'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Епископ Атанасије у посети Косовском Поморављу Администратор Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске Епископ Атанасије данас је обишао свештенство и верни народ у Косовском Поморављу. Епископ Атанасије је уз саслужење осам свештеника и три ђакон Гњиланског намесништва отслужио Свету Архијерејску Литургију у цркви Св. Илије у многострадалном селу Церница, где га је са народом срдачно дочекао протојереј Драган Којић. После читања Св. Јеванђеља Епископ Атанасије је беседио о Јеванђељу као Речи и Истини Вечног Живота, појашњавајући да је Еванђеље сам Господ Христос. Звучни запис беседе Еп. Атанасија у Церници 5 Мб И поред тешких ратних и поратних година страдања село Церница, у којој живи четрдесет српских породица, показује прави српски и косовски дух заснован на вери и нади у Господа. Церничани су пројавили ретко и срдачно гостопримство, посебно деца коју је Владика Атанасије посетио у школи, са њима разговарао, шалио се и поучавао их. У школи је Владика одржао и незабораван час историје, географије веронауке и хришћанске етике уједно. Иначе, владика Атанасије је редовно приликом ранијих посета Косову посећивао Церницу која је постала један од симбола српског страдања на Косову и Метохији. После Цернице Владика Атанасије је посетио храм Св. Тројице у селу Партеш, а потом и цркву Св. Николе у Биначу. У Биначу је владику дочекао велики број људи и деце са својим парохом, Звонком Костићем. Црква је недавно обновљена прилозима мештана и поред тешког имовинског стања у коме живе. Владика је са свештеницима такође посетио и порушени манастир у Биначу који је уништен 1999.године и који ће, ако Бог да бити обновљен. Посету Поморављу Владика Атансије је завршио посетом цркви Св. Петке у Витини. Извор: Епархија рашко-призренска
  2. Šta to u suštini znači? Ući sa vojskom i razvaliti privremene institucije izbaciti Amerikance iz Bonstila koristeći povoljan trenutak i u zaledjini ukrajnski front? Koji je izvor takvog prava, rezolucija ili krmčija, pa i dublja vizantijska tradicija koju na neki način baštine i Albanci? Ako pogledamo tokove novca vidićemo da Kosovo finansira Crnu Goru, Republiku Srpsku, Srbiju i šire. Preko distribucije narkotika, Amerikanci iz Bonstila finasiraju vladajuće policiskomafijaske režime, odnosno neposredno uposljavaju veliki broj moćnih ljudi (koloboracije), a posredno svi mi imamo neke koristi od toga, pije se više kafa po kafanama, više se jede, gradi, a i poneki prilog ode u Crkvu. Uzmem pa svoga bivseg druga odgovaram, ali on malo dadne popusta nekom popu i biva podržan, jer moral nije ni bitan. A kada dodje Gospod ili kuda vodi taj put i gdje i kakav je kraj? Briga to toga koji uzme šićar, a ja se zalud paštim Dakle da li smo mi radi srpstva spremni da se skinemo sa kosovske narkosise koja je dojila Beograd i u vrijeme bombardovanja 99, čemu sam sa terena svjedok. Hajde i da jesmo, da li smo mi spremni da zivimo neki srpski svetosavski etos i pronadjemo njegovu pokajnu snagu ili ipak više vjerujemo u besu i neka mafijaška pravila i kanone? Ako bi sad uzorkovali ili plašili ljude svetim Savom ili Lazarevom anatemom ili nekom mafijaškom pretnjom, rezultat bi bio potazavajuće tačan. Prestavnk boraca srpskih valja drogu za šipce i nikome to ne smeta, niko to ne vidi kao poraz i izdaju, pa ni on sam. Dakle i ova kao i svaka okupacija ulazi u dušu, kao da ne vazi ona svetog Nikolaja srpskog, kada sv Sava moli Gospoda da nam se nečastivi ne dotakne duše. Epa izgleda da nam se dotakao duše, jer mi mislimo ili kao "amerikanci" ili kao šiptarsk- talijanski-montenegrinski mafijasi, ili kao drugosrbijanci- hrvati, ili se svodi na koja kola voziš pa ti se smiju i zale te u golfu2, a klanjaju ti se i zavide u Q3. Naravno sve je to u turbo verziji i niti ima veze sa albanskom, crnogorskom, italijanskom,američkom švapskom kultirom i njenim uzletima. Kao što EKV pjeva: Ako sam stigao negdje bilo je unutra, u nama je Amerika, to vazi i za Kosovo, ali ne u smislu nekog bjega u unutra, nego u smislu emancipatorskog potencijana srpske kulture i autentične državnosti za dobro i razvoj svakog naroda, i za spasenje sviju.
  3. Citam proroka Izaiju, a prethodno Jeremiju, I Bog zbog grijeha svoga naroda Izraela odvodi ih u ropstvo, predaje ih neprijateljima, I drugim nacijama takodjer obecava propast zbog grijeha I nepravde. Svaki put dok su otisli od boga, posljedica je bila da su izgubili svoju teritoriju. Da li smo nebeski narod, ili jedan od najbezboznijih naroda ? Da li smo zasluzili to sto nam se desilo sa Kosovom I uopce situaciju u kojoj zivimo? Da li trebamo da se ponizimo pred bogom I kajemo I trazimo milost I oprost, ili I dalje da nastavimo sa svojim ponosom, samopravednoscu I grijesima ? Neki od opce poznatih grijeha naseg naroda : predbracni I vanbracni Blud, razvodi, incesti, pornografija, vracarastvo, okultizam, astrologija, neumerenost u jelu I picu, kradje, laganje, odobravanje zla, abortusi, ubojstva, psovanje, nepravjedni sudovi, korupcija, nasilje, nemarenje za boga I za njegovu rijec...Spisak je puno duzi, slobodno dodajte. Da li to ima I kod drugih naroda ? Ima, ali mi trebamo cistiti svoje dvoriste. Bude li bog postedjeo zlikovca zato jer su I drugi zlikovci? Ne vjerujem.
  4. WIKILEAKS OTKRIO: Vučić i Stefanović su pristali da priznaju Kosovo, da bi ostali na vlasti! | Dnevna Gazeta DNEVNAGAZETA.COM Povodom reagovanja ministra odbrane Aleksandra Vulina na jučerašnju izjavu predsednika Dveri Boška Obradovića i konferenciju za medije u...
  5. U periodu od 2013. do 2017. godine Kosovo je godišnje u proseku napuštalo 35.000 ljudi, odlazeći uglavnom u zemlje zapadne Evrope, navodi se u izveštaju koji je pre nekoliko dana objavilo kosovsko ministarstvo unutrašnjih poslova. Piše: RTK225. marta 2019. 13.57 Foto: Pixabay/Viganhajdari Ovi podaci uključuju redovnu i neregularnu migraciju, a značajan broj ljudi migrirao je tražeći azil, prenosi RTK2. Najveći trend kontinuiranog odlaska zabeležen je do 2016. godine, dok je kasnije primetan značajan pad. Najveći broj građana koji su migrirali sa Kosova tokom ovog perioda bio je u 2015. godini, kada je otišlo preko 75.000 ljudi. Dve godine kasnije emigracija je opala na oko 12.000 građana. Većina migranata u 2017. godini bili su redovni migranti, a razlozi za njihov odlazak bili su: spajanje porodice, sklapanje brakova, zapošljavanje, studiranje itd. Prema podacima ministarstva unutrašnjih poslova, žitelji Kosova migrirali su uglavnom u zemlje Evropske unije, ali bilo je građana koji su identifikovani kao imigranti u Sjedinjenim Državama i Kanadi. Što se tiče podataka za 2018. godinu, vlasti ih još uvek nisu finalizovale, ali prema nekim parametrima koje su službenici objavili pokazalo se da je trend napuštanja Kosova opao i tokom 2018. godine. Iz ministarstva unutrašnjih poslova saopštavaju da je poznato da ima oko 3.500 građana koji su 2018. godine podneli zahtev za azil u zemljama EU. Predsednik Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda na Kosovu Bedžet Šalja kaže da je iseljavanje ljudi sa Kosova u zapadne zemlje borba za opstanak. Ocenjuje da je „Kosovo zemlja koja ne pruža osnovne uslove svojim građanima i perspektivi mladih“. „Emigracija se dešava zbog nedostatka posla. Mladi ljudi, iako završavaju studije ili stručne škole, ne mogu da nađu posao. Nepotizam se ukorenio na Kosovu, ako nemate političku podršku ne možete da nađete posao, a u odsustvu mogućnosti oni su prisiljeni da napuste zemlju i bave se poslom koji nije u skladu sa njihovim kvalifikacijama. Prisiljeni su da pobegnu zbog boljeg života“, ocenio je Šalja povodom objavljivanja izveštaja o broju ljudi koji su napustili Kosovo. https://www.danas.rs/drustvo/kosovo-napustilo-vise-od-170-000-ljudi-za-pet-godina/
  6. Nemački mediji tvrde da će 12. juna u Vašingtonu biti "potpisan" plan za Kosovo, koji podrazumeva "razmenu teritorija". Agencija Beta prenela je danas pisanje nemačkog dnevnika "Frankfurter rundšaua" (Frankfurter Rundschau) da su "Evropska unija i SAD spremne da prihvate razmenu teritorija između Srbije i Kosova" i da bi, navodno, u Vašingtonu 12. juna trebalo da bude "potpisan sporazum o promeni granice koji bi stupio na snagu šest meseci kasnije". List u komentaru Adelhajd Velfl piše da "raste pritisak na Kosovo i Srbiju da potpišu sporazum o normalizaciji odnosa, ali i opasnost sa tim povezane promene granica na Balkanu". Prema pisanju lista, "ideja podele Kosova je stara" i da je za Zapad doskora promena granica bila neprihvatljiva, pošto bi se to kosilo sa ustavom Kosova, planom Martija Ahtisarija, koji je u pravnom smislu iznad ustava Kosova, i zaključcima Kontakt grupe usvojenim pre početka pregovora 2006. godine. Uz konstataciju da se to po svoj prilici u Briselu više ne čuje, u komentaru nemačkog lista se navodi da od augusta 2018. i komesar za proširenje Johanes Han i visoka predstavnica Federika Mogerini pristaju na povlačenje etničkih granica, a da je i administracija SAD pod predsednikom Donaldom Trampom napravila zaokret od 180 stepeni. "Nedavno je procureo dokument koji sadrži plan podele Kosova. U 17 tačaka reč je o povlačenju nove granice između Albanaca i Srba na severu Kosova i o pripajanju Kosovu nekoliko, pretežno Albancima naseljenih sela iz Srbije", piše "Frankfurter rundšau". Prema pisanju lista, grad Kosovska Mitrovica dobio bi poseban status, a za vodosnabdevanje ključno jezero Gazivode i rudnik Trepča bili bi privatizovani na 99 godina i podeljeni među stalnim članicama Saveta bezbednosti UN. Deo ideje je i da u albanskoj luci Valona bude izgrađena mornarička baza za NATO, u albanskom gradu Kučovo vazduhoplovna baza, a da autoput kroz Srbiju, takozvani koridor 10, bude stavljen pod međunarodnu zaštitu. "Sporazum Srbije i Kosova tako bi trebalo da bude potpisan 12. juna u Vašingtonu i da stupi na snagu šest meseci kasnije", piše dnevnik. Ovo o čemu piše nemački list kosi se dosadašnjim stavom nemačke kancelarke Angela Merkel koja se protivila promeni granica, a slično su govorile i drugi zapadni državnici i diplomate. http://mondo.rs/a1168046/Info/Srbija/Kosovo-podela-Kosova-plan-za-podelu-Kosova.html
  7. U Dubaiju, u okviru generalne skupštine Interpola završen je i drugi krug glasanja o prijemu Kosova u tu organizaciju. Takozvano Kosovo NIJE PROŠLO! U prvom krugu "za" prijem Prištine glasalo je 76, protiv je bilo 56, dok su 22 članice bile uzdržane. Navodi se da su u prvom krugu Maroko i Rusija glasale protiv prijema Prištine u članstvo te međunarodne policijske organizacije. Kako Tanjug saznaje, usledio je šok predsedavajućeg Generalne skupštine i Generalnog sekretarija, nakon čega je mimo procedura određena pauza od 20 minuta pre drugog glasanja. View image on Twitter 558 people are talking about this Twitter Ads info and privacy Ministar Nebojša Stefanović se oštro usprotivio odluci da se odredi pauza i pitao je predsedavajućeg na osnovu kog pravila je određena pauza, na šta nije dobio odgovor. Protiv prijema Kosova u Interpol u drugom krugu glasala je 51 država, 68 je bilo "za", a uzdržano 16. Prisutnima se pre rasprave obratio ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović koji je oštro reagovao zbog kršenja Rezolucije 1244 UN, međunarodnog prava, kako i samih procedura Interpola. Za raspravu su se javljale zemlje delegati i obrazlagale svoju odluku, a u korist Srbije su se za reč javile Španija, Maroko, Kipar, Kina, Bjelorusija, Rusija. Prve su podršku Srbiji pružile Namibija, Rumunija, Venecuela i Surinam, javio je RTS. Glasalo se u dva kruga, a za članstvo je bila neophodna dvotrećinska podrška zemalja članica. Glasanje o tom predlogu omogućeno je nakon što je predsedavajući u Interpolu odbacio zahtev Srbije i još pet zemalja-članica da skupština ukloni sa dnevnog reda izjašnjavanje o članstvu Kosova. Srpska delegacija, posle svega što se dešavalo prethodnih dana i nedelja, upozoravala je da sve ide ka tome, da se Kosovo, preko reda i pravila, nađe među članicama Interpola. Ipak, pravda je bila na strani Srbije. Kosovo je do sada tri puta podnosilo zahtev za članstvo - 2010, 2015. i 2017. godine. http://mondo.rs/a1146853/Info/Srbija/Glasanje-o-prijemu-Kosova-u-Interpol-danas.html
  8. Papa Franja, poglavar Rimokatoličke crkve, odbio je juče u Vatikanu molbe premijera lažne države Kosovo Ramuša Haradinaja i poručio mu da nikada neće priznati nezavisnost Prištine. Tanjug/AP Oladio Haradinaja: Papa Franja Haradinaj je, kako prenose prištinski mediji, otišao u Vatikan da od pape zatraži priznanje takozvanog Kosova, ali je tamo naišao na više nego hladan prijem. Ratni zločinac prvo se sastao sa vatikanskim državnim sekretarom Pjetrom Parolinijem, a potom i sa papom. Kako piše Informer, papa Franja je Haradinaju odmah na početku razgovora poručio da od priznanja nema ništa. Diplomatski izvori tvrde da se Haradinaj u Vatikanu proveo kao "bos po trnju" i da nije očekivao ovako hladan prijem. - Ramuš je kao glavni cilj imao da izdejstvuje priznanje Kosova. Računao je da će Vatikan imati više razumevanja, pogotovo što njihovi odnosi sa Srbijom sada nisu na najvišem nivou zbog moguće kanonizacije Alojzija Stepinca. Međutim, grdno se prevario i dobio je oštru poruku pape da mu ne pada na pamet da prizna lažnu državu - objašnjava zapadni diplomata koji je insistirao na anonimnosti. http://www.republika.rs/vesti/srbija/64131/papa-franja-odbio-haradinaja-vatikan-nece-priznati-kosovo
  9. Ne postoji nijedan političar koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast. Meni su mostovi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka. A uradio sam toliko naučnih radova, jedan sam od retkih akademika koji je bio član čak pet inostranih akademija. Takvih je malo u bivšoj Jugoslaviji. Više sam naučnih priznanja dobio u svetu nego u Srbiji, ispričao je u velikom intervjuu za Nedeljnik naš najpoznatiji mostograditelj, dugogodišnji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti i jedan od najvažnijih intelektualaca srpskog 20. i 21. veka Nikola Hajdin Najpoznatiji po mostovima, onim sa kosim kablovima, i po tome što je na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti bio u čak tri mandata, Nikola Hajdin je, bez preterivanja - svedok veka. Rođen 1923. u Gorskom Kotaru, diplomac Građevinskog fakulteta u Beogradu i kasnije profesor iste ustanove, redovni član SANU već duže od četrdeset godina; nije ni čudo da se kroz njegov život i karijeru prelama novija srpska istorija. Zato je ovo, kako će nam i supruga Nikole Hajdina reći, drugačiji intervju od svih koje je dosad dao, i zato je bilo prikladno da krenemo od samog početka, od njegovih najranijih sećanja i izbegličkih dana. "Imao sam 18 godina kada sam 1941. izbegao ustaški nož i iz Hrvatske pobegao u Srbiju. Došao sam na Železničku stanicu i Balkanskom ulicom se popeo na Terazije. I tu sam video četiri čoveka kako vise na banderi. To je bio novi udarac za mene. Bio sam već uplašen, a onda sam se još više uplašio, jer sam shvatio da je i u Srbiji užasna situacija. Mi smo tada kao izbeglice primljeni sa velikim prijateljstvom i ljubavlju. To isto nisu doživele izbeglice iz Hrvatske 1995. godine. Bila je totalno drugačija situacija. Ako se može tako reći - ja sam kao izbeglica proživeo najbolje trenutke u svojoj sopstvenoj zemlji. Posle završenih studija građevine bavio sam se naučnim radom u inženjerskim disciplinama. Mostovi su mi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka. A uradio sam toliko naučnih radova, jedan sam od retkih akademika koji je bio član čak pet inostranih akademija. Takvih je malo u bivšoj Jugoslaviji. Više sam naučnih priznanja dobio u svetu nego u Srbiji." Jedan ste od retkih svedoka koji pamti i Kraljevinu, danas se ona dosta vraća kroz razne serije. Kako tumačite to doba u odnosu na komunizam? Ja te serije ne gledam, ali znam otprilike šta bi u njima moglo da bude. Doba Kraljevine Jugoslavije bilo je koliko-toliko demokratsko, a komunizam je to potpuno odbacio. Lenjin je rekao da je demokratija izmišljotina buržoaskog sveta i da to treba u osnovi uništiti. I tako je i bilo. Kako ste doživljavali Jugoslaviju? Imao sam tek 15-16 godina kada sam shvatio da je Jugoslavija propala. Mi Srbi koji smo živeli u Hrvatskoj, obožavali smo Srbiju, ali smo voleli i Jugoslaviju, jer smo smatrali da daje ravnopravnost svim narodima. Još kao omladinac, dakle pre Drugog svetskog rata, zapazio sam da je većina hrvatskog stanovništva protiv Jugoslavije, sigurno više od 50 procenata. Postojalo je 20 odsto ljudi koji su bili irelevantni, koji nisu bili protiv nje, ali nisu gajili ni neku odanost. I bilo je samo 15 do 20 odsto Hrvata koji su bili oduševljeni Jugoslavijom. I to je jedan od ključnih razloga zbog kojih je ta zemlja tako brzo propala. Kakav ste stav imali o Titu i njegovoj vladavini? Rođen sam u Hrvatskoj i u Zagrebu sam učio gimnaziju gde sam video te "titovce". Odmah sam shvatio da je Tito pravi izdanak hrvatskog naroda. Mnogi pričaju da je Rus, da je ovaj ili onaj, ali gledajući njegov jezik i ponašanje, ubeđen sam da je zaista bio Zagorac. A njegova vladavina bila je kombinacija komunizma i zapadnog shvatanja. Ponašao se kao komunistički džentlmen, a u stvari bio je diktator, ali ne ruskog tipa. Ja za Titom nisam plakao. Jeste li za nekim zaplakali? Kada je ubijen kralj Aleksandar u Marselju, bio sam prvi razred gimnazije. Kada se voz sa njegovim posmrtnim ostacima zaustavio na Železničkoj stanici u Zagrebu na putu za Beograd - klečao sam i plakao. Plakali su i mnogi Hrvati, koji su sa žaljenjem ispratili kralja Aleksandra. Bio sam već star za suze, ali žao mi je bilo Đinđića, jer sam smatrao da može nešto dobro da doprinese za ovu zemlju. Nažalost, dok je bio živ, mnogi su ga mrzeli. To je velika šteta za Srbiju. Da nije ubijen, skratili bismo posleratni period i brže bismo ušli u svet civilizovanih naroda. Mnogo brže nego što će se to desiti. Po čemu pamtite kralja Aleksandra Karađorđevića? Da li vas čudi podatak da on danas nema ni ulicu u Beogradu? I podržavate li inicijativu da se kralju Aleksandru podigne spomenik u Beogradu? Kralj Aleksandar je učinio mnogo dobrih stvari za Jugoslaviju. On je načinio i neke greške, smatrajući sebe suviše apsolutističkim vladarom, što ga je možda koštalo života. Ali ima jedna velika stvar koju je učinio kralj Aleksandar - dao je utočište ruskim emigrantima, velikim profesorima, akademicima koji su došli u našu zemlji i značajno uticali na naš naučni progres. Bez obzira na sve slabosti kralja Aleksandra, kao monarh zaslužuje ulicu u Beogradu, a spomenike smo dizali i mnogo manje važnima. A šta biste vi savetovali Miloševića ili Tuđmana 1990? Ni jednog ni drugog nije bilo moguće savetovati. To su bile tvrde glave, ljudi dosta faličnog obrazovanja, koji nisu sagledavali realnost i koji su se pre svega ponašali obesno i u odnosu na Jugoslaviju, a onda i na Evropu. Vi ste veliki svedok intelektualne Srbije 20. veka. Kakav je bio njen status u Titovo ili u Miloševićevo vreme? A kakav je danas, pošto često čujemo da ona više i ne postoji? Ne postoji nijedan političar, čak ni u demokratskim zemljama, koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast. Ko su za vas najveći srpski intelektualci? To je teško pitanje. Ova je zemlja imala mnogo slobodnomislećih ljudi, ali nažalost nisu naišli na veliki prijem kod Srba. Naš narod je patrijarhalan, navikao je da ima gazdu koji njime upravlja. Ništa se nije promenilo još od kneza Miloša. Imamo kneza Miloša i danas kao što smo ga imali pre 150 godina. A oni koji sebe smatraju intelektualcem - možda to nisu. Pa naš vrhunski intelektualac je bio Dobrica Ćosić koji nije bio intelektualac ni po vaspitanju ni po obrazovanju. Vi ste uspeli u svim ovim godinama da ostanete svoji. Niste pripadali ni takozvanoj grupi siminovaca. Teško da mogu da vas svojataju i drugi? I šta je vaš stav o Ćosiću i komunizmu? Nisam ni znao ko su ti siminovci, morao sam da pitam ženu. Objasnila mi je da su to intelektualci koji su odlazili u Siminu ulicu. Dok su se oni družili, ja sam sedeo ovde i radio matematiku i prirodne nauke. Imao sam ambiciju da postanem naučnik, a to se ne može postati ako se čovek bavi politikom. Ćosića sam poznavao dosta dobro. Imao je neke dobre ideje, ali nije mogao da pobegne iz kože u kojoj je rastao. Iako je bio akademik. Da li je greh što Crnjanski ili Mihiz nisu postali akademici? I za koga bi danas bio greh pred nove izbore u SANU? Apsolutno, i što se tiče Crnjanskog, i Mihiza. Crnjanski je bio jedan od naših najboljih pisaca. Njemu su nudili da bude dopisni član, ali je on to odbio, jer je smatrao da bi odmah trebalo da bude redovni član SANU. Najteže je u humanističkim naukama, jer je Akademija u Titovo vreme bila pod njegovim uticajem, i niko nije mogao da uđe u SANU bez saglasnosti, recimo, Draže Markovića ili Antonija Isakovića. I taj utisak da politika navodno diktira ko će postati član SANU iz humanističkih nauka, čini mi se, traje do danas. Kako su vas primili? Mene su primili jer sam dolazio iz prirodnih nauka, a verovatno su mislili da sam glup za politiku. Bili ste na čelu SANU u čak tri mandata. Šta je obeležilo vašu epohu? Bio sam predsednik 12 godina i osam godina potpredsednik, dakle, dve decenije sam uticao na rad Akademije. To nije baš malo. Od mene je samo Kanazir bio duže na čelu SANU, i to dva meseca, i ratni predsednik Aleksandar Belić. Moj osnovni zadatak bio je da se očuva dostojanstvo Akademije. Šta to znači? Da Akademija bude najviša naučna i umetnička ustanova srpskog naroda. Njen osnovni cilj je da neguje, širi nauku i umetnost, a sve ostalo ne spada u njen domen rada. Nažalost, u ovoj našoj zemlji ako se ne bavite politikom - odmah vas optuže da ništa ne radite. Ostao sam, međutim, konsekventan i držao se dostojanstva Akademije, a ne politike. Najveći protivnici među akademicima su vas optuživali da ste proterali svaku srpsku politiku iz Akademije. Koliko su vas doticale te optužbe? I da li je politici uopšte mesto u Akademiji? To pre svega nije tačno, a nije tako ni bilo. Na moj rad nije bilo velikih primedbi akademika i osećao sam ogromnu, maltene apsolutnu podršku članstva. Nije postojala nijedna organizaciona forma u SANU koja se distancirala od mene. Kako biste ocenili rad Akademije nakon vašeg odlaska sa njenog čela? I vašeg naslednika Vladimira Kostića? Novo rukovodstvo Akademije učinilo je korak napred i veliku stvar za srpsku nauku time što su osnovali ogranak SANU u Nišu. SANU je naučno i umetnički sada pokrila dobar deo Srbije, jer je ranije takav ogranak bio samo u Novom Sadu. I ja dajem punu podršku Kostiću koji je vrhunski intelektualac. Moja ideja je bila da posle mene predsednik SANU bude svetski priznata naučna ličnost. I on ima te atribute. Šta je za vas bio Memorandum SANU? Pokrenuta je sada tek, čini se, prvi put otvorena rasprava o tome, da li je vreme da Akademija skine taj greh sa svojih leđa? Moj odgovor bio je i ostao: Memorandum nikada nije bio zvaničan akt Akademije. Njega su pisali neki akademici, ali taj akt ne pripada Akademiji, jer nikada nije usvojen ni na jednom našem organu. Mene je bolelo što se napad na Srbiju vodio preko napada na Akademiju. A taj tekst nije imao ništa rđavo u sebi ili nešto što bi moglo da naškodi Srbiji. Koji vam je bio najteži period u životu? Informbiro. Nije bilo lako objasniti narodu kako toliko dugo gajite ljubav i poštovanje prema drugu Staljinu, a onda odjednom kažete - taj isti Staljin ne valja. A Staljina uopšte nisam cenio, bio je diktator. Kada se pomene vaše ime - prva asocijacija su mostovi. Patentirali ste mostove sa kosim zategama. Prvi vaš most bio je na Tisi kod Titela, onda: pešački most na Savi u Sremskoj Mitrovici, most na Vrbasu kod Banjaluke, železnički most na Savi u Beogradu, most na Visli u poljskom Ploku, novosadski most "Sloboda". Kako ste se osećali za vreme bombardovanja kada ste videli da je srušen vaš most? Tada sam došao do saznanja da su mostovi važni elementi mog naučnog stvaranja. Bio sam mnogo nesrećan, most "Sloboda" je bombardovan na moj rođendan. Napravili smo isti most, za koji sam imao podršku Mostogradnje i Vlade, odnosno Miroljuba Labusa koji je u to vreme bio ministar. Kako gledate na današnju vlast? Poznato je da su naprednjaci dok su bili u opoziciji i vas napadali zbog Mosta na Adi. Most na Adi je bio uslov da bi Beograd napredovao. Beograd je imao sreću jer je imao Nikolu Hajdina za predsednika Komisije za izbor najboljeg rešenja za Most na Adi. Stiglo je 16 projekata, od kojih je pet imalo legitimitet sa stanovišta formalnih zahteva. A od tih pet, izabrao sam onaj koji je zadovoljavao moje kriterijume, uostalom ona četiri idejna rešenja bile su ćuprije. Projektovali ste mostove u Švajcarskoj, Sloveniji, Kanadi, Rusiji, Indiji. Kakav most danas nedostaje Srbiji? Srbiji nedostaju mostovi preko Save, ali je nevolja što ih nije lako napraviti. U oblasti mostova bili smo nekad vodeća nacija, čak i u konkurenciji Nemačke i Francuske. Bili smo cenjeni projektanti mostova, nisam ja džabe dobio most u Poljskoj. Mi smo to, međutim, zapustili, odbacili, našim političarima je bilo važnije sve drugo. Mostove danas moramo da prepustimo strancima, to je velika šteta, jer su mnogi talenti i stručni ljudi otišli iz Srbije. Jeste li vi nekad pomislili da odete iz zemlje? Imao sam nekoliko puta priliku da odem iz Srbije. Bio sam profesor u Cirihu, imao sam odličnu ponudu da ostanem. Supruga je došla i rekla da će da plače i dan i noć. I vratio sam se zbog njenih suza. Sin mi je ostao u Švajcarskoj. Predavao sam na raznim svetskim univerzitetima, mogao sam da biram gde ću da radim, ali sam se uvek vraćao u Srbiju. Da ste danas u prilici, koji biste most projektovali? Bio bih spreman da pomognem u izgradnji mosta na Dunavu kod Vinče koji vodi u Rumuniju. Taj most je u planu i apsolutno je nužan. Šta su za vas naši najveći nacionalni izazovi? U tehničkom pogledu to je industrijski razvoj u kome leži naša naučna budućnost. Moramo se baviti naukom da bismo bar razumeli ono što drugi rade. A politički izazov je da postanemo demokratska zemlja. Optimista sam, ali u siromašnim zemljama je vrlo teško uvesti demokratiju. Kad je narod siromašan - onda se lako može prevariti. Demokratija nije za sirotinju. A šta bi bio vaš doprinos unutrašnjem dijalogu o Kosovu? Kosovo je propala stvar. Trebalo je ovaj narod navikavati na vreme da je Kosovo izgubljeno, kao što je govorio Dobrica Ćosić. Kakvo srpsko Kosovo? Kako vi više zamišljate Kosovo u Srbiji? Možete li da zamislite neku opštinu u centralnoj Srbiji ili u Vojvodini čiji je predsednik Albanac? Ne možete, naravno, kao ni ja. Šta ćemo sa dva miliona Albanaca u Srbiji? Naš interes je da iz Kosova izvučemo najbolje što možemo. A to je da sačuvamo te naše ljude koji su ostali da žive na Kosovu i sakralne objekte, kao i da naša kulturna baština i baština SPC dobije međunarodnu zaštitu. Na Kosovu sveukupno ima 100.000 Srba, uključujući i one Srbe s Kosova koji žive na Terazijama i idu avionom u Prištinu. Dakle, 100.000 Srba može da dobije onoliko prava koliko im pripada u odnosu na dva miliona Albanaca. Ne možemo nešto preterano da očekujemo. Pesimistični ste, ali šta ćemo sa svetom srpskom zemljom na Kosovu? Albanci su oterali Srbe iz Prištine, Prizrena, Đakovice. I šta nam onda znači teritorija kada tu više Srba nema? Ne postoji nijedna zemlja u Evropi u kojoj živi većina nekog naroda, a da ona pripada manjinskom narodu. Nažalost, to je surova realnost i činjenica. U Mađarskoj uglavnom žive Mađari, u Poljskoj su većinski narod Poljaci, a na Kosovu Albanci. I ne možemo nikako da ih pretvorimo u Srbe. Gde su danas srpski intelektualci? Zašto ćute, kako se često pominje? U nauci postoji nekoliko Srba koji su ozbiljni intelektualci, ali su uglavnom napolju, u nekim drugim zemljama. A šta da danas pričaju intelektualci koji su ostali u zemlji? Intelektualce niko ništa ne pita kada se političari "tuku", kada su izbori, jer narod smatra da pričamo koješta, a onda se nas sete tek kasnije. Volite pozorište, i još više operu. Šta ste poslednje dobro gledali? Još kao gimnazijalac i student sam odlazio u operu i nastavio do danas. Poslednju sam gledao klasičnu operu "Otelo", a bio sam i na baletu. Moja najveća ljubav, ipak, bilo je skijanje. Sa šest godina sam naučio da vozim skije i obišao sam sve svetski poznate ski centre. S kim ste najviše voleli da se družite? Imam prijateljske odnose sa brojnim naučnicima i naučnim centrima u svetu. I nervira me što ovde ne postoji državni interes za promociju naše nauke u inostranstvu. Ja sam bio nezavisni intelektualac, a najviše sam voleo da se družim sa ljudima iz Akademije kao što su Ivan Antić, Predrag Palavestra, Dragan Vitorović, Nikola Tasić ili Ljubomir Simović, Matija Bećković, Duško Kovačević... Da li se čovek vaše biografije kaje zbog bilo čega, i kada pogledate unazad, da li postoji nešto što biste promenili? Možda bih se malo pokajao zbog toga što sam malo vremena posvetio nauci. Mogao sam više. Mada sam postigao skoro sve što sam mogao da postignem. Kako biste voleli da vas pamte? Izgleda da će me najviše pamtiti po mostovima. Ja sam kao onaj iz vica kada su ga pitali da li je čitao "Na Drini ćuprija", a on odgovorio: "Šta čitao, ja sam po njoj hodao." Nenad ČALUKOVIĆ
  10. Kosovo je na dobrom putu da ga Vatikan prizna, ali ne znam da li će se to dogoditi ove godine, rekao je premijer Kosova Ramuš Haradinaj koji se pre tri dana sastao sa poglavarom rimokatoličke crkve papom Franjom. Haradinaj je kazao da je papu Franju upoznao sa političkim dešavanjima na Kosovu i evro-atlantskim integracijama i istakao da je Kosovo primer suživota među narodima i verske tolerancije. Premijer Kosova Ramuš Haradinaj istakao je na konferenciji za novinare posvećenoj svom susretu sa poglavarom rimokatoličke crkve papom Franjom da je u Vatikanu srdačno dočekan. On je kazao da je papi Franji uručio zahtev za priznavanje Kosova. „Imao sam mogućnost, osim da se zahvalim o brizi i poštovanju koje ima za Kosovo, da izrazim i ovaj zahtev građana Kosova, rekavši da 'narod Kosova ima nadu u Vas, oči su im uprte u Vas' i on je, zaista, bio otvoren kad je dobio zahtev. Rekao mi je sledeće reči – 'u srcu mi je narod Kosova, lično ću se moliti se za vas i za vašu zemlju'. I on ima veliku nadu da će narod Kosova naći mir“, rekao je Haradinaj. Haradinaj je kazao da je nezavisnost Kosova kao tema sada dosta prisutna u Vatikanu i da postoji mogućnost da Kosovo bude priznato. „Ne mogu da kažem vreme kada će se to desiti - odgovor pape je da voli narod Kosova i da oseća da ćemo biti zajedno sa drugim narodima. Mislim da je to jedna održiva i značajna poruka za nas. Da ne preterujemo sa nekim najavama, ali mislim da je dobra situacija za našu zemlju“, kazao je predsednik Vlade Kosova. Haradinaj se u Vatikanu sastao i sa državnim sekretarom kardinalom Pietrom Parolinijem koga je upoznao sa političkim dešavanjima i izazovima Kosova. „Imao sam priliku da objasnim šta dobija evropska porodica sa Kosovaom, šta dobija Evropska unija ako dobijemo liberalizaciju viza. Ne dobija ni kriminalitet, ni rizike, ni emigrante, nego će dobiti razmenu. Šta dobija svet ako budemo članovi Interpola - dobiće veću bezbednost, veće garancije za zaštitu od bilo kog kriminala ili rizika. Istovremeno priznavanjem Kosova se dobija jedan zaista održivi mir na balkanu za sve“, kazao je Haradinaj.. Na pitanje novinara da prokomentariše to što opština Dečani odbija da izvrši odluku Ustavnog suda i manastiru Visoki Dečani vrati imovinu, Haradinaj je kazao da zakon treba da se poštuje. „Narod Kosova - Albanci u Metohiji su uvek vodili računa i poštovali su manastir, kako Pećku Patrijaršiju tako i manastir Dečani. Imovinski konflikti se nastavljaju, to su teme za sud, koje su osetljive. Ne bih imao neki stav osim tog da trebaju da se poštuju zakoni i nadam se da će se naći neko rešenje. Ono što želim da kažem jeste da su ovi manastiri živeli među Albancima vekovima i živeće vekovima među Albancima. Uvek smo imali međusobno poštovanje“, rekao je Ramuš Haradinaj. Posle 16 godina sudskog parničenja, Ustavni sud Kosova je maja 2016. godine potvrdio pravo manastiru Visoki Dečani na 24 hektara zemlje. Međutim Opština Dečani odbija da izvrši konačnu i neopozivu odluku suda. Budimir NIČIĆ
  11. Na Kosovo je stigao kao komandant 79. pešadijske brigade Nacionalne garde Kalifornije i danas preuzeo dužnost od dosadašnjeg komandanta Istočnog sektora pukovnika Majkla Spraginsa Foto: Wikipedia/Public Affairs Office/Facebook Pukovnik Nik Dučić, Amerikanac srpskog porekla, novi je komandant baze Bondstil kod Uroševca i Multinacionalne brigade KFOR-a Istok, javljaju kosovski mediji. Priština od siromašnih srpskih mladića pravi JANJIČARE: Prljava igra Albanaca oko formiranja "Vojske Kosova" - Prvi sam američki oficir srpskog porekla koji komanduje Multinacionalnom borbenom grupom istok - rekao je pukovnik Dučić, navodeći da će trupe pod njegovom komandom nastaviti da pomažu razvoj stabilnog Kosova. Na Kosovo je stigao kao komandant 79. pešadijske brigade Nacionalne garde Kalifornije i danas preuzeo dužnost od dosadašnjeg komandanta Istočnog sektora pukovnika Majkla Spraginsa. Nik Dučić je završio je ratni koledž 2014. godine, a magistrirao je na Univerzitetu Merilend kao nuklearni inženjer. Visoko školovanje počeo je na Kalifornijskom politehničkom univerzitetu. Foto: Facebook/Nick Duchic Bio je angažovan i na projektu obuke ukrajinske vojske, smišljene kako bi oružane snage te države do 2020. godine bile u skladu sa NATO standardima, navodi se na njegovom Linkedin profilu. Po fotografijma na internetu vidi se da je boravio i u Iraku 2011. i 2012. godine. Foto: Facebook/Nick Duchic Na Fejsbuk profilu pukovnik Dučić je, između ostalog, lajkovao stranice srpske crkve svetog Đorđa u San Dijegu i srpski klub Oplenac iz Toronta. http://www.telegraf.rs/vesti/politika/2944410-srbin-komandant-bondstila-ratovao-u-iraku-obucavao-ukrajince-a-na-kosovo-je-stigao-iz-kalifornije
  12. Kako je ispunio zavet francuske porodice Gujon, koja je pre dva veka ostala bez ičega preživljavajući samo od pomoći dobrih i milosrdnih ljudi. Kako se borba za slabije, istinu i čast prenosila kao zavet u njegovoj porodici sa generacije na generaciju. Kako su u porodici učeni da ustanu iz spirale tišine i stanu na stranu istine i pravde ma kako to ponekad bilo teško. Kako se susreo sa pričom o Srbima, kako su njegov otac i deda pričali o Srbima. Izvor: https://www.youtube.com/
  13. Bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović nezadovoljan je položajem Sandžaka i tvrdi da će Bosna i Hercegovina priznati jednostrano proglašenu kosovsku nezavisnost, što je, kaže, i dosad trebalo da učini. - Što se mene tiče, dosad Kosovo bi trebalo da bude priznato. Sad će se naljuti naše kolege, a naši pokušaji da se to dogodi samo su doneli probleme unutar BiH, a nisu pomogli Kosovu - rekao je Izetbegović u intervjuu za "Dojče vele" (DW). Na direktno pitanje hoće li BiH priznati kosovsku nezavisnost, Izetbegović je kratko rekao: "Da". Lider Bošnjaka u BiH kaže da je sada u dobrim odnosima sa svim političkim liderima u Sandžaku, ali da, kako je rekao, nije zadovoljan položajem te regije u Srbiji, koju naseljavaju većinom Bošnjaci. Objasnio je da njegovi odnosi sa sandžačkim liderima u jednom trenutku nisu bili dobri, jer su, kako je rekao, oni pokušali da ga uvuku u njihove unutrašnje sukobe. - Oni su jedan poseban temperament, nemaju kočnica, mada ne znam koliko je to dobro za politiku. Ja volim sve ljude sa Sandžaka i ove tu (Sarajevu) i one tamo. Oni su srčani ljudi - rekao je Izetbegović i dodao da je u ovom času dobar sa svim političkim akterima. Srbija da odustane od nametanja Smatra da Srbija, međutim, treba da odustane od toga da se paternalistički odnosi prema Sandžaku. Srbija, kaže Izetbegović, treba da odustane od nametanja jer se nametanjem ne može postići ništa dobro, a reč je o udelu Bošnjaka u policiji, tužilaštvu, sudstvu ili kada je, na primer, reč o imenima škola. - Taj prostor treba prepustiti tim ljudima da normalno dišu, da izgrade infrastrukturu... - kaže Izetbegović, koji je i lider SDA BiH. Nedavnu posetu predsednika Srbije i Turske, Aleksandra Vučića i Redžepa Tajipa Erdogana, Novom Pazaru ocenjuje optimističkom i mogla bi, kaže, promeniti atmosferu. Kakvi su Srbi... - Srbi su takvi - ili imate problem ili kad prođe problem onda oni znaju biti dobri domaćini i prijatelji - rekao je Izetbegović. Tvrdi da nije Erdoganov "igrač" i da ga jedino zanima odnos predsednika Turske prema BiH i prema muslimanima. Nema, kaže, nameru da se meša u odnose Erdogana i Merkelove i ne želi da komentariše kolliko su duboke čistke koje Erdogan sprovodi protiv pučista. - Koliko te čistke treba da budu duboke, ja ne znam. Činjenica je da su oni pokušali da ubiju Erdogana. I to ne želim da komentarišem. Mene zanima odnos Erdogana prema BiH i prema muslimanima... - rekao je lider Bošnjaka u BiH. Ne slaže se sa konstatacijom da Turska ulaže više u Srbiju, nego u BiH i dodaje da je to stvar odluke vlade. Smatra da je u redu da kad neko rizikuje svoj novac procenjuje da li mu je bolje da to čini u Pančevu, nego u Sarajevu. Ne možete, dodao je, biznismenima naređivati gde će ulagati svoj novac. Na pitanje da li prijateljstvom sa Erdoganom može da utiče da turski predsednik od Putina traži da utiče na Republiku Srpsku i hoće li Rusi moći da zaustave ulazak BiH u NATO, Izetbegović kaže da to zavisi od snage Rusije, koju je ocenio rastućom. Dodik igrač - Rusija je prejaka sila da bismo olako izgovarali o njoj teške reči. (Milorad) Dodik očigledno gleda da bude "igrač" da joj se dodvori da to spreči - rekao je. Ipak, smatra da Rusija ne može nadvladati sile kao što su EU i NATO, a put BiH je evropski. Osramotili smo zbog napada na Vučića u Srebrenici Bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović priznao je danas za nemački radio Dojče vele (DW) da je ružno i za Bošnjake sramotno to što se pre dve godine u Srebrenici dogodilo bivšem premijeru, sada predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Izetbegović je takođe rekao da treba okončati istragu o tom događaju, zarad odnosa dveju država. - Gospodinu Vučiću (u Srebrenici) se desila ružna i za Bošnjake sramotna stvar. Ja sam bio domaćin. Osramoćeni smo - rekao je on za DW. - Ko je to uradio i dokumentacija svega toga... Nije samo u mojim rukama, time treba da se bave agencije... I zarad odnosa dveju država treba završiti taj posao - dodaje Izetbegović. Podsetio je da je on bio domaćin te komemoracije, ali da nije njegovo da se time bavi, već time, kaže, treba da se bave bezbednosne agencije. Izetbegovićev savetnik: Rekao je "nadam se da da" Nakon što je Tanjug preneo deo intervjua bošnjačkog člana Predsednistva BiH Bakira Izetbegovića "Dojče veleu", redakciji se javio savetnik za informisanje u njegovom kabinetu, kako se predstavio, zahtevajući preciziranje te informacije, za koju smatraju da, tako kako je data, predstavlja politički problem. Tanjug je, naime, preneo da je Izetbegović za Dojče vele rekao: "Što se mene tiče, Kosovo je dosad trebalo da bude priznato. Sad će se naljuti naše kolege, a naši pokušaji da se to dogodi samo su doneli probleme unutar BiH, a nisu pomogli Kosovu". Taj svoj politički stav Izetbegović dodatno objašnjava rečima da je upravo on taj "generator koji gura i uporno traži resenje tehničkih pitanja sa Prištinom, jer, kako je rekao, BiH ekonomski trpi zbog toga". Na direktno pitanje hoće li BiH u nekom trenutku priznati kosovsku nezavisnost, Tanjug je Izetbegovićev odgovor preneo sa: "Da". Savetnik bošnjačkog člana Predsedništva BiH s pravom ukazuje da je Izetbegovićev odgovor, precizno, bio: "Nadam se da da". Jasno je, naime, da bez saglasnosti ostala dva člana Predsedništva BiH, posebno bez srpskog člana Predsedništva BiH, zvanično Sarajevo tu odluku ne može da donese, što potvrđuje i Izetbegović, u istom intervjuu, rekavši: "Ukoliko se srpski predstavnici u BiH tome i svemu drugome suprotstave, odluke nema". Odgovor Izetbegovića na pitanje da li će BiH priznati Kosovo - "nadam se" - jeste neprecizno prenet sa "da", ali je njegov politički stav po tom pitanju Tanjug verno preneo, što je sasvim jasno iz njegove izjave da je Bosna i Hercegovina i dosad trebalo da prizna Kosovo.
  14. Predsednik Opštine Bujanovac Jonuz Musliju izjavio je danas da zvanična Tirana ima punu podršku za "ujedinjenje Albanije i Kosova", ako izostane njihova evropska perspektiva, ali ne bez Preševa. Musliju je u izjavi za agenciju "Preševa Jon" rekao da podržava ranije izjave albanskog premijera Edi Rame i kosovskog predsednika Hašima Tačija o uniji Albanije i Kosova. "Unija Albanije sa Kosovom bez Preševske doline, bez Medveđe, Bujanovca i Preševa, je besmislena. Sada je ključni trenutak da Albanija i Kosovo pokažu Srbiji da je to deo Albanije u koji ne treba dirati", rekao je Musliju. On je dodao da Rama i Tači imaju moralnu obavezu da u "ovo spajanje" uključe, kako je rekao, i istočno Kosovo. A, ako se to ne dogodi, Musliju smatra da će to biti "nacionalna izdaja". Musliju tvrdi da su Preševo, Medveđa i Bujanovac sastavni deo "države Kosovo" od koje su "nasilno odvojeni". "Zato smo vodili naš oslobodilački rat. Ovaj cilj postoji zapisan u srcima i duhu albanskog naroda. To je potvrđeno 1. i 2. marta 1992. godine i mi nemamo pravo da odustanemo od nečeg za šta su se žrtvovali pripadnici OVPBM", rekao je Musliju. Musliju kaže da je svestan da se to neće dopasti Srbiji, kao što joj se nije dopalo ni, kako je rekao, otcepljenje Kosova. "Bez Niša, ovo nije 'Velika Albanija' i Srbija čak treba da nam bude zahvalna što Albanci traže ujedinjenje samo Albanije, Kosova i Preševske doline", kazao je Musliju. http://www.blic.rs/vesti/politika/ako-se-albanija-i-kosovo-ujedine-neka-otcepe-i-jug-srbije-i-da-srbi-budu-zahvalni-sto/fcwlk32
  15. Vladika Teodosije: Priština hoće da okupira srpske svetinje Dragana Zečević - Rade Dragović | 25. oktobar 2015. 18:09 | Komentara: 4 Episkop raško-prizrenski o zahtevu Kosova za članstvo u Unesku, manastirima, položaju našeg naroda na KiM, obmanama... U kosovskim institucijama aktivno rade na falsifikovanju istorije Vladika Teodosije OCENjUJUĆI zahtev Kosova za članstvo u Unesku, novim institucionalnim nasiljem nad srpskim narodom i imovinom Srpske pravoslavne crkve, vladika Teodosije, episkop raško-prizrenski u intervjuu "Novostima" opominje da monaštvo i sveštenstvo kao i srpski narod neće dozvoliti zloupotrebu svojih svetinja i da će se pomenutim namerama Prištine suprotstaviti mirnim, ali odlučnim sredstvima. Eventualni ulazak Kosova u Unesko, što bi bilo protivno Rezoluciji UN 1244. i uz oštro protivljenje našeg naroda i Crkve, koja je i vlasnik sva četiri Uneskova objekta na Kosovu i Metohiji, predstavljalo bi ozbiljnu političku kompromitaciju ove ugledne institucije. Kosovski zvaničnici već pobednički šalju po internetu slike i postere Gračanice i naših manastira sa natpisom - Kosovo u Unesku. Ta slika najbolje pokazuje njihove prave, ali uz to i neiskrene namere, ističe episkop raško-prizrenski Teodosije, koji na pitanje da li veruje garancijama koje su zvaničnici iz Prištine dali Unesku da neće preimenovati manastire upisane na listi ove organizacije kao srpska baština, ukazuje da glavni argument koji se ovog puta, od Prištine, mogao čuti u Parizu jeste da će Kosovo štititi objekte SPC. - Poznavajući ih dobro, mi smo uvereni da oni nisu spremni da to i urade, ukoliko se prethodno jasno i nedvosmisleno ne obavežu na to u okviru Briselskog sporazuma, što oni zasad odlučno odbijaju. * Eventualni ulazak Kosova u ovu organizaciju u SPC se ocenjuje kao nastavak kulturne represije koju prema srpskom narodu sprovode vlasti u Prištini? Šta bi sledeće moglo da se nađe na meti albanizacije? - Glavni cilj kosovskih institucija, koji smo mogli da vidimo iz njihovog nacrta Zakona za kulturnu baštinu i koji su preko vlade poslali u njihovu skupštinu, bio je da se sva kulturna baština proglasi imovinom takozvane Republike Kosovo. I međunarodni predstavnici su videli da je ovde reč o diskriminatornom tekstu i tražili su da se predlog tog zakona hitno povuče. Ipak kosovska vlada je slanjem ovog zakona u skupštinsku proceduru pokazala kakve stvarne namere ima, posebno prema baštini naše crkve, koju žele da kosovarizuju i konačno albanizuju, menjanjem istorije i obmanjivanjem sveta da na Kosovu postoje tolerancija i sloboda. SA ČIM ĆEMO PRED MILOŠA* STRAHUJETE li da će u nekom trenutku pregovora sa EU priznanje Kosova biti nametnuto Beogradu kao uslov oko koga nema "cenjkanja" i mislite li da bi oni koji budu u tom trenutku na vlasti pristali na to? - Niko nema pravo da potpisuje ono što su generacije vekovima čuvale i branile kao tapiju srpskog naroda. Duboko verujem da naša vlada to dobro razume i da trenutno dobro radi. Za nas Srbe, u ovom trenutku je vrlo važno da ispunimo dve zapovesti. Prvo, predstavnici naše države nikada i ni pod kakvim uslovima ne pristanu na nezavisnost samoproglašene države Kosovo. Druga je, da svi mi koji danas živimo na tim svetim prostorima, po svaku cenu sačuvamo svoju imovinu i prisustvo, pritom čuvajući svoj duhovni i nacionalni identitet. Ako u ovome uspemo, imaćemo so čim izići pred Miloša. To je jedino moguće i za sve nas najbolje u ovoj situaciji. * O međunarodnim garancijama za status, položaj i imovinu SPC u Pokrajini dugo se govori. Postoji li spremnost EU da stane iza SPC na KiM? - Mislim da je u interesu EU da se o položaju SPC na Kosovu i Metohiji razgovara u Briselu i da je međunarodna zajednica i ovog puta, kao i u proteklim pregovorima u Beču, spremna da se uključi, kako bi se dugotrajno zaštitilo duhovno i kulturno nasleđe našeg naroda i Crkve na ovim svetim prostorima. Bar do sada, najviši svetski zvaničnici ovu stvar nisu dovodili u pitanje. Nadam se da će uspeti da dokažu i predstavnicima kosovskih vlasti u Prištini da je i za njih bolje da ne otvaraju sukob sa Crkvom. * Prijem Kosova u Unesko ocenjujete kao otvorenu okupaciju srpskih svetinja u Pokrajini? - To je svojevrsan pokušaj otvorene okupacije, jer određene strukture u kosovskim institucijama aktivno rade na falsifikovanju istorije i otmice viševekovnog srpskog nasleđa. Mi ćemo im se, svakako, suprotstaviti mirnim i civilizovanim metodima, pritom koristeći sva naša prava, a ponajviše molitvu i bogosluženje. To su živi i bogoslužbeni objekti, a ne spomenici i muzeji kako bi oni priželjkivali da to budu, i svaki pokušaj njihove zloupotrebe biće svuda u svetu objavljen kao primer kršenja osnovnih hrišćanskih verskih prava. U situaciji kada na Kosovu i Metohiji sve više jača islamizam, takav otvoreni sukob sa SPC biće veoma štetan za Prištinu, i oni to znaju. Zato će morati dobro da razmisle o izvesnom kompromisu i dijalogu u Briselu, kada je u pitanju baština Srpske pravoslavne crkve, kao vlasnika svih tih dobara. * Da li je bilo pokušaja iz SPC da digne glas kada su neke njene crkve u zvaničnim dokumentima prištinske administracije već predstavljene kao albansko nasleđe? - Do sada je bilo takvih sporadičnih pokušaja, ali smo mi blagovremeno reagovali preko međunarodnih predstavnika i mnoge provokacije od Prištine bile su korigovane oštrim prigovorima EU i SAD. Zapadnim zemljama, svakako, nije u interesu da se Kosovo prikaže kao entitet koji teroriše hrišćansku crkvu i srednjovekovne manastire i zato očekujemo njihovu neophodnu pomoć u ovom procesu. Ulazak Kosova u Unesko za mnoge strane zemlje je više političko pitanje balansiranja situacije na Kosovu i Metohiji, koja im polako izmiče kontroli zbog rastućeg ekstremizma i sve teže ekonomske situacije na KiM. * Delite li stav da se sa našom kontraofanzivom protiv prijema Kosova u Unesko zakasnilo? - Reklo bi se da su naše diplomate preduzimale sve što je u njihovoj moći, ali eventualni ulazak Kosova u Unesko nije pitanje koje je došlo zbog nečije brige o zaštiti kulturnog nasleđa, a još manje brige Prištine, već je to deo političke kampanje, da se trenutno stabilizuje situacija na Kosovu. Sve je to sada nekome preko potrebno, s obzirom na to da je Priština prisiljena da prihvati Sud za ratne zločine pripadnika OVK i formiranje Zajednice srpskih opština, iako ovo drugo već danima blokiraju suzavcem u parlamentu. Ovo su političke igre i mislim da, iako ima dobronamernih koji slušaju glas savesti, većina onih koji odlučuju po pitanju prijema Kosova u Unesko, prate političke instrukcije centara moći. * Smatrate li posle svega da će Zajednica srpskih opština imati političku snagu da zaštiti prava Srba na KiM? - Ako se Zajednica srpskih opština ostvari u svom pravom smislu i sa konkretnim pravima, koja neće biti simbolična već će imati i elemente izvršne vlasti na srpskim prostorima, to može biti vrlo važan faktor za budućnost Srba koji žele da žive na Kosovu i Metohiji. * Kako doživljavate kada se u Srbiji iznose "otrežnjujući" stavovi povodom statusa Kosova kojima se poziva na "prihvatanje realnosti na terenu"? - Trenutno nas duboko zabrinjavaju štetne izjave pojedinih intelektualaca koji zauzimaju visoko mesto u srpskom narodu. Tim svojim mudrovanjem, koje je lišeno Božijega duha i hrišćanske nade, oni, svesno ili nesvesno, indirektno guraju srpski narod u defetizam i pozivaju ga na kolektivno iseljavanje. Mislim da je ovde reč o manjini lica koja, u pravom smislu, ne poznaju situaciju na Kosovu i Metohiji. Želim da verujem da su to pojedinačni i usamljeni slučajevi. Ovih dana, na sastanku u Predsedništvu Srbije, svi smo, pa i predstavnici SANU, zauzeli čvrst i jedinstven stav povodom našeg odnosa prema statusu Kosova i Metohije i eventualnog ulaska Kosova u Unesko. OBNOVA CRKAVA I PROPAGANDA KOSOVSKIH ZVANIČNIKA * NAJAVILI ste da će Eparhija raško-prizrenska, u slučaju prijema Kosova u Unesko, obustaviti direktne kontakte sa kosovskim zvaničnicima, a da će svoje probleme sa Prištinom rešavati posredstvom međunarodnih predstavnika? - Mi smo već suspendovali do daljeg sve kontakte sa predstavnicima prištinskih institucija, i to u znak protesta zbog agresivne kampanje kosovskih zvaničnika, u kojoj su pred mnogim zemljama sveta širili propagandu o srušenim džamijama na Kosovu i Metohiji. Tom prilikom, tendeciozno su prećutali sistematsko uništavanje našeg hrišćanskog nasleđa, ili ga marginalizovali. Mnogo je crkava još u ruševinama i mnogo srpskih grobalja stoji još oskrnavljeno i razrovano. Mi imamo veliku želju da sve to obnovimo, ali jedino u sklopu mehanizma, sličnog onome koji smo imali sa Savetom Evrope, a koji je prekinut 2010. godine, jer kosovske vlasti nisu želeli da više rade sa Zavodom iz Beograda. Sada nastavljamo obnovu svetinja ponajviše našim sredstvima, uz pomoć Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Ruske pravoslavne crkve, Komisije EU, norveške vlade i drugih dobrotvora širom sveta, ali ne i sa Prištinom.
  16. Смисао оглашавања Цркве поводом „Бриселског споразума“ Ова изјава патријарха је изазвала мноштво критика у једном делу јавности (првенствено интернет патриотске). Ако изузмемо оне који то, као и остале потезе у српском друштву са којима се не слажу, квалификују као издају, доћи ћемо до две најчешће примедбе које наизглед имају основа, а које су се могле чути у вези патријарховог иступа. Прва је да тај иступ представља дисконтинуитет у односу на негативан став Светог Синода према априлском „Бриселском споразуму“, док друга на неки начин призилази из прве. Наиме примедба је да је патријарх у овом случају преузео ингеренције Светог Синода, те да на тај начин игнорисао априлски став Синода поводом „Бриселског споразума“, али још битније и црквену саборност, као есенцијалну карактеристику православне цркве. Иако на први поглед ове примедбе чак делују логично треба да се запитамо да ли је то баш тако? Свети Синод је у свом оглашавању после склапања Бриселског споразума овај окарактерисао као неприхватљив рекавши у завршном делу саопштења: „Апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек, својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима. Црква ће, у сваком случају, остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији. То јој даје право и намеће дужност да упути овај апел“. Синод се, као што видимо, огласио по питању споразума у Бриселу, и то недвосмислено негативно. Но, овде се Црква огласила о политичким процесима што није примарна дужност и циљ њене мисије. Оглашавања је било мотивисано знањем да је Косово централни нерв српске духовности, да политички процеси који иду у правцу одвајања јужне покрајине имају последице на читаво народно биће – и материјалне и духовне, те да правац ка ЕУ интеграцијама као мотив попуштања по питању КиМ није у складу са светосавко-видовданском, дакле православном духовношћу и доживљају света. Дужност Цркве је била да се огласи и да упозори актуелну власт на ово и она је то учинила. Међутим Црква и Свети Синод нису носиоци политичких процеса, Црква их не креира, а самим тим не може директно да утиче на њих. Уосталом то није ни њен смисао, али јесте свакако смисао да упозорава на последице које могу угрозити традиционалну духовну супстанцу народног духа. Но, исто тако њен смисао јесте и да си прилагођава политичким променама (које сама не креира, а на које што је власт више удаљена од правосалавља она мање може да утиче) и да у новонасталим околностима тежи ка најоптималнијим животним решењима која ће омогућити наставак њене духовне делатности, првенствено међу сопственим народом, али и осталим народима са којима се сусреће и дели исти животни простор. Дакле смисао Цркве није да „ревносно инсистира“ на саветима које је дала властима у одређеном друштвеном-политичком тренутку, већ да у новонасталим околностима тражи начин прилагођавања датој реалности, ма како она била неповољна, и да у таквим скученим условима покуша да издејствује најоптималнија решења како би народ биолошки опстао на својим историјским огњиштима, те да би могла да настави вршење своје духовне мисије спасења, читавог народа као и сваког појединца. Прилагодљивост као основна карактеристика Цркве Прилагодљивост Цркве, што је суштински прихватање реалног стања као почетне позиције њеног деловања, је видљива кроз читаву историју. Овим Црква изражава став о овом свету као свету ниже битности, а истиче, пренствено кроз евхаристијску заједницу, своје опредељење за онај свет. Свет новог духовног Израиља, који реално има свој почетак и овде на земљи, али само за онога ко се добровољно определи за њега. Речено косовским речником, који је потпуно у складу са доживљајем универзалне Цркве: „Земаљско је за малена царство а небеско увјек и довјека“. У складу са тим, као што сам рекао, Црква се понашала кроз сву историју. Истовремено тиме истичући на прво место битност духовног света и будућег века изнад овоземаљских тренутних вредности, али и тренутних власти, владајућих гарнитура и идеологија. И управо јој је тај став и тај ред формираних величина омогућавао да (често у крајњој нужди) сарађује са готово свим властима које су од Бога дате (по његовој вољи или допуштењу), некада у духовном јединству, а некада опет ради биолошког опстанка као и побољшања материјаног положаја свог народа, или своје пастве. Начин сарадње је зависио од власти и њеног односа према црквеном доживљају света који она проповеда. Отпор према власти су црквени људи практиковали једино код потпуно антихришћанских политичких гарнитура и владајућих идеологија, које су покушавале насилно да укину Цркву или оспоре њене догме. И овај отпор је био у непристајању наметнутих наводних вредности, а обично је завршавао прогоном хришћана, често мучеништвом и мартирством (сведочанством у крви) зарад чистоте свог учења и духовне стварности. Баш као што су учинили и косовски јунаци положивши живот опирући се неправди Муратове визије Балкана и положаја српског народа условљеног турским овладавањем овим просторима. Тада је Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту. Али и од самог свог почетка Црква је, преко преласка из деловања у малој јудејској заједници на делатност у великој римској империји, показала своју прилагодљивост, односно заступање реда величина, по којима је духовна визија изнад тренутних политичких идеологија и актуелног светског поретка. То се такође видело и у каснијим историјским периодима кроз прихватање универзалистичке византијске империје, где је Црква имала централно место у креирању византијског човека, али потом и кроз прилагођавање потребама малих народа прихвативши етнички елемант као тачаку спајања и интеграција, који је црквеном делатношћу оплемењиван добијајући тако виши смисао. Но, исто тако је, поготово СПЦ, морала да се прилагођава околностима које су произашле из ропства туђину и функционисања у туђим државама, турској и хабзбуршкој империји, покушавајући да олакша положај свог народа и пастве и обезбеди његов духовно-биолошки опстанак. То се некада дешавало и када су биле у питању срспке власти услед помрачености духовне визије, те су деловале противно интересима сопственог народа. Ово све напомињем са намером да истаканем да, када се оцењује делатност или став Цркве, потребно је ускладити логику и мисију политичких и свих други светских збивања са логиком и мисијом Цркве. Негде се те логике и мисија донекле подударају, док су негде по много чему разилазе. Због тога је лако упасти у замку те проглашавати делатност Цркве у два различита времена као дисконтинуитет, иако то логички може да наизглед делује као исправно. СПЦ на Косову од бомбардовања Управо прихватање новонастале ситуације, колико год она била неповољна, је била карактеристика Цркве и народа после бомбардовања 1999. и уласка међународних трупа на Косово и Метохију. Тада се покушало успостављањем контакта са КФОР-ом и свим међународним институцијама инсталираним у покрајини, доћи до макар минималних услова за преживљавања Цркве и српског народа, као и свих осталих православних верника. Но, недефинисан статус покрајине и сталан притисак најмоћнијих земаља света у правцу конституисања самосталне државе Косова, је упоредо са прилагођавањем, производио турбуленције у народу које су одређивале и став црквене јерархије, условљен нестабилним околностима у којима се нашло српско друштво на Косову. Позиви блаженопочившег патријарха Павла да се не изађе на изборе, Тадићу и Коштуници, су у том тренутку, када се покушавало очување Косова у што тешњим везама са државом Србијом, били смислени јер су, сем јавног протеста против неподношљивог стања у којем се налази српска национална заједница, били и у функцији политичког притиска на међународну заједницу и Приштину, којима се желео поправити положај народа, као и помоћи државна политика праведног покушаја очувања покрајине у што тешњој вези са матицом. Али после једностраног проглашења независности Косова, неуспелог одговора тадашње власти на тај изазов (не улазим у то да ли је Коштуница могао нешто боље да уради или не) и доласка ДС-а на власт осећају се трендови поновног попуштања међународним факторима кроз довођење ЕУЛЕКС-а, измештања поблема Косова из СБУН, пристанак на разговор само о техничким питањима без статусних итд. Тренд који је кулминирао доласком актуелне власти и склапањем Бриселског споразума, који уколико се не донесе Уставни закон, представља пристајање на готово потпуну легализацију нове државе. Овим превирањима је био захваћен сав српски народ, а поготово онај на Косову и Метохији, чија је егзистенција била најугроженија. Самим тим ни Црква као народна институција није могла бити поштеђена од ових турбуленција. У ситуацији када је званична политика, условљена у многоме светским факторима, покушавала да одреди некаква решења за покрајину (колико су она била успешна, или већином неуспешна није основна тема овог текста) народ, али и Црква пре свега саветодавно, су по логици ствари учествовали у тим процесима покушавајући да их усмере ка најповољнијем решењу. Из тих новонасталих, све неповољнијих решења за Србе на Косову и Метохији се и родио став о отпору, који је у црквеној јерархији предводио бивши епископ Артемије. Али тај отпор је (после попустљиве српске ДС-овске политике, којом је покрајина удаљавана од ингеренција државе Србије) све више одисао политичком конотацијом и политичком логиком пошто је све више акценат стављао на политички приступ косовском проблему. Тиме је временом почео да одудара од реалне ситуације на терену креиране домаћом и светском политиком, али још више од 2000-годишње црквене духовне логике, које се СПЦ као институција, али и као органски део народа, није одрекла. Штавише она је после свих тих турбуленција остала на курсу своје духовне мисије (али и рада на биолошком останку најпре сопственог народа) прихватајући реалност које су изазвале последице политичког деловања државног врха (ма каква та реалност била), а на чије последице је она благовремено упозоравала, као и износила вредносни став о ваљаности политичких одлука, пре свега са духовног - црквеног аспекта. Континуитет и дисконтинуитет црквеног става У том контексту треба гледати и на став о Бриселском споразуму. Он је изјашњавање Светог Синода о проблему који је централни нерв српског националног бића, који веже материјално и духовно у српској историји, а који може да има значајне последице по услове живота и остваривања хришћанске, светосавске мисије срспког народа. О томе се Црква морала изјаснити и рећи шта мисли, као што се и изјаснила. Апелујући на Србе да, без обзира на став државе да Косово и Метохију сматрају, увек својом земљом, не спорећи да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе, уз истицање да ће Црква остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији, Свети Синод је, сем што се негативно изјаснио о политичким процесима, практично нагласио да ће чувати српску националну мисију и Косовски Завет, који је у овим условима једина шанса будућег повратка српске државе на просторе јужне покрајине. Пошто је политика одрадила своје и одредила тренутну политичку реалност српске националне заједнице на КиМ, пошто је Црква јасно упозорила шта мисли о томе, пошто су се страсти стишале сагледавањем глобалне, али и косовске реалности, патријарх је, уважавајући став црквених званичника који живе на Косову и став Цркве да је духовно реалност увек изнад политичких прилика и политичких гарнитура на власти, позвао Србе да изађу на изборе и тако прихватајући новонастале услове наставе борбу за јачање националне заједнице, те духовни и биолошки опоравак народа. Позив патријарха Србима на изборе може политичком (а још више политикантском) логиком да се гледа као дисконтинуитет у односу на априлски став Светог Синода. Али црквеном миленијумском логиком, али и и искуственом вековном народном логиком гледано, он представља континуитет заједничке борбе Цркве са својим народом за испуњења духовне мисије Цркве и националне српске заједнице, чији су интегрални део Срби са Косова и Метохије. Из те логике, као и из става формираним из непосредног искуства Цркве и њених пастира на КиМ (који су на челу са Владиком Рашко-Призренским Теодосијем такође позвали Србе на изборе), проистиче патријархов став, тако да се он тешко може подвести под његово некакво преузимања ингеренција у односу на Синод и читаву Цркву. Патријарха није забрањено критиковати када имамо различито мишљење, али када су мотиви критике искључиво политичке (или политикантске) природе, када им није циљ побољшање црквено-духовне мисије и учвршћивање црквено-народног организма, већ корист сопствене политичке (или политикантске) опције, она постаје контрапродуктивна са опасношћу да један део, ионако духовно недовољно зрелог народа, стекне погрешну слику о самој Цркви и њеној улози у друштву. Таква, политички мотивисана размишљања, нас могу одвести у заблуду и ка погрешним закључцима о црквеном реаговању на актуелна политичка дешавања, што се видело и у критичким рекацијама последњих неколико дана на позив патријарха Србима да изађу на косовске изборе. Може се гурати политичка опција и без конфронтирања са Црквом и патријархом, које узгред буди речено, најчешће има негативне политичке конотације највише по оне који на овај начин, свесно или несвесно, на посредан начин дискредитују Цркву, урушавајући тиме последњи ослонац народу у овим по њега изузетно тешким временима. http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=48877:kontinuitet-ili-diskontinuitet-crkvenog-stava&catid=38:aktuelno&Itemid=59
  17. На блогесрком сајту "Балканоид" један од блогера поставио је веома занимљив текст о прошлости Хашима Тачија. Ми вам га у целости преносимо. Нешто што сам Хашим Тачи, премијер тзв. Републике Косово зна, остатак свијета не зна. Зна и цијела његова фамилија, а било којег старијег Шиптара старосједелаца из Дренице ако питате и ако смије да вам то каже, рећи ће вам слиједеће: засигурно се зна и памти да је прадједа Хашима Тачија био Србин, православни поп. По имену и презимену Радослав Даниловић. Читајући ове прве редове наше приче, прво што ће те помислити: "Па ово је просто немогуће и неистина". Ево и чињеница, непобитних и доказивих. У писму Митровачког хоџе, Турчина Мула-Ибрахима, са почетка 1912. године, које је он писао муфтији у Скопљу стоји овако: "Праву веру су примили многи овде. Међу њима многи виђенији Срби, па чак и неки попови као што су Милутин Јакшић из села Пантина, којег су Срби убрзо убили, јер, су сматрали да је срам велику нанео њима. У Староме Тргу праву веру је примио поп Јован Аксић, али није смео остати медју својима већ је тражио да се насели овде у Митровицу. У Србици је у нашу веру прешао поп Радослав Даниловић и све своје привео свемогућем Алаху и правој вери. Овај Радослав се преобратио и примио име Јусуф, а важи за јако угледна човека међу својим Каурима. Многи су тамо у његовој парохији пошли његовим стопама и примили праву веру. Ја му не смем веровати, Каурин је Каурин, држим га на удаљености, већ све верске послове и управу над Србицом и тим крајем пуштам већ провереном Ибри Пећанцу који држи на оку овог Радослава, а правоверног Јусуфа, па му је и речено, да ако шта примети, да га пошаље овамо нама у Митровицу. Ми би смо овде знали како би са њиме. Ако је Каурин лажно то урадио, лако ће мо га склонити. Држимо га стално на оку". Овај докуменат, у оригиналном рукопису, данас постоји у историјском архиву Турске у Анкари. Други документ, који се налази у библиотеци манастира Хиландара, а датира из 1898. године, из манастира Соколица потиче и то је списак свештеника и пароха. Као парох Србички на списку стоји поп Радослав Даниловић, за којег се у напомени дописује да је један од најревноснијих и најбољих свештеника, те да ужива велики углед код својих парохијана. Ту се испод тог списка свештеника још и наводи да је извесни Радослав нешто заболовао, тако да је владика морао слати свештеника из Жеровнице (село поред Звечана) да га мијења на службама, али да се је опоравио. Четрнаест година након прављења овог списка, тај исти поп Радослав се преобратио у Ислам. Нико не може са сигурношћу да зна зашто је то урадио, јер, је важио за јако угледног човјека и цијењеног свештеника. Познато је да је у то вријеме, прије балканских ратова, маса Срба по Рашкој области и сјеверу Косова потурчено силом. Да ли је и у овом случају сила била пресудно да поп Радослав, а прадједа Хашима Тачија промени вјеру, не зна се са сигурношћу. Примивши Ислам, поред жене, попадије са којом је живио, ново печени Муслиман Јусуф, а бивши поп Радослав жени се са још једном женом Арнауткињом из неког засеока са Ћићевице, она умире на порођају са првим дјететом. А тек са другом Арнауткињом која је била из Глоговца добија дједу Хашима Тачија и још четворо дјеце. Занимљиво је, да иако није као муслиман добио вјерску управу над становништвом, већину својих парохијана успио да преобрати у Ислам, вјероватно се надајући да ће да постане хоџа и наново добије вјерску управу ту у Србици. Никада до краја живота, 1929. године то није успио, иако Турци већ дуго нису туда владали. Крсна слава Даниловића је била Митровдан, а има и занимљив податак, да дио те фамилије Даниловића, који нису се хтјели потурчити, пребјегли су у ондашњу Србију и населили се у сам град Краљево, гдје њихови потомци и данас живе. Јасно је да Хашим Тачи у себи има јако мало арбанашке крви и то само по женској линији у три генерације. Засигурно се зна да је ово њему познато и да је пред свједоцима, у Бреги Хоџес повише Поношевца, у главном штабу УЋК, револтиран неуспјехом терористичких команданата на терену, на једном од састанака то јавно и рекао. Како су они Шиптари неспособни, а да имају велику срећу да он у себи има српске крви и да требају бити срећни да их он као такав води. О томе и данас постоје свједоци. Један од њих је то јавно и рекао у једној телевизијској емисији 2005. године на једној Пећкој локалној телевизији. Наравно, исмијан је, на њега су почели да бацају и дрвље и камење, водитељка га је тада у емисији јавно питала да ли се он дрогира или је под утицајем алкохола. Након многобројних пријетњи, упућиваних њему и његовој породици, побјегао је са Космета и затражио и добио политички азил у Бразилу. Сада живи у Сао Паолу. Хашим Тачи то зна, јако добро, међутим, крије то из политичких разлога. Свјестан да би га политички противници напросто "растргли" када би то сазнали и када би имали икакве доказе о томе. На Митровдан, проверите ако имате начина, свјестан да му је то Крсна Слава, Тачи ништа не ради. Не долази на посао. Како је њему, који све то зна, а опет мора да ради по диктату Америке и њених савезника, не бих знао. Да негира своју прошлост можда и може, али своју крв не може да источи. Нека му је Бог или Алах на помоћи. ГЛАС СРПСКЕ
  18. У интервјуу митрополит излаже свој став који уједно сматра и општим ставом Цркве о Косову, косовском завету, властима у Србији као и властима у Црној Гори, предању, српској историји и најновијој српској историји, односима у Цркви, и глобализму.
  19. Учинио је то текстом који је сам насловио овако: „КОСОВО И МЕТОХИЈА – КРСТОПОЉЕ И СРЕТЕЊЕ, У НАДИ ВАСКРСЕЊА”. Текстом који почиње стиховима: Отаџбина жива завештава своје срце у земаљској Србији Царству Небескоме (Милоје Дончић, Бича у Метохији) Хвала Богу да смрт не постоји Но са земље Небу пресељење Земаљско се у растанак броји А на Небу заувјек Сретење. (Ранко Ђиновић, Ораховац у Метохији) Косово и Метохија, две речи – два имена једне двоструке а јединствене Небоземне стварности, Небоземне Отаџбине свих верујућих у Христа Срба, Светосавских и Светолазаревских. Косово – жртвено поље земаљске битке с телом и у телу за телесно биће и битовање, борбе и пораза прса у прса у земаљском царству, али победе и славе у Цаству Небеском. Зато је то поље Крста и Васкрса, поприште подвига у историји за Надисторију, у времену за надвреме Есхатона. Поље страшног Судилишта људског и Страшнога Суда Божијега. Поље крваво као божури, али и жутозлатно као Свете Мошти Мученика. Метохија – поље хлеба и вина, поље жртве за душу, зато поље Задужбина, подвига за духовно биће и битовање, зато препуно Светиња и Светилишта, Манастира и Испосница, Гробова и Споменика, од Пештера виш Пећ}ске Патријаршије и Високих Дечана до спаљеног Девича и срушеног Светог Марка у Кориши. То је небоземна двострукост и земнонебна усмереност Српског Косовометохијског народа: Косова – водоравно, Метохије – усправно. Ипак, само наизглед крсна двојност. Јер се протеже у ширину и дужину и дубину и висину Богочовечанског јединства са свима Светима (Еф.3,18). И Косово има своје небеске Задужбине које усмеравају и опредељују Србе за Царство Небеско. И Метохија има своје борбе за земаљско битовање и историјско деловање људи на њој. Зато је боље, и тачније, историјски и духовно посматрано, рећи и закључити: да је Косовометохијска историја Српска и битословље Српског народа у јединственом знаку четвороконачног Крста који је истовремено и бесконачни Васкрс. Човек је Крст, живи ходећи усправни и водоравни Крст, смртно распето и пасхално васкрсно биће, на земљи распрострто и са земље усправљено и уперено ка Небу. Срби су заиста Небоземни народ, јер нам је таква вера, и таква историја – откако смо познали Христа Богочовека, поверовали Распетоме и Васкрсломе, и пошли за Њиме – Јагњетом Божјим, кудгод Оно пође (Откр.14,4) -Његовим и нашим Крсноваскрсним путем (Мр. 8,34-36). То је тако, и јесте, и биће. Макар се и потсмевали и ругали безбожници и безаконици, нељуди и безљуди, надмени силници и кукавички насилници, антиљуди и антихришћани, ма то били и наметнути споља и изнутра властодршци, отуђеници од човештва и човекољубља, од светиња физичке и духовне Патрије и патриотизма, комунисти или капиталисти, подједнако исти, са истока без Источника, или са запада без Есхатона, са истока без Светлости Истока, са сумрачног запада без Зоре Будућности. У знаку Крста и Васкрса видео је и доживео Косово, бранио га и одбранио у души, свести и савести Србиновој Лазарев син Стафан Високи, покосовски Србин, поборник а не издајник Косова и Метохије после Косовског полома. Он нам је и данас пример и вођа, а не надмени лицемери Запада, или домаћи малодушници, депресивне мртве савести без-образ-ника. И свети песник слова Љубве и данас нам, са Народом Песником, поручује: Браћо моја, Срби Православни, ак’ и јесмо изгубили царство душе своје губити немојмо! На Косову и Метохији није се никад престајало памтити Славно Косово и Метохијски Манастири, и очекивати ослобођење, поручује нам Призренац Петар Костић. Ту поруку смо и недавно чули боравећи на светој Заветној Земљи Српској, страдалној али увек живој, јер Крсноваскрсној. А какве поруке Србима на Косову и Србима од Косова до Јадовна шаље данас Премијер Србије? „Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваниченои Уставом (сиц!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже”. (НИН, 7. март 2013; пренели и већи листови). „Шта очекивати у држави у којој се премијер јавно одриче свог Устава”? (В. Новости, 10.2.2013). И слага Премијер овакве, с оваквим Председником Владе унесрећене Србије. Слага као лицемер и преливода, директно у лице, у срце и памет, свест и савест сваког будног, слободног и одговорно памтећег Србина. Осим ако је толико забораван да не памти да је он исти, не само последњих десет, него и више деценија био у власти и на власти, за које време је Косово и Метохија отуђивано и губљено, понајвише од његових комуниста, главних криваца за новију трагичну историја Косова и Метохије. (Шта очекивати кад и његов Председник овакве Србије изјављује: да би следовао Титову „спољну политику”, а знамо добро да је она била по цени унутрашње антисрпске политике? – обе изјаве у Политици,10.3.2013). И још се не запита заборавни а лако причљиви Премијер: Колико су његови овакви „преговори” и фамозни му овакав „дијалог”, допринели и доприносе таквом стању Косова. (Ако овако настави, ускоро неће моћи да оде ни у Прешево, ни у Нови Пазар, јер тамо одлучују западни амбасадори, што је такође „табу тема”). Зашто се г. Дачић није запитао: докле ће овакав преговарач са ратним злочинцем Тачијем (шта би са истрагом о „Жутој кући”, макар по извештају Дика Мартија, о чему Косовски Срби, и светска јавност, одавно знају много више?), са оваквим удворичким односом према лицемерју врха Европске заједнице и „тоталитарне демократије” Америке, зарад митологије о псевдорају „Европске Комуне”, докле да прича бајке и обмане Србима Косова и Метохије, и не само њима (довољно је само сравнити његове изјаве пре и после сваког „дијалога” у Бриселу, и упоредити их са Тачијевим, а још пре упоредити их са „достигнутим договорима” и резултатима на терену)? Издаја Косова је на делу, као и „успостаљање граница” (јер г. Премијер вели да „не зна/мо/ границе Србије”), а на то поодавно подсећају многи паметни и патриотски Срби, и наравно људи Цркве (за које Косово и Метохија није никада била „табу тема”, па ни под Титровом и овом садашњом влашћу – види: Задужбине Косова, 1986; Меморандум СПЦ о Косову и Метохији, Бгд. 2004, и најновији Потсетник). Г. Премијер никада не рече Ако Бог да, попут нпр. Пашића у сличној или и горој ситуацији. А како и да се присети и призове Бога Живога и Истинитога, Бога Небоземнога, јер Оваплоћенога и Распетога и Васкрслога, Који на Небу живи и на Земљи је присутан с нама у све дане до свршетка века (Мт.28,20), кад не верује ни у Земаљску Србију са срцем јој Косовом и Метохијом? Недавно је г. Дачић (в. званични сајт РТС, понедељак, 3. септембра 2012), изјавио, уз остало, новинарима у Основној школи „Јован Дучић” у Београду, где је присуствовао почетку нове школске године, дакле пред Српском децом: „Хоћу да водим реалну пиолитику, а не небеску Србију” (писао сам му о тој изјави отворено писмо, 3. 9. 2012; в. и пре тога Писмо Председнику Николићу), и тиме открио свој марксистичко-евроамерички, обезбожени и обезличени тип човека и народа – у само голој хоризонтали, пузећег бескичмењака, коме је „отац гроб”, по Многострадалном Јову. И данас, на Пасхалне Задушнице, важи на Косову и Метохији, и свецелој Србији, пророчка реч српског песника: „Не може Агарен/ и одступник/ да брани твој род/ Нити ће паликућа/ од пожара/ да спасава/ Из ропства мисирског/ неће те извести/ рука фараона / Лажни избавитељ/ пречицом води/ до новог ропства/ и Вавилона. Ман.Тврдош, Херцеговина, 10. март 2013. + Епископ Атанасије Извор: Факти
  20. СПО(Ј)И на турниру у знак сећања на страдале у Мартовском погрому У недељу, 17. марта 2013. на дан када се навршавало 9 година од Мартовског погрома на Косову и Метохији у којем је убијено 19 особа, протерано 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, запаљено 35 цркава, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и 10 друштвених објеката, КСУД „Братство“ из Инсбрука је организовао турнир у футсалу на којем је учествовала и фудбалска секција Српске православне омладине Инсбрук - СПО(Ј)И, „ФК Споји!“. Турнир је на предлог Омладинске организације СПО(Ј)И почео минутом ћутања, а домаћа екипа „Братства“ је на првој утакмици носила црне траке у знак сећања на све страдале Србе током мартовског погрома, док су екипе „Мики транспорт“ и „ФК Споји!“ траке носили током читавог турнира. Током минута ћутања су учествовали сви гости тунира, како на терену, тако и на трибини. Стајали су у миру и тишини из поштовања према српским жртвама, док је једино гостујућа хрватска екипа „НК Зрињски“ одбила да устане током минута ћутања. Што се спортског дела тиче, млада екипа „ФК Споји!“ је на овом турниру наступала у мало ослабљеном саставу, мада ипак није била за потцењивање. Стигла је до четвртфинала као прва у својој групи са максималним учинком и 12 освојених бодова из 4 утакмице. У четвртфиналу „ФК Споји!“ је наишао на хрватску екипу „НК Зрињнски“ и доминирао је током читаве утакмице. Нажалост пропуштене су неколико шансе, како би се постигао гол, док противничка екипа није такорећи ни пришла голу младе српске екипе „ФК Споји!“, тако да се утакмица након 12 одиграних минута завршила са 0:0 и ишло се на пенале, где није погодио ни један од играча обе екипе. Голмани су одлично бранили, док је голман „НК Зринњски“ својој екипи донео победоносни гол, те је на крају овог четвртфиналног сусрета слабија екипа прошла даље. Турнир је освојила екипа „ФК Обилић“, која је за ову прилику допутовала из Прњавора, победивши екипу „НК Зрињнски“ са 7:3! Дан раније, на 3. Конгресу Савеза Срба у Аустрији, који је одржан у Инсбруку, приказане су слике и филм „Злочин без казне“ о мартовском погрому на Косову и Метохији у оквиру акције коју је покренула Канцеларија за дијаспору Владе Републике Србије, а коју су подржале Српска православна омладина Инсбрук - СПО(Ј)И, организација „28. јун“ из Канаде, Српски институт из Вашингтона, КУД „Бранко Радичевић“ из Беча, Заједница Срба Тирол и други. Српска православна омладина Инсбрук - СПО(Ј)И се још једном захваљује свим члановима, пријатељима и саборцима, који су нас подржали на турниру и подсећа да се до краја априла врши упис нових фудбалера, који желе да играју добар фудбал и да представе српски народ и Србију у најбољем и најпозитивнијем светлу на спортским теренима у Аустрији и шире! Уколико и Ти желиш да постанеш део једног новог и успешног спортског пројекта јави нам се путем е-поште на: [email protected] Слава и вечни спомен свим српским жртвама мартовског погрома на Косову и Метохији! Српска православна омладина Инсбрук - СПО(Ј)И
×
×
  • Креирај ново...