Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'srpske'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Šta to u suštini znači? Ući sa vojskom i razvaliti privremene institucije izbaciti Amerikance iz Bonstila koristeći povoljan trenutak i u zaledjini ukrajnski front? Koji je izvor takvog prava, rezolucija ili krmčija, pa i dublja vizantijska tradicija koju na neki način baštine i Albanci? Ako pogledamo tokove novca vidićemo da Kosovo finansira Crnu Goru, Republiku Srpsku, Srbiju i šire. Preko distribucije narkotika, Amerikanci iz Bonstila finasiraju vladajuće policiskomafijaske režime, odnosno neposredno uposljavaju veliki broj moćnih ljudi (koloboracije), a posredno svi mi imamo neke koristi od toga, pije se više kafa po kafanama, više se jede, gradi, a i poneki prilog ode u Crkvu. Uzmem pa svoga bivseg druga odgovaram, ali on malo dadne popusta nekom popu i biva podržan, jer moral nije ni bitan. A kada dodje Gospod ili kuda vodi taj put i gdje i kakav je kraj? Briga to toga koji uzme šićar, a ja se zalud paštim Dakle da li smo mi radi srpstva spremni da se skinemo sa kosovske narkosise koja je dojila Beograd i u vrijeme bombardovanja 99, čemu sam sa terena svjedok. Hajde i da jesmo, da li smo mi spremni da zivimo neki srpski svetosavski etos i pronadjemo njegovu pokajnu snagu ili ipak više vjerujemo u besu i neka mafijaška pravila i kanone? Ako bi sad uzorkovali ili plašili ljude svetim Savom ili Lazarevom anatemom ili nekom mafijaškom pretnjom, rezultat bi bio potazavajuće tačan. Prestavnk boraca srpskih valja drogu za šipce i nikome to ne smeta, niko to ne vidi kao poraz i izdaju, pa ni on sam. Dakle i ova kao i svaka okupacija ulazi u dušu, kao da ne vazi ona svetog Nikolaja srpskog, kada sv Sava moli Gospoda da nam se nečastivi ne dotakne duše. Epa izgleda da nam se dotakao duše, jer mi mislimo ili kao "amerikanci" ili kao šiptarsk- talijanski-montenegrinski mafijasi, ili kao drugosrbijanci- hrvati, ili se svodi na koja kola voziš pa ti se smiju i zale te u golfu2, a klanjaju ti se i zavide u Q3. Naravno sve je to u turbo verziji i niti ima veze sa albanskom, crnogorskom, italijanskom,američkom švapskom kultirom i njenim uzletima. Kao što EKV pjeva: Ako sam stigao negdje bilo je unutra, u nama je Amerika, to vazi i za Kosovo, ali ne u smislu nekog bjega u unutra, nego u smislu emancipatorskog potencijana srpske kulture i autentične državnosti za dobro i razvoj svakog naroda, i za spasenje sviju.
  2. Не знам да ли је неопходно са се састаје Синод, али ми СПЦ требала имати и званичан став. Ово је питање на које се позивају многи верници. Владика Лаврентије је примио вакцину, има оних који нису узели и верујем да је неће узети, али који је званичан став СПЦ то није неважно питање, а неки верници Останите ми с Богом!
  3. Kanonizacija kardinala Alojzija Stepinca mora biti trenutak zajedništva za cjelokupnu Crkvu, i katolike i pravoslavne. Kako na pravoslavnoj strani i dalje postoji otpor, do daljega, Stepinac neće biti proglašen svetim, najvažnija je (očekivana) poruka državnoga tajnika Svete Stolice kardinala Pietra Parolina, iz intervjua koji je dao katoličkom tjedniku Glas Koncila. Kardinal Pietro Parolin najvažniji je suradnik pape Franje, a prošli tjedan boravio je u Hrvatskoj u povodu ređenja novoga nadbiskupa i nuncija mons. Ante Jozića, i tada je dao intervju Glasu Koncila, koji je u srijedu objavljen na internetu. Razumije se da je najzanimljiviji dio u kojem on govori o Stepincu, i objašnjava da je kanonizacija nemoguća sve dok postoje otpori iz Srpske pravoslavne crkve. Strpljivost “Sveti Otac želi da kanonizacija kardinala Stepinca bude trenutak zajedništva za čitavu Crkvu, a ne razlog sukoba ili suprotstavljanja. Smatram da je u srži o tome riječ. To zahtijeva strpljivost i od Crkve u Hrvatskoj, koja, naravno, s velikom zebnjom i s velikom željom iščekuje tu kanonizaciju. Tu gestu koja se posebno tiče jedne Crkve valja promatrati u kontekstu čitave Crkve, a Papa treba upravo voditi računa o toj općoj viziji...” potvrdio je kardinal Parolin, inače, član Kongregacije za nauk vjere, Kongregacije za biskupe i Kongregacije za istočne Crkve. Zatim je državni tajnik Svete Stolice dodao da nema novih detalja “u odnosu na ono što je već rečeno u vezi s kanonizacijom kardinala Stepinca, u smislu u kojem smo to mi objasnili biskupima i u kojem su to biskupi objasnili narodu”. Ali, ovo je prvi put da iz Vatikana priznaju kako su razgovori hrvatskih biskupa i srpskih episkopa o Stepincu - propali. Dijalog “Papa je izabrao metodologiju nastojanja da se približe stajališta, i kad je riječ o pitanju koje razdvaja (SPC i Katoličku crkvu u Hrvatskoj, op. aut.). Smatram također da je takva metodologija najispravnija. Poznato je Papino stajalište da je dijalog jedini instrument koji omogućava da se prevladaju razlike te da se pomire različita stajališta. Jedna faza toga dijaloga je ostvarena i nije postigla neki poseban rezultat jer se stajališta nisu približila. No vjerujem da je to put kojim treba ići s obnovljenom voljom. Na završetku susretâ izražena je želja da se dijalog nastavi pa se nadamo da će se to ostvariti i donijeti plodove”, zaključio je kardinal Parolin. U crkvenim krugovima u Zagrebu, istup najbližeg Papina suradnika nije dočekan s iznenađenjem. Na Kaptolu podsjećaju da je prije gotovo tri godine, prilikom posjeta Zagrebu, kardinal Parolin također odbio precizirati kad bi Stepinac mogao biti proglašen svetim, ali je izjavio i da je “kardinal Stepinac bio branitelj istine, a to je posvjedočio ne samo svojim riječima i naukom, nego je za to položio i vlastiti život”. Parolin je tom prilikom pohvalio rad Mješovite komisije Katoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve “kao gestu od velike ekumenske vrijednosti prema našoj pravoslavnoj braći”, i pritom zatražio da se kroči zajedno prema željenomu jedinstvu. Žalosno je, ali za SPC Vatikan ima više razumijevanja - To je stajalište na koje smo navikli. Prije pet ili šest godina bismo se iznenadili, ali u međuvremenu je postalo jasno da u Vatikanu nema razumijevanja za Hrvate, kao što je bilo tijekom pontifikata Ivana Pavla II. Papa Franjo je kao jedan od glavnih ciljeva označio približavanje katoličanstva i pravoslavlja, a Stepinac predstavlja smetnju na tom putu, reći će svećenik, koji je dobro upućen u odnose između HBK i Svete Stolice. Prema njegovim riječima, nitko od ovdašnjih biskupa nije sretan zbog Franjine politike, pa čak ni članovi HBK, koje je imenovao sadašnji papa. Ali o tome nitko od njih ne smije govoriti javno, “a i ne bi imalo smisla”, kako je rekao sugovornik s Kaptola. “Žalosno je da u sadašnjem Vatikanu imaju više razumijevanja za SPC, koja i dalje otvoreno podržava velikosrpsku ideologiju, nego za Katoličku crkvu u Hrvatskoj. No, nitko od biskupa nije se usudio to izgovoriti javno, možda zato što znaju da ne bi postigli ništa. Tako preostaje vjerovati da će neki budući papa proglasiti Stepinca svetim, jer od Franje to ne treba očekivati, što je definitivno potvrdio kardinal Parolin”, zaključio je sugovornik. Papin najvažniji suradnik: Bez Srpske pravoslavne crkve ništa od kanonizacije Alojzija Stepinca. To treba biti trenutak zajedništva SLOBODNADALMACIJA.HR Najnovije vijesti iz Hrvatske.
  4. U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će on biti u koaliciji, rekao je u emisiji Pressing na N1 predsednik Samoopredeljenja i, kako se očekuje, budući premijer Kosova, Aljbin Kurti. Govoreći o ukidanju taksi, Kurti je rekao da će ih Kosovo prvo zameniti "reciprocitetom", pa tek onda ukinuti, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je. "Poštovaću ustav, ali pravim sadržinsku razliku između toga kada je nešto ustavna obaveza i politička koalicija s druge strane. Trudimo se da pravimo vladajuću koaliciju gde neće biti potrebni glasovi Srpske liste. Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će biti u koaliciji, srpska nacionalna pripadnost nije članstvo partije nego nacionalna pripadnost", rekao je Kurti. Upitan da li to znači da će u budućoj kosovskoj vladi biti srpski ministar sa kojim će se složiti dvotrećinski Srpska lista, ali neće u političkom smislu biti tretiran kao deo vladajuće koalicije, Kurti je kazao da se "može tako reći". On je dodao da još nije razgovarao sa predstavnicima Srpske liste, ali da ih neće "ekskomunicirati u skupštini i da su oni poslanici". "Ali smatram da po opštinama sa većinski srpskim stanovništvom nije bilo fer i slobodnih izbora", dodao je, navodeći da je na izborima na Kosovu bilo slučajeva da je jedan Srbin glasao čak 18 puta, i primera da je u nekim mestima bilo više glasova za Srpsku listu nego stanovnika. Posmatrači su rekli da su se kršenja izbornog procesa desila u sredinama gde posmatrači nisu bili Albanci, naveo je on, prihvatajući da to jeste odgovornost kosovskih institucija. Izvor: N1 "I loše je da imamo krađu po sredinama gde je većinsko srpsko stanovništvo. Ovo je konstatacija međunarodnih posmatrača, ovi incidenti su pojava, mnoštvo je tih incidenata jer je bilo pritiska Beograda da dobiju 100 odsto", naveo je Kurti. On je ocenio da to pokazuje i "nedostatak samopouzdanja". "Imate pritisak i stravične diktature ne samo u Evropi i drugde u svetu koje bi se zadovoljile sa 80 odsto, a ovi su želeli 100 odsto. Ali ne krivim ja Srpsku listu, oni prebacuju pritisak koji sami doživljavaju, tj pritisak Beograda na Srpsku listu se prebacuje na pritisak na srpsko stanovništvo na Kosovu", dodao je. Upitan zašto eliminiše Srpsku listu, on je rekao da "Beograd plaća za poslušnost" i da kosovske institucije sa međunarodnom zajednicom moraju da prekinu mogućnost da Beograd vrši pritisak na Srbe na Kosovu. "Nemam ništa protiv Srba, naprotiv, družim se sa mnogo Srba ovde na Kosovu... Problem sa Srpskom listom nije to što je sredstvo Beograda, već što je - sredstvo. Političko biće Srpske liste je da oni ne budu, ne postanu, oni postoje da ne bi postali, to je veliki problem", smatra Kurti. Naveo je i da je racionalno očekivati da će mandat za formiranje kosovske vlade dobiti ovog meseca, i da će imati 15 dana za formiranje koalicije sa Demokratskim savezom Kosova. "Do sada smo usaglasili oko 80 odsto planova i programa, posle toga ide podela resora ministarstava, a težimo tome da imamo 12 ministarstava, samo po dva zamenika ministara, i najmanje 30 odsto žena", pojasnio je. Sa Srbijom prvo reciprocitet, tek onda ukidanje taksi Govoreći o dijalogu o pitanju Kosova, on je rekao da će njegova vlada početi prvo dijalog sa Srbima sa Kosova, i to dijalog o ekonomskom razvoju, a ne o pomirenju. "Šta će nam to, meni Srbin iz Gračanice nije uradio ništa, niti ja njemu. Ako pitaš Srbe ili Albance na Kosovu šta im treba, ono što će svako reći jeste posao i pravda, i to treba da bude prioritet", objasnio je. Kao drugo, naveo je, počeće razgovor sa visokim predstavnikom EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozepom Borelom. "Treba nam dijalog u Briselu sa dijalogom sa Srbijom". POVEZANE VESTI Kurti za N1 najavio pregovore o ukidanju viza između Kosova i BiH 06.11.2019. Pojašnjavajući stav po pitanju ukidanja taksi, Kurti je rekao da će Kosovo takse zameniti reciprocitetom. "Reciprocitet je pravi princip zdravih konstruktivnih odnosa. Utvrdićemo registar, listu svih elemenata koji se tiču reciprociteta sa Beogradom", dodao je. Kurti je rekao da je potrebno prvo odrediti reciprocitet, odnosno da Srbija prvo učini nešto na nekom drugom polju, pa tek onda ukinuti takse, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je. Na pitanje da li bi došao u Beograd na razgovore sa srpskim vlastima, Kurti je rekao dve strane treba da se sastanu u Briselu. "Dijalog ću voditi ja kao budući premijer, imaću svoj tim na dva nivoa. Prvi će biti političko predstavništvo gde će biti i oni iz opozicije, i drugi tim eksperata jer će biti raznih aspekata budućeg sporazuma. Ali najvažnija su tri principa - prvi je da ne bude sporazuma bez dijaloga, drugi da nema dijaloga sa mapama, gde se predsednici prave da su vojni generali u ratu, a treći da nema predsednika oko mape, nego samo da budu eksperti o demarkaciji. To će pomoći da se prebacimo iz ambicija i apetita za teritorije jedni drugih ka pravu građana i potrebama zajednice", naveo je gost Presinga. Kurti je naveo da je razgraničenje za njega rasistički koncept koji ne prihvata, dok je demarkacija nešto potpuno drugo. "Uvek će biti Albanaca i Srba na obe strane granice. Demarkacija da, ali ne razmena teritorija. Jer razmena teritorija nije dijalog za mir već dijalog koji vodi ka budućim konfliktima". On je rekao i da ne veruje da sporazum možemo imati već sledećeg proleća. "Nema pomirenja bez poverenja, potrebno je poverenje a toga nema, jer se pravimo 'hajde da se saglasimo o vrednostima', a nismo saglasni o činjenicama rata, u koji smo svi bili uključeni. Neohodno je da se slažemo o vrednostima, ali za pomirenje nam treba saglasnost o činjenicama", istakao je. Rešavanje ubistva Ivanovića mnogostruki neuspeh svih Kurti je rekao da će se zalagati da institucije Kosova i međunarodne zajednice razjasne ubistvo Olivera Ivanovića. "Sa ubistvom Olivera Ivanovića prvi put se desilo u istoriji Kosova da je ubijen Srbin na Kosovu, a da nije bilo nijednog Srbina na Kosovu da kaže da su to uradili Albanci, to je prvi put. Jako je čudno da u Severnoj Mitrovici gde ima najviše kamera po kvadratnom metru, nije moguće utvrditi ko je to počinio", kazao je. On je rekao da je razočaran kosovskim institucijama i Euleksom i onima koji "gledaju te kamere" i da je taj slučaj "mnogostruki neuspeh svih, i kosovskih i međunarodnih mehanizama". Objašnjavajući zašto Ivanovića smatra ratnim zločincem, Kurti je rekao da je to tvrdio i Bernar Kušner u svojoj knjizi, a "on je dobro poznavao situaciju jer je bio šef Unmika 2000". "Ivanović je bio među čuvarima mostova… on nije krio da je bio u paramilitarnim jedinicama...", dodao je Kurti. Kurti je rekao da će se zalagati da se svi zločini na Kosovu istraže. "Prošlost ne prolazi lako i da je ona uvek i u sadašnjosti, a da bismo krenuli sigurno dalje prema miru u regionu i budućnosti ka EU, moramo da se sučeljavamo sa prošlošću, bilo je zločina na Kosovu prema Srbima, i ja ću se zalagati za to, jer zločin ne zastareva, da imamo normalne sudove koji će osuditi i Albance koji su ubijali Srbe", zaključio je on. Albanska zastava sada, u premijerskoj će biti zastava Kosova Upitan zašto u prostorijama drži zastavu Albanije a ne Kosova, Kurti je rekao da je će zastavu Kosova držati u premijerskoj kancelariji. "Albanska zastava je veoma stara i da ima dosta istorije u tome. Kosovska zastava će biti u premijerskoj kancelariji. Kad su usvojili zastavu Kosova, nije bilo ni demokratije ni istorije u toj zastavi, nego geografije. Na taj nedemoktratski način kada su usvojli zastavu, albanska zastava je postala zastava otpora", naveo je i dodao "mi smo po nacionalnom identitetu smo Albanci, ne postoji nacionalni identitet kosovara, ali postoji država Kosovo". Kurti je naveo i da nema srpski pasoš, niti srpsko državljanstvo, već da ima državljanstvo i pašoš Kosova i Albanije. Upitan o budućnosti Kosova, on je rekao da evropske integracije i ujedinjenje Kosova i Albanije niti mogu da zamene jedno drugo, niti se protive jedno drugom. "Mi smo u Otomanskoj imperiji bili podeljeni po vilajetima, i u Jugoslaviji, ali njih više nema, a mi smo i dalje ovde. Ja neću moći rešiti odmah ta velika istorijska pitanja, ja ću se baviti ekonomskim razvojem i pravdom. To će biti moj fokus", zaključio je. Kurti: U vladi i ministar s podrškom Srpske liste, ali ne kao deo koalicije RS.N1INFO.COM U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne...
  5. JEDAN DAVNI DOGAĐAJ IZ JUNA 1995, KOJI JE ČAK UŽIVO PRENOSILA I TELEVIZIJA BEOGRAD, TREBALO JE DA POSLUŽI ZA DIZANJE MORALA I BORBENOSTI KRAJIŠNIKA U HRVATSKOJ. MESEC DANA POSLE TOGA, KOLONE PREMA SRBIJI POSTAJALE SU SVE DUŽE Nakon nedavnog teksta o pozadini parade Vojske Srbije u Nišu i marketinškim trikovima koji su upotrebljeni, mnogi poznanici javili su se autoru, pitajući kad ću pomenuti još jednu takvu paradu kojoj sam prisustvovao. Navršava se gotovo četvrt veka od nje. Vidovdanska smotra Srpske vojske Krajine (SVK) održana je 28. juna 1995. na poligonu "Slunjska brda", u predvečerje akcije "Oluja", i trebalo je da pokaže navodnu moć SVK i podigne poljuljani moral i vojske i stanovništva. Ta parada je bila, u stvari, zamišljena kao predstavljanje novoformiranog Korpusa specijalnih jedinica (KSJ), formacije koja je postojala samo na papiru, a bila sastavljena od prisilno mobilisanih ljudi u Srbiji, koji su imali peh da im u ličnoj karti ili izbegličkoj legitimaciji kao mesto rođenja stoji neki grad u Hrvatskoj. Suočena sa slomom u Zapadnoj Slavoniji početkom maja 1995, kao i brzim napredovanjem Hrvatske vojske (HV) na Dinari i kroz Livanjsko polje ("brat Radovan" Karadžić je imao preče interese od savezništva sa RSK i njenim predsednikom Milanom Martićem), kao i sa činjenicom da nema nikakve rezervne snage, RSK je zatražila pomoć od Srbije, a ona je stigla u vidu prisilno mobilisanih ljudi, od kojih većina sa Krajinom nije imala nikakve veze. ...predsednik Milan Martić i general Milan Mrkšić Muškarci rođeni u Zagrebu, Splitu, Varaždinu, Rijeci, Puli, Našicama i drugim mestima koji su bili prisiljeni da napuste te gradove 1991. spasavajući glave, sklonili su se u Srbiju. Bili su hvatani po kućama, izbegličkim smeštajima, na ulicama, radnim mestima, u gradskom prevozu, neretko vezivani lisicama... Odvoženi su prvo do policijskih stanica, potom u sabirni centar u Sremskoj Mitrovici i onda – pravac Plitvice i poligon na Slunju, gde su ih zadužili uniformama i opremom i saopštili da su pripadnici KSJ. Druga strana medalje je da oni izbegli iz RSK u Srbiju koji su imali novca ili neke veze, nikad nisu mobilisani, posebno ratni profiteri. "Sveta dojče marka" rešavala je sve probleme. Na ideju o formiranju KSJ došao je novopostavljeni komandant SVK general-potpukovnik Mile Mrkšić, koji je na tu funkciju došao polovinom maja 1995, nakon što je njegov prethodnik Milan Čeleketić smenjen zbog pada Zapadne Slavonije. Mrkšić, koji je bio komandant Gardijske brigade JNA, samo je sledio formacijske promene u Vojsci Jugoslavije, koja je takođe formirala KSJ. Sa sobom je doveo i grupu oficira koja će sačinjavati njegov štab, delovati potpuno nezavisno od Glavnog štaba SVK, a ratovali su malo u krajiškoj vojsci, a malo za Fikreta Abdića i Autonomnu pokrajinu Zapadna Bosna. Svi su bili u operativnoj grupi "Pauk", osmišljenoj za akciju razbijanja Petog korpusa Armije BiH i osvajanje Bihaća i Cazinske krajine. Bilo je tu raznih formacija, Vojske Jugoslavije, MUP-a i Državne bezbednosti Srbije, MUP-a RSK i RS, "arkanovci" i razne druge paraformacije, poput "Škorpiona"... Sve se, naravno, svodilo na lepu zaradu. JEDINICA ZA DIZANJE MORALA Autor ovog teksta je, na primer, obilazeći Abdićevu "državu" u njegovom štabu, susreo osobu koja mu se predstavila kao "pukovnik Džemaludin". Par meseci kasnije, kad je Mrkšić preuzeo krajišku vojsku, isti oficir bio je uz njega, kao kapetan prve klase. Prepoznajemo se, pitam ga otkud "Džemaludin", odgovara da je uzeo to ime jer sadrži u sebi ono "ludin" – lud. Čovek je bio oficir VJ, dogurao je do čina pukovnika, penzionisao se i tragično preminuo, bio je čak i javna ličnost. S obzirom na to da je mrtav, ime je potpuno nebitno, ali to je ilustracija povezanosti i isprepletenosti raznih vojski u raznim sferama. Iako nije imao nikakve veze sa RSK, Beograđanin je, Martić ga je javno na Vidovdanskoj smotri unapredio u čin majora. Nekadašnji komandant SVK general Mile Novaković, koji je rukovodio "Paukom", u svojoj nedovršenoj knjizi (smrt ga je prekinula u radu na njoj), napisao je: "Formiranje KSJ kao rešenje operativnog problema nedostatka snaga na spoju Ličkog i Kordunaškog korpusa bilo je potpuno opravdano, ali izvedeno samo demonstrativno, a ne stvarno. Niti je to bio korpus, niti su jedinice bile specijalne, nije Gardijska brigada mogla biti takva, ako je formirana od nemotivisanih, dovedenih vojnih obveznika, zbog čega je komandovanje imalo velikih problema. Oklopni bataljon je to što jeste, bez obzira što se proglasio za brigadu. Komanda Korpusa je od samog početka agresije (Oluja) radila dosta nervozno, čak uz neke interne incidentne slučajeve. Nije jasno kako, kada i gdje je ispoljila svoj uticaj." Tadašnji pomoćnik komandanta SVK za moral i informisanje, pukovnik dr Kosta Novaković, u razgovoru za "Vreme" ističe da je, s jedne strane, SVK bila potrebna jedna takva jedinica, velike snage i manevarski pokretna, dok je istovremeno narodu i vojsci trebalo povratiti poljuljani moral. On je ukazao da se nešto slično pokušalo napraviti u proleće 1993, formiranjem Jurišne brigade "Vojvoda Vuk", koja je trebalo da ima 5800 ljudi raspoređenih u devet jedinica ranga bataljona (od kojih tri jurišna i dva oklopna) i da bude sastavljena od najboljih boraca svih šest korpusa SVK, a delovala bi tamo gde RSK bude napadnuta. Pojavilo se, međutim, nezadovoljstvo komandanata jedinica, jer su im uzimani najbolji borci, a posebno zbog toga što su im odvožena i oklopna sredstva. Za tri meseca formiranja brigade sakupljeno je svega 1800 ljudi i onda se od njenog formiranja odustalo, objasnio je Novaković. On navodi i da je dolaskom Mrkšića ponovo oživela ideja o tome, pa se krenulo u formiranje KSJ, sastavljenog od četiri brigade (po uzoru na VJ zvale su se 2. gardijska, 2. oklopna, 71. specijalna i Brigada MUP-a), diviziona PVO i četiri pozadinske jedinice veličine čete. RATNICI BEZ MOTIVACIJE KSJ je trebalo da ima više od 5000 ljudi, ali nije sakupljeno ni 2000. Sve brigade su razvijene do nivoa bataljona, što je otprilike četvrtina predviđenog sastava, priznaje Novaković, koji potvrđuje da u tim jedinicama skoro da nisu bili pripadnici SVK, osim starešinskog kadra, kao ni dobrovoljci, nego mobilisani iz Srbije. Realno gledajući, oni nisu mogli biti oslonac na duži period, nisu bili pripremljeni niti motivisani, ocenio je Novaković. Iz VJ su slane u RSK starešine sa višim činovima, koji nisu za trupu, nego za kancelarije, jer je i Beograd kuburio sa tim kadrom – komandirima vodova i četa ili onima na određenim specijalističkim dužnostima. MONETA ZA POTKUSURIVANJE: Izbegli krajišnici Problem, naizgled sitan, na koji se tad nije obraćala pažnja, bio je i "zamor materijala" kod tih ljudi. Više od dva meseca bili su pod stalnom obukom i presijom, bez odmora, prisilno dovedeni, odvojeni od porodica. Problem je bio i obično logističko obezbeđenje, od pranja veša i kupanja pa nadalje. Pustiti nekog od tih ljudi na odsustvo, da odu u Srbiju, značilo je "pozdraviti se sa njima", jer se verovatno nijedan ne bi vratio. Govoreći o paradi, Novaković ističe da ni mnogi oficiri iz SVK nisu shvatili neophodnost njenog održavanja u cilju podizanja morala. Mnoge starešine su, naime, ukazivale na potrebu da se zatvori "rupa" na Dinari, koju su Hrvati prešli sa bosanske strane i onda se od proleća 1995. lagano spuštali prema Kninu, imajući ga ne samo na puškometu, nego i u optičkoj vidljivosti. Dinaru je do proleća te godine branila samo laka pešadijska brigada SVK, da bi joj tek kad je praktično već bilo kasno, došli u pomoć razni drugi kombinovani sastavi Sjevernodalmatinskog korpusa i Milicije RSK, iz Knina, Benkovca i Obrovca. Prekasno, jer je HV zauzela, pored ostalog, i strateški značajan vrh Antića glavu. Komandu nad odbranom tog pravca preuzeo je načelnik štaba korpusa potpukovnik Milorad Radić, ali se zbog nedostatka ljudstva i tehnike, kao i nepovoljnog položaja u odnosu na HV, nije moglo uraditi ništa. Oficiri su zamerali i što se, pored hronične nestašice goriva, ono troši na besmislenu paradu, a Novaković i sad tvrdi da je, pored promovisanja KSJ, došlo i do jačanja borbene gotovosti SVK i poraslo pozitivno raspoloženje kod boraca i starešina, kao i kod naroda, jer je po prvi put išao prenos uživo. Prenos je realizovan zahvaljujući Televiziji Beograd, koja je poslala svoja reportažna kola, linkove i drugu tehniku, kao i ljude. Stanovnici RSK, u kojoj su bile stalne restrikcije struje, upamtiće taj dan i po tome što im je, da bi gledali paradu, struja uključena. MOTRENJE NA SMOTRU Održavanje parade bilo je i bezbednosni rizik, jer je RSK bila najuža baš na području Slunjskih brda. Da su htele, hrvatske snage su mogle da gađaju paradu i njene učesnike, pogotovo jer se tamo okupio čitav krajiški vrh. Do toga međutim nije došlo, jednim delom zato što su bili prisutni predstavnici Evropske zajednice i UNPROFOR-a, a delom verovatno i zbog nekog dogovora. Hrvati su, međutim, iz vazduha nadgledali pripreme za paradu i njeno održavanje, a putem bespilotnih letelica sa ugrađenim kamerama imali su prenos u realnom vremenu. Godinama kasnije, neki od oficira HV su se u medijima hvalili da su pomoću posebno osmišljenog mehanizma iz bespilotnih letelica zasuli publiku na paradi i one na svečanoj bini lecima sa napisanim datumom "28. lipanj 1995." i odštampanim hrvatskim grbom. Niko od učesnika parade, kao i novinara kojih je u velikom broju bilo tamo, nije primetio tako nešto, a da se desilo ne bi se moglo sakriti, jer bi narod o tome pričao. Leci možda i jesu odštampani i bačeni, ali su pali ko zna gde. Samu paradu su bojkotovali zvaničnici "bratskih" Srbije i RSK. Iz Srbije, kao i iz Generalštaba VJ, iako su pozvani, nije došao niko, a iz RS, pored izostanka političara, nije bilo ni delegacije Vojske – došao je, usamljen, načelnik Glavnog štaba Manojlo Milovanović sa suprugom. Na vrhu bine, sa karticom zvaničnog službenog lica u organizaciji parade, tik ispod grba RSK, stajao je i mladić u američkoj maskirnoj uniformi zavrnutih rukava, sa crvenom beretkom na glavi i maramom oko vrata. Bio je to tada javnosti još nepoznat Milorad Ulemek Legija sa grupom svojih "momaka", koji su se borili u Cazinskoj krajini. Parada je održana kako je održana, i nije mogla bolje, s obzirom na to da su pripreme sa neobučenim ljudstvom trajale manje od 10 dana. Ko je malo bolje obratio pažnju, na licu mesta je tada, kao i u TV prenosu, mogao videti odsustvo emocija kod vojnika koji su navodni specijalci, ali i potištenost i bezvoljnost. Kako i ne bi kad su silom mobilisani i dovedeni u vukojebinu da rizikuju život. Za potrebe parade iz VJ su dovedeni padobranci, kao i nekoliko gardista, u svečanim uniformama, koji su držali počasnu stražu ispred bine, a VRS je "posudila" svoje avione (sama avijacijska brigada SVK na Udbini je praktično bila detašman VRS i pod njenom komandom). KRAJ PARADE Prodefilovalo je razno naoružanje iz arsenala JNA koje je SVK nasledila, ali tadašnjim "spin majstorima" pala je na pamet i ideja da prikažu i navodno novo sredstvo, kako je objašnjeno, u potpunosti proizvod (nepostojeće) krajiške vojne industrije – raketa "Krajina", za koju je rečeno da ima domet od (neverovatnih) 150 kilometara, a u sebi sadrži 500 kilograma eksploziva. I naravno, to je izazvalo buran aplauz gostiju, kao i podsmeh (u sebi) onih koji su se malo razumeli u naoružanje. "Krajina" je, u stvari, raketa "more-more" (u prevodu, brodska raketa za uništenje drugog broda), koja je nađena u skladištu ubojnih sredstava Vojnopomorske oblasti u Trbounju kod Drniša, pa je nekom palo na pamet da napravi lanser od šina na kamionu i tako je predstavi kao moćno oružje. Sličnih pokušaja bilo je i ranije, na bihaćkom ratištu, kada su slične bombe i rakete stavljane na improvizovane lansere napravljene od železničkih šina zavarenih na kamion, pa se onda lansiraju, a gde će pasti, to niko nije mogao da zna. Da su izazivale psihološki efekat – jesu, ali su isto tako bile i opasnost za svoje snage na prvoj liniji. Parada je završena, borbeni moral Krajišnika je prividno povraćen, po svim mestima je nastavljena mobilizacija svih muškaraca, uključujući i "trećepozivce" ili one koji su imali radnu obavezu, po Kninu su svi muškarci kupljeni i slani na Dinaru, ali bilo je prekasno. Nisu pomagali ni snimci parade koje je beskonačno reprizirala krajiška televizija, a nakon pada Bosanskog Grahova, mesec dana posle njenog održavanja, kolone prema Srbiji postajale su sve duže. A sam KSJ raspao se praktično posle prvog dodira sa neprijateljem. Istorija i posledice Teatralni govor na paradi je, nakon dodele ratnih zastava brigadama, imao Martić, a onaj ko mu je taj govor pisao nije štedeo na frazama. Dodeljujući zastavu komandantu 71. specijalne brigade potpukovniku Nikolu Gruboroviću, Martić, koga je Haški tribunal osudio i danas izdržava kaznu u zatvoru u Estoniji, govori: "Gospodine potpukovniče, i za vas vredi – ova zastava mora ponosno da se vijori do konačne pobjede, da ovim putem kojim smo krenuli završimo, i da nikad ne padne u ruke neprijatelju. Nadam se da ćete izvršiti zadatak." A u govoru, neko "inspirisan" ko ga je sastavio, pominju se: genocid, egzodus, "odbrana vjekovnih srpskih ognjišta", odbrana gole egzistencije, ustaška noga, tragična sjećanja na vreme Drugog svetskog rata, stradanje naših civila, pustošenje zemlje, pokušaji da se na ovim prostorima srpstvo zatre, neviđena međunarodna hajka protiv Srba, nehumane sankcije, zastrašujuća medijska kampanja… Mrkšić poručuje da će KSJ biti "jedan od najjačih na području bivše SFRJ" i da je ono što je prikazano "samo deo sredstava i snaga koje smo pokazali". Izgovarajući jednu rečenicu, Mrkšić je i nehotice bio u pravu i predvideo tok događaja. "Više neće moći biti od strane naših neprijatelja uzimanje parče po parče teritorija. Moraće da se suoče sa spremnom pokretnom jedinicom, koja će moći da spreči uzimanje prostora, ako treba da povrati sve izgubljene prostore." Hrvatska zaista više nije uzimala "parče po parče" teritorije RSK, uzela je sve odjednom. A navodno pokretna jedinica to ne da nije mogla, nego nije ni pokušala da spreči. Zašto? Možda zbog nekog dogovora postignutog u Karađorđevu ili negde drugde, da li preko posrednika ili lično, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su sasvim fino sarađivali. Šta je sa ostalim glavnim akterima parade? Pored Martića, u Hagu je osuđen i Mrkšić, koji je tamo i umro u avgustu 2015. Mesec dana kasnije umire i Novaković, od srčanog udara. Umrli su, kao penzionisani oficiri Vojske Srbije, i Gruborović i načelnik štaba KSJ pukovnik Velimir Bajat, a nedavno i komandant 2. gardijske brigade pukovnik Miloš Cvjetičanin. Komandant 2. oklopne brigade Stanko Letić penzionisani je pukovnik, kao i Kosta Novaković. Komandant KSJ Milorad Stupar, koga je Martić na paradi unapredio u čin generala, postao je kasnije komandant KSJ VJ i priznat mu je generalski čin. Za razliku od drugih oficira SVK, koji su po dolasku u Srbiju šikanirani i prebacivano im da su kukavice, Stupar je (sigurno ne slučajno) unapređen u načelnika Uprave pešadije. Zanimljiv je slučaj tada mladog potporučnika u oklopnoj brigadi Predraga Čučkovića, vanserijskog oficira koji je pokušao da organizuje kakvu-takvu odbranu na početku "Oluje", pa se susreo sa raznim oblicima izdaje. Stradao je kao kapetan VJ u maju 2001. godine na jugu Srbije, kada je jedna grupa odmetnutih pripadnika Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, koja nije priznala sporazum o razoružanju, pucala na vojno vozilo, njega ubila, a još petoricu ranila. Zemunac pred sudom Mnogo godina kasnije, autor ovog teksta upoznao je čoveka čija sudbina najbolje ilustruje sve ono kroz šta su prošli prisilno mobilisani. Rođen je u Zagrebu kao dete vojnog lica, ali je u Novom Sadu završio i srednju školu i fakultet. I onda, početkom juna 1995, u policijskoj raciji je zbog mesta rođenjaodveden u policijsku stanicu, gde je zatekao još dosta takvih kao on. Potom su strpani u autobus i pravac Krajina – "specijalac", iako ograničeno sposoban za vojsku, zbog vida. Prošli su kako su prošli, uspeo je da se, polovinom avgusta, dokopa Novog Sada i kad je mislio da su sve njegove muke završene, policija ga ponovo pokupi na ulici, misli da je bilo njegovom greškom ("kad sam video da legitimišu, okrenuo sam se da pobegnem u bočnu ulicu, a tamo me sačekaju dvojica, koji su tu i postavljeni da zadrže one koji beže"), ista procedura, ovaj put još nešto gore – slanje u Arkanov kamp u Erdut. Na pitanje zašto se nije lagano okrenuo kad je video policiju na 100 metara i nonšalantno išao, a ne potrčao, odgovara: "Ajd’ sad, nemoj me i ti zajebavati. Znaš onaj vic o Zemuncu pred sudijom, koji, kad ga je već osudio zbog provale, pita: Ajd’ sad, bogati, reci mi kako to da ti je promaklo da u ormaru stoji 50.000 maraka, njih si prevideo, a uzeo si neke sitne pare i televizor. A Zemunac kaže: E moj gospodine sudija, sad i ti, dosta mi je što mi se čitav Zemun smeje i sprda se na moj račun zbog toga."
  6. Na današnji dan prošlo je tačno 27 godina od kada je osnovana Vojska Republike Srpske, odlukom Narodne skupštine Srpske Republike Bosne i Hercegovine u Banjaluci. Vojska Republike srpske zvanično je postojala od 12. maja 1992. do 1. januara 2006, kada je rasformirana i integrisana u jedinstvene oružane snage BiH. Vojska Republike Srpske nastala je uporedo sa osnivanjem Republike Srpske i predstavljala je garant očuvanja Srpskog naroda u BiH, a ovo je priča o njenom nastanku. Foto: Danko Borojević Snažna homogenizacija nacionalnih snaga, koja je dovela i do stvaranja oružanih formacija koje su bile iznedrene iz pojedinih političkih partija nije mimoišla ni Bosnu i Hercegovinu. Sve je počelo od “ Patriotske lige” čija je prva brigada osnovana 1991. godine preko “Hrvatskih odbrambenih snaga”, Teritorijalne odbrane BiH koja je prerasla kasnije u Armiju BiH, do Hrvatskog veća odbrane koje je bilo ispostava Hrvatske vojske u delovima BiH pod kontrolom Hrvata. Srpske političke stranke i druge organizacije su tokom 1991. verovale u JNA i tek početkom 1992. godine političko vođstvo Srba u BiH formira Srpsku Republiku Bosnu i Hercegovinu – kada i počinje oružani sukob, koji će trajati do kraja 1995. godine. Tokom prva četiri meseca događaji u BiH su se smenjivali veoma brzo. Muslimani (Bošnjaci) i Hrvati su izvršili opštu mobilizaciju pripadnika svojih nacija u BiH proglasom od 4. aprila 1992 kako bi spremno dočekali nezavisnost. Tadašnje rukovodstvo BiH nije sprečavalo formiranje raznih divljih paravojnih formacija. Srbi su zbog svega toga opravdano strahovali, ne samo za svoj biološki opstanak, nego i za svoju teritoriju što je dovelo do samoorganizovanja posle odluke vrha JNA o povlačenju iz BiH. Posle masakra pripadnika JNA na Skenderiji i Dobrovoljačkoj ulici tokom povlačenja iz Sarajeva ubrzana je odluka o povlačenju JNA iz BIH. U takvim uslovima dolazi do formiranja Vojske Republike Srpske. Pre početka ratnih dejstava na prostoru SFRJ, JNA je raspolagala sa tri korpusa na području BiH: 5. Korpus u Banjaluci, 17. Korpsu u Tuzli, koji je delom bio raspoređen i u Hrvatskoj, kao i delovi 2. Korpusa sa sedištem u Titogradu i neke jedinice Vojnopomorske oblasti. Osim toga na teritoriji BiH bio je veći broj remontnih zavoda i vojnih fabrika, kao i vojne škole JNA u Sarajevu i Banjaluci. Foto: Danko Borojević Posle početka sukoba na prostoru bivše SFRJ, JNA je iz Slovenije i Hrvatske povlačila delove svojih jedinica u BiH. “ 31. Korpus iz Maribora, najvećim delom se pridodao 17. Korpusu u Tuzli, a deo tehnike se povlači u Srbiju ili ostaje u Sloveniji. Ljubljanski 14. Korpus se najvećim delom pridodaje 2. Korpusu u Titogradu, a još veći priliv sredstava dolazi povlačenjem snaga iz Hrvatske, jer 13. Korpus sa sedištem u Rijeci predislocira se u istočnu Hercegovinu (gde se privremeno formira operativna grupa Trebinje-Bileća), 10. Korpus iz Zagreba se premešta u Bihać i delom u 17. Korpus, dok se 9. Korpus sa sedištem u Kninu povlači u zapadnu Bosnu. Stvaranjem VRS delovi tih korpusa preći će u njen sastav. Tako će 4. Korpus JNA biti preformiran u Sarajevsko-Romanijski korpus VRS, 5. Korpus JNA u 1. Krajiški korpus VRS, 13. Korpus JNA operativna grupa Trebinje – Bileća biti preformiran u Hercegovački korpus, dok će deo 17. Korpusa JNA biti preformiran u Istočno-bosanski korpus., pišu u svojoj knjizi Vojska Republike Srpske dvojica autora Danko Borojević i Dragi Ivić. Od napada počekom rata u BiH izuzeti su bili samo garnizoni koji su bili na srpskoj teritoriji. Ljudstvo i drugi resursi JNA kao i ranije u Sloveniji i Hrvatskoj našli su se u neprijateljskom okruženju, sa ciljem da se isprovocira njihovo borbeno delovanje i time opravda otcepljenje od SFRJ. Otvoreni sukobi koji su počeli u Sarajevu 2. maja proširili su se na čitavu BiH. Mesec dana pred formiranje VRS, dotadašnji štab TO BiH menja oznaku i objavljuje novu sa ljiljanima, razrešava dotašanjeg komandanta Srbina i postavlja Hasana Efendića. “ Narodna skupština Republike Srpske na zasedanju u Banjaluci 12. maja 1992. donosi odluku o formiranju VRS, kao sedme i poslednje oružane sile na prostoru prethodne SFRJ: Za komandnata Glavnog štaba imenovan je general-potpukovnik Ratko Mladić (kasnije general-pukovnik). VRS je formirana od delova ostataka JNA, postojećih jednica TO po opštinama i regionima sa većinskim srpskim stanovništvom i određenog broja stranačkih formacija koje su se dobrovoljno stavile po komandu depolitizovane VRS”, piše u knjizi o nastanku VRS.. “ Narodna skupština Republike Srpske na zasedanju u Banjaluci 12. maja 1992. donosi odluku o formiranju VRS, kao sedme i poslednje oružane sile na prostoru prethodne SFRJ: Za komandnata Glavnog štaba imenovan je general-potpukovnik Ratko Mladić (kasnije general-pukovnik). VRS je formirana od delova ostataka JNA, postojećih jednica TO po opštinama i regionima sa većinskim srpskim stanovništvom i određenog broja stranačkih formacija koje su se dobrovoljno stavile po komandu depolitizovane VRS”, piše u knjizi o nastanku VRS.. Interesantno je da dan uoči donošenja odluke o formiranju VRS, 11. maja formiran je uži deo Glavnog štaba buduće Vojske, sastava četiri generala, sedam pukovnika i jedan kapetan- sva aktivna vojna lica, već bivše JNA. Ta grupa starešina odredila je principe (doktrinu) na kojima će se zasnivati VRS. Foto: Danko Borojević Navedeno je 10 stavki od kojih su bile značajne: 1. Iskoristiti sve potencijale u ljudstvu i materijalno-tehničkim sredstvima, zaostale JNA i TO BiH na prostorima RS i učiniti ih okosnicom buduće Vojske, 2. Sve paravojne formacije, zatečene na teritoriji RS uključiti u organizacijske jedinice VRS, a one koje to odbiju razbiti i proterati.; 3. Postojeće krizne štabove po opštinama i regionima, isključiti iz sistema komandovanja jedinicama VRS; 4. Isključiti već zaživelu četničku strategiju ratovanja, ali i težnje pojedinih oficira ka partizanskom načinu ratovanja odnosno, ni četnici ni partizani, već borba za odbranu RS; 5. Ne izmišljati novu ratnu veštinu- taktiku, operatiku i strategiju, već potrebama VRS prilagoditi uputstva i borbena pravila bivše JNA, 6. Ratovati, isključvio u duhu međunarodnog ratnog prava i pozitivnih propisa Ujedinjenih Nacija, kojim se regulišu postupci zaraćenih strana, 7. U VRS imati strogu vojnu subordninaciju, a starešine na komandne i druge dužnosti postavljati sistemom “ odozgo”, a ne izborom “ odozdo”, 8. Vojska RS mora biti depolitizovana kao organizacija, a komandni kadar i pojedinačno- podoficiri, oficiri, generali i civilna lica na službi u VRS, ne mogu biti članovi ni jedne političke partije, 9. Moral u VRS graditi i razvijati na srpskoj prošlosti, tradiciji, patriotizmu, svesti za što se bore, veri, stručnosti komandnog kadra i boraca i osećanjima pravednosti i humanosti u odnosu prema ranjenima, poginulim i zarobljenim borcima i članovima njihovih porodica, 10. Snabdevanje VRS vršiti preko Vlade RS, osloncem na regione, opštine, radne organizacije i donatore, a osnova u snabdevanju oružjem, borbenom tehnikom i municijom je aktiviranje zatečenih kapaciteta vojne industrije”, piše u knjizi o nastanku VRS. Organizacijsko-formacijska struktura VRS odgovarala je savremenoj vojnoj organizaciji u svetu, prilagođena materijalnim mogućnostima Republike Srpske, ponašanju neprijatelja ( uzvraćati na izazove) i zahtevima teritorije. Zamišljena je bila kao čisto odbrambena vojska, namenjnea za odbranu već zaokruženih srpskih teritorija. Andrej MLAKAR
  7. Feng Wang, direktor kineske kompanije Šangdong Linglong leteo je juče u Galebu G-2A Aerokluba „Galeb“. Ovo zadovoljstvo koštaće ga skoro 800 miliona evra u naredne dve godine. U pitanju je, najverovatnije, najskuplji let u istoriji srpske generalne avijacije. Ne, nije u pitanju prvoaprilska šala. Gospodin Feng gotovo sigurno ne bi mogao da leti nešto slično u Kini. Ne toliko zbog činjenice da je u pitanju oldtimer, već zbog toga što u Kini generalna avijacija gotovo da ne postoji. Investiranjem u Srbiju neplanirano je dobio i možda najuzbudljiviji bonus. Aeroklub „Zrenjanin“ i aerodrom Ečka za dve godine biće prve komšije najvećoj grinfild investiciji koja je ikad stigla u Srbiju. Iznos investicije domaći mediji procenjuju na 800 miliona evra. Kompanija Šangdong Lingdong od države je dobila 96 hektara zemljišta na kojem će, u okviru Slobodne zone Zrenjanin, podići fabriku površine 500.000 kvadratnih metara u kojoj će proizvoditi automobilske gume. „Kineska invazija“ na Zrenjanin, prema najavama državnih službenika, obuhvatiće i izgradnju auto-puta „punog profila“ do Beograda. Buduće komšije oduševljeno iskusili opcije za buduće tim bildinge na aerodromu / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Pre nego što i Cesna postane kineska, jedan Insta momenat / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Prve komšije buduće fabrike biće korisnici aerodroma Ečka. Od skora pod novom upravom, Aeroklub „Zrenjanin“ planira da iz korena revitalizuje jedan od najaktivnijih „manjih“ aerodroma u državi. Ne znajući šta se planira već više od dve godine na njivi pored, vest da će uskoro biti komšije kompaniji koja je prošle godine „obrnula“ oko 2 milijarde dolara, inspirisala je letače na aerodromu Ečka. Upoznavanje komšija Do upoznavanja sa ljudima koji će zauvek promeniti izgled prilazne ravni u pravcu piste 15 došlo je na inicijativu prvog čoveka Aerokluba „Zrenjanin“ Vladimira Bulata. Dan nakon velike državne manifestacije polaganja kamena temeljca za novu fabriku, radnici, inostrani dobavljači i menadžment Linglonga pozvan je da na par sati poseti Ečku. Savršeno vreme, egzotična stajanka i pomoć prijatelja doprineli su da oko 400 gostiju doživi nešto čemu se nisu nadali. Nedeljna proba kapaciteta aerodorma Ečka pred pravi aero-miting? / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Priređen je mini aero-miting generalne avijacije, koju, kako sam napomenuo na početku, prosečan Kinez retko kad može iskusiti. Možemo zamisliti onda kako je kada se na uobičajeno prisustvo klipnih jednomotornih i dvomotornih letelica dodaju i dva mlazna, nekadašnja vojna, aviona. Letela su oba srpska Galeba G-2A (Aerokluba „Zrenjanin“ i Aerokluba „Galeb), Zlin 526F. Hepeningu je pomogao i Prince Aviation sa svoje tri Cesne 172 i dvomotornim Pajperom. Nekad zaboravimo koliko interesantna civilna raznovrsnost leti iznad Srbije / Foto: Petar Vojinović Gosti su se oduševljeno slikali u letelicama na stajanci i u hangaru, a događaj je počeo interesantnim iznenađenjenjem – skokom padobranca koji je za sobom vukao zastavu sa logom kompanije Linglong. Detalji Domaćini su se pobrinuli da se gosti iz Kine osete posebnim. G-2 racer YU-YAB (ako bi tako mogli da krstimo Galeba bez tip tankova) dobio je interesantan, privremeni, „nose art“. U pitanju je trkački broj 88. Broj 8 se u kineskoj kulturi smatra srećnim brojem. Dve muve jednim udarcem. Lep detalj za Kineze i slobodan trkački broj za Nevadu / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Drugi detalj bio je poklon za direktora Linglonga – posebno izrađena „Fajerka“ sa njegovim name tagom. Sledeće je bilo pitanje za gospodina Wanga: da li želi da se provoza Galebom? Prihvatio je bez razmišljanja i ubrzo poleteo sa Vladimirom Bulatom u akro-zonu iznad aerodroma. Za nezaboravan utisak strancima iz Srbije zovite avijaciju / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Direktor Linglonga u svojoj novoj jakni / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Cimanje Dugoročni cilj Aerokluba „Zrenjanin“, kako su rekli za Tango Six, je da se ukine praksa nekadašnjeg funkcionisanja i da se komercijalizuje upravljanje aerodromom Ečka kako bi se na održiviji način revitalizovale njegove aktivnosti. Novo rukovodstvo planira dodatna ulaganja u razvoj aerodroma a nadaju se da će uskoro sa Galebom učestvovati i na Rino er rejsu (Reno Air Race) u Americi. Svi ambiciozni, pa i preterano ambiciozni ciljevi kao što je Rino, počinju, naradoski rečeno, „cimanjem“. Velikim materijalnim ulaganjem pre izgleda da se bilo šta od uloženog povrati. Inoviranjm, kvalitetom i pažnjom o detaljima. Jučerašnja akcija zrenjaninaca savršen je primer kako svaka livada (sada su svi zvanično „aerodromi“) može preživeti. Ključ je u identifikovanju bliskih, gravitirajućih privrednika i kompanija. Njihovo privlačenje i animiranje može početi, na primer, na način koji definiše život na livadi – pozivom na letenje na lep nedeljni dan. Država ne zna da generalna avijacija postoji. Sve i da zna, u 21. veku više nema mesta za „država duradi nešto“ princip. Mala avijacija ne postoji i ne leti na entuzijazmu, ljubavi i tradiciji već jedino i isključivo uz pomoć para. Prepišite ovo što rade u Zrenjaninu, u pitanju je verovatno jedini recept za budućnost. Petar VOJINOVIĆ
  8. AUTOR: Andrej Mlakar Poslednji dan februara daleke 1994. godine odavno je upisan u istorijske udžbenike, kao dan kada je Severnoatlanska alijansa prvi put od svog osnivanja aprila 1949. godine upotrebila oružje u okviru jedne zvanične misije. Uloga žrtve pripala je pilotima V i PVO Vojske Republike Srpske čija trojica pripadnika su tragično stradala, kada su ih sačekali američki lovci F-16 i oborili, a da ih prethodno nisu ni upozorili. Naime, tog 28. februara 1994. godine dva američka lovca F-16C, koji su patrolirali Zonom zabranjenog leta nad BiH oborili su u vazduhu četiri jurišnika J-21 „Jastreb“ Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske, koji su se vraćali sa zadatka bombardovanja skladišta municije u Bugojnu i fabrike aritljerijskih sistema “ Bratstvo“ u Novom Travniku, ovo je priča o tome. Onog trenutka kad je uvedena Zona zabranjenog leta nad prostorom BiH ograničene su bile mogućnosti borbenog delovanja aviona V i PVO VRS. Zbog toga u novonastaloj situaciji deo aviona i helikoptera 92. mešovite avijacijske brigade (mabr) prebaziran je bio na aerodrom Udbina koji je bio pod kontrolom Srpske Vojske Krajine i koji je VRS koristila sve do pada Republike Srpske Krajine (RSK) avgusta 1995. za svoje borbene zadatke budući da RSK nije podlegala zoni zabrane letova. Jednom rečju aerodrom Udbina je postala detašman Vazduhoplovstva Srpske. Baziranje borbene avijacije VRS na aerodromu Udbina imalo je za posledicu da se u vrhu vazduhoplovstva počne osmišljavanje borbenog zadatka u kome bi detaširani avioni mogli biti upotrebljeni. Nije se čekalo dugo na specifičnu misiju. Obaveštajne informacije do kojih se došlo ukazivale su da se je u fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu pokrenuta proizvodnja raketa za Samohodni višecevni lanser raketa kalibra 282 mm “ Orkan“. Naime, još 1992. godine tokom povlačenja JNA iz BiH zbog određenih propusta i pogrešnih procena u fabrici naoružanja “ Bratstvo“ u Novom Travniku ostala je jedna baterija najnovijih samohodnih višecevnih lansera raketa M-87 “ Orkan“ koji je smatran najubojitijim oružjem JNA. Ovi višecevni lanseri raketa nisu bili kompletirani, ali počelo je da se radi na tome. Reč je bilo o moćnom borbenom sredstvu dometa do 50 kilometara, koje ako bi se aktiviralo ugrožena bi bila odbrana VRS. Zbog toga u vrhu Vojske Republike Srpske odlučeno je da se mora hitno delovati, kako muslimanske oružane snage ne bi mogle da steknu ozbiljniju prednost nad VRS. S druge strane kasnije je uvršten još jedan motiv, koji nikad nije bio potvrđen, da se napadom htelo uticati, da se dejstvom aviona na muslimanske ciljeve iz pravca Hrvatske obnove neprijateljstva dve zaraćene strane, koja su prekinuta i zaustavljena političkim dogovorom Zagreba i Sarajeva tih dana. Bilo, kako bilo odluka da se sprovede napad dovešće do jednog od najtragičnijih trenutaka za V i PVO Vojske Republike Srpske – obaranje grupe aviona posle napada na zemaljske ciljeve od strane lovačke avijacije NATO pakta. Pripreme za zadatak Za izvođenje ovog zadatka isključivo su traženi dobrovoljci. I tek onima koji su pristali rečeno je šta je zadatak napada. Piloti iz sastava 27. lovačko bombarderske avijacijske eskadrile ( lbae) i 28. lbae pozvani su u nedeljno jutro 27. februara 1994. godine od strane predpostavljenih komandira. Nisu svi piloti bili kod kuće, pa je nekoliko onih koji su se javili na telefon došlo na aerodrom na pripremu. Tadašnji komandir 28. lbae Vukmirović je upoznao pilote aviona J-21 “ Jastreb“ da je zadatak vrlo rizičan, dodavši tada “ možda se sa ovog zadatka i ne vratimo“. Svi piloti su upozoreni da o predstojećoj akciji ne govore nikom. Posle toga odabrani piloti su autobusom krenuli iz Banjaluke ka Udbini oko 11 sati, zajedno sa komandantom brigade Perićem. Bilo je ukupno šest pilota koji inače prethodno preko godinu dana nisu borbeno delovali. Među njima i dvojica komandira eskadrila, Vlačić i Vukmirović. Predveče autobus je stigao na aerodrom Udbina gde su im se priključili i piloti Studen i Zarić. Odlučeno je da se zadatak izvede u brišućem letu sa iskakanjem pred ciljem na veću visinu odakle bi se delovalo. Ovo je izazvalo raspravu sa komandantima brigade Dopuđom i Perićem. Kako su, međutim komandiri eskadrila vodili zadatak onda nije bilo promene i prelaska na nisku šemu u toku celog leta. Akcija Ujutro 28. februar piloti i avioni su bili spremni za zadatak na aerodromu Udbina: šest aviona J-21 Jastreb 105. vazduhoplovne brigade Srpske Vojske Krajine i dva aviona J-22 Orao 92. mešovite avijacijske brigade VRS. Cela operacija trebala je da se odloži, ako se pojave NATO lovci u patroliranju. Sa komandog mesta V i PVO VRS dejstvom je rukovodio pukovnik Uglješa Peulić. Sve jednice VOJIN su radile i na pokazivaču AS- 74 je bila tačna situacija u vazušnom prostoru. Vod za elektronsko izviđanje je pratio komunikaciju između NATO snaga. Perić je zvao Banjaluku, kako bi se utvrdilo da li se može otpočeti sa izvršenjem zadatka. Bili su dogovoreni signali za otpočinjanje ili neotpočinjanje akcije. Međutim, nagađa se da je došlo do nesporazuma u komunikaciji sa načelnikom Odeljenja avijacije u Komandi V i PVO VRS pukovnikom Peulićem. Kako ni drugo lice koje se javilo na ponovljeni poziv sa Udbine nije znalo dogovorene signale, odlučeno je da se krene u akciju. U šest sati ujutro 28. februara poletela je osmorka. Najpre šest aviona J-21 Jastreb evidencijskih brojeva: 24207, 24220, 24257, 24259, 24275 i 24406, posle njih poletela su i dva J-22 Orao sa uključenim forsažima. Jastrebovi su leteli u formaciji tri para: Vukmirović- Studen, Crnalić- Zarić i Mikerević-Pešić. Treći par je ujedno imao zadatak da osmotri efekte dejstva. Let je izvršen u brišućem letu u jednom delu, ali se šestorka u rejonu Ključa podigla na veću visinu. Međutim posada aviona za elektornsko osmatranje AWACS u 6.21 sati videla je odraz šest letelica u vazduhu nekih devet kilometara jugoistočno od Banjaluke. Pilot Vlačić u avionu Orao uočio je pojavu američki lovaca F-16C iz sastava NATO snaga koji su bili u patroli na osnovu Rezolucije 816. Saveta bezbednosti UN kontrole zabrane letenja nad Bosnom i Hercegovinom. AWACS je dao informaciju lovačkom paru o letelicama kad su bili iznad Jajca. Par F-16 je tad bio iznad Konjica i poleteo je u presretanje Vlačić je radio vezom javio formaciji jastrebova da su se pojavili američki lovci. Jedan od pilota Jastreba mu je odgovorio da vide avione, ali da idu na dejstvo po cilju. Srpski avioni su gotovo školski izveli dejstvo o ciljevima namenske industrije BIH. Avioni Jastreb su dejstvovali po fabrici naoružanja “ Bratstvo Novi Travnik“, dok su Orlovi dejstvovali po rezervnom cilju- fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu. Ceo napad se dogodio u uslovima odlične vidljivosti. Vođa aviona Jastreb doneo je odluku da dejstvuju i da se vraćaju na aerodrom Udbina brišućim letom. Dve verzije kako je došlo do rušenja Jastrebova Tu se sad pojavljuju dve verzije koje su prethodlie obaranju jedna je NATO, a druga je srpska. Prema NATO verziji u 6.35 časova vođa patrole obavestio je nadređene da je uočio formaciju od šest borbenih aviona. Istog trenutka, oficir iz AWACS radio vezom naredio je letelicama da napuste vazdušni prostor BiH u suprotnom biće napadnuti. Prema NATO verziji na upozorenje niko iz formacije od šest aviona nije dogovorio, naprotiv nastavili su let spuštajući se veoma nisko i prateći teren. Posle obavljenog bombardovanja vođa NATO patrole lovaca F-16C u 6.42 zatražio je od pretpostavljenih dozvolu da napadne. Direktnom radio vezom u 6.43 pukovnik Džejms Čembers iz komandnog centra NATO u Vićenci je izdao dozvolu za napad. Srpska verzija kaže da su Jastrebove američki F-16 presreli iznad Novog Travnika, a upozorenje od AWACS su dobili dok su bili iznad Konjica, kada su krenuli u presretanje. Prvobitno piloti u avionima Jastreb nisu znali da su otkriveni. To su shvatili tek kad je avion kojim je leteo pilot Zvezdan Pešić eksplodirao u vazduhu, nakon što je pogođen raketom vazduh- vazduh. Američki piloti su srpske napali bez upozorenja. Tom prilikom poginuli su pored Pešića i piloti Vukmirović i Zarić. Njihovi avioni oboreni su kod Šipova, Gerzova i sela Bravsko. Pilot Zvezdan Pešić nastradao je u eksploziji aviona, Ranko Vukmirović avionom je udario u vrh brda, prevrnuo se na drugu stranu, kasnije je nađen u kabini, dok se Goran Zarić nakon pogotka u avion katapultirao, ali nije imao dovoljnu visinu, te se padobran nije otvorio. Pilot Uroš Studen koji je pogođen iznad Vlašića katapultirao se kod Jajca. Pilot Zlatko Mikerević iskočio je nedaleko od Ključa. Pilot Zlatan Crnalić se svoj avion evidencijskog broja 24275 iako teško oštećen uspeo da spusti na aerodrom Udbina. Epilog: Direktno u vazduhu su oborena četiri aviona Jastreb, dok je peti pao usled teškog oštećenja i gubitka goriva. Avion koji je uspeo da se vrati na aerodrom Udbina, posle je vraćen u službu. NATO verzija kaže da je tri rakete ispalio jedan od dva F-16C. Prva je lasnirana u 6.45, druga u 6.47, a treća u 6.48 sati. Četvrta raketa ispaljena je iz aviona druge lovačke patrole NATO u 6.50 sati. Jedan za drugim oborena su četiri aviona: prvi kod Šipova, drugi kod Mrkonjić Grada i treći kod Sanskog Mosta, a četvrti kod Kapuljaha. Dva srpska aviona su ipak izmakla NATO patrolama. Jedan Jastreb se uspeo spustiti na aerodrom Mahovljani kod Banjaluke, a drugi se vratio na aerodrom Udbina odakle je poletelo svih šest aviona. Poginula su tri pilota kad su se njihovi avioni pretvorili u vatrene lopte, a četvrtom je nekako uspelo da iskoči iz aviona. Međutim iako se NATO hvalio uspehom u obaranju Jastrebova, to nije bila vazdušna broba nego dejstvo para najsavremenijih lovačkih aviona vođenim projektilima za vazdušnu borbu po nenaoružanim avionima. Pilot koji je u avionu F-16C blok 40 broj 83-2137/RS oborio tri aviona tipa Jastreb bio je kapetan Robert Dži „Vilbur“ Rajt, dok je pilot koji je bio u drugom F-16C blok 40 broj 89-2009/RS oborio četvrti Jastreb bio kapetan Stiven L. „Jogi“ Alen. Rajt je lansirao jednu raketu vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM i dve AIM-9 Sidewinder, dok je Alen lansirao samo jednu AIM-9 Sidewinder. Ova akcija obeležena je kao prva ratna akcija koju su sprovele snage NATO saveza od njegovog osnivanja. Dok je trajala drama u vazduhu sa avionima “ Jastreb“ piloti sa dva aviona “ J-22 Orao“ su uspeli da se nakon uspešno izvršenog zadatka udalje sa poprišta. U povratku orlova ka bazi ispod njih su proleteli američki lovci F-16. Najverovatnije da ih piloti F-16 nisu primetili. Orlovi se spuštaju na niže visine i preko Kupresa su se vratili na Udbinu. Postoji i druga verzija koja tvrdi da su se orlovi po izvršenju zadatka izvukli dolinom Neretve na more i preko Splita u brišećem letu uspeli domoći Udbine. Prvi je sleteo pilot Vlačić, a posle njega i pilot Mijatović koji se odvojio i čak izbio na more. Za to vreme na aerodromu je trajalo isčekivanje da se vrate Jastrebovi. Međutim, niko se nije pojavljivao, a onda se dovukao jedan Jastreb , koji je odmah sleteo. Bio je to jedini preostali iz formacije- Zlatan Crnalić. Pukovnik Zlatan Crnalić, jedan od preživelih pilota koji su oboreni iznad Novog Travnika u februaru 1994. godine, ispričao je svoju verziju priče za banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 5. novembra 2015. godine o tome kako je došlo do obaranja. Naime, Crnalić je pročitao tekst koji su objavile banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 31.10.2015. u kome je objavljen prenesen tekst novinara “ Washington Post“ iz američke vojne baze u Avganistanu gde se zateko F-16C koji je samo oborio tri od pet Jastrebova VRS, koji su oboreni 28. februara, što taj avion čini jednim od najtrofejnijih u američke avijacije. “ Toga jutra iz Udbine u tadašnjoj Krajini na zadatak je poletelo šest jastrebova koji su imali zadatak da bombarduju fabriku oružja u Novom Travniku. Iako nijedan borbeni zadatak nije rutinski, nisu očekivali probleme od strane NATO avijacije. „I do tada smo mi leteli, ulazili u zonu zabranjenog leta, izvršavali zadatke i helikopterima i avionima, i nikad niko nije pucao. Inače su nas uvek upozoravali. Tada prvi put nisu, mada su kasnije govorili da jesu“, rekao je on. I ne samo to: Crnalić svedoči da su prilikom njihovog naleta na cilj NATO avioni proleteli kroz poredak jastrebova, trenutak pre početka bombardovanja fabrike. Bili su prisutni sve vreme akcije koju su samo posmatrali, a u napad su krenuli pri njihovom povratku. „Sa različitih pravaca smo dejstvovali na cilj i kad smo pošli da se vraćamo, ja sam samo osetio udarac. U tom trenutku nisam ni znao šta se desilo. Ne znaš da li se to dešava negdje iza tebe ili tvom avionu“, kaže on. Brzo je, ipak, shvatio da je pogođen. Probao sam sve komande, parametre motora i sve je radilo. Baš sam bio na knap sa gorivom i imao sam nesreću da mi je motor stao pred sletanje u Udbinu. Kao jedrilica bez motora sam sletio“, rekao je on. Crnalić je pilotirao jedinim avionom koji se vratio u bazu. Svi ostali su srušeni. Sve vreme njegovog leta prema bazi nije znao šta se dešava njegovim kolegama i saborcima jer je eksplozija uništila radio-vezu. I u tom trenutku, odmah nakon što je pogođen od strane NATO aviona, desio se neobičan, ni do danas potpuno razjašnjen događaj, kako je i sam Crnalić ispričao. „U niskom letu prema Udbini prestigao me je i bio pored mene. Kad je počeo prilaziti, ja sam počeo da penjem avion jer sam mislio da će početi dejstvovati topovima po meni, pa da imam vremena da se katapultiram. Kad je prošao pored mene, pretpostavljam da je video da sam oštećen, pa nije hteo da puca ili nije imao čim, ne znam. Onda se samo okrenuo i otišao. Ja sam nastavio prema Donjem Lapcu i granici“, rekao je Crnalić. Jastrebovi su išli u formaciji dva po dva. U prva dva aviona poginuli su piloti Ranko Vukmirović i Goran Zarić. Jedan nije uspeo ni da se katapultira, a drugom se nije stigao otvoriti padobran, jer su leteli nisko. U druga dva su bili Crnalić i Uroš Studen. Treći par su činili piloti Zlatko Mikerević i Zvjezdan Pešić, koji je poginuo jer nije bilo vremena za katapultiranje. Na kraju razgovora neizbežno pitanje: Kakva osećanja ima prema pilotu koji ga je gađao? „Ma, nema tu nikakvih ružnih osećanja. Oni su imali svoj zadatak, ja sam imao svoj. Tako je to. Nemam nikakvu vrstu ljutnje. Što bih imao? E sad, porodice onih koji su stradali možda imaju drugačiji odnos, što je razumljivo. Nikakav problem ja s tim nemam“, priča on. Čak se malo i našalio. „Mi smo bili prazni, nenaoružani i spori. Ko mi je kriv što ja nisam imao avion ravnopravan njegovom pa da onda vidimo“, uz smeh priča. Naše zadnje pitanje: Da li misli da je imao sreće? „Malo sreće i malo veštine da iskoristim konfiguraciju terena da se spasim. Nije to kao u filmovima. Nismo mi imali tako sofisticirane avione pa da imamo signale da znamo kad gađaju. Ništa nismo videli do trenutka kad se to desilo“, završio je on svoju priču. Svi preživeli piloti iz ove akcije vraćeni su u Banjaluku. Epilog priče Preživelim pilotima bilo je naređeno da ni po koju cenu o ovom događaju ne smeju govoriti. Sa umrlica palih pilota bilo je uklonjeno da je pokojni bio “ pilot“. Ostalo je samo da su pripadnici VRS bez ikakvih detalja. U VRS bila je formirana državna komisija za ispitivanje ovog događaja, istragu je sproveo komandant V i PVO VRS general Niković. S druge strane, izveštaj SVK navodi da su piloti angažovani bez znanja predsednika Krajine i komandanta SVK. Komandant 105. vazduhoplovne brigade SVK potpukovnik Dopuđa zbog ovog događaja bio je suspendovan nekoliko meseci. Ocenjeno je da je došlo do propusta u pripremi i izvršenju zadatka. Komandant 92. mabr Perić je vođen željom da akcija uspe, sa zadatkom upoznao samo njegove izvršioce. Na samom aerodromu Udbina došlo je do diskusije između njega i komandanta 105,vbr SVK Dopuđe i pilota oko tipa leta. Piloti- komandiri eskadrila- insistirali su na izvođenju zadataka iskakanjem na visoku šemu pred ciljem, a ne praćenjem terena do cilja. Ocenjeno je da je kompletan zadatak trebalo da bude izvršen u niskoj šemi, da nije bilo opasnosti od neprijateljske PVO ( a što je navodno bio razlog iskakanja na veću visinu gde su bili uočeni). Takođe zbog upotrebe određenog tipa bombi piloti su smatrali da je nužno iskakanje na veću visinu zbog njihovog efekta i eksplozije. Na Dan vazduhoplovstva piloti koji su učestvovali u ovoj akciji, bili su odlikovani. Ordenom Nemanjića, posthumno kapetan I klase Ranko Vukmirović, kaptani Goran Zarić i Zvezdan Pešić. Karađorđevom zvezdom II reda kapetani I klase: Uroš Studen, Miljan Vlačić i Zlatan Crnalić, kao i kapetani Zlatan Mikerević i Ilija Mijatović. Svi jastrebovi VRS Ukupno se na aerodromima Mahovljani i Udbina baziralo 25 aviona Jastreb. Oboreno je sedam avion Jastreb (jedan juna 1992. godine, pet februara 1994. i jedan septembra 1995. godine). Tokom pada Krajine za Mahovljane je preletelo osam jastrebova. Hrvatska vojska je po dolasku na aerodrom Udbina zatekla tri Jastreba i to: dva J-21 Jastreb ev. br. 24252 i 24146 i jedan IJ-21 24407. Završetak rata na aerodromu Mahovljani dočekalo je 15 aviona Jastreb. Od tog broja: tri su dvoseda NJ-21 (23509, 23516 i 23518), 10 jednoseda J-21 (24104, 24148, 24160, 24202, 24204, 24209, 24212, 24261, 24272 i 24275) i dva izviđača IJ-21 (24408 i 24458). Avioni Jastreb prizemljeni su i konzervirani krajem 2006. godine, nekoliko meseci posle ukidanja VRS. Avion J-21 Jastreb ev. br. 24160 upotrebljen je kao spomen obeležje poginulim pilotima i pripadnicima V i PVO VRS, dok se „Crnalićev“ 24275 još uvek može videti na aerodromu Mahovljani kod Banja Luke. Napomena: U izradi teksta korišten je materijal iz knjiga: Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović RV i PVO bivših jugoslovenskih zemlja 1992-2015; Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović Ikari Srpske rukopis, Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović Galeb i Jastreb, rukopis za knjigu, Nedeljnik Vreme Feljton Srbija i NATO (4) “ Ratno krštenje u Bosni i Hercegovini“,
  9. KOSOVSKA MITROVICA/GRAČANICA/PRIŠTINA - Neki stanovnici Kačanika sinoć su spaljivali srpske proizvode i snimali ovu akciju, koju su objavili na društvenim mrežama, prenosi KoSSev. Prema njihovim rečima, ovo je došlo nakon apela za bojkot srpskih proizvoda. "Nakon apela da bojkotujemo srpske proizvode, neki Kačaničani su odlučili da spale sve srpske proizvode. Akcija je započela i sada je u toku", rečeno je između ostalog u objavljenom videu na albanskom sajtu Albeu.com. Ilustracija morguefile.com Posle Kačanika, i u Dečanima su danas zapaljeni neki proizvodi poreklom iz centralne Srbije, piše Indexonline. Lokalni funkcioner Rifat Stojkaj je objavio nekoliko snimaka i fotografija na svom fejsbuk nalogu. "Iz grada Dečan, pozivamo vas i ohrabrujemo sve građane Republike Kosovo da bojkotuju sve proizvode poreklom iz Srbije. Svi da pružimo podršku za odluku Vlade Haradinaja", napisao je on na svom fejsbuk profilu. Ljimaj: Uskoro recipročne mere Zamenik kosovskog premijera Fatmir Ljimaj izjavio je danas da bi kosovska vlada uskoro mogla da uvede recipročne mere Srbiji kada je reč o registarskim tablicama, a u međuvremenu pripadnici Kosovske policije u civilu oduzimaju srpske registarske tablice u selima Ranilug i Veliko Ropotovo. Prema Ljiljaju mera oduzimanja srpskih tablica bi značila da vlasnici vozila sa tim oznakama tokom boravka na teritoriji kosova imaju privremene tablice. Upitan da prokomentariše poziv EU Prištini da ukine odluku o povećanju taksi na robu iz centralne Srbije za 100 odsto, Ljimaj kaže da je takav Brisela bio očekivan, prenela RTK. "Evropska unija mora da shvati da Kosovo više ne može da prihvati pristup kakav Srbija ima prema nama", rekao je Ljimaj. Popović: Nisu oduzimane tablice, kazna zbog pojasa Komandir Policijske stanice u Ranilugu poručnik Nebojša Popović tvrdi da nisu tačne informacije da kosovska policija oduzima srpske registarske tablice na teritoriji te opštine, kao i da su vozila zaustavljali policajci u civilu, javlja RTK2 na srpskom jeziku. Prethodno je RTK2 na srpskom jeziku javio da pripadnici kosovske policije u civilu oduzimaju srpske registarske tablice u selima Ranilug i Veliko Ropotovo. RTK2 je naveo, pozivajući se na nezvanične informacije, da su policajci u civilu zaustavljali vozila sa tablicama centralne Srbije, vozačima su uručivali saobraćajne kazne i slali ih kod sudije za prekršaje. "To je dezinformacija. Vozilo je zaustavljeno na ulazu u Ranilug. Vlasniku vozila je izrečena kazna zbog nevezivanja pojasa. Nema veze sa istinom da su mu oduzete tablice ili da mu je izrečena neka druga kazna'', rekao je Popović za RTK2. On je dodao da su kontrolu vozila izvršili policajci u službenoj uniformi, a ne pripadnici policije u civilu. Prethodno je jedan od očevidaca potvrdio da je policija oduzimala tablice pod izgovorom da kada "ne može RKS u Srbiji, ne mogu ni srpske tablice na Kosovu". Kako je navedeno, policija je takođe zaustavljala i vozila sa RKS i KS tablicama, ona su detaljno proveravana, a od vozača su tražili kompletnu opremu od prve pomoći, lanaca, do "obaveznog" posedovanja ćebeta u gepeku automobila. Prema nezvaničnim informacijama, desetak vozača je upućeno kod sudije za prekršaje. U selima Ranilug i Veliko Ropotovo žive isključivo Srbi. Nema zvaničnih informacija da li je slična akcija sprovedena i u drugim sredinama na Kosovu. RTK2 je pokušao da stupi sa nekoliko policijskih službenika i portparola, među kojima je i portparol policije za region Gnjilana Ismet Hašani, međutim svi su bili nedostupni. Upravljanje vozilima sa srpskim tablicama na Kosovu dogovoreno je dijalogom u Briselu. Nijedan kamion sa robom iz centralne Srbije nije ušao Nijedan kamion sa robom iz centralne Srbije nije prešao administrativne prelaze sa Kosovom i Metohijom, prema informacijama Privredne komore Srbije. "Imamo informaciju na terenu da nijedan kamion sa robom iz centralne Srbije nije prešao administrativne prelaze, pa čak ni Koka-kolini kamioni, koji su izuzeti ovom odlukom", rekao je predsednik PKS Marko Čadež za TV Pink. Prema njegovim rečima, iz dana u dan se povećavaju cene osnovnih namirnica na KiM, jer proizvođači na KiM iz centralne Srbije uvoze i većinu sirovina. "Ovo je nešto što nije viđeno u poslednjih 50 godina, da se ovako nešto dešava i da neko na ovakav način političku agendu prebacuje na teren ekonomije čineći štetu celom regionu i ugrožavajući stabilnost", napomenuo je Čadež. Bez štampe iz Srbije Dnevna štampa iz Beograda jutros nije stigla na Kosovo zbog dodatne takse od 100 odsto, koju je juče Priština uvela za sve proizvode iz Srbije, pa su distibuteri, u nemogućnosti da plate dodatnu taksu, prinuđeni da ja sa Jarinja vraćaju. Zvezdan Mihajlović iz firme KIM Beokolp koja radi distribuciju štampe za Kosovo, rekla je da je jutros na prelazu Jarinje, dnevna štampa normalno prošla carinsku službu na srpskoj strani, ali da su na kosovskoj strani tražili da se plati dodatna taksa od 100 odsto, koja je uvedena juče za sve proizvode iz Srbije. "Mi ekonomski nismo imali nikakvo opravdanje, jer bi trebalo da štampu ovde na Kosovu prodajemo po duploj ceni, tako da smo kompletnu štampu vratili za Beograd", rekao je Mihajlović. On je rekao da je KIM Beokolp uputio obaveštenje svim štamparima i izdavačima u Beogradu i da svi zajedno rade na iznalaženju nekog rešenja novonastalog problema. "Gledamo kako ovo da prevaziđemo, da li možemo da nađemo neko rešenje, da narod na Kosovu ne bi ostao bez štampe, bez sredstava informisanja, jer radimo kompletnu štampu za sve srpske sredine na celom Kosovu. Nema nikakve logike da mi štampu koja košta recimo 50 dinara, prodajemo za 100 i više dinara, jer sa ovim opterećenjem od 100 odsto, tako bi trebalo da ispadne", rekao je Mihajlović. Prema njegovim riječima, KIM Beokolp, koji je uvoznik za Kosovo, trebalo bi da plati taksu od 100 odsto, ali ova distributerska firma to nije u mogućnosti. Male prodavnice prve na udaru drakonskih mera Prištine Posledice odluke Prištine da uvede carine od 100 odsto na uvoz robe iz Srbije i BiH videće se kada se isprazne magacini, a ovim merama posebno su pogođene male trgovine. RTS javlja da je hleb poskupeo u mnogim sredinama, kao i brašno, ulje, kvasac, so, šećer... Cena hleba veća je za 30 odsto i iznosi između 40 i 50 centi. Veće prodavnice imaju još robe u magacinima, pa odolevaju ovim merama. Međutim, i u njima se očekuje drastični rast cena po pražnjenju magacina. Snežana Sojević u prodavnici ima još zaliha, tako da još nema poskupljenja. "Očekujemo poskupljenje svakog dana. Narod je revoltiran i mislim da će ova mera najviše pogoditi narod, kako srpski, tako i albanski. Pogodiće narod, a ne političare", rekla je ona. U kosovskoj vladi ističu da je prepolovljeno dopremanje robe i da su mere počele da daju rezultat, pa će verovatno zalihe biti brzo ispražnjene. Pojedini mediji u Prištini nude besplatnu reklamu za kosovsku robu Nekoliko kosovskih medija ponudilo je danas besplatni reklamni prostor za kosovske proizvode, posle odluke Prištine da uvede takse od 100 odsto na proizvode iz centralne Srbije. Među njima je i kosovski portal Insajderi, koji je, uz to, pozvao na bojkot srpskih proizvoda i na podršku lokalnim proizvođačima. "Zato nudimo besplatni prostor, kako bi se ujedinili u postizanju velikog ideala: proterivanje Srbije sa Kosova", piše taj portal čiji glavni i odgovorni urednik Vehbi Kajtazi u autorskom tekstu kaže da treba pamtiti bar kod srpskih proizvoda 860. "Evropa može da nas natera da skidamo taksu za srpske proizvode, ali niko ne može da nas natera da ih kupujemo", naveo je Kajtazi. Dnevni list "Zeri" je na naslovnoj strani, na tri jezika - engleskom, srpskom i albanskom, napisao "stop 100%" uz poruku "S ljubavlju sa 'takozvanog' Kosova", a u tekstu objašnjava odluku kosovske vlade koja je u Beogradu ocenjena kao politička mera sa dalekosežnim posledicama. link
  10. Invazijom i okupacijom Iraka koju su marta 2003. godine izveli zapadni saveznici predvođeni Sjedinjenim Državama svrgnut je režim Sadama Huseina, iračka vojska je prestala da postoji a samim tim i njene vojne vazduhoplovne snage koje su u operaciji ‘’Pustinjska oluja’’ 1991. godine kao i tokom 90-tih godina usled sankcija i izolacije zemlje bile gotovo uništene i zbog toga 2003. skoro da nisu ni bile upotrebljene. Najbrojniji borbeni helikopter iračke Armijske avijacije koja je formirana oktobra 2010. godine. Nabavljeno je ukupno 28 Mi-35M od kojih su u sukobu sa tzv. Islamskom državom oborena dva a u udesima su izgubljena još tri primerka. Već u aprilu 2004. godine okupacione vlasti odlučile su da započnu sa formiranjem novih vazduhoplovnih snaga Iraka, počeci su bili vrlo skromni a danas je RV ove zemlje dobro opremljeno, organizovano i sa velikim ratnim iskustvom koje je, počevši od 2014. godine sticano u borbi protiv tzv. Islamske države. Prvi avioni i helikopteri Prvi vazduhoplovi su nakon 2003. godine stizali kao donacija arapskih država, pre svega iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Jordana ali su naravno svi poslovi išli preko SAD. Bile su to letelice sa vrlo skromnim mogućnostima namenjene za obuku i izviđanje. Već 10. juna 2004. američka Centralna komanda oružanih snaga SAD potpisalo je ugovor sa jordanskom kompanijom Seabird Aviation Jordan vredan 2,3 miliona dolara o isporuci dva laka višenamenska aviona SBL7-360 ‘’Seeker’’. Laki višenamenski SBL7-360 ‘’Seeker’’ Ugovor je takođe obuhvatao obuku pilota i mehaničara, rezervne delove i logističku podršku. Avioni su isporučeni na aerodrom u Basri sredinom jula 2004. a 18. avgusta iste godine izvršen je i prvi let ovih aviona koji je ujedno bio i prvi let novih iračkih vojnih vazduhoplovnih snaga. Avioni su ušli u sastav 70. eskadrile i bili su opremljeni osmatračkim elektro-optičkim sistemom Ultra 8500FW Gyro koja je imala dnevnu TV kameru i noćni infracrveni sistem za izviđanje koji imao mogućnost da otkrije čoveka na daljini od 3-3,5 km pri letu na visini od 600 m. Ovaj tip aviona ipak nije dugo korišćen. Osnovna primedba je bila da je Seeker izuzetno osetljiv na jak vetar pa se mogao koristiti samo tokom zime, proleća i početkom leta. Zbog toga su posle samo dva isporučena aviona otkazane dalje nabavke iako je jordanski proizvođač imao nameru da Iraku proda bar 24 primerka. Sudeći po tome što su se narednih godina retko pojavljivali u javnosti i bili fotografisani, pretpostavlja se da nisu mnogo leteli a poslednji put njihove fotke su napravljene u hangaru 70. eskadrile 2010. godine. Laki transportni i izviđački avion Comp Air 7SLX / Foto: U.S. Air Force, Staff Sgt. Stacy Fowler Prva donacija Ujedinjenih Arapskih Emirata realizovana je 13. novembra 2004. godine kada su RV-u Iraka dostavljena 4 laka transportna i izviđačka aviona Comp Air 7SLX američkog proizvođača Aerocomp Inc. Ubrzo su iz UAE stigla još tri takva aviona. Avionima Comp Air 7SLX je u vazduhoplovnoj bazi Kirkuk formirana 3. izviđačka eskadrila. Obuku za Comp Air 7SLX prošlo je šest pilota i osam pripadnika vazduhoplovnotehničke službe a 10. aprila 2005. godine je objavljeno da je eskadrila dostigla punu operativnu sposobnosti. Osnovni zadaci posada ovih aviona bili su osmatranje naftnih postrojenja kao i iskorišćenje transportnih mogućniosti vazduhoplova. Međutim avion se pokazao kao vrlo problematičan a 30. maja 2005. dogodio se i prvi udes tj. katastrofa novog RV Iraka kada je u rušenju ovog tipa aviona došlo do pogibije iračkog i američkog pilota kao i još tri pripadnika RV SAD. Komisiju za utvrđivanje uzroka udesa su, pošto pripadnici RV Iraka nisu još uvek bili sposobni za tako nešto, činili stručnjaci vazduhoplovnih snaga SAD. Oni međutim nisu uspeli da utvrde razlog rušenja aviona što je pokrenulo opsežna istraživanja o samom tipu aviona. Comp Air 7SLX je takozvani ‘’kitplane’’odnosno kupac je ima mogućnost da dobar deo aviona sam da sklopi, tada je bilo dopušteno da se samostalno sklopi čak do 50 procenata aviona. Da bi se što bolje procenile letne karakteristike aviona i utvrdilo da li je bezbedan za letenje, iračka Centralna komadna zatražila je pomoć od SAD, odnosno od njihovog Centra za ispitivanje USAF. Pre nego što će američki tim stručnjaka, opitnih pilota, inženjera i mehaničara otputovati u Irak da izvedu osnovna ispitivanja aviona, oni su se prvo našli na Floridi gde su na avionima kompanije proučavali ovaj tip letelice a proverena je i sama njihova proizvodnja. Američko osoblje testira avion Comp Air 7SLX. I tu je bilo problema jer je poslednjeg dana upoznavanja pilota s avionom u letu došlo do prinudnog sletanja zbog problema sa motorom. Zatim je usledilo ispitivanje aviona u samom Iraku, u avio-bazi Kirkuk, koje je bilo planirano za period od 7. do 14. oktobra 2005. godine a problemi su otkriveni veoma brzo. U zaštitnom kućištu motora uočene su rupe preko kojih su vreli gasovi ulazili u kabinu aviona a takođe je uočeno da delovi oplate od lima nisu na propisan način pričvršeni za delove oplate od fiberglasa i da zbog toga tokom leta postoji velika verovatnoća raspada takve konstrukcije. Američki opitni piloti su nakon ispitivanja u letu zaključili da su isporučeni avioni izuzetno teški za upravljanje a da je vrlo verovatno da su u UAE veoma loše sklopljeni uz značajna odstupanja od specifikacija i uputstava proizvođača. Uz to u Emiratima su urađene i određene dorade i modernizacije pa gotovo nijedan primerak nije bio identičan. Piloti iz SAD su dali svoje viđenje šta bi trebalo raditi sa tim avionima ali je preovladalo mišljenje da se oni povuku iz upotrebe i nabave drugi avioni. Međutim na višem nivou je odlučeno da se avioni prebace u SAD i tamo dodatno ispitaju i dorade kako bi bili bezbedni za letenje. Šest preostalih aviona prebačeno je u vazduhoplovnu bazu Edvards, odlučeno je da se prvo na jednom avionu izvrše izmene i on postane prototip a da se ostali zatim dorade po njegovom obrazcu. Taj primerak stigao je u SAD 22. februara 2006. I pored velikih napora, utrošenog vremena i novca, raznih dorada, američki stručnjaci nisu uspeli da učine ove avione upotrebljivim. Tome je doprinelo to što Comp Air 7SLX nije bio po vojnim standardima i nije imao potrebne sertifikacije, bio je težak za letenje a posao sklapanja u UAE je veoma loše urađen. U Iraku je, u bazi Kirkuk dorađeno 4 aviona ali je i nakon toga bilo problema u eksploataciji. Nakon prinudnog sletanja 22. jula 2006. definitivno je odlučeno da se prekine sa korišćenjem ovog tipa letelice. Laki izviđački avion CH2000-MTSA Treći tip aviona koji je ušao u sastav iračkih vazduhoplovnih snaga jeste СН2000-MTSA (Military Tactical Surveillance Aircraft) čiji je proizvođač Jordan Aerospace Industries iz Jordana dobila tender za nabavku novih lakih osmatračkih aviona. Treba reći da CH2000 nije jordanski proizvod već da je to licencni kanadski Zenair Zenith 2000. Ugovor za isporuku 8 aviona vredeo je 5,8 miliona dolara a opcija za još 8 primeraka nije realizovana. Prva dva CH2000 isporučena su 18. januara 2005. godine a proizvodnja preostalih 6 primeraka se odužila pa su poslednja dva predata tek 7. januara 2007. Četiri aviona ušla su u sastav 70. eskadrile u bazi Basra gde su zamenili SBL7-360 a preostala 4 u 3. izviđačku eskadrilu u Kirkuku gde su zamenili avione Comp Air 7SLX koji su povučeni iz upotrebe. Deo aviona CH2000 je kao i SBL7-360 i Comp Air 7SLX imao opto-elektronski sistem Ultra 8500FW. Laki višenamenski helikopter Bell-206 / Foto: U.S. Air Force photo/Master Sgt. Andrew Leonhard Nove vazduhoplovne snage Iraka primile su svoje prve helikoptere na samom početku 2005. godine. Prvo su iz UAE kao donacija stigla 4 korišćena (po nekim podacima 5) laka višenamenska helikoptera AB-206B-3 ‘’Jet Ranger III’’ koji su poslužili za obuku pilota helikoptera. Dalji prijem ovog tipa trajao je između 2007. i 2009. godine kada su SAD iz svojih viškova donirale 10 Bell-206B i B-3 kao i 10OH-58C ‘’Kiowa’’. Ove letelice su nakon oktobra 2010. stiacionirane na aerodromu Al Tagadum, od toga helikopteri Bell 206 svih verzija u 200. a OH-58 u 300. trenažnu eskadrilu(prethodno su svi helikopteri Bell 206 i OH-58 bili u 22. trenažnoj eskadrili). Višenamenski helikopter UH-1H-II. Prva 4 od ukupno 16 (po nekim podacima 18) doniranih bivših jordanskih vojnih UH-1H isporučena su januara 2005. a poslednji je stigao 2007. godine. Ovi helikopteri su naknadno dorađeni na standard UH-1H-II ‘’Super Huey’’ i to u američkoj firmi US Helicopters iz Ozarka u Alabami. Iz SAD je naknadno između 2005. i 2007. stiglo takođe 16 helikoptera UH-1H-II iz viškova američkih oružanih snaga. Deo helikoptera UH-1 se kao i Bell-206/OH-58 nalaze u Vazduhoplovnom koledžu Armijske avijacije i to u 500. trenažnoj eskadrili. Ostali popunjavaju 2. izviđačku višenamensku eskadrilu, Transportnog helikopterskog puka u bazi Taji. Dalje unapređenje transportnih sposobnosti usledilo je takođe u 2005. godini kada su SAD donirale tri korišćena transportna aviona C-130E ‘’Hercules’’. Dalja ekspanzija i kupovina polovnih i novih letelica, radara i sistema PVO Veoma brzo Irak je bio sposoban da kupuje vojne vazduhoplove a ne samo da ih dobija. Tako je od 2007-2009. isporučeno 11 aviona Cessna 208B ‘’Grand Caravan’’ od kojih su tri bila transportna Ce208B, tri su bila u varijanti za prikupljanje informacija Ce208B ISR a pet su bili borbeni AC-208B ‘’Attack Caravan’’. Cesne 208 su zamenile avione Comp Air 7SLX u 3. jurišnoj i izviđačkoj eskadrili, Izviđačkog puka u Kirkuku da bi kasnije ova eskadrila bila prebačena u bazu Balad. Laki transportni avion Cessna 208B “Grand Caravan“ / Foto: U.S. Air Force photo/Lt. Col. Scott Voskovitch Iračani su se potrudili da vazduhoplovnu tehniku nabavljaju na više strana a odabirali su i tipove sa kojima su prethodno imali iskustva. Tako je u periodu 2005-2007. iz Rusije kupljeno oko 50 novih srednjih transportnih helikoptera Mi-17 u varijantama Mi-17-1V, Mi-171E, Mi-171Š i Mi-17V-5. Nabavku su ipak finansirale SAD a poslednja 22 isporučena primerka su dorađena u UAE za 245miliona dolara. Par helikoptera dorađen je novom avionikom i naoružanjem i u Srbiji, u Vazduhoplovnom zavodu “Moma Stanojlović“. Još tri Mi-17 stigla su iz Rusije u Irak 2014-15. Irak je nabavljao i polovne helikoptere Mi-8 pa su dva Mi-8T stigla iz jordanske kompanije ‘’Jordan Wings’’ koje je prvo koristila firma ‘’Iraqi Airways’’. Ove helikoptere je za 3,6 miliona dolara 2011-12. remontovao zavod ‘’Севастопольское авиационное предприятие’’ iz Sevastopolja, tadašnja Ukrajina. Srednji višenamenski transportni helikopter Mi-17V-5 na poletanju. Naoružan je sa 4 20-cevna saćasta lansera B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm. Helikopteri familije Mi-8 i 17 uvršteni su u nekoliko jedinica Armijske avijacije čija je Komanda formirana oktobra 2010. godine. Ovi helikopteri pre svega se koriste u Transportnom helikopterskom puku odnosno njegovoj 85. transportnoj eskadrilina aerodromu Al Kut i 4. višenamenskoj eskadrili baza Taji (prethodno u Basri). Ove vazduhoplove na aerodromu Taji koristi i 15. eskadrila za specijalne operacije, 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva a za obuku na ovom tipu lete pripadnici 16. trenažne eskadrile, Koledža armijske avijacije u Al Tagadumu. Postoji plan da se deo helikoptera prebaci u bazu Al Kut. Školski avion Cessna 172 / Foto: U.S. Air Force/Airman First Class Randi Flaugh Ubrzo su usledile dalje nabavke iz SAD, za potrebe uspostavljanja sistema obuke pilota avgusta 2007. potpisan je ugovor vredan 10 miliona dolara za kupovinu 18školskih aviona Cessna 172 ‘’Skyhawk’’ čija je isporuka počela oktobra iste godine. Primopredaja prvih 8 aviona izvršena je 9. jula 2008. u bazi Al Mutana kada su primljene i prve tri Cesne 208. Prvi piloti koji su započeli letove na Cesnama 172 nisu bili novi, mladi već oni iskusni koji su leteli u RV Iraka za vreme Sadama Huseina a oni će kasnije postati i instruktori. Treba reći da je Irak nabavio veoma modernu verziju Cesne 172 sa dizel motorom i vrlo moderno opremljenom kabinom tj. tzv. ‘’staklenim kokpitom’’ kao i GPS navigacijskim sistemom firme Garmin. To je između ostalog uticalo da cena pojedinačnog aviona bude 600 hiljada dolara. U početku su instruktori letenja bili samo Amerikanci, vremenom se povećavao broj obučenih iračkih instruktora a oktobra 2009. objavljeno je da je je na ovom avionu obuku završilo 100 studenata od kojih je svaki od njih na početku imao po 15 letova sa američkim instruktorima nakon čega bi oni prelazili u druge jedinice koje su opremljene drugim tipovima vazduhoplova. Prethodno je za samo oko godinu i po dana ova jedinica imala oko 5000 sati naleta. Avioni Cesna 172 prvobitno su bazirali na aerodromu Kirkuk gde je oktobra 2007. otvorena letačka škola. U njenom sastavu se našla i 1. eskadrila sa ovim tipom aviona koja je marta 2011. preimenovana u sadašnju 201. eskadrilu a kasnije je ona prebačena na aerodrom Tikrit. Danas se ova jedinica nalazi u sastavu Letačkog trenažnog puka, Koledža iračkih vazduhoplovnih snaga. Transportni avion Beech King Air 350. Iste 2007. godine u okviru programa ‘’Peace Dragon’’ potpisan je ugovor vredan 132 miliona dolara za 5 aviona King Air 350ER u varijanti za prikupljanje podataka (ISR). Prethodno je kao deo paketa od 160 miliona dolara nabavljen jedan transportni King Air 350 koji je služio i za obuku. 2015. godine isporučen je još jedan primerak u verziji za ISR. Jedinica koja koristi ove avione jeste 87. izviđačka eskadrila, Transportnog puka na aerodromu Al Mutana. Za potrebe osmatranja vazdušnog prostora 2006. je nabavljen a 2009. isporučen jedan radar AN/TPS-77 dok je 2011. naručen još jedan koji je stigao 2013. a plaćen je 26miliona dolara. Za naoružavanje aviona AC-208B 2009. nabavljeno je 20 protivoklopnih raketa AGM-114A ‘’Hellfire’’ dok je 2012. naručeno 200 AGM-114L za helikoptere Bell-407 čije će prva kupovina uslediti 2009. Prvo su naručena tri trenažna T-407 za 6,9miliona dolara, potom su 2009. kupljena 24 naoružana Bell 407 (iračka oznaka IA-407) za 60 miliona dolara koji su isporučeni 2012-13. Prethodno su 2011. stigla triprimerka. Laki borbeni helikopter IA-407 naoružan mitraljezom i lanserom nevođenih raketnih zrna. Još 16 Bell-407GX isporučeno je 2014-2015 a za naoružane primerke je 2013-2014. stiglo još 175 AGM-114L a kao pomoć u borbi protiv tzv. Islamske države SAD su 2014. godine donirale još 1500 ovih raketa. Trenažni T-407 kao i skoro polovina izviđačko-borbenih IA-407 čine sastav 21. jurišne helikopterske eskadrile, 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva na aerodromu Taji. Malo veći broj IA-407 leti u 22. jurišnoj helikopterskoj eskadrili, Transportnog helikopterskog puka u bazi Al Tagadum. Školski avioni T-6A “Texan II“ / Foto: U.S. Air Force/SrA Tyler Placie Nakon nabavke Cesni 172 Irak je nastavio sa ulaganjima u avione za obuku kupivši 15 turboelisnih T-6A ‘’Texan II’’ (američka varijanta švajcarskog PC-9) za ukupno 257 miliona dolara od čega su samo avioni plaćeni oko 75 miliona. Avioni su isporučeni u bazu Imam Ali i ušli su u sastav 203. eskadrile (do marta 2011. 3. eskadrila) Letačkog trenažnog puka. Do skora su svi irački T-6A bili neoperativni a inicijativa za njihovo vraćanje u letno stanje pokrenuta je pre nekoliko meseci. Imajući u inventaru Cesnu 172 i T-6 nastao je ogromni raskorak u obuci iračkih pilota i to zbog velikih razlika u konfiguraciji i performansama između ova dva tipa aviona, jedan je bio dvosed visokokrilac sa dizel motorom i rasporedom sedišta jedno pored drugog a drugi turboelisni niskokrilac sa rasporedom sedišta jedno iza drugog. Tako je Irak krenuo u potragu za rešenjem ovog problema a prethodno je još 2007. godine pokazao interesovanje za projekat srpskog školskog aviona Lasta. Irački pilot na obuci za avion Lasta-95N na aerodromu Batajnica / Foto: Dušan Atlagić Iraku je Lasta sasvim odgovarala i ova država je kao prvi naručilac aviona postala ujedno i finansijer završetka njegovog razvoja. U 2007. godini naručeno je 20primeraka po jediničnoj ceni od 300 hiljada dolara a Laste su bile deo paketa naoružanja u vrednosti od 253 miliona dolara. Opcija za još 16 aviona nikada međutim nije realizovana. Prvi let prototipa Laste 95 izvršen je 5. februara 2009, a prototip iračke varijante Lasta-95N 24. februara 2010. Prve Laste Iraku su isporučene juna 2010., a poslednji avioni stigli su u Irak jula 2011. Do marta 2011. bili su u sastavu 2. eskadrile Letačkog trenažnog puka. U pripremama za prijem aviona, 8 iračkih pilota je dva puta boravilo na aerodromu Batajnica gde su obučavani u Tehničko-optinom centru. Oni su kasnije predstavljali prve instruktore i nastavnike letenja na ovom avionu u Iraku. Zanimljivo da je Irak je za svoje primerke insistirao da mogu da nose naoružanje pa tako njihova verzija može da na dva potkrilna nosača ponese do 220 kg tereta pre svega kontejnere sa mitraljezima 7,62 i 12,7 mm i bombe kalibra do 100 kg. Nakon nekoliko meseci probnih letova februara 2012. započela je obuka oko 200 kadeta na avionima Lasta-95N u vazduhoplovnoj bazi Tikrit u kojoj se nalazi Koledž iračkih vazduhoplovnih snaga. Međutim, samo mesec dana kasnije, nakon ukupno 600 sati naleta, flota je prizemljena zbog problema sa motorima Lycoming AEIO 580B1A. Rešavanje ovog problema ali i modifikacija komandi leta ekipe inženjera i tehničara VTI i fabrike aviona Utva započeli su sredinom maja 2013. Laste na jednoj od svečanosti povodom promocije novih pilota RV Iraka. Srpski stručnjaci ustanovili su da je došlo do problema podmazivanja motora prilikom startovanja. Proizvođač motora Lycoming je priznao postojanje defekta i ponudio tehničko rešenje koje je primenjeno na iračkim Lastama nakon čega su normalne operacije aviona bile nastavljene ali uz smanjenje resursa motora i veću potrošnju ulja, što je povećalo realni trošak sata leta. Dorada komandi leta iračkih Lasta nastala je kao posledica tragičnog udesa koji se 26. septembra 2012. desio u Srbiji. Intenzitet borbe protiv tzv. Islamske države značajno je porastao decembra 2013. godine zbog čega su početkom 2014. iračke Laste prebačene u bazu Imam Ali(bivši naziv Talil) što se pokazalo kao dobar korak jer su u leto 2014. bazu Tikrit napale formacije islamista i osvojile je pri tom ubivši najmanje 1566 studenata i pripadnika vazduhoplovnotehničke službe. Do dolaska jurišnih aviona Su-25 početkom jula 2014. iračke vazduhoplovne snage imale su izuzetno skromne mogućnosti u dejstvima po ciljevima na zemlji. Imali su samo pet aviona AC-208B “Combat Caravan“, naoružane transportne helikoptere Mi-17 kao i školske avione Lasta. Nakon dolaska jurišnih aviona Su-25 i borbenih helikoptera Mi-28 i Mi-35M, Laste su ponovo upotrebljavane samo za obuku pilota. Jedini udes iračkih aviona dogodio se 17. aprila 2017. kada je prilikom poletanja iz matične baze došlo do problema sa motorom zbog čega je posada morala prinudno da sleti a tom prilikom avion je uništen ali su pilot i kopilot preživeli. Iračke Laste se, kao što smo već naveli nalaze u bazi Imam Ali gde popunjavaju 202. eskadrilu Letačkog trenažnog puka. Srednji transportni avion C-130J-30 “Super Hercules“ / Foto: Facebook stranica RV Iraka Značajno unapređenje transportne avijacije dogodilo se 2009. kada je za 293miliona dolara naručeno 6 transportnih avioniona C-130J-30 ‘’Super Hercules’’ koji su stigli tokom 2012. i 2013. Trenutno Super Herkulesi kao i stariji C-130E lete u 23. transportnoj eskadrili, Transportnog puka sa komandom u bazi Al Mutanakod Bagdada. Irački An-32 naoružan bombama. Pre toga od Ukrajine je za 99 miliona dolara naručeno 6 An-32B koji su isporučeni 2011-2012. i čija je danas matična jedinica 33. transportna eskadrila, Transportnog puka takođe u bazi Al Mutana. Dva primerka su bila dorađena da nose bombe, prvi je nosio 4 spoljna nosača na bokovima trupa BDZ-34 za 4 bombe kalibra do 500 kg dok je drugi u tovarnom prostoru, u unutrašnjosti aviona mogao da na prenosivom valjkastom transporteru sa vođicama ponese 4 bombe kalibra 227 kg. Dva laka višenamenska helikoptera Gazela na jednoj od vojnih parada. Irak se u opremanju svojih vazduhoplovnih snaga oslonio i na Francusku nabavivši 2010. domaćim pilotima dobro poznate lake višenamenske helikoptere Gazela. Tada je iz viškova francuske avijacije stiglo šest polovnih SA-342M ali je to bio samo deo velikog posla nabavke novih lakih višenamenskih borbenih helikoptera EC-135. Gazele baziraju na aerodromu Taji i lete u 88. jurišno-trenažnoj eskadrili, Borbenog helikopterskog puka. Iz Nemačke su 2009., preko Francuske, naručena 24 naoružana EC-635T2+ (vojna verzija helikoptera EC-135, sada H135) koji su koštali 360 miliona evra a isporučeni su tokom 2011. i 2012. Ceo posao pratio je korupcionaški skandal uz optužbe da su određeni irački generali primili mito kako bi se nabavka realizovala. U opremanju i naoružavanju ovih helikoptera je učestvovala Južnoafrička Republika od koje je u periodu 2010. do 2015. nabavljeno 380 protivoklopnih raketa Ingwe. Laki izviđačko-borbeni helikopter EC-635T2+/ Foto: Ministarstvo odbrane Iraka EC-635 su bili prvi ozbiljnije naoružani helikopteri oružanih snaga Iraka a nabavljeni su pre svega za osmatranje i prikupljanje informacija kao i za protivpobunjeničku borbu. Opremljeni su sistemom SAWS (Stand Alone Weapon System) koji omogućuje upotrebu elektro-optičkog osmtaračkog sistema sa televizijskom i infracrvenom kamerom, sistemom za zaštitu helikoptera od lakih prenosivih raketnih PVO sistema kao i upotrebu nevođenih i vođenih ubojnih sredstava. Helikopteri su ušli u sastav 55. jurišne eskadrile Armijske avijacije koja se danas nalazi u sastavu 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva i bazira na aerodromu Taji sa detašmanom u bazi Al Rašid kod Bagdada. U borbi sa tzv. Islamskom državom jedan irački EC-635 je oboren 13. decembra 2014. u rejonu Bayji uz pogibiju oba člana posade. Višenamenski borbeni avion F-16IQ, varijanta F-16C Block 50/52 za Irak. Svoje prve borbene avione Irak će naručiti 2011., izabran je američki F-16, za tri milijarde dolara kupljeno je 18 aviona Blok 50/52 u varijanti F-16IQ od toga 12jednoseda F-16C i 6 dvoseda F-16D. Prvi avioni trebali su da stignu leta 2014. ali je zbog bezbednosne situacije u zemlji to odloženo za sledeću godinu pa su prva četiri primerka stigla tek 14. jula 2015. Januara 2016. je za dve milijarde dolara kupljeno i naoružanje za njih i to 150raketa vazduh-zemlja AGM-65D, G, H, K ‘’Maverick’’, 24 rakete vazduh-vazduh AIM-9M ‘’Sidewinder’’, 14120 bombi Mk 82 i BLU-111, 2400 bombi Mk 84 i BLU-117, 10 vežbovnih bombi Mk 82 i Mk 84, 400 laserski vođenih bombi GBU-10 i 8000GBU-12, jedan rezervni top M61 ‘’Vulcan’’. Pored toga nabavljeno je 20 nišanskih sistema na kacigi pilota JHMCS i 4 zemaljska sistema za proveru stanja vođenih avio-bombi. Od Nemaca je prethodno 2013. kupljeno 90 polovnih raketa vazduh-vazduh AIM-9L koje su dorađene na standard AIM-9L/I-1. Dvoseda varijanta F-16D. Za avione F-16 je 2012. kupljeno 20 nišansko-navigacijskih sistema AN/AAQ-33 Sniper za 32 miliona dolara. Još 18 F-16, takođe 12 F-16C i 6 F-16D narućeno je 2013. godine za 890 miliona dolara. Potom je za iračku flotu ovih aviona 2015. naručeno i 2000 projektila WGU-59 APKWS koji su stigli tokom 2016-17. Prethodno su 2015. nabavljena 4 rezervna radara AN/APG-68(V)9 kao i 4kontejnera sa izviđačkom opremom DB-110 koja su koštala 71 milion dolara. Danas Irak ima 23 F-16 koji se nalaze u bazi Balad, u sastavu 9. lovačke eskadrile, Lovačkog puka. Artiljerijsko-raketni sistem Pancir-S1 je trenutno najmoćnije PVO sredstvo iračke vojske. Jedinice za protivvazduhoplovna dejstva dobile su prve sisteme 2012. godine kada je iz Rusije nabavljeno 500 lakih prenosivih raketnih sistema Igla-S. Potom je 2013. od SAD kupljeno 8 lakih mobilnih raketnih sistema AN/TWQ-1 ‘’Avenger’’ malog dometa koji su ipsoručeni 2014. i plaćeni su 105 miliona dolara. Nešto ranije 2012. godine za njih je naručeno 200 raketa FIM-92 ‘’Stinger’’. U paketu naoružanja iz Rusije koji je vredeo 4,2 milijarde dolara a koji je potpisan 2012. godine našlo se i 24 (po nekim podacima 48) artiljerijsko-raketnih sistema 96K6‘’Pancir-S1’’ za koje je kupljeno 600 raketa. Neke od poslednjih nabavki iz SAD realizovane su 2013. kada je kupljeno 13osmatračkih radara AN/MPQ-64 ‘’Sentinel’’ malog dometa koji se obično uvezuju sa sistemima PVO kratkog dometa. Iste godine naručeno je i 10 sistema malih bespilotnih letelica ScanEagle koji su predati Iraku 2014. Borbeni helikopter Mi-28NE, primerak koji se na fotografiji nalazi na zemlji poseduje radar N025E koji se nalazi na jarbolu iznad nosećeg rotora. Velika količina naoružanja i vojne opreme nabavljene iz Rusije za 4,2 milijarde dolara obuhvatao je osim već spomenutih PVO sistema Pancir i desantno-jurišne helikoptere Mi-35M kao i borbene helikoptere Mi-28. Svi pomenuti helikopteri ušli su u sastav Armijske avijacije i kojoj je Ratno vazduhoplovstvo u međuvremenu predalo većinu helikoptera sa kojima je raspolagalo. Isporučeno je ukupno 28 Mi-35M, 15 Mi-28NE i 4 Mi-28UB (označeni takođe kao Mi-28NE, verzija sa udvojenim komandama). Borbeni Mi-28 uvršteni su u 28. jurišnu eskadrilu, Borbenog helikopterskog puka u Al Kutu. Desantno-jurišni helikopter Mi-35M dejstvuje po položajima pripadnika oružanih formacija tzv. Islamske države. Irak se dakle odlučio da nabavi prave borbene helikoptere a ne samo da se osloni na naoružane Bell 407 i EC-635. Kupio je najsavremeniju verziju helikoptera Mi-24 sa kojim je već dugo godina imao iskustva. Ovoga puta stigli su moderni Mi-35M a prva isporuka realizovana je novembra 2013. a pripali su 35. jurišnoj eskadrili, Borbenog helikopterskog puka na aerodromu Taji. U borbenim dejstvima protiv tzv. Islamske države 2014. godine oborena su dva helikoptera, jedan 16. juna a drugi 3. oktobra. U udesima su izgubljena još tri, jedan 22. avgusta 2015, drugi 4. aprila 2016 i treći 4. januara 2017. Trojka iračkih jurišnika Su-25, prvi u formaciji, dvosed Su-25UBK pripadao je Iranu. Kako je Irak u sukob sa snagama tzv. Islamske države dočekao bez borbenih aviona jer američki F-16 zbog loše bezbednosne situacije još nisu bili isporučeni, Iračani su odlučili da se nabave ruski Su-25 koje su pripadnici RV Iraka veoma dobro poznavali s obzirom da su ga pre 2003. godine već koristili. Prvi od, kako će se kasnije pokazati 5 Su-25 iz Rusije isporučeni su 28. juna 2014. i to su bili prvi pravi borbeni avioni u inventaru novog RV Iraka. Irački Su-25 na ispitivanjima fugasnih bombi domaće proizvodnje. Potom je u pomoć priskočio Iran koji je poslao svih 7 aviona Su-25K i Su-25UBK koji su, što je interesantno, 1991. za vreme Prvog zalivskog rata, preleteli u Iran. Naknadno su 17. aprila 2016. isporučena još 4 ruska polovna Su-25 koji su remontovani u 121. remontom zavodu u Kubinki. U međuvremenu je sklopljen i ugovor sa Belorusijom od koje je kupljeno 9 polovnih Su-25 i Su-25UB koji su stigli tokom 2015-16. Iračke pilote obučavali su Iranci ali je deo njih kasnije poslat u Rusiju i Belorusiju. Prema poslednjim informacijama oko 20 Su-25 nalazi se u bazi Al Rašid kod Bagdada, u sastavu 109. jurišne eskadrile, Borbenog puka. Laki višenamenski borbeni T-50IQ, jedan od najmodernijih aviona iračkih vazduhoplovnih snaga / Foto: Facebook stranica RV Iraka Krajem 2013. godine, tačnije 12. decembra sa Južnom Korejom je potpisan ugovor vredan 1,1 milijardu dolara za nabavku 24 školsko-borbena aviona T-50 ‘’Golden Eagle’’’ u varijanti T-50IQ koja predstavlja verziju lakog borbenog aviona FA-50. Osim aviona plaćena je obuka pilota i pripadnika vazduhoplovnotehničke službe kao i logistička podrška. Naknadno je sa Korejancima potpisan i ugovor o održavanju i to za narednih 20 godina što je plaćeno milijardu dolara. Prvi irački T-50IQ poleteo je 13. jula 2015. a prvih pet primeraka je zvanično predato RV Iraka decembra iste godine. Za sada je isporučeno 12 aviona, prvih 6 stiglo je u Irak marta 2017. a drugih šest 5. juna ove godine. Avioni se nalaze u vazduhoplovnoj bazi Al Šajbah, u 204. trenažnoj eskadrili (do marta 2011. 4. trenažna eskadrila) iz sastava Trenažnog letačkog puka, Koledža iračkog RV. Irak je nabavio još jedan tip borbenog aviona i to od nekada tradicionalnog snabdevača vojnim avionima – Češke. Za vreme ČSSR od njih su nabavljani školsko-borbeni avioni L-29 ‘’Delfin’’ a zatim i L-39 ‘’Albatros’’. 2014. godine potpisan je ugovor vredan 200 miliona dolara za kupovinu naoružanja a u paket su ušli i laki višenamenski L-159 ALCA uz isporuku 10 jednoseda L-159A i dvadvoseda L-159T1 od kojih je jedan bio prerađeni jednosed iz čeških viškova a drugi novoproizvedeni primerak. Još tri jednoseda nabavljena su kao izvor rezervnih delova. Irački piloti na preobuci u Češkoj za avion L-159 ALCA. Prvi avioni predati su Iraku samo 88 dana nakon što je ugovor stupio na snagu a prva tri primerka (dva jednoseda i dvosed) su zvanično preuzeta 26. septembra 2015. godine da bi prva dva aviona sletela u Irak 5. novembra iste godine. Februara 2016. iz Češke se sa preobuke u Irak vratilo 6 pilota nakon čega su u matičnoj bazi započeli taktičku obuku. Već u maju su je završili i svoju prvu borbenu misiju izveli su 12. juna uz upotrebu klasičnih avio-bombi Mk-82. Jedno vreme oba dvoseda su se nalazila u Češkoj radi obuke iračkih pilota a prvi od njih, novoproizvedeni primerak, predat je Iračanima decembra 2016. Na preobuku su poslati piloti koji su već imali solidno letačko iskustvo a za vreme preobuke na L-159 naleteli su obično 30-35 sati. Česu su u Baladu bili organizovali i tim savetnika dok je kompanija Aero Vodochody obezbedila vazduhoplovnotehničku službu za održavanje aviona u drugom stepenu koje su kasnije preuzeli Iračani. Od naoružanja na iračkim L-159 su za sada primećene samo klasične avio-bombe Mk-82, za obuku se koriste kontejneri SUU-5003 koji osim što nose 6 vežbovnih bombi BDU-33, imaju mogućnost ispaljivanja 4 nevođena raketna zrna CRV-7kalibra 70 mm. Irački L-159 se nalaze u bazi Balad (prethodno poznata kao Al-Bakr, nakon okupacije tu su boravile američke trupe i baza je nosila naziv isturena operativna baza Anaconda u kojoj je u jednom trenutku bilo 30000 vojnika) 80 km severno od Bagdada u 115. taktičkoj eskadrili, Lovačkog puka. Iako je ALCA već upotrebljen u dejstvima protiv tzv. Islamske države, puna borbena gotovost eskadrile biće postignuta krajem ove godine. U plani je modernizacija ovih aviona uz integraciju nišansko-navigacijskog kontejnera i vođenih ubojnih sredstava, pre svega vođenih bombi i raketa vazduh-zemlja kao i nabavka raketa vazduh-vazduh. Kineska izviđačko-borbena bespilotna letelica CH-4B. U borbi protiv Islamske države Iračani su prema dostupnim fotografijama i video snimcima, vrlo efikasno upotrebili borbene bespilotne letelice CASC CH-4Bkineske proizvodnje. 23. januara 2015. godine stiglo je 4 CH-4B a uz njih i 20malogabaritnih protivoklopnih raketa AR-1 i 20 malogabaritnih vođenih bombi FT-9. Jedinica koja koristi ove BPL odnosno 100. izviđačko-borbena eskadrila(prethodno 84. eskadrila iste namene) je direktno potčinjena Komandi Armijske avijacije i nalazi se na aerodromu Al Kut. Iračani su osnovali i svoju obaveštajnu službu INIS – Iraqi National Intelligence Service koja je prema dostupnim podacima od SAD 2010. godine dobila 9 aviona i to tri DHC-6 koji su pripadali agenciji CIA i 6 U-28A (dorađeni švajcarski Pilatus PC-12). Ovi avioni poseduju opremu za prikupljanje informacija izviđanjem i osmatranjem, otkrivanje i identifikaciju ciljeva. Baziraju na aerodromu Al Rašid i pod komandom su Ministarstva unutrašnjih poslova. Prema dostupnim podacima danas se koriste dva DHC-6 i 4 U-28A. Živojin BANKOVIĆ
  11. Ovih dana, medijski je aktuelna vest o nabavci bespilotnih letelica kineske proizvodnje za opremanje Vojske Srbije. Neko će da kaže, to je odlično, senzacionalistički naslovi u štampanim, elektronskim i drugim medijima već su svoje odradili. Ali, pod velom tajne ostaje sudbina prvih bespilotnih letelica (BPL) tipa Predator. Kako je tehnički slabo opremljena VRS uspela da obori tri, od četiri tada proizvedene BPL Predator? Koga to interesuje? Zvanično, to se nikad nije dogodilo. Međutim, fotografije i snimci to demantuju. PVO VRS Iako je Protivvazdušna odbrana (PVO) Vojske Republike Srpske (VRS) preuzela deo tehničkih sredstava JNA, ona nikada nije bila na nivou PVO JNA, naprotiv, ona je bila što se tehnike tiče, na dosta niskom nivou, ali po efektima dejstva, za naše uslove na veoma visokom nivou. To možemo pripisati visoko obučenom kadru, od starešina do vojnika, njima se pripisuje efikasnost PVO VRS. VRS je u svom sastavu od jedinica PVO imala 155. raketnu brigadu PVO koja je bila zadužena za PVO teritorije, a u okviru brigada kopnene vojske (KoV), svaka brigada je imala PVO jedinicu koja je bila zadužena za trupnu PVO. Sistemi raketne PVO bili su organizovani u 155. raketni puk koji je bio naoružan sa tri diviziona RS S-75M Volhov i jednim divizionom SA-75Mk Dvina (prema drugim izvorima samo četiri diviziona Volhov). Pored toga PVO je raspolagala i sa određenim brojem samohodnih RS kratkog dometa 9K35 Strela-10 i 9K31 Strela-1, većim brojem lakoprenosnih raketnih sistema 9K32M Strela-2M, 9K310 Igla-1, kao i većim brojem protivavionskih topova kalibra 20, 30 i 40 mm. Najvredniji sistem PVO u naoružanju VRS bio je RS 2K12M 59Kub-M . PVO VRS je raspolagala sa tri baterije ovog sistema. Novom organizacijom V i PVO odlučeno je da 155. raketni puk, preraste u 155. raketnu brigadu PVO (155. rbr PVO). Komandno mesto brigade se nalazilo u kasarni „Krajiških brigada“ u Zalužanima. Brigada je imala u svom sastavu tri raketna diviziona sa raketama Volhov, jedan divizion sa raketama Dvina , tri baterije sa raketama Kub, raketno-tehnički divizion (rtd), 84. laki artiljerijski raketni puk (84. larp) sa raketama kratkog dometa Strela-2M, Igla-1, Strela-1, Strela-10 i protivavionskim topovima kalibra 20, 30 i 40 mm. Zbog nastalih potreba 17. februara 1994. godine formiraće se i 172. srednji samohodni raketni puk PVO (172. ssrp), koji će u svom sastavu objediniti tri samohodne raketne baterije sa raketama Kub (koje će do tog vremena samostalno delovati), a čije komandno mesto (KM) će se nalaziti u Sokocu. PVO VRS teritorije i trupa pripisuje se obaranje sledećih vazduhoplova: tri aviona MiG-21Bis RV Hrvatske, dva helikoptera Mi-8MTV-1 muslimanske ABiH i jedan avion An-26 ABiH, jedan britanski lovac Sea Harrier FRS Mk.1, jedan lovac RV SAD F-16C, jedan jurišnik RV Francuske Mirage-2000K-1, tri BPL Predator. Oštećeno je još nekoliko vazduhoplova među kojima jedan francuski mornarički jurišnik Etendard IVP, jedan helikopter RV Hrvatske Mi-24V. Za još jedan Mi-24V RV Hrvatske koji je „pao“, razlog navodnog pada nije jasan. U zvaničnim dokumentima navodi se podatak da je pao zbog loma uzgona, dok posada helikoptera tvrdi da su oboreni vatrom sa zemlje. O PREDATORU Predator je američka bespilotna letelica (BPL), operativno je koristi CIA i nekoliko ratnih vazduhoplovstava zapadnih zemalja. U ranim devedesetim godinama prošlog veka, ova je letelica bila namenjena samo za izviđanje sa gledanjem unapred, u smeru leta, pomoću kamera i drugih senzora, ali su kasnije na nju integrisane dve noseće linije za dve rakete ili za drugo alternativno naoružanje. Zbog smeštaja senzora (očiju) u čeonom delu trupa, motor joj je ugrađen nazad, sa potisnom elisom. Predatorov sistem je prvobitno obeležen kao RQ-1 Predator. gde je „R“ američka vojna oznaka za izviđača, a „Q“ se odnosi na sistem bespilotne letelice. Broj 1 označava prvi u nizu sistema letelica izgrađenih kao bespilotne izviđačke. Sistem u predserijskoj proizvodnji, označen je kao RQ-1A, dok RQ-1B (ne treba mešati sa RQ-1 Predator B, koji je postao RQ-9 Riper) označava serijsku konfiguraciju proizvodnje. To su pojedinačne oznake sistema. Standardne letelice, bile su označene sa RQ-1K u predseriji, i RQ-1L za serijski standard U 2002. godini američko ratno vazduhoplovstvo zvanično je promenila naziv u MQ-1 („M“ označava više uloga), što odražava i napredak primene naoružane letelice. Prvi let BPL RQ-1 Predator imala je jula 1994. godine. Svoju premijeru imaće godinu dana kasnije iznad Republike Srpske. RQ-1 Predator je osnovna varijanta, sa namenom izviđača, kod koje je RQ-1A, iz predserijske proizvodnje. Prvi serijski proizvodi imaju oznaku RQ-1B. Kasnije partije proizvodnje imaju oznaku, izvedenu od RQ-1L i RQ-1K. Nakon uvođenja u operativnu upotrebu varijante MQ-1, američko vazduhoplovstvo počelo je da konvertuje sve dotadašnje letelice RQ-1, na ovaj standard. Na kraju su sve letelice RQ-1 konvertovane u standard MQ-1, do 2005. godine. Letelica je operativno i borbeno korišćena u vazdušnom prostoru Jugoslavije (BiH i Srbija), Avganistana, Pakistana, Jemena, Iraka, Irana, Libije, Somalije i SAD. BPL Predator može da dejstvuje na cilju udaljenom i do 740 km od mesta poletanja (taktički radijus), može da krstariti iznad željene lokacije u trajanju i do 24 časa i da se vrati u bazu. Ukupno je proizvedeno 360 ovih osnovnih varijanti letelica, od kojih 285 RQ-1 i 75 MQ-1. Proizvedeno je do oktobra 2007. godine, 104 primerka letelica MQ-9, za ostale varijante i za kasnije vreme nema podataka. Predator je projektovan sa lako rastavljivih šest sklopova, koji se jednostavno pakuju u kontejner za transport. Kontejneri, sa sklopovima predatora, transportuju se avionom Lokid C-130 Herkules, na bilo koju lokaciju zemaljske kugle. Na taj način, letelice mogu brzo biti prebazirane na velike udaljenosti, sklopljene i operativne. Od 2001. godine, MQ-1 Predator, postao je primarna bespilotna letelica, za ofanzivna dejstva američkog vazduhoplovstva i Centralne obaveštajne agencije, u Avganistanu i Pakistanu. Zbog borbene koristi, klasifikacija i način borbene upotrebe ove letelice se drže kao poverljivi podaci. Ostvareni početni borbeni rezultati, bili su osnova za njen dalji razvoj u efikasnijeg naslednika MQ-9 Ripera, moćnog borca, u i iz vazdušnog prostora, na nivou efikasnosti aviona sa ljudskom posadom. Cilj je da se širom sveta razmeste eskadrile, sa bespilotnim letelicama Predator i sa odgovarajućim osobljem, u nameni taktičke podrške vojnim operacijama ili drugim specifičnim zadacima američke vojske i bezbednosnih agencija, a i u civilnim aktivnostima i službama. OBARANJE PREDATORA Predatori su bili raspoređeni u sastav 11, 15. i 17. izviđačkog skvadrona RV SAD, u bazi Indias Springs. Prvi prekomorski raspored BPL Predator izvršen je na Balkanu, od jula do novembra 1995. godine, pod nazivom Nomadsko bdenje (eng. Nomad Vigil). Nad našim nebom Amerikanci su premijerno upotrijebili bespilotne letelice RQ1 Predator, jula 1995. godine. Prvobitno, one su trebale da baziraju na hrvatskom ostrvu Krk, ali su mediji u Hrvatskoj uveliko pisali o njihovom baziranju u Hrvatskoj, te su Amerikanci odlučili da se oni dislociraju u Albaniju. U vazduhoplovnoj bazu Gjader u Albaniji su dopremljena ukupno četiri „predatora“, koji su imali zadatak snimanja položaja VRS i ukupne situacije na terenu. Tokom operacije izviđanja položaja VRS, Amerikanci su prvobitno prećutkivali, a kasnije i priznali gubitak dve BPL. Prvo obaranje RQ-1 dogodio se iznad mesta Krepšić nedaleko od Brčkog 11. avgusta 1995. godine. Obaranje je izvršila PVO baterija 11. Dubičke lake pešadijske brigade VRS. Tom prilikom nastale su i ove fotografije koje je uradio obaveštajno-bezbednosni organ brigade, kao dokaz o prvom oborenom „predatoru“. Već 14. avgusta 1995. godine u istoj zoni Amerikanci gube i drugi „predator“. Kao razlog gubitka Amerikanci navode kvar na motoru, zbog čega su ga morali uništiti samolikvidacijom, iako se ne isključuje ni vatreno delovanje PVO sa zemlje. Treći Predator izgubljen je u blizini Nevesinja 5. septembra 1995. godine. Ovaj put efikasna je bila PVO baterija 8. Hercegovačke motorizovane brigade VRS. Obaranje „predatora“ je uredno snimljen te postoji i video snimak obaranja „predatora“ kod Nevesinja. Postoji konfuzija u podacima o datumima obaranja prva dva „predatora“, ali je to kasnije korigovano u američkim izveštajima. Dok se prećutkuje obaranje od 5. septembra, iako postoji snimak i materijalni dokaz. Naime, tadašnji direktor Muzej JRV u Beogradu, koga mlađi poznanici zovu čika Voja, krivac je što su se ostaci oborenih „predatora“ iz Krepšića i Nevesinja našli u Muzeju. Delovi tih „predatora“, kao i delovi „predatora“ koje je oborila PVO VJ tokom NATO agresije 1999. godine, poslužili su kao izvor delova za eksponat koji se nalazi izložen u Muzeju. Još uvek se u depou Muzeja mogu videti delovi „predatora“ koji su oboreni 1995. godine, a koje je oborila PVO VRS. Oni čekaju bolja vremena, kako bi ugledali svetlost dana i bili prikazani javnosti. Tokom NATO Agresije na SRJ 1999. godine, PVO VJ uspela je da obori tri „predatora“, od kojih su Amerikanci takođe priznali gubitak dva. A treći? Tekst je ilustrovan nizom fotografija BPL RQ-1A Predator koji je oborila PVO jedinica 11. Dubičke lpbr kod Krepšića nedaleko od Brčkog, 11. avgusta 1995. godine, kao i fotografija izloženog „predatora“ u Muzeju JRV kod Beograda. EKSPRES.NET
  12. Kosovski ministar spoljnih poslova Bedžet Pacoli rekao je da crkve na Kosovu nisu samo srpske, već i albanske. U svom obraćanju ministrima EU danas u Beču, kako prenose mediji i u Beogradu i u Prištini, Pacoli je evropskim ministrima rekao da „na primer“ za manastir Visoki Dečani, postoje znaci da su ga gradili zajedno i Srbi i Albanci. Rekao je i da je njegova porodica u prošlosti bila pravoslavne vere, i dodao da „građani ne treba da se dele na osnovu svoje verske pripadnosti ili porekla“. „Od kada smo proglasili nezavisnost, nema dokaza da su Albanci počinili zločin nad Srbima i to pokazuje da Srbi i Albanci poštuju jedni druge. Ja živim u Čaglavici i nemam problema sa Srbima,“ rekao je takođe Pacoli. Iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić, reagovao je, uz fotografiju manastira i sledećim rečima: „Ministar spoljnih poslova Kosova g. Behgjet Pacolli (Bedžet Pacoli) kaže da su Dečani i naši manastiri na Kosovu i Metohiji važni i za Srbe i Albance. Naravno, oni su svetska kulturna baština i naglasio bih da su važni za ceo svet. Ali gradili su ih srpski srednjovekovni vladari, o čemu su sačuvani brojni istorijski podaci (i domaći i međunarodni). Ovi manastiri i istorijski i pravno pripadaju SPC, a i ako ćemo već, tako stoji i u Ustavu Kosova. Neki tvrde da su samo albanski spomenici, ali pitam se, zašto su ih onda albanski ekstremisti sa Kosova napadali i neke od njih porušili? Zašto bi uništavali nešto svoje? Samo Dečani su napadani oružano četiri puta granatama od 1999. godine, što je i razlog zašto nas čuva KFOR.“ Uvek naglašavamo da naše svetinje predstavljaju mostove između svih ljudi dobre volje i ne bi smeli da budu prostor za političke igre, naglasio je na kraju svog saopštenja arhimandrit. Manastir Visoki Dečani, Pećka Patrijaršija, Gračanica i crkva Bogorodice Ljeviške nalaze se pod zaštitom UNESCO-a od 2005., odnosno 2006. godine, i to nakon martovskog pogroma 2004., u kojem je teško stradala Bogorodica Ljeviška, sa čijom se obnovom u međuvremenu započelo. коссев.инфо
  13. https://dnevnizurnal.com/20124-2/ Predsednik Srpskog pokreta obnove i bivši šef diplomatije Vuk Drašković, u autorskom tekstu koji je objavio Danas, osvrnuo se na situaciju s Kosovom i kao glavnog krivca “za najveće nacionalne tragedije” optužio Srpsku pravoslavnu crkvu. Ceo Draškovićev tekst prenosimo u celosti: “Na Arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve, zaključeno je da se Kosovo ne sme priznati ni deliti, nego se mora čuvati sadašnje stanje i “čekati neko bolje vreme”. Ako je sadašnje stanje takvo da se ono mora čuvati, zašto da čekamo bolje vreme? Čemu zaključak da Srbija ne sme priznati državu Kosovo, kada to od Srbije i niko ne traži? I da se Kosovo ne sme deliti, jer je odluka Saveta bezbednosti UN da nema podele Kosova, niti njenog ujedinjenja sa albanijom? Prividno kucajući na otvorena vrata, Sabor je poslao poruku vlasti da zatvori sva vrata za kosovske dogovore, jer se o “svetoj srpskoj zemlji” ne sme pregovarati. “Srbija je bez Kosova trup bez glave” – rečeno je na Saboru. Ako je, zaista, istorija učiteljica života, vek iza nas opominje nas da je Srpska crkva među krivcima za najveće nacionalne i državne tragedije. Na sudbinskim raskršćima, ona je srpski narod žrtvovala, “carstvu nebeskom” i gurala ga u najveće i nepotrebne pogibije. Opredeljenje za smrt, kao vrhovna obaveza srpskog naroda, sažeto je, 27. marta 1941, u samoubilački poklič: “Bolje grob, nego rob”. I dobili smo slom države, ustaški genocid, građanski rat u srpskom narodu, diktaturu i zločine komunista posle “pobede”. Pre dve decenije Srpska crkva je, opet u ime “carstva nebeskog”, fanatično podržala odluku Slobodana Miloševića da Srbiju gurne u kosovski rat sa NATO alijansom, najvećom vojnom silom u istoriji sveta. I dobili smo bombe, smrt, razaranja, bezuslovnu kapitulaciju, progon države Srbije sa Kosova i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti usvojenu po Sedmom poglavlju Povelje UN. Dobili smo i žig države razbojnika. IZVOR: Novosti / FOTO: Tanjug
  14. U martu mesecu ove godine, prilikom prvog javnog obilaska radova na lovcima MiG-29 koje je Rusija donirala Srbiji, ministar odbrane Aleksandar Vulin je, pomenuvši ove avione prvi put upotrebio oznaku SD odnosno kako je tada rekao „Сербский Доработаны“, što bi trebalo da predstavlja nivo modernizacije tzv. Faze 2 celokupnog procesa prijema, uvođenja u upotrebu, produžetka životnog veka, uvođenja održavanja po stanju i osavremenjavanja celokupne flote MiG-ova 29. Faza 2 na novopridošlim avionima (jedan je trenutno na generalnom remontu u Rusiji) trebalo bi, između ostalog da obuhvata procenu njihovog stanja radi produženja životnog veka. Ovi avioni proizvedeni su između 1989. i 1991. a remontovani 2013. i 2014. Njihov vremenski rok rada ističe 2020. i 2021. (7 godina) sem ako do tog vremena ne nalete po 700 sati od završetka remonta. Postojeći avioni su stari 31 godinu, tri primerka bi trebalo da se remontuju ove godine dok četvrti može da leti do 2021. godine ili dok ne naleti 700 sati od remonta 2011. godine (10 godina). Radovi na jednom od tri srpska aviona verzije 9.13 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Osim toga donirane 29-ke dovode se na nivo na koji su osavremenjeni srpski avioni tokom remonta 2008. i 2011. godine. Ministar Vulin je prilikom opisivanja radova na MiG-ovima iz Rusije koristio oznaku SD ali u sasvim novom značenju ove skraćenice, kao što smo već preneli „Сербский Доработаны“. To je u stručnoj javnosti unelo dosta zabune jer kompanija RSK MiG već koristi oznaku MiG-29SD za varijantu koja ne odgovara u potpunosti nivou izmena odnosno dorada na avionima iz Rusije ali i onima koji su nasleđeni od bivše Jugoslavije. Do sada je za rusku oznaku SD bilo više tumačenja ali se obično navodi ‘’Самолёт Доработаны’’ (dorađeni avion). Zanimljivo je da smo do danas oznaku SD za naše starije avione zvanično čuli samo od bivšeg komandanta RV i PVO generala u penziji Dragana Katanića prilikom njegovog gostovanja u emisiji ‘’Svet sa Sputnjikom’’ juna prošle godine. Međutim ako se pogledaju specifikacije verzije MiG-29SD koje se mogu naći na internet sajtu kompanije RSK MiG može se videti da su srpski avioni koji su remontovani 2008. i 2011. samo delimično na tom nivou. Jedine MiG-ove 29SD u svetu koristi Slovačka. Ispred vetrobranskog stakla vidi se 5 antena sistema svoj tuđ BAe Systems AN/APX-113 dok je na leđima antena radio uređaja AN/ARC-210(V). Prema onome što se tamo može pročitati jedini pravi SD u svetu su slovački avioni o kojima je Tango Six već pisao. Naravno MiG nudi mnoge opcije i ugradnju različite opreme po želju naručioca ali možemo konstatovati da su naši avioni ipak skromnije opremljeni od onoga je definisano kod varijante SD. MiG-29SD je pre svega namenjen državama koje, ugradnjom određene opreme, žele da svoje 29-ke prilagode NATO i ICAO standardu. U tu opremu spadaju novi sistem svoj-tuđ ili tzv. IFF (Indentification Friend or Foe), sistem satelitske navigacije (GPS), sistem navigacije TACAN, sistem bliže navigacije, sistem za kontrolu sletanja (VOR/ILS), dodatna sredstva komunikacije, magistrala podataka po standardu MIL-STD-1553B. Sve navedeno je zapadne proizvodnje dok se u paketu nalazi i ruska oprema, stari prikazivač podataka sa gornjeg elektrooptičkog prikazivača zamenjen je novim višenamenskim prikazivačem u boji, ugrađen je sistem na kome pilot može lakše da vidi veliki broj informacija koji se tiču navigacije i identifikacije a tu su i novi računari za obradu podataka. Kokpit srpskog L-18 nakon remonta 2008. Izgled instrument table je gotovo identičan kao na slovačkim MiG-29AS (SD) / Foto: Dimitrije Ostojić Opciono se nudi produženje životnog veka za do 100 procenata i to u zavisnosti od stanja konkrentog aviona, povećanje kapaciteta unutrašnjih rezervoara za gorivo, ugradnju sistema za popunu gorivom u vazduhu, unapređenje ili zamena određenog broja sistema u avionu, remont i transfer održavanja po tehničkom stanju. Dorada aviona se ne mora uraditi u Rusiji već se to može obaviti u državi koja je posao naručila. Podsetimo, slovački avioni su dobili deo zapadne opreme koja obuhvata radio stanicu AN/ARC-210(V), sistem svoj-tuđ (IFF) BAe Systems AN/APX-113, sistemi navigacije Rockwell Collins i to VOR/ILS AN/ARN-147, TACAN AN/ARN-153 i GPS MAGR. Od nove opreme ruske proizvodnje tu su višenamenski kolor prikazivač MFI-54, kontrolna konzola PU-29, upravljački pult PUS-29 za prikaz podataka navigacije i identifikacije, novi elektrooptički gornji prikazivač (HUD) ILS-31 i računar BCVM MKV-03. Pored toga slovački jednosedi 9.12 dobili su i mogućnost nošenja spoljašnjih tankova za gorivo PTB-1150 koji se kače na potkrilne nosače. Srpski avioni su pre 10 godina dobili deo pomenute ruske opreme koja se spominje kod slovačkih dorađenih 29-ki. Uz to dobili su novoproizvedene sisteme KOLS, navigaciona svetla, GPS i transponder. Kao što smo već preneli 27. jula je poleteo prvi dorađeni donirani MiG-29 iz Rusije (MiG-29A 9.12A 18151) a 1. avgusta dvosed MiG-29UB 18351. Na njima nema spoljašnjih vidljivih promena koje bi ukazivale je izvršeno značajnije osavremenjavanje, vide se samo nova poziciona svetla kao i kod do sada korišćenih aviona. Na jučerašnjoj svečanosti izvršena je njihova primopredaja a već danas se ovi avioni, kako kažu iz RV i PVO, nalaze u stroju. Živojin BANKOVIĆ
  15. Krajem februara ove godine zvanično je započeto dugo najavljivano rušenje nekadašenje Upravne zgrade prve srpske fabrike aviona „Ikarus“ na Novom Beogradu. Rušenje je odlagano nekoliko puta, pri čemu je poslednji rok bio previđen za jul prethodne godine. U planu nadogradnja četiri nova sprata / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Zgrada tada ipak nije srušena. Rok je kao i prethodnih nekoliko puta odložen na neodređeno vreme, a planovi investitora (kompanija Neimar visokogradnja i Kemoimpeks) ostali su na papiru. Međutim, 21. februara ove godine radovi su započeti postavljanjem kočića i ograđivanjem parcele na kojoj se zgrada nalazi. Početak radova / Foto: Inicijativa građana Skoro tri hiljade potpisa skupljeno je protiv rušenja objekta / Foto: Inicijativa građana Kako stoji na zvaničnoj stranici Inicijative građana protiv izmena i dopuna Plana detaljne regulacije dela Bloka 9a, investitor „Neimar V“ dobio je dozvolu za izgradnju i dve nove zgrade. Prema navodima u građevinskoj dozvoli, Neimaru se odobrava izvođenje radova na rekonstrukciji, sanaciji, nadgradnji i dogradnji zgrade poslovnih usluga. Na planove ivestitora za rekonstrukciju i nadgradnju već postojećeg objekta ukazuje i tabla koja je 23. februara postavljena neposreno ispred same zgrade. Novo lice novog „Ikarusa“ / Foto: Inicijativa građana – Postavljena je tabla na kojoj je prikazan „Ikarus“ pod teretom dogradnje od čak četiri sprata. Ispod „Ikarusa“ gradiće se dva nivoa podzemne garaže rezervisane za nove stanare. Nadali smo se da do toga neće doći uprkos svim apelima koje smo uputili nadležnima, peticije od skoro 3000 potpisa, protestima, obraćanjima javnosti i medijima. – stoji na stranici Inicijative. Foto: Inicijativa građana Kako navode, pored dozvole da sruši jednu od najstarijih zgrada na Novom Beogradu, firmi „Neimar V“ dato je i pravo da prilaz privatnoj podzemnoj garaži izgradi preko zemljišta u javnom vlasništvu i uništi nekoliko blokovskih parking mesta bez ijednog troška te kompanije. Podsetimo, krajem prethodne godine, nakon višestrukog odlaganja rokova za rušenje „Ikarusa“, razgovarali smo sa pokretačem akcije spasavanja zgrade Miodragom Simovićem. Tango Six je tom prilikom saznao da postoje kako pravni, tako i urbanistički problemi kada je reč o rušenju objekta, kao i da samu smenu vlasništva, odnosno prodaju zgrade investitorima, prati određena pravna problematika. Takođe, o rušenju smo razgovarali i sa dokumentalistom u Muzeju vazduhoplovstva Aleksandrom Kolom, koji je govoreći o vrednosti i značaju zgrade branio ideju njenog očuvanja i podržao inicijatore u akciji spasavanja. Marta LUTOVAC
  16. Premijerno o prvom srpskom pseudo-satelitu, priča o tome kako je iz Jagodine izvezen avion u Ameriku i kako napreduje razvoj srpske borbene bespilotne letelice Da će drugi Vazduhoplovni vazduhoplovni samit jugoistočne Evrope biti najinteresantniji i najveći do sada ubedili smo vas „spamovanjem“ na svim našim kanalima (izdržite još malo). Kada kažemo „najveće okupljanje vazduhoplovne industrije u regionu“ to zaista i mislimo – do danas se na učešće za oba dana samita prijavilo preko 350 delegata iz 85 kompanija uz prisustvo 7 škola i fakulteta. Ove godine SEAS popirma i izložbeno-sajamski karakter. Ispred glavne sale gde će se održavati prezentacije i panel diskusije biće postavljeno 20 štandova domaćih i inostranih vazduhoplovnih kompanija. Zahvaljujući Aedoromu Nikola Tesla domaća publika imaće priliku da vidi i dva trenutno najmodernija „body-scannera“: Od ove godine SEAS je i izložbena manifestacija Panel nad panelima… U moru interesantnih panela i prezentacija (ažuriranu agendu pogledajte na SEAS sajtu) jedan od najuzbudljivijih svakako će biti „Spectacular aircraft made in Serbia“. Na ovom panelu govoriće osnivač i vlasnik fabrike aviona Aero East Milorad „Mago“ Matić, osnivač i direktor kompanije Composite Technology Team Petar Matunović i predstavnik kompanije EDePro. Petar Matunović iz CTT-a će na samitu prvi put javnosti predstaviti svoj najambiciozniji projekat do sada – pseudo-satelit nazvan „Pupin“. Reč je o letelici koja će leteti na visinama od preko 20 kilometara a biće pogonjena elektromotorom za čiji će rad energiju prikupljati foto-električne ćelije: – Na samitu ćemo prvi put prikazati naš novi projekat, preciznije segment krila koji spada u tzv. „extreme light structures“. To je segment od dva metra koji ima samo 600 grama mase. Posetioce će moći da ga uhvate i osete koliko je lagan. Letelica će imati ekstremno trajanje leta od po nekoliko meseci. Jedna od SEAS premijera – Pupin Osnovna namena Pupina biće usko regionalno pokrivanje teritorije radio signalom, signalom mobilne telefonije, internetom, HDTV-om. Osmatranja u naučne svrhe, sondiranje atmosfere, špijunske i bezbednosne misije, rana upozoravanja, praćenja u slucaju nezgoda i elementarnih nepogoda. Nazvali smo je Pupin po čoveku čija je inovacija omogućila prenos telegrafa na velike daljine. Trenutno smo jedna od pet kompanija na planeti koja se upušta u ovakav razvoj. Tri su prikazale svoje letelice do sada – među poznatijim kompanijama to su Facebook, Google i Airbus. – rekao je za Tango Six Petar Matunović i naglasio da je projekat u fazi potrage za investitorima, da se nada pomoći države ali pre svega privatnom kapitalu. Drugi panelista biće dobro poznati vazduhoplovni industrijalac iz Kraljeva koji je pre nekoliko meseci svoju fabriku ultra-lakih aviona preselio u Jagodinu. Pored njegove uvek interesantne preduzetničke priče čućemo ekskluzivno i više detalja o njegovom najnovijem poduhvatu – izvozu prvih aviona u Ameriku: – Izvezli smo prva dva aviona u Ameriku pre nekoliko nedelja i to je samo početak. U planu je izvoz oko 50 letelica sa „full glass“ kokpitom. Od 10.-15. aprila Aero East će prvi put izlagati u Lakelandu na poznatom „Sun ‘n’ Fun“ sajmu koji je, kad pričamo o LSA kategoriji, možda i popularniji od Oskosha. – kaže Matić. Prvi izvoz novog srpskog GA proizvoda u Ameriku nakon više decenija / Foto: Aero East Ovaj impozantan triling proizvođača letelica iz Srbije otvoriće predstavnik kompanije EDePro koji će predstaviti evoluciju projekta borbene bespilotne letelice Stršljen koju je Tango Six pratio od njenog nastanka. Na SEAS-u iz prve ruke o detaljima redizajniranog Stršljena / Foto: Ministarstvo odbrane Ukoliko još niste, registrujte se za drugo izdanje SEAS-a na ovom linku – www.seas.rs
  17. Katarina Ivanović ne samo da je bila prva srpska (akademska) slikarka već je bila i prva počasna članica Srpskog učenog društva, kasnije SANU. Rođena je 1811. godine u mađarskom gradu Vespremu, a gotovo čitav život provela je u Stonom Beogradu (Sekešfehervar). Slikarstvo je učila u Pešti i Beču na Odeljenju za devojke Likovne akademije, a nakon toga se usavršava u Italiji, Francuskoj, Holandiji i Minhenu. Na samom početku karijere proglašena je srpskom nacionalnom heroinom, što uslovljava čitav njen dalji život zbog očekivanja da naciju proslavi svojim umećem. Prvi pokušaji da to učini završili su se teškim razočarenjem. Nakon boravka u Beogradu i Zagrebu, vraća se u Stoni Beograd gde živi do smrti, 1882. godine. Pred kraj života veći deo svojih slika poklonila je Narodnom muzeju u Beogradu i testamentom obezbedila sredstva za njihovo održavanje. Slikarski opus Katarine Ivanović nije obiman, ali je zato raznolik, sa dosta tema netipičnih za naše podneblje. Njen dar najviše se istakao kroz portrete i mrtve prirode, a zatim i prizore iz svakodnevnog života i istorijske kompozicije. Ovo je izbor od 10 najreprezentativnijih dela Katarine Ivanović, po ukusu autora ovih redova. Sve slike danas se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, izuzev portreta Anke Nenadović koji se nalazi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. 1. Autoportret Čuveni autoportret nastao je 1836. godine, u vreme kada je slikarka imala 25 godina. Naslikan je u Beču gde je Katarina studirala slikarstvo i kretala se u krugu srpske inteligencije okupljene oko Vuka Stef. Karadžića. Ovim autoportretom Katarina je iskazala svest o sebi kao umetnici, a moderna odeća tog doba ukazuje na njen socijalni status. Birajući između orijentalne i evropske kulture, srpski narod se u ovo vreme počeo odlučivati za ovu drugu kao sebi bliskiju. Da nije bilo tako ne bi ni ovaj portret bio prihvaćen kao prava profana ikona nacionalne heroine srpskog naroda, kako ga je oslovio uvaženi istoričar umetnosti Miroslav Timotijević. Autoportret Katarine Ivanović 2. Portret Anke Nenadović – Topalović Nakon što se proslavila svojim Autoportretom, Katarini su počele da pristižu i prve porudžbine. Jedna od njih bila je da naslika portret Anke Nenadović – Topalović, sestre buduće srpske kneginje Perside Karađorđević i supruge Miroslava Topalovića, bogatog trgovca iz Kragujevca. Anka je predstavljena u raskošnoj nošnji, a prikaz isprepletene vinove loze iza nje ima nameru da ukaže na prijateljstvo, brak i plodnost. Zanimljiv je i podatak da ovaj portret ne bi mogao nastati da se nije pojavila slikarka, budući da strogi patrijarhalni kodeksi nisu davali mogućnost da muškarac bude nasamo sa devojkom. Portret je nastao 1837. godine. Portret Anke Nenadović – Topalović 3. Oslobođenje Beograda 1806. godine U punoj svesti nacionalne heroine, Katarina je brzo osetila da joj nedostaje vladanje slikarskim žanrom kojim bi se nacija jedino mogla proslaviti – istorijskom kompozicijom. Taj nedostatak nije počivao u manjku njenog talenta, već je uslovljen akademskim programom u kome se devojke nisu učile slikanju figura i aktova, već samo portreta i mrtvih priroda. Stoga je odlučila da veštinu slikanja istorijskih kompozicija usavrši u Minhenu. Tokom tih studija slika svoju prvu istorijsku kompoziciju koja je prikazivala osvajanje Beograda 1806. godine pod Karađorđem. U jednoj od njih žena poteže oružje, što je verovatno jedan od prvih prikaza ovakve uloge žene u srpskom slikarstvu. Prva verzija slike je izgubljena, ali je Katarina dve decenije kasnije naslikala još jednu verziju. Ovo je ujedno i jedina istorijska kompozicija koja ima direktne veze sa srpskom istorijom. Oslobođenje Beograda 1806. godine 4. Italijanski vinogradar Pored portreta, umeće Katarine Ivanović najviše je dolazilo do izražaja u slikanju mrtve prirode. Njen opus bogat je slikama ovog žanra, a najviše je volela da slika korpe s grožđem, što dolazi do punog izražaja na slici Italijanski vinogradar, nastaloj tokom studijskih putovanja Italijom, 1842. godine. Italijanski vinogradar 5. Portret kneginje Perside Karađorđević Ovladavši slikanjem istorijskih kompozicija, Katarina je odlučila da poseti Srbiju i tamo posluži naciji svojim umećem. Došavši u Beograd ubrzo se razočarala jer su porudžbine slabo stizale. U to vreme Srbijom je vladala dinastija Karađorđević, pa je kneginja Persida poručila dva svoja portreta. Kneginja je na oba predstavljena u raskošnoj nošnji, i sa zavesom u pozadini, što je simbol odabranosti i slave, ali u isto vreme i intimnosti privatnog prostora. Nakon godinu dana provedenih u Beogradu bilo je jasno da se Katarina previše uživela u lik nacionalne heroine, što nije nikako odgovaralo realnosti, najviše zbog nerazumevanja ljudi od kojih je zavisila. Razočarana odlazi iz Beograda u Zagreb, a odatle se u još većem razočarenju vraća u Stoni Beograd. Portret kneginje Perside Karađorđević 6. Dečak sa sokolom Po povratku odlučuje da se bavi temama koje su je lično zanimale i koje su odražavale njen intimni svet. Jedna od takvih slika je i Dečak sa sokolom koji po mišljenju mnogih teoretičara umetnosti predstavlja oličenje mladosti i alegoriju uzaludnosti bekstva i dostizanja slobode. Slika je nastala oko 1849. godine. Dečak sa sokolom 7. U svom ateljeu Ovom slikom Katarina je po treći (i poslednji) put predstavila sebe na slikarskom platnu. Slika nosi poruku o dostojanstvu slikarske profesije, ali i prolaznosti života. Na jednom zidu se nalazi Katarinina istorijska kompozicija Zakletva kralja Matije Korvina, a na drugom Gospođa čita, što ukazuje na razmišljanje i moralnu ozbiljnost, dok je na podu skica za sliku Smrt Sibinjanina Janka. Melanholični starac nije samo model već je simbol prolaznosti, koji stoji nasuprot slikarke u punoj životnoj snazi. Lobanja simbolizuje neizbežnost smrti. Slika je nastala oko 1865. godine, a u vlasništvu Narodnog muzeja u Beogradu je od 1874. U svom ateljeu 8. Smrt bogatašice Kasnije se Katarina bavila temama žanr- slikarstva koje su donosile teme iz svakodnevnog života, ranije potpuno nedostojne da budu predmet bavljenja jednog umetnika. Tema ove slike bila je česta među slikarima Katarininog vremena, pogotovo kod holandskih. Pored Smrti bogatašice, Katarina je naslikala i Smrt sirotice, ali slike nisu pandan jedna drugoj niti imaju nameru da predstave smrt grešnice i pravednice. Slika je nastala oko 1865. Smrt bogatašice 9. Doček Srpkinje Jelene, ugarske kraljice Na slici je prikazan dolazak u Stoni Beograd srpske princeze Jelene, ćerke velikog raškog župana Uroša I i supruge ugarskog kralja Bele II. Teme u kojima su žene bile centralne ličnosti istorijskih kompozicija nisu bile česte, a u srpskom slikarstvu su prava retkost. Sa druge strane žena nije predstavljena kao nosilac političke moći, već joj je značaj dat samo preko oca ili muža. Tema ove slike je jedna od onih kojom je Katarina želela da poveže istoriju srpskog i mađarskog naroda, dok sa druge strane oslikava i njen veliki regionalni patriotizam i ljubav prema Stonom Beogradu. Slika je završena 1869. godine. Doček Srpkinje Jelene, ugarske kraljice 10. Mile vesti Tema vuče korene iz stare evropske likovne umetnosti, prvenstveno holandske. U centru slike nalazi se žena koja je upravo primila ljubavno pismo. U drugom planu je crnac koji je u isto vreme pismonoša, simbol Kupidona, vesnika ljubavi, ali i nagoveštaj strasti. On ženu posmatra iz prikrajka i sa osmehom gleda kako ona čita reči koje joj zadaju ljubavnu čeznju, a možda i bol. Ovo je jedna od poslednjih slika Katarine Ivanović i nastala je početkom osme decenije 19. veka. Mile vesti http://citymagazine.rs/clanak/ovako-su-zvezde-zlatnog-doba-holivuda-cestitale-praznike
  18. Srpska pravoslavna parohija u Dalju (Hrvatska) slavila je 210 godina od podizanja Saborne crkve velikomučenika Dimitrija, najvećeg pravoslavnog hrama u današnjoj Hrvatskoj. Osim toga što je rodno mesto našeg velikog naučnika Milutina Milankovića, Dalj je bio i važno duhovno, političko i prosvetno sedište Srba, posle velike seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem. Tu je i Patrijaršiski dvor u kome su stolovali Stratimirović, Rajačić, Branković i mnogi drugi patrijarsi, mitropoliti i episkopi, značajni politički predstavnici Srba u Austrougarskoj monarhiji. Sudbina Srba u tom delu Slavonije može se pratiti kroz istoriju crkve, od Austrougarske, preko Kraljevine Jugoslavije, NDH i SFRJ, pa do današnjih dana. Rušena, spaljivana, pokrštavana, pljačkana, nemarom zapuštena, dizala se svaki put, svedočeći o sjaju ljudi koji je podigoše. Na Božić 1942. godine bila je potpuno opljačkana, a da ironija bude veća, od konačnog uništenja spasao ju je niko drugi do Ante Pavelić. Pod budnim okom episkopa Lukijana, duhovni život daljske eparhije veoma je aktivan, dolaskom nekolicine obrazovanih i mladih sveštenika koji, uprkos nenaklonjenim okolnostima, uspevaju entuzijazmom i bodrošću da pokrenu mnoge stvari sa mrtve tačke, "merzosti i zapustenija". U emisiji ćemo govoriti o borbi i posvećenosti tih ljudi za sjaj pravoslavlja i njihovom postignuću. Urednik i reditelj je Dragan M. Ćirjanić.
  19. Srpska pravoslavna parohija u Dalju (Hrvatska) slavila je 210 godina od podizanja Saborne crkve velikomučenika Dimitrija, najvećeg pravoslavnog hrama u današnjoj Hrvatskoj. Osim toga što je rodno mesto našeg velikog naučnika Milutina Milankovića, Dalj je bio i važno duhovno, političko i prosvetno sedište Srba, posle velike seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem. Tu je i Patrijaršiski dvor u kome su stolovali Stratimirović, Rajačić, Branković i mnogi drugi patrijarsi, mitropoliti i episkopi, značajni politički predstavnici Srba u Austrougarskoj monarhiji. Sudbina Srba u tom delu Slavonije može se pratiti kroz istoriju crkve, od Austrougarske, preko Kraljevine Jugoslavije, NDH i SFRJ, pa do današnjih dana. Rušena, spaljivana, pokrštavana, pljačkana, nemarom zapuštena, dizala se svaki put, svedočeći o sjaju ljudi koji je podigoše. Na Božić 1942. godine bila je potpuno opljačkana, a da ironija bude veća, od konačnog uništenja spasao ju je niko drugi do Ante Pavelić. Pod budnim okom episkopa Lukijana, duhovni život daljske eparhije veoma je aktivan, dolaskom nekolicine obrazovanih i mladih sveštenika koji, uprkos nenaklonjenim okolnostima, uspevaju entuzijazmom i bodrošću da pokrenu mnoge stvari sa mrtve tačke, "merzosti i zapustenija". U emisiji ćemo govoriti o borbi i posvećenosti tih ljudi za sjaj pravoslavlja i njihovom postignuću. Urednik i reditelj je Dragan M. Ćirjanić. View full Странице
  20. Nakon jučerašnjih ozbiljnih priča i suštinske brige za budućnost srpskog vojnog vazduhoplovstva danas nam dolazi nešto bizarno i izuzetno zabavno. Akteri su, sa jedne strane, konglomerat „namenske“ industrije državno preduzeće Jugoimport SDPR a sa druge Amerikanac Kris Beskar i njegova kompanija Stavati Erospejs. Da se radi o privatnom sektoru i da se strastveni kreativci igraju sa viškom svoga vremena sve što sledi bilo bi zabavno ali budući da je u priči i jedna ozbiljna, državna institucija koja je nosilac razvoja celokupne vojne industrije u Srbiji i koja je tesno povezana sa Ministarstvom odbrane i Vojskom Srbije, onda je u javnom interesu da se rekonstruiše nešto što očigledno poprima dimenzije jednog od zabavnijih Spilbergovih ostvarenja. Upoznajte „Catch me if you can“ karaktera iz pravog života, ovlašćenog da promoviše prodaju gotovo celokupnog inventara srpske vojne avijacije ali i njegovu istoriju koja se graniči sa bizarnim i postavlja pitanje: zbog čega su ozbiljni ljudi iz SDPR-a ušli u saradnju sa njim na toliko zvaničnom nivou? „Rešiti“ Utvu Utva iz Pančeva nesuđeno je postala „žrtva“ ove komedije ali iz jednog mnogo ozbiljnijeg razloga. Preuzimanjem najveće srpske fabrike aviona (druga bi uskoro trebalo da se preseli u Jagodinu) SDPR je ušao u vazduhoplovni biznis i kao proizvođač. U pitanju je pozitivan razvoj događaja imajući u vidu da je Utva projektom Laste i saradnjama sa drugim domaćim i inostranim proizvođačima lagano počela da se stabilizuje. Započeti su projekti i van proizvodnje letelica a uskoro ćemo imati i probni let novog/starog projekta aviona Sova. SDPR već više od godinu dana ozbiljno radi na želji da Utvu aktivira, donese joj nove projekte i mušterije. Ništa neobično, štaviše veoma pohvalno. Međutim, umesto da izveštavamo o napornom „rešavanju“ situacije u Utvi i prenosimo vam pozitivne vesti, iskočila je bizarna pojava u vidu Amerikanca Krisa Beskara koja preti da sroza reputaciju SDPR-a. Kako smo već izvestili, Stavati i Utva su u aprilu ove godine potpisali „sporazum o strateškoj i dugoročnoj poslovno-tehničkoj saradnji“. Kako je saopštila američka kompanija, ključni elementi sporazuma su zajednički marketing („reimagining“ – marketinško osveženje postojećih proizvoda), modifikacije, sertifikacija i proizvodnja letelica Utve iz Pančeva kao i drugih proizvođača „povezanih sa Utvom“. Zatim su se kao ciljevi naveli i zajednički razvoj i proizvodnja novih Stavati letelica, pogonskih grupa i sistema ali i proizvodnja komponenata za njihove letelice u Pančevu. Zatim je saradnja „konkretizovana“ u junu i najinteresantniji argument koji sam mogao da čujem iz SDPR-a, kao opravdanje ovakvog aranžmana, bio je da „Stavati učestvuje u T-X programu i da je zbog toga bitan igrač“. View image on Twitter Twitter Ads info and privacy Prilično kontroverzna odluka, poput drugih sličnih koje će uslediti i koje su se dešavale godinama ranije. Da li je menadžment SDPR-a znao za Beskarovu prošlost i da li se potrudio da svog novog partnera podrobnije istraži ne znamo ali pronašli smo toliko „crvenih zastava“ da bi njegova „poslovna istorija“ i kredibilitet ako se ikada dokažu bile astronomske slučajnosti. Novi momenti Naslovna fotografija na ličnom sajtu Krisa Beskara Najnovija sekcija na sajtu Stavatija zove se „Military Aerospace“ i zapravo je opis aktivnosti tzv. „Military Aerospace Division“ kompanije. Pročitajte tekst sa pažnjom. Dakle, kompanija Stavati nudi na prodaju skoro svaku letelicu iz asortimana kako Utve tako i srpskog RV i PVO i po svemu sudeći imovine Ministarstva odbrane koja je trenutno parkirana u Muzju vazduhoplovstva. Letelice od kojih neke postoje, neke su bile zamišljene kao razvojni predlozi dok neke uopšte ne postoje na način na koji su opisane. Beskar za nepostojeće projekte navodi da su „raspoloživi za isporuku u 2017. godini“ i tako kompanija Stavati nudi: Lastu. Koju je Beskar preimenovao u „SM-95“ i za koju tvrdi da je „raspoloživa odmah“. Budući da ne postoje raspoložive Laste u Utvi i da se jedini primerci nalaze u višegodišnjem uvođenju u naoružanje RV i PVO postavlja se pitanje da li bi SDPR i Ministarstvo odbrane uzeli te letelice i prodali ih Beskarovim kupcima? Zatim tu su turboprop i light attack opcije Laste (dakle nude se tri verzije), SM-4 Super Galeb, SM-5 Super Galeb i SM-22 Super Orao. Kris Beskar je do sada samo crtao fantasy projekte a sada za nepostojeće letelice iz Srbije tvrdi da su ili spremne za isporuku u ovoj godini ili spremne za proizvodnju a isporuku u sledećoj. Za Super Orao tako kaže da je sa Motor Sič AI-322-30F pogonskom grupom, HOTAS-om i „staklenim kokpitom“ spreman za „trenutnu proizvodnju“ i „isporuku u 2018. godini. Avion po brošuri koju je sam napravio(bez pitanja uzeo fotografiju Dimitrija Ostojića) košta 20 miliona dolara. Vratimo se na početak Kris Beskar, kako piše na njegovom ličnom bio-sajtu, je „otac, mislilac, umetnik, avijatičar, preduzetnik, industrijalista, fizičar, futurista i inženjer“. I dok bi većini bilo dovoljno jedno površno skrolovanje kroz gomilu hiperbola koje je Beskar pisao o sebi u trećem licu, ljudima iz SDPR-a je izgleda sve bilo na mestu. Jer siguran sam, proverili su ga temeljno. U toj proveri mogli su da vide da tvrdi da je projektovao (zapravo samo nacrtao u prilično efektnim renderima) preko 20 letelica. Nikada ni jedan projekat nije realizovao, nikada ništa nije proziveo ali je očigledno imao dar da od sebe napravi priču i proda je naivcima. Beskar je osnovao „Stavatti Aerospace“ o kojem govori kao da je u pitanju tim ljudi što je prilično sumnjivo kako smo se kasnije uverili. Tvrdi da je „projektovao“ (negde i „proizveo“) preko 20 letelica: od jurišnika, COIN jurišnika, lovaca, taktičkih transportera. „Razvijao je i proizvodio“ i letelice za generalnu avijaciju, osnovao više kompanija unutar Stavati grupe i van nje a šlag na tortu je tvrdnja iz njegove autobiografije da je „pionir u inovativnim rešenjima u kontroli visokih temperatura u Hidrogensko-Boronskoj fuziji što je osnova za međuplanetarne i međuzvezdane letelice sa ljudskom posadom“. Ispostavilo se da je Beskar decenijama ranije pokušavao da raširi svoju imperiju i malo je reći da je bio aktivan. Najraniji trag je iz 2003. godine i ni manje ni više je u pitanju „laserska puška“. Beskar, inače fan naučne fantastike (logično) napravio je projekat laserske puškekoji je privukao pažnju novinara. Posle kraćeg istraživanja proglašen je prevarantom uz bisere kao što je tvrdnja da ima 60 zaposlenih da bi na insistiranje novinara da lupa gluposti priznao da ih je tada bilo samo troje i da su radili pro bono. Kompanija mu se te 2003. godine pored proizvodnje aviona bavila i prodajom muzičkih instrumenata – gajdi. Pronašli smo svedočanstvo iz 2005. godine gde pokušava da proda nepostojeću letelicu kupcu, doduše po fer uslovima – kada ona poleti. Letelica nikad nije poletela a neduđeni klijent piše kako mu je čudno da je neko toliko zaludan da raširi priču o nečemu što je okarakterisao kao „prevara“. Megalomansko preterivanje sa još jednim entitetom nazvanim „Stavatti Heavy Industries“donelo mu je više komentara, naravno negativnih. Institucionalizovanje Iako skoro nikada ništa nije napravio od onoga što je usnio i nacrtao, Kris je na izvanredan način iskoristio dve prilike vezane za američko Ministarstvo odbrane i Ratno vazduhoplovstvo i tako sebi obezbedio intenzivno medijsko pokrivanjekoje je verovatno i „upecalo“ menadžment SDPR-a. Verovali biste nekome ko tvrdi da ovako nešto može napraviti? Stavati SM-39 „Razor“ Naime, Beskar je sebe nametnuo kao učesnika na projektima T-X – avion za obuku nove generacije za američko RV i OA-X – jurišni avion nove generacije koji bi trebalo da zameni legendarni A-10. Prijava za učešće na ovakvim projektima je otvorena za sve (koji imaju dozvolu za proizvodnju i izvoz naoružanja, kao i administrativna odobrenja – što je Stavati sve posedovao) ali sam taj čin ne dokazuje kredibilitet aplikanta. Kao što je većina američkih medija iz industrije sa podsmehom i primetila, više puta. Međutim, klasični mediji, opčinjeni maštovitim crtežima koji podsećaju na Star Wars letelice dali su Beskaru gas i bio je svuda. Na mnogo više lokacija nego ostale prijavljene kompanije koje su zapravo imale fizičke projekte. Srbija Beskar je tek ove godine otkrio tviter i očigledno ga sam vodi pišući o sebi u trećem licu. Verovatno oduševljen da mu je prošla priča sa SDPR-om, a ne bi li kredibilizovao svoju širu piramidalnu šemu „projekata i aktivnosti“, na tviteru je objavio i ugovor za srpskom kompanijom. Direktor Jugoslav Petković je tako potpisao ugovor sa neuspelim proizvođačem laserkih pušaka i aviona o strateškom partnerstvu. Prema ovom ugovoru dve kompanije radiće sve i svašta a blamantan deo za srpsku kompaniju je onaj poslednji. Twitter Ads info and privacy SDPR je ugovorom ovlastio Beskara kao zastupnika u promociji svih aktivnosti u domenu projektovanja i proizvodnje vazduhoplova. Kako Tango Six saznaje iz više izvora iz SDPR-a ali i drugih naučno-proizvodnih institucija srpske vazduhoplovne industrije, gotovo svaki naš vazduhoplovni inženjer koji je prisustvovao sastanku sa Beskarom savetovao je menadžmentu da se on zaobiđe u širokom luku. Žargonski rečeno, provalili su ga. Ipak, menadžment je nastavio sa saradnjom. Tango Six je više puta kontaktirao Beskara za komentar ali on nije odgovarao na postavljena pitanja u vezi sa saradnjom sa SDPR-om već je konstantno naglašavao u kojoj se sve zemlji nalazi i zbog kog sve „važnog sastanka ne stiže“. Istina, u poslednje vreme je bio prilično aktivan, išao je po svetu i potpisivao ugovore ili dogovore sa svima o svemu – 1,2,3. Fool me twice… Kris Beskar je više od interesantne pojave. Očigledno je reč o fascinantnoj ličnosti sa velikom energijom i resursima da svoju kreativnost izrazi na načine za koje bi „normalna“ osoba rekla da su previše. Na javnim Flickr fotografijamanjegove nekadašnje saradnice vidi se dobroćudan zanesenjak koji očigledno ima misiju da u životu postigne nešto veliko i to kroz vazduhoplovstvo. Pojava o kakvoj smo već gledali tipske filmove ili neshvaćeni genije čije vreme tek dolazi? Malo je verovatno da će uspeti da napravi bilo kakvu materijalnu štetu SDPR-u i Utvi. Pojedini iz ovih kompanija komentarišu i „da ga treba pustiti da proba, da nešto možda i uradi“. Međutim, šteta po reputaciju ionako posustale domaće vazduhoplovne industrije već je napravljena. Jer kao što Beskar dobro i zna, kada nemaš ništa možeš uvek graditi neku priču. Problem je što nama treba pozitivna, kredibilna i neprevarantska priča. Njemu je dovoljno rukovanje sa zvaničnicima, da može da objavi ugovor što pre na tviteru i da tako nastavi sa kredibilizacijom svoje agende. Ili je SDPR bio toliko očajan da pokrene stvari, pre svega oko Utve, ili nisu dovoljno dobro proverili svog poslovnog partnera ili im jednostavno ništa od gore navedenog ne deluje kao čudno, sumnjivo ili nemoguće i jednostavno se nadaju da neko ko ima toliki „pristup američkom i svetskom tržištu“ nešto može uraditi. Videćemo. Petar VOJINOVIĆ
  21. Povodom obeležavanja 90. godišnjice, Er Srbija (Air Serbia) postaviće poseban amblem na svoje avione, saopšteno je iz kompanije. – Amblem se postavlja na 21 Erbasov, Boingov i ATR-ov avion u celoj floti, i biće jasno vidljiv na trupu aviona. Ovim amblemom ukazuje se počast bogatoj istoriji Er Srbije, tako što on u svom dizajnu spaja aktuelni logo sa dvoglavim orlom i logotipe svih svojih prethodnika – kompanija Aeroput, JAT i Jat ervejz. – navode u kompaniji. A 319 sa specijalnim amblemom / Foto: Air Serbia Avio-kompanija je prvobitno osnovana 17. juna 1927. godine pod imenom Aeroput, što Er Srbiju čini osmom najstarijom avio-kompanijom na svetu koja još uvek posluje. – Svega nekoliko avio-kompanija na svetu ima istoriju dugu 90 godina, kao što ima Er Srbija, što ovaj jubilej čini veoma značajnim. – izjavio je generalni direktor Er Srbije, Dane Kondić. Dina ĐORĐEVIĆ
×
×
  • Креирај ново...