Претражи Живе Речи Утехе

Ниједан твој вапај, ниједно твоје стењање, ниједан твој тежак уздах, ниједна суза – ништа, што је у теби страдало и трепетно откућавало у уморном срцу твоме, Ја нисам оставио узалуд. Моје милости су те окружавале управо у тим тренуцима твог живота, када то ниси очекивао и зато ниси ни примећивао због својих грехова. Оне су јавно сведочиле о Мојој бризи за тебе. *** Када невоље и униније почну да раздиру твоју душу, сети се само колико сам ти Ја радости давао у дане детињства и младости. *** Сада Ја не гледам на твоја лоша дела, већ слушам вапаје и сузна стењања твога покајања – и они су Ми драги, због тога што су сада искрени и својевремени. Ти си Ми драг, и драга су Ми сва твоја страдања, која си искрено преживео. Ти си Ми драг и зато сам ти Ја тако често помагао, чувао те од смрти, пагуба и разних животних потреса. Ти си Ми драг и зато што те не напушта начин искреног покајања и жеља да се исправиш јача у твојој свести и твом срцу. *** Малодушни! Како ти ниси примећивао у мрачним тренуцима, да те је Моја рука, која те води, увек укрепљавала, и помоћ Моја, иако и у последњем тренутку (када се више ниоткуда није могла очекивати), је стизала. Јер све је то било од Мене. Јер је на тренутак гнев Мој, али је за цео живот милост Моја. Јер вечером долази плач, а јутром радост (Пс. 29, 6). Сети се да сва та преживљавања и настројења не треба да ти буду својствени, јер ти идеш путем самоограничења и беспоштедности према себи. Ти не треба да им дозволиш да те додирну, сећајући се у тим тужним тренуцима оних радости, којима сам те Ја водио ка новом животу у годинама твог боготражитељства. *** Укрепи се, уморни путниче! Уздај се у Моју брижну руку за тебе! Ти видиш да Ја разним путевима водим сваку хришћанску душу ка спашењу. И тебе такође, чак и у једанаести час твога живота, Ја водим посебним путем. Следи Ме. Желео сам да те видим како се уздаш у Мене, како си некад чинио. Следи за Мном не колебајући се. Ти зато треба да будеш свет у свему, у свим својим поступцима, у свим својим помислима, како не би осквернио Моју светињу. *** Победи, - говори у теби унутрашњи глас. Победи све лоше у себи, - понавља он. Тако победи и докази да си неповратно одбацио грех. Буди човек, који се не стиди да укажује пажњу малим, јадним, неприметним људима, углавном незаштићеним, показујући снисходљивост према њиховим слабостима. Буди човек, у коме се увек може наћи подршка, и зато у општењу са људима не дозвољавај себи да испољиш окорелост и неосетљивост, како си много пута грешио претходних година. *** Ти си сам, али не заборављај и памти увек, да сам Ја с тобом. Није лако преживљавати осећај снажне туге и самоће, али је то неизбежан пут свих људи са обостраном интуицијом и саосећањем за туђу невољу. Желим да већ сад почнеш да оправдаваш поверење које сам Ја уградио у твоје срце. Имам право да од тебе захтевам све то, јер сам ти дао и превише. Колико пута сам те упозоравао да се исправиш и покајеш! Очекујем од тебе искрен одговор, поткрепљен покретом твоје душе. Шта ти сада преостаје? Да стремиш ка дубокој тишини, каква бива на дну језера или у бунарима и дубоким спремиштима, и да се чешће затвараш у клет срца свога, не упадајући у дремљиву тишину. *** Ја желим, да ти будеш домаћин свих својих мисли. Примећуј, какве су оне ...Када рад иде пречизно и лако – мисли су свеже и слободне, прозрачне и теку. Ти само треба да их организујеш, да их јасно и тачно уопштиш. И треба много, много мислити над њима, одбацујући оне непотребне и стране. Желим да би радећи над њима, створио у свом срцу ризницу за творење непрекидне Исусове молитве. *** Ти си Ми драг и зато што си са свом ревношћу заволео Пречисту мајку Моју и у простоти срца свога се обраћаш Њој, као Рођеној Мајци. Драги си ми и зато што те недремљиво око Моје стално прати. Зар ниси примећивао у свом животу и међу онима који те окружују, искрено или лицемерно оне који брину о олакшању твог горког удела и твојих страдања, - зар ниси примећивао Моју бригу о теби? *** Ја желим да ти будеш човек са добрим карактером, да те никад не напушта осећај праведности, и да увек поступаш онако како треба, то јест како ти налаже твоја савест, како би се од тебе људи учили благородности, расуђивању, великодушности и зрелости сваког поступка и речи. Желим да сви који те знају и окружују могу увек за тебе да кажу следеће: ево човека, на кога се за све и увек може поуздати и коме се може поверити. Желим да саосећаш са тугама и невољама својих ближњих. Желим да увек више дајеш, него што тражиш за себе. Желим да учврстиш у себи пречизност у раду, тежњу ка циљу – као главни стимуланс. Желим да ти се мисли и дела не размимоилазе. Томе тежи, јер Ја желим да будеш човек чврстог карактера, како те никад не би напустила снага духа, испуњеност и способност да се цео жртвујеш за дело на које си призван и које радиш. Такав човек се никада не зауставља на пола пута и то је основна црта његовог карактера. *** Запамти да се све с тобом дешава по Мом Промислу, и зато су све мисли и покушаји са твоје стране да убрзаш ствари недостојни тебе и преступни. Веруј да се све дешава по Мојој вољи, и да се пре одређеног испуњеног времена ништа на свету па самим тим и с тобом не дешава. И зато храбрије подноси сва страдања повезана са искушењима временом, незнањем и очекивањем, знајући да је све то било од Мене. одломак из књиге "Духовне поуке и беседе"

Пише:ђакон Павле Љешковић Недељно поподне проводим са својим млађим сином на гумну, у порти цркве св. Петке у Маинама. Док му бришем од сладоледа умазану браду и образе, он нетремице гледа у групу украјинских тинејџера који возе скејт на оближњем паркингу. Неких десетак минута после нашег доласка на то мјесто, док су правили паузу у вожњи, један од њих је запалио “џоинт”, који је ” кружио” међу њима, на очиглед незаинтересованих пролазника. Неких пар метара од нас је мјешовита група од петнаестак руских и локалних дјечака и дјевојчица. Прилично су раздрагани и весели, док наизмјенично комуницирају час на српском, час на руском језику. У једном моменту су из једног од ранаца извадили пар “дволитарки” пива, а однекуд се ту нашла и омања боца водке. Док су из пластичних чаша испијали течност из поменутих боца, пуштали су музику са бежичног звучника. После одређеног времена, двије дјевојчице, које попут осталих из друштва немају више од четрнаест година, су се издвојиле из групе и прилично гласно причале о тестовима за трудноћу, при чему је “зрелија” од њих све вријеме дијелила савјете својој другарици . Дјечак и дјевојчица из исте екипе су један краћи период гледали у мом правцу, да би ми убрзо и пришли. Она је Рускиња ,док је њен друг са сјевера Црне Горе. Са својом породицом се прије неколико година преселио у Будву. Кажу ми да су ме гледали на литијама. Дјечак је додао и то да зна да сам из Никшића. То му је рекао један другар, који је, такође, Никшићанин. Питам их како се слажу са својим украјинским вршњацима који возе скејт на паркингу. Кажу ми да се са њима на истом мјесту срећу од почетка распуста, али да се међусобно игноришу. “Ионако су увијек урађени” – додаје млада Рускиња. Дјечак ми каже да је употреба лаких дрога међу њиховим вршњацима све расорострањенија. Прича ми о свом познанику који не може ниједан дан у школи да проведе а да “нешто не узме”. Говорим им да уопште није похвална, нити за њихов узраст здрава ни употреба алкохола. Дјечак је на то само слегнуо раменима. Дјевојчица ми каже да се труди да здраво живи, плива и доста пјешачи. Тај гутљај пива који узме је последица тога што не жели да се издваја из друштва. Иначе јој то ништа не значи. Причам им како сам морао чути док су њихове другарице причале о тестовима за трудноћу, будући да су биле прилично гласне. Кажу ми да то не треба да ме чуди јер су многи њихови вршњаци већ сада “сексуално активни”. Међутим, како кажу, готово су сви едуковани на том пољу, захваљујући неким школским радионицама, баш као и друштвеним мрежама. Убрзо сам почео да им говорим о важности уздржања и цијеломудрености, баш као и љепоти брачног завјета. Касније су нам се придружили и још неки дјечаци и дјевојчице из групе. Њихова питања о вјери су се све више умножавала, као и моји покушаји да на њих одговорим. Питао сам их да ли су бар једном у животу присуствовали литургији. Позитивно је одговорила само руска дјевојчица. Она са својом бабушком повремено одлази на службе. У храму и на литургији јој је лијепо, једино што “све то предуго траје”, а њу не држи мјесто. И заиста, примијећујем да је хиперактивна. Наизмјенично сједа и устаје и као да се труди да сваку своју ријеч пропрати одговарајућом гестикулацијом рукама. Остали су ми рекли да једноставно нису научени да иду на службе, али да немају баш ништа против тога. Дјечак, који је све вријеме стајао неких пар метара од нас, ми је пришао и рекао да је све што је чуо из нашег разговора необично лијепо, али и прилично неспојиво са ” насиљем према геј и транс особама”. Рекао сам му да Црква не позива ни на чији линч и насиље. У овом свијету и времену је она заједница која се прогони а не она која прогања. Црква само исповиједа своје учење да је једина права и од Господа благословена љубав – она између мушкарца и жене, у брачној заједници. Како се разговор развијао, све више сам схватао да су младе генерације жељне јеванђељске науке. Међутим, као да је савремени систем устројен на такав начин да онемогући да Божија ријеч дође до њих. У томе је суштина савремене, изокренуте пометње језика у постмодерном Вавилону. У том овоземаљском анти-граду, који стоји насупрот Небеском Јерусалиму, млади нараштаји се охрабрују да воде декадентан живот, како би се њихове душе што више одаљиле од Господа. Међутим, јеванђељски тихи глас је у свим периодима успијевао да заобиђе овоземаљску буку и вреву и да стигне до срца оних људи који чезну за њим. Нема сумње да ће тако бити и у времену које долази… (Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви) https://mitropolija.com/2022/06/21/o-savremenoj-pometnji-jezika-razgovor-s-grupom-tinejdzera/

Оче Вјачеславе, данас се много говори о кризи православне духовности и проблемима у Цркви. Предвиђања су лоша, очекује се масовно разочарење, очекују се расколи итд. На све стране све је више црквених скандала, ауторитет свештенства се урушава, међу верницима само што нису почеле да избијају туче… Зар је заиста све тако лоше? – Ја сам оптимиста. Верујем у способност Цркве и црквених људи да превазиђу данашње потешкоће. Верујем чак и у оне људе, нарочито припаднике свештенства, који још увек не увиђају проблеме. Тешко је мењати се, али тешко не значи немогуће. Пре или касније ће морати. У чему је суштина и узрок проблема и шта тачно треба мењати? – Проблем је у томе што православна парадигма, начин размишљања и тип подвижништва који се развио кроз историју нису примењиви на верника у 21. веку. У доба хришћанске империје развила се одређена шаблонска идеја тога какав треба да буде хришћанин. Житељиа градова и свим хришћанима као узор су служили отшелници и подвижници општежитељних манастира, са својим начином живота, принципима, типицима, духовним праксама… Архетипска слика бестрасног монаха толико је фасцинирала хришћанску уобразиљу да је прерасла у далеки идеал, у интројекцију тог идеала на себе. Хришћанство се подредило једном шаблону и ту шаблонизованост имамо до данас. Ми живимо у расцепканом друштву. Данашњи монаси не прихватају древну праксу самоунижења. Ако савременог монаха изгрдите или га разобличите, видећете да у њему нема нимало смерности. Да, он на сва уста говори о смерности, о губљењу сопственог „ја“, али не тежи заиста ка томе. Исто важи и за обичне вернике. Ми, дакле, подсвесно избегавамо она стања у која нас уводи светоотачка аскетика. Највећи проблем је у томе што ми желимо да се угледамо на свете оце, али више не можемо, јер они су промишљали унутар сасвим другачије парадигме и живели у сасвим другачијем свету. Због тога ми данас њихова осећања, емоције и мисли доживљавамо на сасвим другачији начин. Данашњи човек потпуно другачије доживљава свој осећај кривице, недостатак самопоуздања, сопствену безвољност и обесправљеност. Савремени тип подвижништва је све мање способан да се угледа на свете оце Добротољубља. Наравно, ми некако носимо све те костиме, типике, чинове, трудимо се да барем на речима имитирамо светоотачку побожност, говоримо да тежимо смерности, самоунижењу, самопрекоревању и одрицању од свог „ја“. А, у ствари, у православљу се већ одавно развио и усталио сасвим другачији тип личности, који светоотачку смерност не доживљава као норму нити пост као покоравање свог организма. Сваки хришћанин би се могао запитати: за ким ја идем? Може ли заиста монах отшелник или средњовековни светитељ за нас бити пример? И треба ли уопште за неким понављати? Ако будем понављао за неким, да ли ће тај живот заиста бити мој? Нажалост, многи људи не налазе одговор на ова питања и зато на крају одбаце православље. Људи напуштају православље зато што им нико не говори ништа ново. Због тога је православним хришћанима потребно преосмишљење главног питања: како верници треба да живе у 21. веку? Јер, док год имитирамо оно што је било у давнини, ми све више осећамо извештаченост, тежину и непотребност тог терета. У исто време, ми не пристајемо ни на савремену баналност, не прихватамо пароле које до нас допиру преко тиктока и телевизора, често веома примитивне. Нешто што је могло да прође деведесетих и почетком двехиљадитих данас више не може. Донедавно смо се борили против глобализације и бар-кодова, а данас то изгледа, напросто, смешно. Изгледа да смо само променили „непријатеља“, али идеја борбе и потреба за борбом против нечега никуд није нестала, и ми то одлично видимо. – То је тачно, али тако и је ван православних кругова. Свака групација има потребу за противничком идејом против које се њени припадници уједињују, интегришу снаге и тиме стичу идентитет. Негативни идентитет – „ми смо против тога и тога“ – је најочигледнији зато што се заснива на страху. То гарантује успех, страх је увек ефикасан подстицај. Кад се православни хришћани боре против глобалног зла (чиповање, секуларизација…), та борба им придаје вредност у сопственим очима, придаје им статус, чак донекле величину. Тада православни хришћанин може да каже: „Можда сам ја грешан и недостојан, али ја се бавим нечим што је најважније на свету! Мој задатак није да градим куће, мостове и путеве, мој задатак је много фундаменталнији!“ Овај принцип је делотворан било где. Чак и међународне корпорације све чешће декларишу своју мисију, било да је то борба за екологију или борба против сиромаштва у неразвијеним земљама. Људима је потребна та мисија „спасавања човечанства“ да се не би осећали као најобичнији потрошачи. И православни хришћани имају исту потребу, ништа више. Да ли се сукоб православних „конзервативаца“ и православних „либерала“ исто тако заснива на страху? – Наравно. Притом овај сукоб нема никакве везе са вером. У свакој политичкој средини постоје левичари и десничари, либерали и фундаменталисти. Како је говорио Хосе Ортега и Гасет, „масе су послушније страховима“. Зато се „либерали“ плаше доминације „конзервативаца“, „зверског кеза затворског система“, како они то замишљају. „Конзервативци“ се у исто време хране другим страховима: ако допустимо промену црквеног типика онда ће сутра доћи хомосексуалци, почеће разврат, Црква ће се распасти и зацариће се сатана. Страховима се хране обе стране, а пошто је страх неизоставни чинилац људске свести, увек ће постојати обе стране. Али, сукоб међу њима би се могао ублажити. Погледајте колико су скоро све православне црквене заједнице изоловане. Два православна храма се налазе у истом граду, а заједнице при њима практично никада не посећују једна другу. То је веома интересантна чињеница. Али, довољно је рећи тим верницима да православљу прети раскол, па да они одмах скоче: „Нећемо допустити раскол, ми смо против раскола!“ Притом је веома могуће да се и старешине тих цркава виђају само на заједничким богослужењима, ако у њима учествују. Кад бисмо се чешће дружили, кад би односи међу православним хришћанима били ближи, онда би се „либерали“ и „конзервативци“ једни других мање плашили. Изолованост и страх су гарант озбиљног сукоба. Хајде чешће да се дружимо, да разговарамо, хајде да не вучемо једни друге на своју страну, већ да се упознајемо са нашим супротним становиштима. Ако за заједничким столом попијемо неколико чајева, то не значи да ћемо убедити једни друге, али барем ћемо престати да се једни других плашимо. То ће онда бити јединство. Ја сам за такво јединство. У томе би требало да предњаче пастири, позивајући и своје вернике на такав дијалог. – Питање је да ли су и сами пастири способни за такав дијалог. Нажалост, многи дивни пастири, изузетни људи, никада нису учествовали у дијалогу на равној нози. Данас је свештеник неко ко чује само: „опростите“, „благословите“. Он није навикао на супротна становишта, на реалну расправу. Видимо да свештеници често ни не умеју да воде расправу. Они мисле да расправа треба да одреди ко је православан а ко „антиправославан“. Ако почну да позивају на дијалог, наћи ће се у ситуацији коју неће моћи да контролишу. Неће моћи да буду посредници између супротних страна у расправи зато што и сами увек заузимају одређени став. Мислим да пастири данас нису спремни за дискусију и полемику. Претпостављам да би их требало припремати за то. Потребни су нам курсеви континуираног образовања за свештенике. По себи знам да психолози имају курсеве континуиране едукације сваких пет година, па чак и чешће. Филозофи исто тако. А свештеници немају. Због чега немају, ако су им објективно потребни? Треба неко да их окупи и да им објасни како разговарати са другим, неправославним хришћанима, можда са људима нетрадиционалне оријентације, затим са крајњим конзервативцима, са фундаменталистима – у чему ти људи можда могу бити у праву, како да се добронамерно поставимо према њима чак и ако се они категорчки држе своје тачке гледишта. То је нешто што нико не зна и не разуме, и најгоре – за шта се нико не интересује. А притом се сви интересују за аргументе у корист своје тачке гледишта: дајте нам још више аргумената против других! Ја сам се тиме бавио доста дуго, мој први јавни писмени рад је изашао 1997, затим 2000, затим књига против протестаната: Православље – протестантизам: критичке цртице, па још једна 2012. године. Кад пишеш против једне стране у корист друге, то се тражи. Али када покушаш да понудиш заједничко поље за дискусију, многима није јасно шта да раде на том пољу. Наши свештеници можда чак поступају исправно: из безбедносних разлога не желе да седну за волан аутомобила којим не умеју да управљају. Али, ако би их неко научио, можда би и пожелели, а њихови верници би научили да разумеју друге. За нас су сви други црни ђаволи – баптисти, припадници ПЦУ, атеисти… Та демонизација свих осталих као начин да заштитимо себе делује прилично бедно и одбојна је за мислеће људе на обе стране. Слично је и са короном, маскама и вакцинама. – Да, и ту влада страх, а страх поприма разна обличја. Да ли је ношење маски срозавање људског достојанства или брига за ближње? Једни вичу да су они што не носе маске будале, други вичу да су они што носе маске покорне будале које „играју како им Сорош свира“. И једно и друго је страх. Неко треба да се осврне на тај страх, да не прича о маскама и о пандемији, него да каже: „Зашто се бојиш? Ако неко мисли супротно од тебе, то нема тако огроман значај као што се теби чини“. Нико не ради на отклањању тог дубоког страха. Христос апостолима каже: „Не бојте се“. Он се није бојао да прекрши суботу, није се бојао да прекрши Мојсијева упутства која су, по његовим речима, написана за тврдокорна срца. Није се бојао да прекрши ауторитет стараца. Својим ученицима је говорио: „Не бојте се, само волите један другога, не бојте се да ће ако нешто прекршите небо пасти на земљу“. Међутим, страх је данас доминантан у многим верским круговима. Конкретно страх од губљења идентитета у маси. Познајем једну православну црквену заједницу у Америци, они се боје да изгубе идентитет у америчком друштву, зато су им богослужења на црквенословенском, итд. Њихов страх је сасвим разумљив, не кажем да је неоснован. Али, против сам да религија буде религија страха, па макар то био страх са пуним правом и добрим разлозима. То је погрешно. Хришћанство је нешто друго. Хришћанство је да се у твом ближњем – којега користиш или којег се бојиш – за тебе открива Бог. Страх нам је препрека ка спасењу? – Ја имам проблем да разумем ту универзалну категорију спасења. Једном човеку Христос каже да не треба да негује своје старе родитеље: „Пођи са мном“. Другом каже: „Ти ниси далеко од Царства Божијег“. Трећем каже: „Исцелио сам те, иди кући, иди куд си пошао“. Спасење је наставак дијалога који почиње овде на земљи. Спасени човек је онај који наставља да разговара са Богом. Да преформулишем питање: да ли страх стоји као препрека између човека и Бога? – Не бих рекао да је страх препрека. Страх је повод за започињање односа са Богом. Као што се и ми једни са другима најчешће упознајемо неким поводом, а затим однос постаје дубљи, па понекад прерасте и у пријатељство. Први импулс који је ученике подстакао да пођу за Христом био је, највероватније, погрешан – надали су се да ће се он, као Месија, ускоро зацарити и сл. Када страх или корист послуже као повод за хришћанство, то је нормално. Ја сам против да то постане коначна, финална верзија хришћанства. Хришћанство има много већи потенцијал. Страх је нормалан, нека постоји. Само да не постане једини или главни садржај хришћанства. Ја ни случајно не желим да посрамим људе који се нечега боје. Сви се ми нечег бојимо. На пример, смрти. Пред крај живота многи први пут уђу у цркву, зато што звона полако почињу да звоне и за њима. Ко их због тога може оптужити? За њих је то повод. Али, понекад се на томе и зауставе. Зато овде и свештеник треба да пође од страха, а да заврши нечим другим. Где је граница прихватљивог у прихватању другога и како прихватити другог ако је то из неког разлога изузетно тешко? – Постоје две равни прихватања – лична и заједничка. Нешто што прихватам ја не морају да прихвате сви. У нашој цркви је био један луд човек, звали смо га Коста филозоф, брада му је увек била улепљена у слине или у макароне, а притом је читао Кјерјегора, Спинозу… Ја сам се поред њега осећао опуштено, долазио је и нас двојица смо разговарали. Али, у заједници он ником није био потребан нити занимљив. Правило твог личног прихватања не треба да буде правило за све. Као Кантов императив, само обратно. Услови заједничког прихватања су другачији: треба да буде пријатно не само ономе који бива прихваћен, него и онима који га прихватају. Када нам је свима заједно пријатно, то је правило заједничког прихватања. Али, ако човек није добар или ако је изузетно лош, не треба да му повлађујемо. У томе је сва ствар, ситуација треба да се развија органски. Апостол Павле каже: „Ако јело саблажњава брата мога, нећу јести месо довека, да не саблазним брата мога“ (1Кор 8, 13), зато је наш став да, ако прихватамо другога, онда се ми прилагођавамо њему. Ја предлажем супротно: када неко споља хоће да уђе у наше друштво, у нашу заједницу, ми се нећемо мењати зарад њега. Ако му буде пријатно, остаће. Притом, ја сам против неприхватања из идеолошких разлога. Ако нам је пријатно са човеком који на нас не личи, онда не треба да га преобувамо, преоблачимо, да мењамо његов изглед… „Девојко, офарбај косу у црно!“ Ако она сама, посматрајући нас, помисли да треба да је офарба, нека је офарба. Ако је нама у реду што је њена коса офарбана црвено или што има пирсинг на усни, онда је све у реду. Све треба да се одвија природно и не треба да буде повод за раздор. „Дошла си овамо са пирсингом. Мене то, наравно, не саблажњава, али све друге саблажњава“. А јеси ли питао све друге? Ми волимо да говоримо за друге. Нека други говоре за себе. Заједничко прихватање се обезбеђује човековим органским уласком у заједницу. Лично прихватање је по правилу шире. Лично могу да комуницирам са било ким. Можда се мени свиђа да седим са панкером који је пушач, али у нашој парохијској заједници скоро сви су непушачи, и ја сам непушач, зато је његово пушење у нашем друштву неприхватљиво. Ми постављамо оквире. Ако се човек не уклапа, ако је и њему непријатно и нама непријатно, онда се међусобно одбијамо. Управо то је прихватање без идеологије, искључиво по личном осећају. Ако развијете ту вештину, видећете да можете прихватити много више људи него што сте мислили. Испоставиће се да се и са кришнаитом може лепо поседети и поразговарати о духовном животу, да они и нису тако чудни колико делују. Или са муслиманом. Да, он одбацује Тројицу, али можемо са њим да поразговарамо, при чему уопште не треба да га подржавамо и да се слажемо да Тројица не постоји. Никог не треба преобувати, али не треба се ни преобувати, не треба се прилагођавати ни на кога. Уз такав, пажљив однос према човеку, према човековој личности, способни смо за далеко веће прихватање. Ми, међутим, човека чешће доживљавамо као апстрактни објекат. Код Хегела у једном чланку се описује ситуација: човек на пијаци са тезге граби храну и бежи, сви вичу: „Држи лопова!“ У овом случају „лопов“ је апстракција иза које се крије човек са својим личним особинама, животном причом, потребама, односима, судбином… Али, за трговце је он у датом тренутку само „лопов“ и ништа више. Тако и ми кажемо за неког: „он је јеретик“, „он је одступник“ или „он је атеиста“. Али, чекајте, где је човек? Погледајте га у очи, погледајте у његов свет, у његову душу, можда ћете те тамо наћи да је атеизам нешто потпуно маргинално, неважно, чак и за њега. Недавно сам расправљао са једним таквим атеистом, магистром наука. Он је атеиста исто као што сам и ја балерина. За њега је атеизам само једна у низу ставки у прилог слободи и непоробљености. Зар је то атеизам? Али, тај његов атеизам у очима верника прераста у протвљење Богу. Једни вичу: „Ви верници, што верујете у бајке“, други вичу: „Ви атеисти, материјалисти, бездушна створења“. Ове две супротности су, пре, заштитне реакције једних на друге у којима се супротан став доводи до апсурда. И, наравно, ту је страх, који све разлике увеличава до крајњих граница. Недавно је код мене био један изузетни архимандрит, који се уверио да је, у ствари, он „либерал“, а да сам ја „конзервативац“, а не супротно. Јер, ја сам стао у одбрану светог Генадија Новгородског који се залагао за погубљивање јеретика, док је отац архимандрит изјавио да сматра да је скоро цео наш епископат отпао од истине и прихватио компромис по одређеном питању. Према томе, загреби „либерала“ – угледаћеш „конзервативца“, загреби „конзервативца“ – угледаћеш „либерала“. Људи који ме не познају лично, већ само остављају коментаре испод мојих објава на интернету, понашају се много одсечније него када би директно комуницирали са мном. А када уђемо у комуникацију, они схвате да Рубски није чудовиште, да се с њим може разговарати, да ни они сами нису неки велики „конзервативци“, већ, напротив, малтене „либерали“. Али, до тога се долази тек у личном разговору, док интернет апсолутизује ставове, људи се постављају као стопостотни, чисти „либерали“ или „конзервативци“, гађају се максималистичким фразама и универзалним квантификаторима. Па опет, да ли треба прихватати сваког и да ли је то, уопште, могуће, или постоје изузеци? – Наравно да постоје људи који су неспособни за дијалог, у чији пројекат улази наше уништење. Фанатици, терористи, манијаци… Такве људе треба некако зауставити, тј. уклонити из друштва. Ту је крај мојој толеранцији и схватању другог као компликованог система, управо зато што као психолог знам да тај систем може бити социјално опасан. Једини могући разлог за разглашавање пацијентове тајне је када човек постане претња за себе или за друге. Када у његов пројекат уђе, на пример, смрт његовог суседа, моја дужност је да га зауставим. Ако питате за деструктивне религије, онда су то, на пример, такозвани сатанисти и њима блиски култови који се заснивају на супротстављању хришћанству. То су паразити. Није случајност што савремени сатанизам не оставља утисак филозофије. Док је Алистер Кроули још увек био мање-више дубоки мислилац теозофског типа, савремене тинејџерске кругове нонконформиста сатаниста чине паразити који умеју да ломе крстове, али ништа не умеју да створе. Сматрам да постоје опасне религије и штетни маргинални кругови и изузетно опасна психичка стања, као и да их треба обуздати. Ухватили смо се теме „конзервативаца“, „либерала“ и међусобног прихватања, а већина верника је према томе, вероватно, равнодушна. Многи свештеници се жале на површну веру оних људи који тек повремено иду у цркву, на магијски однос према Цркви и светим тајнама… – Шта значи „површна вера“? Према вери се треба односити детиње наивно, не треба је проверавати, не треба је анализирати. Треба искључити све наше критичке системе мишљења. Ако бисмо започели борбу против магијског доживљаја у Цркви, морали бисмо да одлучимо не половину, него 90% наших православних верника. Када људи стоје у реду испред гроба Господњег, они верују, иако Бога тамо одавно нема, он је васкрсао. Христос каже: „Што тражите живога међу мртвима?“ (Лк 24, 5). А људи опет иду тамо. Што се тиче људи који повремено иду у цркву, то је један од типова или стилова духовног живота. Има много типова духовног живота и сви су различити, као музика. Џез, панк, реп, метал, класика – то су веома различити стилови, али све је то музика. Тако је и у духовном животу. „Повремени верници“ имају своју духовну „музику“. Да, они извлаче звук из два бубња и једне свирале, али њихова мелодија њима звучи боље него „какофонија“ многих инструмената у различитим тоналитетима коју они не могу да слушају. Не бих рекао да је један стил виши или бољи од другог, једноставно су различити. Постоји примитивна музика, постоји сложенија. Да, могу рећи да је моје хришћанство сложеније, зато што је прошло кроз Левинаса и Дериду, иако је један од њих безмало атеиста, док је други велики верник, али не наше вере. Међутим, то не значи да је моје хришћанство исправно, а нечије друго погрешно. Једноставно, свако има свој пут. Чак и пут који се разликује од мог ја препознајем као исправан, остављајући притом могућност да неко други мој пут препозна као погрешан. Људи не могу да разумеју како је могуће сумњати у неко од православних учења и у исто време бити православан. За мене важи супротно: како је могуће исповедати било које веровање, а притом не сумњати? Ако не сумњаш, онда, значи, ни не исповедаш, већ просто понављаш, као што се понавља мантра „ом мани падме хум“. За мене понављање није исповедање, за друге је сопствена рефлексија одступање од исповедања. Зато им допуштам да сматрају да ја „нисам исправан“, иако сматрам и да су они „у праву“, али да сам и ја „у праву“. Замислимо ситуацију: тип духовног живота конкретног парохијанина се потпуно разликује од типа духовног живота његовог пастира. Човек слуша свештеника, пита га, а не добија одговоре на своја питања. Шта он да ради? – Хвала Богу, данас имамо интернет. Ако свештеник на парохији не може да одговори на неко од питања, ништа страшно. Мало ћу скренути са теме. Сматрам да у Цркви треба да постоје „приглупи“ или „груби“ свештеници. Интелектуализам понекад оптерећује вернике. Када је свештеник прост, с њим је све једноставно. Он не глуми једноставност, он је заиста једноставан. Груб и прост свештеник зна шта ради. Простих људи у Цркви треба да буде пуно, зато што они црквени простор чине пријатним за друге просте људе. Ако су некоме потребни компликовани одговори, ту је интернет, ту су форуми, групе, сајтови, канали на којима се могу наћи одговори. Ако ти не одговори један свештеник, питај другог. На крају крајева, пастирско руковођење није брак, у томе нема никакве прељубе. Дакле, променити парохијску заједницу и свештеника – то је нормалан процес? – То је природан процес, зато што смо сви ми свештеници једнострани, сваки од нас врти једну исту плочу, прича своју причу и пре или касније почне да се понавља, макар и другачијим речима. Према томе, ако човек пита неколико свештеника или проучава неколико богослова, ако пореди своју позицију са њиховом, то је одлично, то је идеално. У својој књизи Православна духовност: рестарт пишете да су свештеници проповед претворили у покушај да своје лично „ја“ сакрију иза светоотачких формулација и заповести, а људе научили да буду неповерљиви према сваком приступу који подразумева лични доживљај Бога. С друге стране, у проповеди личног доживљаја крије се друга опасност – да се скрене са пута, да се падне у јерес, у прелест, да се за собом повуку и други… – У животу свуда вреба опасност. Шта значи проповедати кроз цитате? То значи изаћи на позорницу и само отварати уста на плејбек, и то на снимак туђег гласа. Као певаш, а у ствари су други за тебе све већ унапред отпевали. Може и тако, онда сигурно нећеш погрешити. Можеш се молити својим речима, а можеш се претварати да се молиш, понављајући туђе формулације. Велика је разлика између Канона св. Андреја Критског и оних стања која ми проживљавамо током његовог читања. Ту разлику ми најрадије не примећујемо, мислећи да се самим тим што изговарамо речи канона налазимо у истом стању духа као и аутор. Али, то није истина. Одступање од постојећих формулација и вођење самосталног духовног живота, наравно, носи одређене ризике. Може се пасти у прелест, може се полудети, може се накупити гомила јереси, итд. Најбољу гаранцију против тог ризика предложио је у шали један свештеник из Белорусије. Треба узети дрон, снимити на њега све свештеничке возгласе и проповеди. Тај дрон ће летети кроз цркву, кадити, затим ће се приземљити у олтару испред часне трпезе и отуд испричати све што треба, преузимајући најбоље проповеди са интернета. То би функционисало идеално. Остаје само да се измисле идеални парохијани који дођу, оставе неку пару, климају главама и оду. Тај вештачки „свештеник“ је, чини ми се, одличан пример. Људи, шта желите? Одлучите се. Да ли вам треба „робопоп“ који изговара идеалне проповеди и кади унаоколо или вам треба човек који греши и саплиће се, али је човек? Ако хоћете човека, морате пристати и на одређену меру његових грешака. Ако пређе ту меру, рећи ћемо му: „Ниси довољно квалификован, лош си, одлази!“ Нема човека имуног на прелести. Шта је прелест? Прелест је стање погрешног, обично превисоког вредновања свог душевног стања. То стање неприметно може обузети код сваког од нас, кроз разобличавање грехова ближњег, кроз борбу за правду и истину… Осећање своје духовне предности крије се иза најплеменитијих маски. Уосталом, сами почеци православља су били обележени осећањем духовне предности, због тога смо ми на неки начин увек у прелести. Ми смо од самог почетка били „духовни“, бољи – најпре од незнабожаца, потом од аријанаца, касније од баптиста, а онда од свих. Ко нам, дакле, после тога може приговорити како није добро говорити о својој духовној предности? Можда и није добро, али онда би требало вратити уназад читаву историју православља. Дакле, смемо говорити о својој духовној предности? „Ја идем у цркву, а комшиница не иде“. У једном предавању сте рекли да нису сви људи способни за духовни живот. Ко је неспособан? – Неспособност запажа онај ко је способан. Делфин сматра да људи не умеју да пливају. У принципу, то је тачно, из перспективе једног делфина наше пливање је бедно батргање. Риба би могла рећи да делфин не уме да плива, зато што он стално мора да узима ваздух на површини, а она има шкрге. Или узмимо причу о талентима. Са становишта неког ко има пет талената онај ко има само један је неталентован. Али, са Божијег становишта обојица се налазе у истом положају. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише: „Дарови су различити, али је Дух један“ (1Кор 12, 4). Умеће свирања виолине и умеће организовања концерата и турнеја – то су два различита умећа. Виолиниста може рећи да је менаџер неталентован зато што не уме да свира виолину. А менаџер може рећи да је виолиниста неталентован, будући да је приморан да свира у подземном пролазу да би зарадио макар нешто. Само заједно могу дати маха својим талентима. У том смислу, људи који су потпуно неталентовани, неспособни за било шта, објективно не постоје. Али, са субјективног становишта можемо рећи: „Као гитариста, ти ниси ни за шта, ти си потпуна нула“. Ако дефинишемо духовни живот, неки људи ће се неизбежно наћи ван оквира те дефиниције. Желите да дефинишете? Будите спремни да ће већина човечанства остати изван ваше дефиниције. Зато мислим да Бог са сваким човеком води лични дијалог и да Бог тог човека разуме боље него што га разумеју други људи. Дакле, не треба се бринути због квалитета свог духовног живота? – Ако бринемо због тога, то је слично као кад бисмо се стидели музике која нам се свиђа. Имате ли однос са Богом? Јесте ли способни за нешто више? Начините корак. Ако га још увек нисте начинили, можда ни не треба? Не треба силити себе да бисмо се претворили у визионара, медијума, преподобног… Чему то? Будите на оном степену на којем се осећате пријатно. А ако ми, на пример, не иде молитва, ако ме Бог не чује? Или ако не успевам да постим и због тога ми је непријатно? – Ми имамо неколико модела духовног живота, то су молитве и постови. С једне стране, они нас мотивишу, с друге нас траумирају. Прочитам житије Антонија Великог и са усхићењем уђем у пост, а онда на крају поста кажем: „Мој пост није никакав, глупост најобичнија, ја лоше постим, то нема никакве везе са оним како је постио Антоније Велики“. То се зове недостатак модела. Када почнем да се молим, имам два модела молитве: с једне стране, требало би све да прочитам, с друге стране, требало би да се молим душом. Душом могу да се молим пет минута. Да парафразирам апостола Павла, боље је рећи пет својих речи него сто речи на црквенословенском. Ако се човек осећа способним за нешто више, онда се то нешто и догађа. Човек се природно развија. Ако осећаш да желиш више, треба себи то да пружиш. Човек узме гитару, научи да свира и задовољан је како свира. Ако је то човек попут Дејва Мастејна или Гарија Мура, целог живота ће свирати виртуозно, трудећи се да звучи све боље и боље. Постоје људи чија су очекивања од себе огромна, они осећају да треба да пођу даље. А постоје људи који савладају једноставну песмицу или неке просте акорде и више им, напросто, није потребно. Зато, када ми људи кажу како се моле десет или двадесет година, али нису задовољни својом молитвом, они се варају. Задовољни су. Задовољни су ситуацијом незадовољности својом молитвом, зато што је незадовољност својим духовним животом знак православности. Ако желиш да будеш обележен знаком православности, буди незадовољан својим духовним животом. Ево, сав сам незадовољан. А онај ко је стварно незадовољан тај седи и вежба гитару. А ако сам стварно незадовољан? Како „вежбати“ духовни живот? – Експериментисати. Само, ти експерименти не треба да долазе споља. Онима који желе да експериментишу дао бих следећи савет: експериментишите сами. Ако се са неким саветујете, он не треба да руководи. Експеримент је веома префињена ствар. Ако желим да направим корак напред, а други ми каже: „нека ти корак буде два метра“, моје ноге то неће моћи да изведу. Раст треба да буде природан, макар и кроз мале кораке. Пример експеримента: одлучиш да уместо вечерњих молитви прочиташ неке друге или да прочиташ нешто из Цветног триода. Јеси ли то сам измислио? Јеси. А пошто си сам измислио, можеш сам и да се предомислиш, имаш ту слободу. Чим ти неко каже: „Изволи, читај Псалтир“, већ осећаш притисак. Осим ако ти каже: „Саветујем ти то и то, али ако ти се не свиди, више немој“. То је у реду. Можда се нађеш у необраном грожђу, схватиш да такав експеримент није за тебе. Али, у експерименту увек треба оставити могућност корака уназад. Ми у православљу смо навикли да је корак уназад малтене преступ. Експеримент се управо у томе и састоји да можете учинити корак назад. Покушајте ради експеримента да не постите један Велики пост. Ако вам се не свиди, следећи пост постите. Али, имајте све време на уму да сте тако сами одлучили. Нико други неће узети на себе одговорност за резултат експеримента. Да ли то значи да духовник није ни потребан? А ако је ипак потребан, онда какав? – Духовник треба да буде као старији друг. Још је свети Игњатије Брјанчанинов писао да у наше време нема више духоносних стараца, остали су само старији другови. Ако се успостави такав однос, све ће бити безбедно. Онај ко експериментише осећаће тло под ногама, осећаће себе. И много боље ће почети да разуме друге који експериментишу, али на другачији начин него он. Оче Вјачеславе, Ви доста смело говорите о томе. Зар Вас не оптужују за новотарство, модернизам, за то да припремате „православну реформацију“? Тим пре што поднаслов Ваше књиге гласи Цртице за унутарњу реформу… – Зар заиста мислите да је код нас могућа реформација? Немачка Реформација није почела тако што је Мартин Лутер написао тумачење Посланице Римљанима, него тако што је добио подршку од кнежева-изборника. Конкретно, саксонски кнез-изборник Фридрих III Мудри му је пружио уточиште, иначе би и Лутер био погубљен као Јан Хус и Џон Виклиф. Али, Лутер је имао покровитеље у виду кнежева-изборника или, како бисмо данас рекли, олигараха, који су чисто материјално били заинтересовани за секуларизацију, за одузимање земаља од папског престола у своју корист. Зато су и организовали Реформацију као социјални процес. Данас бисмо могли говорити о потенцијалној реформацији само уколико би неки олигарси били заинтересовани да нешто одузму Цркви, неке земље или другу имовину, па би одлучили да подрже реформаторске струје у Цркви. Али, то није случај. Сви представници световне власти, сви олигарси, држе страну представницима црквене власти и не подржавају хришћанске либерале унутар Цркве. Сваки директор фабрике, а камоли олигарх, жели да се спријатељи са епископом и митрополитом, а прогресивни свештеник му нимало није потребан. Зато је данас реформација у смислу Лутера немогућа. То је као кад бисмо се плашили Марсоваца који ће доћи и појести све наше залихе кромпира. А постепена обнова је наша свакодневна пракса, она се увек одвијала и увек се одвија. И увек је наилазила на противљење. Када је Василије Велики прогласио да је Син „омоусиос“ тј. јеносуштан Оцу, завршио је у тамници. Када је Максим Грк редиговао текстове, завршио је у затвору. Када је Дионисије Радоњешки редиговао текстове, исто тако. Симеон Нови Богослов је истеран из манастира. И Василију Великом је суђено… Многи и многи свети оци су у своје време важили за „либерале“ и излагани су репресијама због тога што су обнављали поглед на Христа, на хришћанство, на духовне праксе. Тако је било и тако ће бити увек. Обнова се одвија. Погледајте како данас православни хришћани посматрају идеју пакла. Свети Григорије Двојеслов је говорио да ће једно од уживања праведникâ бити посматрање вечних мука грешникâ. У Средњем веку се тако сматрало. Још у 19. веку у православним уџбеницима догматике је писало да је Бог осветник који ће свима узвратити по делима. Где је данас све то? У Цркви је одрасло ново поколење, васпитано на митрополиту Антонију Сурошком, оцу Александру Мењу, оцу Александру Шмеману, професору Осипову и другима, веома далеко од средњовековне Цркве. Савремена идеја доброг Бога који жели да помилује на Суду потпуно је супротна богослужбеним текстовима, у којима Бог свакоме узвраћа по делима. Ми смо прешли тај пут, а да га нисмо ни приметили. Нисмо приметили ни како смо почели да се стидимо тога што архијереј има много новца и огромну власт. Раније су се људи тиме поносили. Теофан Прокопович је имао чизме од десет хиљада рубаља, то су за 18. век биле огромне паре. Када се у кочије упрегне шест пари коња, то је био луксуз. Данас се архијереји критикују због луксуза. То значи да смо већ обавили велики реформаторски посао. https://teologija.net/zagrebi-liberala-ugledaces-konzervativca-razgovor-sa-o-vjaceslavom-rubskim/?fbclid=IwAR0f9ATAsyClwhITNEoUbJSpRe9rMkrkmFsmbcInciz5_q4oLdOUvEVyG5Y

Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са функције такође тражио Синод? Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку. Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати? Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго? И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ? То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни. Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене? Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ? Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета. Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Имате ли још нешто да кажете на крају? Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог? Извор: Теологија.нет

На маргинама конференције Јеврејски и хришћански поглед на заједничко наслеђе, одржаној од 3. до 6. септембра 2019. године на Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду, имали смо прилику да разговарамо са проф. Емануелом Товом. Проф. Тов један је од највећих светских ауторитета када су у питању текстуални критицизам, студије Септуагинте и студије Кумранских списа. Докторирао је код проф. Талмона са Јеврејског универзитета у Јерусалиму и проф. Кроса са Харварда. Проф. Тов је своју интернационалну академску каријеру градио радећи на универзитетима у Јерусалиму, Амстердаму, Оксфорду, Халеу, Упсали, Стеленбошу итд. Написао је и приредио на десетине књига и зборника текстова, као и стотине научних студија. Члан је Израелске академије наука и професор емеритус на Јеврејском универзитету у Јерусалиму. Како сте се прво упознали са пољем Септуагинте и због чега сте решили да треба да се бавите управо том облашћу? То се није десило у средњој школи, већ касније. Имао сам око 22 године. Дакле, прилично касно. Дошао сам у Израел из Холандије и почео да студирам Јеврејску Библију. Почео сам да студирам и старогрчки, мада сам њега већ знао из Гимназије где смо га учили. Био сам поприлично добар. Онда, у другој години основних студија чувени проф. Исак Лео Селигман ме је позвао да долазим на његов час. То је био час намењен мастер студентима. Три или четири године сам стално долазио на његове часове. Био сам јако заинтересован за те часове и одушевљен материјом, а касније сам му и посветио једну своју књигу. Он нас је учио систематски. Научио нас је да волимо да читамо Септуагинту. Он није много објављивао, али је нас научио да читамо, разумемо, анализирамо и да разумемо све нивое значаја Септуагинте. Пре свега да разумемо језик, граматику, значење и да онда видимо шта Септуагинта значи у хеленистичком свету, каква је њена теологија, а наравно главна ствар је била да се одреди однос Септуагинте и Масоретског текста. Морам да кажем да је то било пре интернета и пре рачунара. Дакле то је подразумевало доста напорног рада, рада са конкорданцама (Hatch и Redpath). Међутим, ја сам волео тај посао и био сам добар у њему. Временом сам постајао све бољи, мада своју мастер тезу нисам написао са њим, већ са професором Талмоном, који је био на истој катедри. Такође сам и докторску дисертацију написао са проф. Талмоном и проф. Кросом са Харварда. Тако да сам две године својих докторских студија провео на Харварду. Али је проф. Селигман свакако био главни кривац за то што сам заволео Септуагинту. Данас је поље проучавања Септуагинте изузетно развијено и расте из дана у дан. Како је изгледала ситуација када сте Ви почињали да се бавите Септуагинтом и шта је допринело великом развоју овог поља? За Септуагинту је било интереса и пре, мада свакако мање него данас. Било је интереса, нарочито у немачком свету, мање у америчком. У англосанксонском је тај интерес започео око 70-их година прошлог века. За то је вероватно најодговорнији проф. Орлински који је основао Међународну организацију за прочуавање Сепутагинте. Те конференције су дале импулс да се све више и више проучава Септуагинта. Људи су писали радове за конференције, припремали су чланке, објављивали. То није погодовало само развоју студија Септуагинте, већ и студија Таргума и Масоретским студијама. Било је и других утицаја на то да она постане глобално занимљива. Ту су такође годишњи састанци и конференције у организацији SBL-а (Society of Biblical Literature) и друге међународне конференције, једна од којих је једна била недалеко одавде – у Љубљани. Састанци истраживача су дали огроман подстицај развоју научне литературе. Приликом сусрета на овим конференцијама по правилу смо прескакали необавезно ћаскање – одмах бисмо прелазили на занимљиве детаље својих истраживања. Који су то пројекти који су обележили Вашу научну каријеру? Пре свега, током седамдесетих Џон Виверс ме је питао да припремим речник Септугинте. То је требало да буде огроман пројекат. Припремао сам се годину дана за њега (1974), и нисам одмакао много даље од тога. То је била велика част за младог научника попут мене. Онда сам се удружио са Бобом Крафтом у компјутеризацији таквог пројекта. Затим смо закључили да је као први корак неопходно направити базу података у којој ће бити упоређена Септуагинта са Масоретским текстом. И то је постао пројекат CATSS (Computer-Assisted Tools for Septuagint Studies). Нажалост, ни ту нисмо одмакли даље од те фазе. А то је требао да буде први корак у прављењу лексикона. Затим сам схватио да не могу да урадим тај лексикон сам, јер су ми недостајали извори да проучавам папирусе. Касније се свакако десио Мураокин пројекат и речник, али ја сам осетио да то не могу да урадим. Такође ми је био значајан и рад на свицима са Мртвог мора али и из других области. Објављивање једног од грчких свитака из Нахал Хевера је додатно унапредило моје знање раногрчког материјала. Генерално, усмеравао сам се ка главном циљу текстуалног критицизма, а то је проналажење изворног текста Библије. Уопште, мој развој је ишао од проучавања ревизија Септуагинте ка, по мени најважнијем циљу, а то је потрага за изворним текстом Библије. Шта бисте Ви препоручили почетнику у пољу? Како да одабере тему за бављење? Шта је обавезна литература коју бисте ви препоручили? То је увек тешко питање. Тема мора бити пажљиво договорена уз помно праћење ментора докторске дисертације. Многе књиге још увек требају интегративне студије. Сви секундарни преводи требају још доста студија. Зато је занимљиво то што овде радите. Ми не знамо пуно о словенским преводима Библије. Уз словенски ту су такође и други секундарни преводи који се морају истраживати. Затим многе књиге Септуагинте не толико Петокњижје, или Исус Навин, али још увек Књиге Царева морају бити проучаване. Јеремија и Исаија су већ урађени, али није нпр. Језекиљ. Потребно је проучавати Псалме, Премудрости. Има још много књига Септуагинте које траже пажњу. Или тема, на пример, месијански проблем, језик Септуагинте, могућност постојања палестинског грчког и тако даље. Али је јако битно да имате доброг ментора који може да вас испрати и који познаје литературу, и језик и детаље у одређеној области. Јако је тешко дати неке универзалне савете. Како видите даљи развој поља, као неко ко је добрим делом учествовао у обликовању студија Септуагинте? Мислим да ће бити све више и више студија и истраживања која се односе на појединачне књиге и студија о Лукијанској и другим верзијама књига и биће доста студија о техникама превода. Има још много да се ради. Сада бих вам поставио неколико питања у вези са конференцијом поводом које сте и дошли у Београд. Какви су ваши утисци о Београду и конференцији? Заиста сам уживао у конференцији. Имао сам прилику да научим пуно. У Београду нисам био раније, био сам у Загребу и у окружењу, али само као туриста. Драго ми је што је учествовало доста студената. Имате добре асистенте и сараднике и публика је била укључена. Свидело ми се и предавање проф. Тилија у Свечаној сали ректората. Конференцију је подржана од стране Konrad Adenauer Stiftung, а они обично не финансирају научне конференције у ужем смислу, већ желе да догађаји које организују имају и друштвени утицај. Колико је важно за чланове научне заједнице да учествују у таквим догађајима који нису у строгом смислу научни, већ су отворенији ка друштву и друштвеним питањима? Мислим да у земљама, као што је Србија – где се наука још увек развија, морате имати подршку друштва и шире заједнице. Морате приказати научне теме којима се бавите на нешто популарнији начин како бисте заинтересовали људе. То је уједно интересантно за њих, а с друге стране, то је и начин да дођете до нових студената и до нових људи који ће се бавити овим темама на научни, стручан начин. Мислим да KAS ради веома добар посао и да је њихова подршка у оваквим пројектима веома значајна. Имали сте прилике да се упознате са особљем и истраживачима на Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Какви су Ваши утисци о тој младој научној организацији? Да ли има потенцијал за позиционирање на међународној научној сцени? Сматрам да имате тај потенцијал. Морате наставити да континуирано ступате у контакт са професорима и стручњацима из иностранства. Имате потенцијал, јер пре свега имате људске ресурсе. С друге стране, веома је јасно да вам је потребан новац. Међутим и без новца или са мало новца, као сада, ви можете и већ чините пуно. Оно што би требали да радите више је да објављујете на немачком и енглеском. Овако, ваше дисертације и радови нису довољно видљиви. То морате да промените, како бисте могли да будете препознати у широј научној заједници. Да ли ће Београд имати прилику да Вас види ускоро поново? Свакако се надам да хоће. Јако ми се свидело овде, а премало сам видео. Надам се да ћемо имати прилику за нови сусрет у Београду. Извор: Теологија.нет

Европско друштво жена у теологији (ESWT) одржало је четвородневну конференцију под називом „Род, раса, религија: де/конструкција режима не/видљивости“ (12–15.9.2019) на Факултету теологије и религијских наука Католичког Универзитета у Лувену. Једна од говорница била је и Тереза Форкадес. Тереза је бенедиктинка и доктор медицине и теологије. На пољу теологије првенствено је препозната као феминистичка теолошкиња која заговара женско свештенство и право на контрацепцију и абортус. Такође се изјашњава и као политичка активисткиња у борби за независну Каталонију. Њену контроверзност потврђује чињеница да је Ватикан 2009. тражио да јавно потврди сагласност са учењем Римокатоличке цркве. Док ужива потпуну подршку свог сестринства, које је сматра Божијим даром, и осталих становника Каталоније, својим ставовима стекла је опоненте у Римокатоличкој цркви и изван ње. Волели је или не, не може се порећи да је реч о једној изузентно харизматичној личности која изгледа неустрашиво пред микрофоном. С обзиром на тему Терезиног излагања, разговарали смо о међурелигијском дијалогу. Особа на чију се теорију ослањате када је у питању међурелигијски дијалог је Џон Лок. Можете ли укратко да нам објасните његову идеју „неутралности државе“? То је, између осталог, значило да држава нема право да просуђује која религија је „боља“. Па ипак, та неутралност није се темељила на уверењу да су све религије једнаке. Постоје оне које су насилне, деградирају неке људе и сматрају да жене треба да буду подређене мушкарцима. Наравно, и Католичка Црква је имала моменте у историји када је делила овакво мишљење, али добро је да данас препознајемо то као нешто што није добро. И поред тога и данас постоји овакво разумевање хришћанства. Да ли желим да кажем да је оно исправно? Не, желим да ми буде дозвољено да критикујем и изнесем своје мишљење. Потребан нам је теоријски оквир који нам дозвољава да се сукобимо. Увек треба да имамо ту могућност, а држава, наравно, мора да зна да насиље није решење. Може се рећи да понекад секуларни дискурс захтева од теолога и припадника различитих религија да релативизују своја уверења и основне религијске принципе како би могли да разговарају једни са другима. Да, чини се да је тако. Међутим, најбољи дијалози које сам имала били су са муслиманском теолошкињом која је професорка исламских наука у Великој Британији. Имале смо предиван семинар, управо из разлога што она верује да су њена убеђења и њена религија најисправнији, док, са друге стране, ја верујем да имам додир са Богом кроз Христа и то не може да се релативизује. Разговори са искреним верницима, онима који су доследни у својим веровањима и који негују своја искуства Бога, су за мене најбољи међурелигијски дијалози. Не сматрам да мора да се релативизује оно у шта се верује да би се такви дијалози постигли. Да, јер је у овим случајевима реч о основним премисама наше вере. Управо. Ја не могу да кажем да Христос спашава хришћане. Не! Он спашава свет. Ако ми одузмеш то, шта ми онда остаје? Верујем да је Исус Спаситељ света. Ако наиђем на некога ко не мисли исто, то је у реду, хајде да разговарамо. Управо кроз тај разговор, барем према мом досадашњем искуству, долазим до бољег разумевања Христа као универзалног Посредника. Дакле, није бескорисно за мене да разговарам са људима који верују другачије, али не започињем тај разговор с убеђењем да Исус спашава само хришћане, већ све људе. Да ли мислите да такав приступ може бити увреда за припаднике других религија? Не би требало да буде. Уколико друга страна приступа разговору са својим убеђењима, онда нема места за „повређена осећања“, то желите да кажете? Тачно. Такође, морамо направити разлику између идеје Бога и самог Бога. Моја идеја Бога и Бог нису исто. Бог је Бог, а моја Црква и ја можемо само имати идеје о Богу и Његовом откривењу. Али све то, прелепо и проблематично у својим нијансама, је ништа у поређењу са оним ко Бог јесте. Стога, наравно да могу да оставим простора за друге људе и њихово схватање Бога. Помињали сте термине „othering“ и „otherness“. Објаснили сте да је „othering“ негативан појам који означава одвајање од другог у хијерархијском смислу. Он је други, јер није (довољно добар) као ми. „Оtherness“ је позитиван термин, у смислу љубави према другом упркос томе што је различит од нас, или још боље, баш због тога што се разликује од нас. Да ли бисмо могли рећи да је проблем релативизације религијских убеђења негирање различитости (otherness)? Апсолутно сам сагласна. Релативизација води до хомогенизације, али нама је потребно да се међусобно разликујемо и те разлике треба да буду снажне разлике. Ја верујем да је мој поглед на свет исправан, следствено томе, твој није. Али то уопште не мора да буде проблем, јер то су само погледи на свет. Стварност је већа од наше концепције стварности и наших погледа на свет. Оно што нам је потребно је смирење да то признамо. Извор: Теологија.нет

Радован Биговић (1956–2012) Сутра се навршава шест година од смрти оца Радована Биговића, свештеника Српске Православне Цркве и професора Београдског универзитета, и тим поводом преносимо један његов интервју о проблемима и перспективама црквених образовних институција, који је првобитно емитован на радију Слово љубве а потом и штампан у Православљу. Професор др Радован Биговић био је несвакидашња појава у нашој како црквеној тако и академској средини. Он је један од ретких свештеника и теолога који је равноправно учествовао у интелектуалном и културном животу Србије, који је претежно био милитантно атеистички или, у бољем случају, неповерљив према свему ономе што долази из Цркве. Биговићу је то полазило за руком, пре свега, јер је успео да се еманципује од црквеног живота који је у време бивше Југославије у великој мери изгледао, како је неко тачно приметио, баш онако како су ондашњи комунисти хтели да он изгледа – гетоизирано, заостало, мрачно, итд. Отац Радован, насупрот томе, био је отворен, ведар, спреман да иде у корак с временом. Управо зато је постизао изузетне резултате у том, за мисију Цркве најзахтевнијем, универзитетском и уопште академском подручју. Узимајући у обзир његово ангажовање у тој области, пре неколико године разговарао сам с њим о стању нашег црквеног образовања и путевима којима би оно требало да се креће. Тада је отац Радован изнео неколико добрих предлога за унапређење верског образовања, које, узгред, неминовно и што хитније треба реформисати; црквене образовне установе су из године у годину у све горем и горем стању… Надамо се да ће се ствари ускоро променити набоље. Када се буду правили планови за озбиљно и темељно реформисање тих установа, свакако треба узети у обзир и оно што је предлагао о. Радован Биговић. Прве школе са озбиљном традицијом, колико нам је познато, биле су питагорејска школа и Платонова Академија, и оне су се бавиле образовањем аристократа који ће после бити владари. У Атини је постојало још неколико школа, а од посебног је значаја, наравно, Аристотелов Лицеј који је био прва научно-истраживачка институција у модерном смислу те речи, ту се нпр. налазила прва библиотека итд; тај Лицеј је поседовао целину знања јелинског света. А стоичка и епикурејска школа су више биле школе живота, практичног деловања, нису се, дакле, много бавиле апстрактним знањима. До негде 12. или 13. столећа функционисале су мале, обично манастирске школе. А у 13. столећу се формирају и први универзитети у Паризу и Болоњи. Универзитет са својом карактеристичном формом је творевина средњег века, а у 19. столећу чувени Александар фон Хумболт наводи да су јединство научног знања, јединство научно-истраживачког рада и слобода основни елементи идеје универзитета. Да ли је универзитет био погодан за реализацију онога што називамо хришћанском паидејом или су јој можда више одговарале школе типа стоичке и епикурејске? Чињеница је да су теолошки факултети од самог почетка историје универзитета били у њиховом саставу; универзитети се буквално нису могли замислити без богословских факултета. Међутим, био је један период у нашој историји када су ти факултети били елиминисани са државних универзитета. Али, хвала Богу, богословски факултети су се вратили у саставе универзитета. Мислим да универзитети данас не служе оној сврси са којом су они основани. Циљ њиховог оснивања је био обједињавање различитих научних знања, и у тој концепцији онда, присуство теологије на таквом универзитету свакако је од велике важности, јер је тешко замислити целовито сазнање без теологије. Данас су универзитети више административне и бирократске установе које се баве неким академским формама, доносе разне законе, статуте, баве се материјалним пословањем, прописују правила, и тако даље, просто су нека врста институције између министарстава за просвету и факултета. Уз то, ми живимо у времену када свака наука постаје самодовољна, сваки факултет самодовољан… Све је мање оних који мисле да им је потребно знање других, свако је апсолутизовао своја знања, своју науку. С друге стране, број научних чињеница се рапидно увећава. Негде сам недавно чуо, од једног експерта за те ствари, да се сваке две и по године у свету број научних чињеница удвостручава. Ако је то тако онда има толико чињеница да људски ум једноставно више не може да их прима. И сада се јавља проблем, ко ће, и под каквим условима, и на који начин, да филтрира те научне чињенице, и да их колико-толико учини доступним. Што се тиче Цркве, мислим да она није успела, или бар Православна Црква није успела да изнедри свој тип школа, из ових или оних разлога. Углавном је прихватила западноевропске образовне моделе. И то јесте велики проблем. Постоје два мишљења по питању колико те школе одговарају или не одговарају самој природи Цркве. По једном, оне су потпуно супротне духу Цркве, док други опет мисле да није баш тако… Ја мислим да теологија мора да има двоструку улогу или двоструки карактер, а то је да, с једне стране, заиста буде црквена, тј. да буде утемељена на црквеном искуству, на црквеном предању, али, с друге стране, истовремено она мора да буде и научна. Сматрам да би се овај став могао бранити читавом историјом православне теологије, од најранијег периода до дана данашњега. Уосталом, и највећи број отаца Цркве је тај метод и користио; дакле, они су завршавали световне школе, користили световна сазнања, али, истовремено се егзистенцијално укорењивали у живот Цркве. Тако да су световне науке биле нека врста пропедевтике. Зато и ми данас не морамо да апсолутизујемо науку и научно знање, али не треба ни да га игноришемо, јер је оно потребно теологији и, чини ми се, да теолошке школе, дакле, не могу и не треба да постоје без оних, наравно, најбољих достигнућа модерних наука. Сведоци смо реализације тзв. болоњског процеса и када су у питању високошколске установе СПЦ–а (Православни богословски факултети и у Београду и у Фочи су део тог процеса). Професор Милан Узелац је у две књиге изврсно показао како „болоња“ у ствари политизује паидеју; довољно је рећи да је тзв. болоњску декларацију потписало неколико министара иностраних послова, а није било ни универзитетских професора, нити педагога. А познати професор Ивић, који се већ дуго година бави проблемом универзитета, сматра да је по среди американизација европског школства, тј. да се не инсистира на неким фундаменталним знањима него да се тежиште пребацује на практичне вештине, да се студенти претварају у шегрте. Какав је Ваш став по питању болоњског процеса? Болоњски процес се углавном и у највећој мери односи на државне универзитете и факултете; неки од великих и најпознатијих европских универзитета још увек не прихватају болоњска начела и болоњске принципе, као и одређени приватни универзитети и факултети. Ја исто мислим да читав тај „болоњски“ процес образовања и васпитања има одређене политичке импликације, али и не само политчке, већ и економске, и друге. Но, поред много тога заиста негативног, чини ми се да има и нечега доброг, бар када је реч о нашој средини. Пре свега имам у виду то да су студенти приморани да од самог почетка студија доиста и студирају, и да то схвате као озбиљан посао. Истовремено и професоре тера да уложе максимум труда и рада и воље да помогну студентима да своје студије окончају на време. С друге стране, спречава се, колико год је то могуће, самовоља професора у васпитно-образовном процесу; не могу више професори да дају студентима све што им падне на памет од литературе, морају постојати прецизни стандарди колико могу и колико је то уопште реално да један студент може да припреми за један испит. А мислим да, у неку руку, болоњски процес погодује студентима. Наравно, да ли ће он неминовно водити стварању људи који су стручни само за једну област или вештину, како сте ви рекли, или неће, то је сада проблем и зависи пуно од сваког човека појединачно. Ипак мислим да уколико неко жели да се бави заиста истински науком да ће и кроз овај процес имати таквих могућности. Али смо ипак сведоци да је међу младима све мање оних који желе да посвете свој живот науци, као што је то, рецимо, посвећивао један Никола Тесла или неки други велики научници. Данас људи студирају, завршавају факултете просто да би добили диплому, да би им то омогућило неки практични рад, да би се запослили, и да их више ништа много не интересује. Тако да о болоњском процесу треба озбиљно да поведу рачуна и да га анализирају, пре свега, интелектуалне елите свакога народа, а, наравно, и Црква треба да се озбиљно позабави тиме, јер и она мора своје школство да стави на дневни ред, почевши од од верске наставе у основним и средњим школама до високог образовања; то мора да буде међусобно повезано, да буде једна целина, а не да се дешава, што сада имамо случај, да људи у средњој школи уче једно, а онда касније када дођу на факултет то морају да негирају, и да сасвим нешто друго уче, што свакако није добро. Болоњом се ставља акценат на практично, „употребљиво“ знање. Да ли тиме она можда више погодује црквеном образовању од традиционалног универзитетског образовања? Теологија је бесмислена ако није практична, ако нема ту димензију. Теологија уколико није искуство, онда је, ајде да употребим тај древни израз, – технологија, она нема никаквог значаја. Е сада, „болоња“ сама по себи не чини теологију, нити теолошке школе практичним нити црквеним, јер то, пре свега, зависи од људи који су на факултету, зависи од тога да ли су то црквене личности које могу тај црквени дух и то црквено искуство да пренесу на младе људе, и да се направи та равнотежа између теологије као црквеног искуства и теолошких наука као стриктно научних дисциплина. Важно је и једно и друго, јер у модерној Европи и код нас још увек постоји та супротстављеност између знања и вере. Напросто, још увек је у свести људи да бавити се науком скоро да подразумева бити агностик или бити, рецимо, атеиста, или, у најбољем случају, не бити црквен човек, или можда имати неку врсту интелектуалне религиозности. Са вером се обично поистовећује незнање, мрак, априорно прихватање нечега што се не може доказати, подлога за тоталитаризам, и мого што-шта другог. И сами знамо да је хришћански Бог – Логос, а једно од значења речи „логос“ је и разумност, рационалност, итд. О словесности творевине се говори код многих светих отаца, и та идеја о словесности творевије је и била подлога за модерну науку… Ево сада се присећам Вајтхеда, који је у својој књизи „Наука и модерни свет“ говорио да је средњовековна теологија у ствари била основа, темељ модерних наука; он то није рекао без разлога. А била је управо захваљујући идеји да у свету постоји словесност, да постоји поредак, да постоји законитост… и све науке настале у новије време су се и темељиле на том начелу. И данас, ако је ишта важно за наше школство, за наше образовање, то је управо то, условно речено, помирење између разума и вере, између теологије и науке. И то је важно и за једну и за другу, јер вера, па и теологија, ако није „научна“ може да се врло лако претвори у сујеверје, у магију, у неко побожно богомислије које је увек ризично, не треба га категорично одбацивати, али мора се имати у виду да је оно опасно. Поменули сте дисхармонију срењошколског и високошколског црквеног образовања, то је један проблем. Поред тога, имамо болоњски процес који је већ по себи контраверзан. Да ли су теолози можда требали да дају неку, условно речено, алтернативу „болоњи“, да формулишу неку, да је тако назовемо, теопедагогику, која би у основи била библијско-отачка паидеја формом прилагођена савременом добу? Данас је у читавој Европи образовање у надлежности световних институција, односно државе, и Црква нема институционалну могућност ни друге снаге да утиче на читав тај процес. Јер државе свакако обликују људе за своје властите потребе. Међутим, има једна добра околност, а то је могућност стварања приватних школа. И мени није јасно зашто наша Црква није до сада искористила ту законску могућност да створи своје приватне школе – гимназије, факултете, универзитете. Тада би оне могле да функционишу по неким другим принципима који су различити од „болоње“, или да се користи и нешто од „болоње“ што је добро, као и од других искустава, и наравно од свог властитог предања. То је једина реална могућност како Црква може стварно да утиче на образовање у овој земљи и уопште у Европи, дакле, стварањем приватних школа. Наравно, приватних црквених школа има у Европи, и оне су и даље најбоље школе, има их и у, условно речено, православним земљама попут Русије, Румуније, Грчке, итд., и не видим разлога зашто их не би било и код нас. Мислим да ће се врло брзо још више указати потреба да Црква има приватне школе, где ће се људи образовати за разна занимања, а не само за свештенике и вероучитеље. Уверен сам да ће врло брзо доћи време када ће морати да се размишља о теолошком факултету који ће бити двопрограмски студиј, јер ми имамо већ сада велики број људи који не могу нигде да нађу посао. Не може Црква да буде неодговорна за судбину тих младих људи. И управо неки теолошки факултети из окружења разматрају могућност двопрограмског студија; што би значило да неко заврши рецимо на истом факултету, поред теологије, и историју, тако да он сутра са тим двопрограмским студијем, ако не може да нађе места у Цркви и да му она понуди неку службу, он може рецимо да буде професор у школи. То је истовремено и мисија Цркве. И једино тако [отварањем приватних образовних институција и устављења двопрограмског студија на постојећим богословским факултетима] може доћи до неког преображаја и препорода, јер треба знати да највеће отпоре вери не срећемо више у државним политичким структурама, него управо у тим образовно-интелектуалним структурама. http://teologija.net/perspektive-crkvenog-obrazovanja/?fbclid=IwAR1gIIl0jPaPIEZ34re4BWtTo7MFRIqsDwdGfZykFRnXayRnvFuWT4nR7Dc

Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас. Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам? Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма. У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам? Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?! Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“. Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено? Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог. О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације. Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету? Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати. Извор: Теологија.нет

У оквиру Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду покренут је пројекат превођења Септуагинте, односно превођења хришћанског Старог Завета са старогрчког на српски језик. Пројектом „Септуагинта на српском“ руководи проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Катедри за Стари Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, чије је тренутно поље научних интересовања управо Септуагинта. Преводилачки тим је започео са радом половином октобра 2018.[1] За сам почетак замолили бисмо вас да појасните недоумицу која се често јавља у широј јавности по питању тога да ли хришћани и Јевреји у својим традицијама праве разлику у поимању Старог Завета, односно Јеврејске библије? Да, постоји разлика између хришћанског Старог Завета и Јеврејске библије. Битно је нагласити да се под хришћанским Старим Заветом искључиво подразумевају текстуалне варијанте и канонска структура књига присутних у Септуагинти. Историјски и богословски гледано, Стари Завет се уобличио у окриљу ране Цркве у септуагинтиној текстуалној традицији. Стога је нужно правити разлику између хришћанског Старог Завета и Јеврејске Библије, познатије под називом Танах која се текстуално заснива на масоретској традицији. Наравно, овом констатацијом се ни у ком случају не дискредитује јеврејска теолошка и текстуална традиција. Напротив, она се сматра једним од легитимних наследника староизраилског религијског и литерарног предања. Овом констатацијом се само увиђа и акцентује разлика која постоји између Старог Завета и Танаха, то јест између хришћанског и јудејског разумевања Светог Писма. Септуагинта је посебно важна за источноправославну Цркву, како грчку, тако и остале. То важи и за нас, јер су наши стари преводи (старословенски, српскословенски) били засновани на Септуагинти. Самим тим наша целокупна богослужбена, канонска и иконографска пракса, као и средњовековно књижевно и црквено стваралаштво, засновано је на тој писаној традицији. Библијски институт на Православном богословском факултету покренуо је пројекат превођења Септуагинте. У чему се пре свега огледа допринос овог подухвата? Покретањем пројекта „Септуагинта на српском“ отвара се могућност да се први пут у нашој историји (ма колико чудно звучало) појави интегралан превод Старог Завета на српском језику Досадашњи интегрални преводи Старог Завета, сем девтероканонских књига, на савремени српски књижевни језик било да је у питању превод Ђ. Даничића или Л. Бакотића, настали су највећим делом са латинског, при чему су преводиоци консултовали још неке преводе. У оба превода распоред грађе, садржина књига и нумерација стихова урађени су према масоретској и латинској традицији. У наведеним преводима појављују се текстуалне верзије књига на основу масоретског текста. Тако верзије књига, као што су: Књига пророка Јеремије, Књига о Јову, Књига Исуса Навина, Књига о Јестири, Књига пророка Данила итд, прате масоретску текстуалну традицију. Самим тиме не садрже изворни потенцијал и потребну корелацију са новозаветним књигама. Књиге се и именују према масоретској традицији, тако нпр. уместо назива Прва или Друга књига царства, који се налазе у Септуагинти, у овим преводима се именују као Прва или Друга књига Самуилова. Посебно су проблематична и осетљива месијанска места, где постоје значајне разлике између Септуагинте и масоретског текста (нпр. Пост 3, 15; Ис 9, 5; Дан 7, 14 итд). Уз то, оба наведена превода су са језичке стране делом не разумљива тако да приликом читања појављује проблем исправног разумевања појединих речи, тачније препознавања смисла текста. Како би требало разумети то да Септуагинта до сада није преведена на српски језик? Одсуство Септуагинте у нашим новим преводима, делом је изазвано њеним општим статусом у донедавним библијским студијама на Западу. Западноевропска библијска традиција има мало непосредних веза са Септуагинтом. Западни хришћани су се држали Вулгате, превода Светог Писма на латински језик из 4. века. Протестанти су се из идејних разлога већ у раним фазама определили за масоретску текстуалну традицију. Услед убрзаног развоја библистике код протестаната, временом је дошло до велике фаворизације масоретског текста. Променио се однос и према „латинској Библији“, чак и код римокатолика. Новији преводи Библије углавном су рађени са масоретског текста. Задуго је у научним круговима Септуагинта углавном доживљавана као најстарији превод, који је имао извесну тежину у текстолошким истраживањима. Међутим, након откривања Кумранских рукописа (половином 20. века) научници су дошли до неких важних увида, који су бацили сасвим ново светло на Септуагинту. Између осталог установљено је да Септуагинта представља и посебну рукописну традицију, која се делом разликује од масоретске. Ревидирани су ранији ставови и јасно констатовано да су рукописи Септуагинте старији преко пет стотина година од масоретских рукописа. Убрзо после тих сазнања кренуле су озбиљније студије на тему Септуагинте. То је резултовало чињеницом да су основани институти и започети радови на преводу Септуагинте. До сада су се појавили интегрални преводи на енглеском (2007), немачком (2009), румунском (2011) и шпанском (2015), већим делом на француском (1984сс) и Петокњижје на италијанском (1999). Незванично се говори да ће такав пројекат бити покренут у Русији и Мађарској. Иначе, изучавање Септуагинте је једна од тренутно најдинамичнијих област у оквиру библијских студија на светском нивоу. На православном Истоку, који је непосредно ослоњен на Септуагинту, из већ познатих разлога, у новије доба (XVIII–XX век) није било озбиљнијих радова на том пољу. Томе је свакако доприносила и базично мала писменост, а тиме и слаба општа заинтересованост за Свето Писмо. С друге стране, богослужбени језик је у многим словенским Црквама углавном црквенословенски, што се негативно одражавало на потребу за преводом на савремени језик конкретне православне заједнице. Све је то условило да су православни народи готово по инерцији почели да праве савремене преводе на основу западних издања. Библијске студије код православних донедавно нису биле довољно развијене да би се ушло у такав подухват. То је основни разлози због којих се у новијој историји већине помесних православних Црква, сем код Румуна, није појављивала организована иницијатива да се Стари Завет (Септуагинта) преведе на неки од савремених језика. Иако до сада није постојао плански организован пројекат превођења Септуагинте на православном Истоку, да ли су забележени барем појединачни преводи? Било је неких појединачних покушаја у Русији крајем XIX и почетком XX века. Професор Казанске духовне академије, П. А. Јунгеров превео је један број старозаветних књига на руски (Пост, Јов, Псалми, Пр, Проп, Пнп и пророке). Код нас су у новијој историји митрополит Амфилохије Радовић и епископ Атанасије Јевтић, такође, појединачно превели један број девтероканонских књига, као и Књигу постања (А. Јевтић). Њихов рад представља добру основу за даљи превод целокупне Септуагинте. Преводи митр. Амфилохија и еп. Атанасија су много допринели на буђењу свести о значају таквог подухвата и његовом резултату. Међутим, целокупан превод Септуагинте, који подразумева текстолошка сравњивања рукописа, додатна стручна појашњења, дефинисања јединственог вокабулара итд. подразумева заједнички рад већег броја стручњака из различитих научних области. Како би се овако захтеван подухват спровео до самог краја, претпостављамо да је потребан велики број стручњака и мултидисциплинарни приступ самој тематици. Да ли српска академска сцена поседује довољан број стручњака за наведени пројекат? Ми се на Библијском институту већ годинама прпремамо за такав подухват. Један број наших докторанада за предмет својих дисертација имају теме из домена студија Септуагинте. Припремљена је и остала логистика у смислу стручне литературе и других техничких помагала. С друге стране, савремена српска академска заједница располаже пуним капацитетом за један овакав пројекат. На овом пројекту учествује петнаестак стучњака из области класичних наука. Ту су и теолози, старослависти, србисти, хеленисти, текстолози, палеографи итд. У овом тренутку на пројекту је укључено преко тридесет пет сарадника. Радна концепција је таква да су направљена четири преводилачка тима који преводе поједине књиге. Групе су оформљене тако да у њима буду заступљене све битне научне области (класични филолози, теолози, слависти и србисти), с тим што срж преводилачких група чине класични филолози, који су и најбројнији. Будући да су истраживања и преводи Септуагинте актуелни, да ли сте у контакту са колегама из иностранства? Свакако. Успостављен је контакт и начињени први кораци у сарадњи са значајним светским центрима који се баве Септуагинтом (нпр. United Bible Societies, The International Organization for Septuagint and Cognate Studies). Један од приређивача немачке Септуагинте (Septuaginta-Deutsch), проф. др Мартин Мајзер, био је гост нашег Института. У оквиру посете, одржао је два јавна предавања из домена студија Септуагинте, као и већи број консултација са колегама на пројекту. Уговорена је и посета професора емеритуса Емануила Това, са Јеврејског универзитета у Јерусалиму, иначе, водећег стручњака из ове области. Ступили смо у контакт и са другим колегама, и сви су они спремни на сарадњу. Планирамо да у предстојећем периоду сазовемо међународну научну конференцију на тему Септуагинта у словенској традицији. Будући да је реч о дугорочном пројекту, колико фаза има и у којој се фази тренутно налази? У првој фази, из више разлога, кренуло се са превођењем Петокњижја и Псалама. Петокњижје је у процесу настанка Септуагинте прво и преведено на грчки, а његов превод је био узор и за касније преводице. Значај Петокњижја и његова канонска позиција у Старом Завету дају му неупитну предност. Псалми, као поетски текст и богослужбено важна књига, такође ће бити превођени од самог почетка. У следећој етапи би се преводиле историјске књиге, затим поетско-мудросне и пророчке Такође би за студијско издање били преведени апокрифни текстови, који су присутни у старим кодексима Септуагинте. Конципирање мултидисциплинарног пројекта у хуманистичким наукама представља знатан изазов, посебно када је реч о преводу теолошки традираног текста. Како је замишљена структура овог превода? Приликом превођења посебну улогу имаће наша досадашња преводилачка и рукописна традиција. Планирани превод биће заснован на основним преводилачким матрицама које се већ појављују у старим преводима, чиме ће се очувати континуитет са ранијом традицијом. На тај начин био би очуван „теолошко-језички код“ који је уткан у нашу богослужбену, химнографску, канонско-правну, хагиографску и општу културну баштину. Слично ће бити узети у обзир и новији српски преводи (Даничић, Вук Караџић), који су код нас нашироко прихваћени. Нарочито ће се уважити њихов језички израз и стил. Треба имати на уму да су та два превода, преводилачка ремек дела у којима је народни језик дошао до пуног израза. С друге стране, превод ће бити у духу савременог српског језика. Стога ће на пројекту бити ангажован један број лингвиста и познавалаца наше језичке културе, с циљем да превод испуни највише језичке стандарде. Колико је важно успоставити такав однос са нашом традицијом? Ослањањем на постојећу традицију, освешћује се сопствена културна баштина, која до сада није истраживана из ове перспективе. У теолошком и уопште културолошком смислу они представљају важну спону, која ојачава наш духовни и културни идентитет. Стари словенски рукописи, поред тога, имаће још једну улогу. Наиме, планирано је да се истраживања усмере у правцу поређења старословенских и српскословенских превода, с једне, и грчког текста, с друге стране. Та област је, иначе, у савременој науци неистражена, тако да се тиме отвара простор нашим стручњацима (поготово младим теолозима, класичним филолозима и славистима) да дају свој допринос на општем пољу истраживања Септуагинте. Још битније је то што се таквом концепцијом отварају нове могућности за текстолошка истраживања Септуагинте. Научна парадигма, на основу које се тражи изворни текст, биће узета у обзир. На овом пројекту циљ неће бити искључиво да се реконструише хипотетички изворни текст. Овим подухватом се покушава афирмисати и теолошко-текстолошки утврдити развој текста са фокусом на рецепцију. Циљ је да се утврди и стандардизује Септуагинтин рукописни ток својствен византијској, односно нашој црквеној традицији. Из тог рукописног тока настали су словенски преводи, који у овом случају треба да помогну да се, у мери у којој је то могуће, реконструише и стандардизује византијско-словенски текст. Такав текст би могао послужити као основни текст за ново критичко издање Септуагинте. Да ли би то значило да би резултати овог пројекта поред националног доприноса могли имати и међународни значај? Оваквим поступком у знатно већој мери постајемо занимљиви широј, међународној научној заједници. То у стратешком смислу значи да се овим пројектом код нас дефакто оснива истраживачки центар, који се бави старословенском и српскословенском библијском текстуалном традицијом. С обзиром на то, планирано је да се постојећи старословенски и рукописи и касније српске редакције тих рукописа каталогизују, дигитализују и транскрибују у електронски формат, како би се створиле основе за даља истраживања. Рад на старословенским и редакцијским рукописима, који подразумева њихово међусобно поређење, затим сравњивање са грчким текстом и даља стручна истраживања, предвиђен је да буде предмет већег броја докторских дисертација, како библиста, тако и класичних филолога и слависта. Млади истраживачи би тако били у прилици да расветљавају Септуагинтину рукописну традицију, њен историјски развој и однос према најстаријим сачуваним рукописима. Већ постоји један број започетих дисертација, чији је предмет истраживања из ове области. У оквиру пројеката управо се омогућава стицање потребних знања, вештина и компетенција за израду таквих дисертација или мастер и других стручних радова. Будући да је сам пројекат изузетно сложен и да ће се обрађивати различити аспекти класичних наука, славистике и теологије, да ли су у плану и нека стручна издања која би пратила сам превод текста Септуагинте? Поред студијског издање, које би подразумевало критичке напомене и појашњења важна за овакав превод, биће приређено и популарно (црквено) издање (укључујући и Паримејник), које би се користило у свакодневној, црквеној и приватној употреби. У основи то би био један превод, с тим што би студијско издање, поред ширих преводилачких појашњења, садржавало и извесне текстуалне варијације и додатне стручне коментаре. Такође, студијско издање ће садржати и књиге које не улазе у категорију канонских или девтероканонских књига, а налазе се у најранијим септуагинтиним рукописима. Друга могућност је да у једном тому буде само превод, док би други садржавао апокрифне списе, додатна појашњења и коментаре. Међутим, пре самог штампања превод ће бити приређен у електронском формату, са могућношћу коначне одлуке у вези са материјалом који ће бити одштампан у зависности од непосредних захтева и предлога будућих корисника. Паралелно са процесом превођења радиће се: Речник библијско-грчког језика, који би требало да буде важно и поуздано помагало за даља изучавања светописамског текста; Граматика библијско-грчког језика, коју ће приредити колеге са класичних наука; Граматика старојеврејског језика, чији аутори ће бити теолози и класични филолози; Увод у Септуагинту, који ће садржавати општа питања која се тичу Септуагинте. Добар део тога Увода сам већ написао. Такође ће се радити Увод у Стари Завет, на основу септуагинтиног текста. Тај посао је планиран да ураде наставници и сарадници са Катедре за Стари Завет ПБФ. Поред заснованости на Септуагинти, Увод ће садржавати вишеструку рецепцију старозаветних књига, и као такав, биће јединствен у свету библијске науке. У оквиру пројекта је планирана и израда појединачних монографија и научних студија. Свесни смо чињенице да се пројекат налази у почетној фази и да је још увек тешко спекулисати о томе колико ће цео пројекат укупно трајати, али према вашој процени када одприлике можемо очекивати прва издања? Процена временског рока трајања пројекта „Септуагинта на српском“ условљена је обимом и дубином захвата. То значи да сам превод, без додатних коментара, подразумева знатно краћи временски рок. Све даље елаборације, које би се нужно одразиле и на сам квалитет превода, захтевају додатно време. Оне су у сваком случају неопходне и представљају condiciones sine quibus non за квалитетан и стручан превод. Ако се узме у обзир и израда наведених речника, граматика и увода, тај рок би био још померен. У сваком случају, овако постављен пројекат захтева вишедеценијски ангажовани рад. Шта бисте издвојили као особеност овог подухвата? Ствар коју треба посебно издвојити и нагласити јесте то да је један од важнијих циљева овог подухвата – као што сам већ напоменуо – истраживање старозаветне старословенске и српскословенске рукописне традиције и њених грчких предложака. Та истраживања су већ почела и изводе их млади докторанди уз подршку нас професора и сарадника. Тим сачињавају теолози/библисти, класични филолози и слависти. Циљ је, дакле, да се преко старих словенских и српских рукописа установи грчки текст са којег су настали наши преводи. То је реалан историјски текст, који у основи источно-православне теологије и културе. Управо, тај грчки текст у даљем кораку треба да буде предложак (Vorlage) за будуће критичко издање Септуагинте. Наиме, пројекат „Септуагинта на српском“ се неће завршити преводом и издавањем наведених приручника и стручних студија. Замисао је да се код нас оформи стручни тим који ће радити на новом критичком издању Септуагинте. Такав посао по природи ствари добија међународни значај. Све што бих даље рекао спада у домен прогноза. Требаће много добре воље, рада, енергије и памети да у томе успемо. Иако може звучати тривијално, једна од најчешћих препрека у реализацији научних пројеката на нашим просторима јесу материјална средства. На који начин је замишљено да се финансира целокупан пројекат? Са стручне и техичке стране углавном су створени сви потребни предуслови из извођење оваковог пројекта. Остало је још отворено питање његовог финансирања, а под финансирањем се пре свега подразумевају хонорари за учеснике на пројекту. У питању је велики и дуготрајан посао, који се не може извести без материјалне подршке. Иако нико од сарадника ни на који начин није чак ни сугерисао такво питање, ствари су јасне. Ми припремамо пројектну документацију с циљем да пријавимо пројекат код Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Отворено је питање колико се концеп пројекта поклапа са постојећим пропозицијама. Лично планирам да у министарству представим пројекат и укажем на његов значај. Можда ће звучати нескромно, али овакав подухват је од прворазредног значаја – црквеног и националног. Искрено се надам да ћемо наићи на разумевање и подршку. Такође, очекујемо подршку унутар Цркве, јер се овај превод највише тиче нас. У сваком случају, то је једна од ставки коју ћемо решавати у предстојећем периоду. Оно што охрабрује јесу добра воља, одлучност и озбиљност са којом смо ушли у овај посао. Коначно, потребна је вера у успех јер „све је могуће онима који верују“ (Мр 9, 23). Извор: Теологија.нет

Улога Православне Цркве пред изазовима савременог живота и њен положај у савременом свету широке су теме о којима расправљају и теолози и верници. На међународном симпосиону одржаном у Пожаревцу,[1] у организацији Епархије браничевске Српске православне Цркве, поводом десете годишњице архијерејске службе епископа браничевског Игњатија чула су се мишљења да је дијалог са Западом преко потребан и да су обе теолошке традиције подједнако важне за остваривање визије хришћанства. Митрополит пергамски Јован, један од учесника симпосиона, рекао је тим поводом да је самокритични тон какав је постојао приликом овог сусрета, током којег је православље посматрано у васељенским димензијама, веома важан. „Проблеми не постоје само на Западу; они који су фанатично против Запада највећи су носиоци западних идеја“, додао је владика Јован. „Не постоји православна теологија, већ теологија Цркве“, објаснио је он, нагласивши да „Црква и православље нису идеологија, већ Тело Евхаристије која сабира цео свет.“ На крају сусрета митрополит Пергама Јован у кратком разговору објаснио је своје ставове. Да ли мислите да је глобализација заиста баук који ће уништити и прогутати православну веру и православну традицију и културу? – Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити. Православље је увек отворено за све, а ако то није, онда није православље. Не постоји православље које је ограничено на једну нацију, једну културу. Православље је по својој суштини саборно. Глобализација омогућује свим религијама, па и православљу, да живе с другим религијама и другим културама, као и да сарађују. Православље се не противи том суживоту. У Европи не постоји тежња да се негира постојеће стање нити пак да се створи нека нова ралигија. Треба имати у виду да је Европа атеистичка, а када је неко атеиста, он религије оставља на миру под условом да оне не утичу на културе. Ту настаје тешкоћа, јер све религије, на неки начин, имају утицај на културу. Од доба просвећености политичка философија Европе јесте: оставити религијама слободу постојања. Међутим, треба схватити да религија није творац морала друштва. Да ли људи с правом страхују од тога да ће у сусрету с тим новим тежњама изгубити верски и културни идентитет? – Не постоји опасност за религију, али проблем постоји када је реч о посебним и локалним културама. Да ли у рушењу хришћанских светиња на Косову и Метохији видите намеру да се уништи хришћанство или можда да се да предност муслиманској вери? – Не мислим да ће Европа дати предност муслиманима. То би било незамисливо, јер се Европа плаши ислама због тога што је ислам религија која исувише отворено интервенише у области културе. Европа то не жели. Њој је блиска религија која оставља друштву слободу постојања, и то на основама хуманистичког морала. Не могу да поверујем да ће Европа дати предност исламу. Како онда објашњавате то што нико није спречио масовно рушење хришћанских светиња и то што обнова порушених светиња до сада није дала резултате? – Узрок таквог понашања је искључиво политички – да би се створиле тешкоће за православље, али никако да би се дала предност исламу. Мислим да Европа још увек посматра православље као веру која утиче на културу. Опасност је у томе што постоји појам православних народа и православних нација, а то је оно што плаши Европу. Због тога се од земаља које су кандидати за Европску унију тражи да прихвате европске законе, а не локалне. То се односи и на локалне обичаје, наравно у мањој мери – уколико су супротстављени европским законима. Али постоји страх од тога да православље може наметнути своју културу, чак и европском законодавству. Да ли то потврђује свест о снази православља и да ли оно има ту снагу? – Православље нема снагу која би створила тешкоће када је реч о јединству Европе, али је снажно с гледишта своје вере и културе. Мислим да је став Европе да се свим религијама остави слобода постојања, уз јасан услов да то не сме да утиче на заједничку културу, а нарочито не на друштво и друштвено законодавство. Шта, у истом контексту, мислите о проблему са самопрокламованим црквама у Македонији и Црној Гори? – Те цркве нису признате од осталих православних Цркава нити од Васељенске патријаршије, па се сматрају шизматичким. Али оне ипак постоје, међутим – само уз подршку државе, а, у одређеном смислу, и уз подршку Европе. Европа оставља по страни цркве и религије – она се у то не меша и не утиче на религиозни живот. Да закључим: уколико постоје шизма и поделе унутар православља, то не долази из Европе. Какво је ваше мишљење о дијалогу међу хришћанским црквама Истока и Запада? Да ли је тај дијалог плодан? Шта мислите о извињењу папе Јована Павла Другог источним хришћанима?– Резултат дијалога је нешто што препуштамо Богу. Ми на то немамо утицаја. Наша је дужност да разговарамо и да покушавамо да будемо уједињени у једну Цркву. То је тешко, јер постоји вековна подељеност. Јединство се не може постићи за неколико година, али постоје назнаке да је заиста присутно зближавање две Цркве. У том светлу је папа изрекао своје извињење због догађаја у прошлости и мислим да је то извињење искрено. Неки људи овде верују да је то политичко извињење. – Не треба у размишљању ићи тим путем. О мотивима једног акта не може се тако просуђивати, већ га пре свега треба прихватити и ишчекивати какви ће резултати из њега произаћи. Шта мислите о улози медија у ширењу религије, уз напомену да је овде Црква прилично затворена према медијима и чак недовољно присутна у јавној речи, осим у строго религијским часописима? – Могу да говорим о Грчкој, јер не знам како је то у вашој земљи. Медији могу да имају и позитивну и негативну улогу у животу Цркве. Улога медија је важна под условом да они јавности износе истину онакву каква она јесте. У медијима постоји тежња да се црквени живот користи у политичке сврхе. Зато Црква понекад заузима резервисан став, јер политика и економија нису њена мисија. Извор: Искон, бр. 8 (2005), 76-81 теологија.нет

Шта је било неопходно урадити како би крајњи резултат била књига Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917)? – Истраживачки процес чији је резултат монографија Руски путеви српског богословља трајао је више година. Он је, првенствено, подразумевао рад у архивима у Руској Федерацији и Украјини, у којима се налази архивска грађа дореволуционих духовних академија. Реч је о укупно шест архива у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу. Архивски фондови дореволуционих руских духовних академија су обимни и у њима се материјал мери хиљадама страница. Било је, најпре, неопходно извршити основни увид у садржај ових материјала, а затим приступити њиховом сортирању и издвајању оних материјала који су фундаментални за тему. Потом је следило детаљно ишчитавање и проучавање дисертација које су Срби писали, рецензија на дисертације које су писали професори духовних академија, студентских досијеа, записника са седница Савета духовних академија и других материјала. Све то је било потребно уклопити у српски и руски историјски и богословски контекст друге половине XIX и почетка XX века, што је подразумевало коришћење библиографије од близу 200 наслова на руском и српском језику. Реците нам нешто више о самом садржају Руских путева. – Предмет монографије представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања више од 200 Срба на духовним академијама у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу у другој половини XIX и почетком XX века. У фокусу је истраживање путева формирања српске богословске елите поменуте епохе у царској Русији. Трага се за одговорима на питања ко су били Срби који су се школовали на духовним академијама, ко су им били професори и какав богословско-научни опус је стајао из њих, какво богословско знање су Срби добили у Русији, на које богословске теме су писали своје завршне дисертације, које изворе и литературу су користили, како су дисертације биле оцењене од стране руских професора, и, у основним цртама, какав је био утицај њиховог школовања у Русији на њихов даљи научно-богословски рад по повратку у отаџбину. Монографију чине три централна поглавља, од којих је свако посвећено по једној духовној академији (Кијев, Москва и Санкт-Петербург). Испред ових поглавља је увод у којем је представљен историјско-богословски пут руских духовних академија, док је иза њих смештен синтетички закључак који је посвећен утицају дореволуционог руског академског богословља на путеве српског богословља. Монографија има и два прилога у виду Азбучника Срба на руским духовним академијама (са подацима о школовању 234 српска студента) и преко 200 фотографија архивских докумената из руских и украјинских архива. Наравно, снабдевена је одговарајућим критичким апаратом, са списком коришћене библиографије и именским регистром, који је за овакву врсту монографија од изузетне важности. Шта Вас је од онога што сте открили у руским архивама посебно? – Позитивно ме је изненадила чињеница да се у руским и украјинским архивима налази обиље материјала од изузетног значаја за историју српског богословља. Узимање у руке и ишчитавање дисертација митрополита Михаила Јовановића, епископа Никодима Милаша, Илариона Зеремског, Мардарија Ускоковића, Доситеја Васића, Јосифа Цвијовића, Јефрема Бојовића, Платона Јовановића, преподобног Симеона Дајбабског, проте Стевана Димитријевића, Стевана Веселиновића, Владана Максимовића, Алимпија Васиљевића, Радована Казимировића и многих других значајних личности нашег црквеног и научног живота крајем XIX и почетком XX века у мени је будило нове снаге за наставак истраживања. Ништа мање научног узбуђења није било ни када сам ишчитавао рецензије на српске дисертације писане руком чувених професора духовних академија попут Алексеја Афанасјевича Дмитријевског, Митрофана Дмитријевича Муретова, Антонија Храповицког, Ивана Васиљевича Попова, Акима Алексејевича Олесницког, Ивана Савича Паљмова, Василија Фјодоровича Пјевницког и других. Разочарања сам доживљавао схватајући да поједине важне српске дисертације нису сачуване у руским и украјинским архивима, попут дисертација патријарха Варнаве Росића, митрополита Дамаскина Грданичког, епископа Иринеја Ћирића, проте Душана Јакшића, Чедомиља Митровића и других. Због тога сам био принуђен да се са њиховим садржајем упознајем само преко сачуваних рецензија које су писали руски професори. Снажан утисак на мене је оставио још један моменат. Прелиставајући спискове, који се налазе у оквиру архивских фасцикли, а у којима су имена истраживача који су раније прегледали поменуте материјале, схватио сам да овај богати архивски материјал, од огромног значаја за историју српског богословља, раније није систематски истраживан од стране српских истраживача. Чињеница је да се тамо налази више од 80 српских дисертација из различитих области богословља и да то представља један од највећих српских богословских дисертациониих фондова у иностранству. Чињеница је, такође, да тај богати фонд више од једног века није привукао пажњу српских истраживача, док су га, са друге стране, истраживали научници из Русије, Украјине и са запада. Дакле, српске богословске дисертације су деценијама више интересовале руске и западне истраживаче него српске. Наравно, свестан сам историјских околности у XX веку, неповољних за истраживање српског богословског наслеђа. Ипак, чини ми се да ту има и нечега другог, а то је наша пословична небрига, а понекад и ниподаштавајући однос према сопственом научном наслеђу, укључујући и богословско. Да ли сте задовољни досадашњом рецепцијом резултата које сте изложили у Руским путевима? – У основи јесам, иако је прошло само годину дана од објављивања књиге. Књига је до сада имала три промоције (Москва, Београд и Требиње) и шест објављених позитивних рецензија, у богословским и историјским научним часописима у Србији, Русији и Украјини. Недавно је добила и значајно признање у виду награде Задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, као најбоље научно остварење наставника и сарадника Универзитета у Београду, објављено током 2017. године. Напомињем да је ово признање добијено у озбиљној универзитетској конкуренцији, а Руски путеви поменуту награду деле са научним радом колегинице са Математичког факултета. Мислим да је од великог значаја за српско академско богословље то што су Руски путеви, као издање објављено на Православном богословском факултету, препознати по квалитету и награђени од стране наше универзитетске заједнице. Све ово бих, међутим, назвао спољашњом рецепцијом Руских путева и резултата изнетих у њима. Под унутрашњом рецепцијом подразумевам утицај Руских путева на даље токове српске богословске науке, и то у два правца. Као прво, утицај кроз коришћење конкретних резултата изнетих у Руским путевима у истраживањима других истраживача, првенствено богослова, али и осталих, и као друго, утицај на повећање интересовања ка проучавању српског богословског наслеђа, као и српско-руских богословских веза. Ова, унутрашња, рецепција је нешто о чему је још рано говорити, иако већ сада имам охрабрујуће податке о коришћењу резултата из Руских путева у радовима колега истраживача. Надам се да ће се унутрашња рецепција дешавати на дуже стазе и волео бих да Руски путеви дуго трају. Да ли планирате да наставите да се бавите овом темом? – Свакако. Једно од подручја мојих научних интересовања остаје историја српско-руских богословских веза. Док сам ишчитавао српске дисертације у архивима Кијева, Москве и Санкт-Петербурга постајало ми је јасно колики би значај за историју српског богословља имало објављивање неких од њих, уз критичке уводе и коментаре. Зар не би било значајно, на пример, да се објави кандидатска дисертација епископа Никодима Милаша посвећена Номоканону патријарха Фотија, за коју се у нашим богословским круговима није ни знало да ли је уопште сачувана и где се налази, а то је било његово прво озбиљније научно дело. Или да се објаве изврсне дисертације Илариона Зеремског, Јосифа Цвијовића, Стевана Димитријевића, Владана Максимовића и др. Наравно, да би овакав подухват могао бити реализован потребна су финансијска средства која у нашим условима није једноставно обезбедити. У Руским путевима српског богословља фокус је био на богословском формирању генерација српских богослова на руским духовним академијама, односно на њиховом школовању у Русији. Истраживање њиховог даљег богословско-научног рада, по повратку у отаџбину, заслужује посебну пажњу. Кроз њихов рад могуће је пратити рецепцију руског академског богословља у српском богословљу крајем XIX и у већем делу XX века. Да не говоримо о томе да до сада за већину њих нису састављене и публиковане њихове целовите библиографије. Све је то материјал за други део Руских путева српског богословља. Како оцењујете актуелни однос према проучавању историје Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у нашој богословско-академској заједници? Каква би могла да буде улога Руских путева у јачању интересовања за историју српске теологије? – Сматрам да је однос према сопственом богословском наслеђу, укључујући ту и однос према својим претходницима у изучавању одређених богословско-академских дисциплина, слика зрелости једне богословско-академске заједнице. То исто сматрам и када је у питању проучавање историје матичне помесне Цркве. Погледајмо примере у православном свету, попут Грчке и Русије. Проучавање историје матичне помесне Цркве и њеног богословског наслеђа на тамошњим богословским факултетима и духовним академијама заузима значајно место. Нашу одговорност по том питању не умањује чињеница да је наше богословско наслеђе мање од грчког или руског. Сличну повећану одговорност према сопственом богословском наслеђу видећемо и на Западу, например у Немачкој или Британији. Ми смо дужни да дамо одговарајуће место историји Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у оквирима нашег академског богословља не само зато да бисмо следили примере великих богословско-академских заједница, већ због нас самих. Не бисмо смели дозволити парадокс да се за историју Српске Цркве понекад више интересују инострани богослови него ми сами. Такође, историју Српске Цркве не би требало одгуривати у страну у оквирима српског академског богословља и тиме је постепено чинити предметом истраживања искључиво историчара. Она мора остати у домену истраживања и богослова, јер једино тако може бити очуван баланс између историографске и богословске компоненте у проучавању српске црквене прошлости. А обе компоненте су неопходне, јер другачије Историја Српске Цркве као богословска академска дисциплина и не може да постоји. Како ћемо проучавати токове српске богословске мисли ако не познајемо историјски контекст у којем је настајала? А мислим да је важно проучавати и једно и друго. Често нисмо ни свесни којим су се све питањима бавили српски богослови кроз историју. А чим мало загребемо по архивима, рукописима, старим књигама или црквеној штампи постајемо свесни да се ипак не ради о „празној ледини“. Сматрам да ће нас више ценити и колеге из иностранства уколико им покажемо да је богословља међу Србима било и пре нас. Управо темељно познавање сопствене црквене историје и сопственог богословског наслеђа треба да буде основа за избегавање синдрома ниже вредности у нашем академском богословљу или духа самопорицања који увелико опасно лебди над нашим народом. За избегавање таквог синдрома учињени су неки важни кораци у нашем академском богословљу у последње време. У том смислу бих посебно поменуо пројекат Српска теологија у XX веку, у оквиру којег су и настали Руски путеви. На чему тренутно радите и да ли ускоро можемо да очекујемо неки сличан наслов? – Тренутно се бавим проучавањем научног наслеђа српских богослова на пољу истраживања српске црквене историје. Почев од Јована Рајића и Стефана Стратимировића, преко Илариона и Димитрија Руварца, Нићифора Дучића, до Радослава Грујића, Ђока Слијепчевића и Саве Вуковића могуће је пратити плодни тровековни пут српских богословских црквеноисторијских истраживања. Ради се о најмање 50 значајних имена српског богословља и црквеноисторијске науке, чија су дела трасирала пут систематском познавању наше црквене прошлости. Потребно је установити линије прејемства и лоцирати школе мишљења у српској црквеноисторијској науци, испратити главне идеје и анализирати резултате српских црквеноисторијских истраживања, као и дати целовите библиографије српских богослова – историчара Српске Цркве. Благоје Пантелић

У биографији на корицама књиге читамо да сте православни теолог који са породицом живи у Атини и ради у високом теолошком образовању. Шта, међутим, ви лично можете да нам кажете о себи? Шта је то што вас заокупља као човека, хришћанина, богослова? Рекао бих да ме заокупљају две основне теме. Најпре, у којој мери живимо живога Бога? У којој мери га доживљавамо као живо постојање које нам се лично обраћа? Да ли га љубимо толико да нам је радост да чинимо Његову вољу? Наиме, неко може савршено да испуњава различита верска правила, да живи у оквиру Цркве, да тачно исказује њено богословље, али, колико год да је то контрадикторно, да не доживљава Бога као присутног, као Господа, и на крају, као Судије свих. Непрекидно вреба искушење да живога Бога заменимо неким идолом, и тако и најсветије ствари искваримо и да их доживљавамо као идоле. Друга тема која ме заокупља јесте присуство Цркве у јавном простору и њено сведочанство у сваком „данас“. О важности тог питања ће се сви православни сложити. Међутим, велики проблем представљају критеријуми њеног присуства и сведочења. Агресивност, жеља да наметнемо „добро“ у животу људи, то што нам смета постојање људи који се не слажу са нама, наша подршка тоталитарним идеологијама које проповедају мржњу међу људима, неке су од најкарактеристичнијих коренитих супротности Еванђељу. А наш став, напротив, треба да у данашњицу уноси светлост Еванђеља, не само светиљке из неких других епоха. Напоменимо и да се ваше бављење мисијом, дакле, сведочанством и присуством живе Цркве Божије, не заснива само на вашим докторским студијама и научном раду, него и на практичном искуству мисије у Африци. Реците нам нешто о том искуству, у којој мери је утицало на вас, и у којој мери је у вези са искуством живота у савременом свету „различитих криза“ – економске, друштвене, мигрантске? Да, свакако је све, на свој начин, играло неку улогу. А моје искуство из Африке је нешто посебно. Имао сам прилику да три пута на кратко боравим у Православним мисионарским црквама, у Кенији 1995, у Нигерији 2000. и у Танзанији 2004. године. Била ми је пружена драгоцена могућност да искусим стварне животне услове у тим земљама, који имају сличности међу собом, али су истовремено и различити, и да из прве руке прикупим материјал за своја академска истраживања, као и за радове које сам потом објавио (о традиционалном афричком полигамном браку, о појму болести и оздрављења, о настојању да се хришћанска теологија изрази на афрички начин). Африка је континент са изворном религиозношћу у сваком аспекту живота, јавном и приватном, а њени становници имају истакнут осећај друштвености и солидарности. Међутим, ови изузетни народи имају и мноштво проблема, попут племенских мржњи, аутократских режима, искушења такозваног „еванђеља благостања“ (по ком се богатство и друштвени успех сматрају за знак божанске наклоности, а потцењује се тајна крста) итд. Али, у сваком случају, глобално православље се заиста духовно обогаћује тиме што афрички допринос (уметност, љубав према животу, искуство бола) улази у Цркву, са својим посебним гласом. Неозбиљно је сматрати да је Африка континент без културе. Она је, напротив, постојбина различитих значајних цивилизација. Посебна перипетија афричких народа у новијем добу (са колонизацијом до 1960-их година и неоколонизацијом у наставку) заиста отварају наш ум и срце пред тешкоћама с којима се суочава Европа, као што су мигрантска и избегличка криза. Често заборављамо да су расељавања општељудско искуство и да су га кроз историју човечанства доживљавали многи, ако не и сви народи. Дакле исељавања људи са њихових огњишта треба да третирамо као општељудско искуство, али и наслеђе и допринос. Оно доводи различите цивилизације у комуникацију, пружа прилику за међусобно обогаћивање. А када смо уљуљкани у свом благостању, подсећа нас да је бол заједничка судбина свих људи, кроз који напросто ми не пролазимо у конкретном тренутку. Због тога је једини излаз у солидарности са прогнанима и у подстицању правде и просперитета у њиховим матичним земљама. Вашу теолошку мисао, коју градите око две претходно наведене теме, изражавате на различите начине – као професор, научник, писац многобројних књига и чланака, објављивањима и дискусијама на различитим блоговима и порталима, али и као главни и одговорни уредник познатог теолошког тромесечника „Синакси“. Шта можете да нам кажете, на основу богатог искуства, о теолошком говору у савремено доба? Које потребе постоје и који су предуслови да би га савремени човек чуо? Говор треба да има вредност. Чињеница да олако изговарамо велике речи, које имају минималну или никакву везу са стварним животом (а то не важи само за свакодневицу сваког понаособ, него и за црквени и академски живот), нанела је велику штету и довела до тога да су многи људи незаинтересовани, или да сматрају да је теолошки говор празна прича. С друге стране, постоји велика потреба да теологија изнова формулише веру Цркве, односно да је изрази језиком савременог човека. То није нешто ванредно, него је само по себи дужност Цркве, која проистиче из њене природе. Представља наставак оваплоћења Христовог у људским датостима, у животу сваког савременог, конкретног човека. То, наравно, не значи да треба да ласкамо свету! Значи да истина Еванђеља (која је човеку који је обоготворио свој егоизам или национализам или богатство, често непријатна) треба да се формулише на начин који је савременом човеку разумљив. Истовремено, не треба да се задржавамо на једноставној употреби сваког појединачног савременог језика, него да трагамо и за дубљим језиком људског постојања. Другим речима, треба да ослушкујемо човекову жеђ за смислом постојања. Та жеђ увек постоји, само се често не разазнаје лако, или се изражава на начине који нису блиски теолошком простору. Ваш теолошки говор је нашироко познат и прихваћен међу јелинофоном публиком. Ваша дела су превођена и на енглески, француски, немачки и руски језик. Сада је и збирка ваших чланака преведена и објављена на српском језику. Преко онога што пише у самој књизи, имате ли неку посебну поруку за публику српског говорног подручја? Веома сам се обрадовао предлогу да моји текстови буду преведени на српски језик. Пре свега, велика ми је радост што ми се пружа прилика да „разговарам“ са још више људи. Поред тога, гајим велику љубав према Србији, чија је богословска комуникација са грчким богословским стваралаштвом дугогодишња. Посебно ме је обрадовала чињеница да су ове конкретне текстове одабрали српски теолози, који су их очито издвојили зато што сматрају да имају нешто да кажу Србима који воле теологију и који прате различите теолошке токове савременог православља. А морам да признам да и мене ови текстови посебно изражавају. У њима сам покушао да изложим своје уверење да је теологија истовремено и молитва и промишљање и критика. Целокупно православно предање то сведочи. Теологија се рађа из догађаја Цркве, али истовремено просуђује црквену стварност. Паралелно сам покушао да покажем да је место теологије у јавном, а не у приватном простору, и не само унутар Цркве. Теологија има дужност да у јавном простору да сведочанство, да разговара (а не просто да осуђује), да објашњава… Она је дело служења које се врши речима, као што је и солидарност теологија изражена кроз дела. Заокружење радости коју ми је пружило објављивање књиге, биће дискусије за које се надам да ћу имати са српском читалачком публиком. Извор: Теологија.нет

У току седамдесет година дуге историје Светски савет цркава, као и екуменски покрет уопште, пролазио је кроз периоде кризе. Сматрате ли да је и данашње вријеме такође вријеме кризе? Неки говоре о „екуменској зими“, али Ви сте рекли да нема ничега лошег у зими, као и да су неки знаци прољећа на помолу. Не мислим да је исправно користити ријеч „криза“ за садашњу ситуацију. Одувијек је постојало нешто „критично“. Међутим, замах који тренутно имамо сматрам снажним из макар два разлога. Прво, уместо да говоримо о томе како смо неспособни за сједињење и да се фокусирамо искључиво на оно што нас дијели, постоји спремност да се каже да заправо имамо много тога заједничког као и спремност да учинимо оно што можемо базирајући се на томе. Могуће је фокусирати се на заједничку мисију, служење миру, људским правима, творевини, избјеглицама и онима који страдају. Ово спаја цркве у служењу (diakonia) и визији. Ово је такође веома очигледно присутно и у агенди Папе Франциска. Његова посјета нам јасно показује да је ово наша заједничка агенда. Постоји, с друге стране, још један импулс који се тиче захтјева и очекивања од ССЦ и екуменског покрета, а који долази како од спољних партнера тако и од цркава чланица ССЦ. Шта може екуменски покрет и ССЦ да учини поводом поларизације, подјела, бројних покушаја да се сломи међународни поредак и мултилатерализам? Како ССЦ може да понуди алтернативни глас? Како можемо да подржимо мировне процесе зближавањем цркава, али и вјерника? Ова очекивања долазе са свих страна и стварају подстицај не само да креирамо сопствену агенду, већ и да уважимо туђе агенде и увидимо за шта смо им потребни. Ове двије димензије стварају замах који, вјерујем, можемо назвати „екуменским прољећем“. Дозволите да се фокусирам на прву димензију коју сте истакли. Мислим да је она ваљано изражена у идеји „ходочашћа“ која је представљена на Генералној скупштини ССЦ у Бусану (Јужна Кореја, 2013). Ради се о идеји, рекао бих, да већ јесмо заједно тиме што смо на заједничком путу. Сматрате ли, међутим, да ова идеја може да има и негативне посљедице? Уколико се владамо „као да смо једно“, можемо ли изгубити из вида чињеницу да заправо и нисмо у пуном видљивом јединству? Могуће. С друге стране, мислим да много већи ризик постоји уколико се фокусирамо на оно што нисмо постигли. На тај начин нећемо стићи никуда. Поред тога, то није истина. Ми јесмо постигли много тога и нисмо тамо гдје смо били прије 70 година. Такође, постоји замах који се односи на разумијевање односâ које смо успоставили као дара по себи, иако су ови несавршени и непотпуни. Међутим, ови односи су основа за нешто што је стварно. Постоји нешто стварно у нашој мисији, служењу (diakonia), али и у свједочењу. Видимо заправо много тога. За мене, то представља инспирацију за наставак теолошке рефлексије. То не значи да треба да кажемо: у реду, теолошка прича није успјела, дајте да радимо нешто друго. Ово доноси нову димезију теолошком промишљању. Изазива нас да промишљамо шта то значи бити црква у овој ситуацији. Надовезао бих се на ово што сте рекли. Имао сам прилику да се уверим да многи православни теолози дијеле осјећање да је теолошки дијалог, на извјестан начин, стављен по страни на састанцима ССЦ, упркос чињеници да је он био у средишту екуменског покрета на почетку 20. вијека. Најеминентнији теолози 20. вијека су узимали учешћа у састанцима ССЦ. Да ли бисте се сложили да постоји мањак теологије и да су питања служења (diakonia) и социјалног ангажмана преузела примат? Да ли водећи теолози нашег времена узимају учешћа у раду ССЦ и екуменског покрета уопште? Јасно ми је да су у прошлости водећи теолози и неки теолошки дискурси били у средишту екуменског покрета више него што је то данас случај. За то, мислим, постоје многи разлози. Међутим, такође мислим да постоје многа попришта на којима се теолози могу састајати и расправљати. То се дешава између разних конфесија, у различитим окружењима, школама и институцијама. Не слажем се да у ССЦ и екуменском покрету не постоји теолошко промишљање. Ја бих рекао: све што радимо захтијева теолошку рефлексију. Било да радимо са избјеглицама, расправљамо о питањима која се тичу творевине или смо укључени у мировни процес – све то се увелико тиче разумијевања нашег теолошког мандата као цркава, али и као заједнице (fellowship) цркава. Рад на помирењу је теолошки у мјери у којој то нешто уопште може да буде. Уколико читамо Другу посланицу Коринћанима Апостола Павла, служба помирења је у срцу бића цркве. Она није само споредна ствар. Дакле, зависи од тога како дефинишемо теологију. За мене је важно да не сузимо одређење теологије, али исто тако и да не де-теологизујемо наш рад. То је макар моје схватање. Имамо и неке добре показатеље да је управо ово случај. Међутим, можемо да радимо више и можемо да радимо боље. То важи и када је ријеч о неким класичним питањима којима се бави Комисија за вјеру и поредак. Комисија ради, али је потребно да има снажнију везу са другим димензијама нашег рада. Требало би избјегнемо да она по себи постане споредна ствар. Од 2010. сте Генерални секретар ССЦ, дакле осам и по година. Недавно сте објавили да се нећете кандидовати за трећи мандат. Да, мој мандат истиче 2019. Моја одлука, о којој сам био дужан да обавијестим Централни одбор, јесте да не могу да будем на располагању за трећи мандат. Који је највећи изазов у животу и раду ССЦ с којим сте се као Генерални секретар суочили? Мислим да је било много изазова с којима смо покушали да се суочимо у овом периоду. С већином смо се, сматрам, суочили на начин да се нешто догодило и да се у неком правцу кретало. Један од изазова био је да се установи улога ССЦ и повјерења које цркве имају у ССЦ као важан инструмент. Мислим да више не постоје сумње у вези с тим. Прије неколико година то је био изазов: да ли је ССЦ заиста важан, да ли нам је заиста потребан? Не чујем да се такве дискусије и даље воде. Не говорим само о себи. Покушали смо да учинимо ССЦ релевантним за оно чиме се бави, као и у погледу начина на који сарађује са црквама. Друго, избјегли смо да будемо у ситуацији у којој бисмо већину времена трошили на „вјечне расправе“. Умјесто тога, више смо се фокусирали на то шта је наша мисија, шта можемо да учинимо за цркве и за свијет. И то нам је помогло да имамо бољу унутрашњу динамику. То што видим знаке ове динамике чини ме срећним. Имали смо финансијска питања којима смо морали да се позабавимо и нека од њих су била прилично озбиљна. Међутим, развили смо прилично одржив и обећавајући пројекат везан за нашу имовину који може да ријеши нека од ових питања и да осигура будући приход. Имамо мањи али и даље стабилан приход од цркава и наших партнера. На ове ствари морате непрестано да обраћате пажњу и будете сигурни да је оно што радите поуздано и релевантно. Мислим да тренутно имамо добар однос са нашим православним цркава премда су у недавној прошлости неке од њих преиспитивале свој однос према ССЦ и екуменском покрету. Опште говорећи, вјерујем да сам ја сам, као и ССЦ, уважавао поштовање православних цркава, свакако и не само њих. На који начин ће посјета папе Франциска сједишту ССЦ, која треба да се догоди за два дана, одразити на однос ССЦ и Римокатоличке цркве? Од каквог значаја је она за екуменски покрет уопште? Можемо ли се можда надати да се од блиске сарадње и заједничког рада помјерамо ка неком наредном кораку? Мислим да, макар, можемо да учврстимо однос који сада имамо и потврдимо да се ради о стварном радном односу, а не само о размјени љубазних фраза. Ради се о стварном радном односу. Друго, видимо да интересовање једних за друге расте. Наше цркве се све више интересују за оно што се догађа у Римокатоличкој цркви и обратно. Мислим да се однос може развити у више иницијатива, више израза ових ограничених али значајних знакова јединства. Бог зна шта ће будућност донијети. Међутим, уколико смо отворени, Бог може употријебити ову везу за свој циљ. То је отвореност коју нам концепт „ходочашћа“ омогућава да имамо. Хвала Вам најљепше на времену које сте издвојили за овај интервју. Желим Вам срећу у будућем раду! Женева, 19. јун 2018.

Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас, најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог Басариног књижевног опуса. Светислав Басара, једно од најважнијих имена савремене српске књижевности, мој је омиљени писац коме се, како то обично бива са омиљеним писцима, непрестано враћам, и што је још боље који не паузира са својим стваралаштвом, па заправо и не морам да се враћам, већ читајући га крећем се даље заједно са њим. А најбоље од свега је што ми се, ево, указала прилика да му поставим и понеко питање. У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг; цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко објаснити тај почетак? – Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца – не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек, наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности, трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела, а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто. Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих страна, нешто немисливо пре васкресења. Пала природа, међутим, тежи да се апсолутизује и овековечи и непрестано трућа о „људском достојанству“, што су речи које ме често наводе да се, попут Гебелса, машим за пиштољ. Човек нема никаквог достојанства, у суштини нема ничега, то јест, има само оно од чега је и створен – ништа – подупрето Божијом благодаћу. Као што би умро да може видети претпадног Адама, такође би моментално умро од шока када би имао прилику да сагледа размере своје унакажености. Али, ништа није изгубљено. Човек, овакав какав је, може повратити достојанство и чак се винути до светости, али искључиво одозго, као дар, нипошто као последицу сопствених прегнућа. Која су, опет, неизбежна. Хришћанско учење је препуно антиномија и апорија, али другачије се то нашим унакаженим умовима не може саопштити. Много важнија, међутим, од прегнућа, од постова, бденија, коленонпреклоњенија, чтенија псалама (нарочито наглас) и молитви – које су, уосталом, у наше време (част ретким изузецима) спале на ниске гране – јесте спремност на подношење телесних и душевних патњи без самосажаљења и роптања. „Патња је животиња на чијим леђима се најбрже стиже до спасења“, рекао је својевремено Јакоб Беме, а и многи други богослови. А патња је управо оно што наша смртно оболела природа жели по сваку цену да избегне и зато постаје плен све тежих и неизлечивијих болести и све већих патњи. Да то тако мора бити указала нам је и људска природа Спаситеља молећи, чела орошеног крвавим знојем, Оца Небеског да га, ако је могуће, мимоиђе чаша горчине, али да на крају ипак буде њихова заједничка, Божија воља. И у романима и у колумнама неретко се помињу хришћански оци и учитељи цркве, посебно мистици, међутим, једно име се помиње чешће од осталих. Зашто Св. Јован од Крста испред, рецимо, Св Григорија Паламе? – Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам, али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам (надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе – гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара уме да заболи. Истичеш осећање личне ништавности, пролазности и недостојности као предуслов за познање Бога, то је на посебно духовит и оштар начин приказано у поглављу романа Уклета земља под насловом „Свето опијање“, у коме, између осталог, кажеш да је хришћана мало јер хришћанство проповеда апсолутну слободу која је – „ужас“. Противници хришћанске философије живота, најчешће ће се позивати управо на укидање слободе. Шта они то нису добро разумели и зашто је слобода тако „ужасна“? – Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије. Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако (незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао, затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима. Да скратим причу. Бог се отркива или у мукама порока, или у понижењима или у тешким болестима, мада је у наше време забрињавајући број оних који пронађу начин да, како је то написао један Француз, „удобно заседну на крст“. Неће они због тога отићи у пакао, који иначе прижељкују „неверницима“, тако изричито каже Св. Григорије Ниски, да баш не забадам прст у око наше црквене јерархије помињањем Оригена. Само што ће, пре него што све поново постане једно у једном, они који удобно седе на крсту и они који на крст и уопште и не помишљају, после смрти претрпети много веће муке, него што би их претпели у телу као катализатору. Тврдоврат и неблагочестив, какав сам, ја сам Бога откривао врло полако, најпре због тешких грижих савести због порока и грехова којима сам се одавао (и још увек се одајем), а потом – када сам зашао у године и када су, по природи ствари, дошле и болести – лагано ми се почело откривати колико су заправо биле (и остале) благе и нежне Божије – не казне, него корекције – и колико је заправо била нежна рука Провиђења која ме, примењујући минимум силе, чупала из дубина ништавила и усмеравала (и наставља да усмерава) ка светлости будућег пресазданог света. Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају цркава, nota bene. У роману Успон и пад Паркинсонове болести, болест и здравље мењају своје свакодневно значење. Оболети од Паркинсонове болести, рекла бих, значи оздравити од нечег другог. Од чега? – Оболети од било које тешке болести, не само Паркинсонове, заправо је излечење од палости наше природе, умирање Павловог „старог човека“, полагана смрт смрти, инфузија Христовог живота у наше лажне, непостојане и трулежне животе, што, по природи ствари, мора болети, али што – да се опет позовем на древне оце – не боли ни хиљадити део од онога колико смо заслужили да нас боли. Већ поменути осећај недостојности, који се често помиње у твојим делима, ако сам добро разумела, битан је не само за лични преображај поједница, већ сматраш да је кроз ту врсту одрицања од ега или гордости могућ и преображај маса. Да ли је могуће да читав један народ доживи такву врсту метаноје? – Апсолутно не! Бог ради само са појединим личностима, нипошто са народима, иако им је, у благости, одредио анђеле који их, колико је то у анђеоској моћи, спречавају у непочинствима. Народи, заправо, нису требали ни да постоје и настали су као аномалија, из пометње језика којом је Господ Бог предупредио већа зла. Сада ћу се начас удаљити од ортодоксије и препричати причу из јеврејског Зохара која каже, да су у време зидања Вавилонске куле речи заједничког људског прајезика – које су се данас, непрестаним продубљавањем пометње претвориле у блебет, ветар и дим – биле толико снажне и делотворне да су могле послужити као грађевински материјал. Ондашњи људски род је, дакле, градио кулу до неба од речи, не од опеке, а градио ју је да би „стекао име“, што ће – овековечити палост и смртност и да је управо зато Господ „савио небеса“ и покарабасио ствар. Следствено, народи никада не могу доживети колективну метаноју, нити ће је икада моћи доживети, али су зато, откако је побожност, од половине XVII века наовамо, почела да слаби, лако западали у колективне параноје. Али, то је већ тема за политички, не теолошки магазин. О. Харитон (Павлица), еп. Никодим (Косовић), Никола Дробњаковић и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2017. У колумнама које пишеш за Данас неретко критикујеш појединце из СПЦ. Да ли сматраш да хришћани треба да имају слободу да јавно указују на промашаје црквене администрације и да ли та слобода треба нечим да буде условљена? – Наравно. У степену у коме се приближава држави, а наша је од деведесете наовамо врло склона томе. Црква се удаљава од верног народа и попут државе и државника очекује да верујући народ беспоговорно прихвата и говори „амин“ на сваку политичку (и сваку другу) брљотину појединих архијереја. Због чега се, опет, не треба ићи у другу крајност и западати у лицемерну моралну панику или се згражавати јер су и архијереји и монаси – људи, са људским слабостима и склоностима греху. Али брљотине не треба прећуткивати. Наравно, та слобода критике не подразумева задирање у учење вере. Постоји једна, међу „басаријанцима“ врло омиљена, слика у роману Почетак буне против дахија, када су Срби у недостатку папира за дуван попушили хатишериф о аутономији Србије. Да ли постоји нешто што је аутентично „наше“, постојано, што на општенародном нивоу нисмо успели „попушити“ и што би могло да нам послужи као светлосни облак у историјској пустињи којој се не назире крај? – Мало је, нажалост, ствари које ми, Срби, нисмо „попушили“. Пушење хатишерифа – да је било стварно, а не фиктивно – био би најмањи проблем, то је обичан комад хартије (или пергамента), пуки докуменат до којих ја и иначе не држим. Много је гора ствар што смо се брзоплетим прихватањем Вукове „реформе“ језика и писма, и његовог вулгарног популизма, репаганизовали, (увек сумњиву) љубав према нацији поставили изнад љубави према Богу и, коначно, на све ствари почели да гледамо кроз оптику „националих интереса“, а не кроз оптику јeванђеља, очима Исуса Христа. То је отишло тако далеко да је ондашњи патријарх, који је – гле коинциденције – као и атентатор, носио име архангела, написао панегирик и атентатору и атентату који је у светлу јеванђеља, посматрајући ту ствар кроз Христове очи (што му је била дужност) морао сагледати као убиство с предумишљајем. Постоје два највећа непријатеља Бога и вере, а то су „моје“ и „наше“, а прибојавам се да су нама, Србима, ти непријатељи – уз ипак не тако ретке изузетке – начисто овладали. Али, ништа није изгубљено. Онога тренутка када је Исус изговорио – „ево, све ново творим“ – започело је пресаздавање људи и остатка творевине, па и нас Срба, али као појединих личности, не као колектива. Лепо пише ап. Павле да у Царству Небеском неће бити ни Грка, ни Јудеја, а ми би да још на овом свету постанемо „небески народ“ који се дичи својом „посебношћу“, православношћу и побожношћу, истовремено свакодневно по неколико милијарди пута највулгарније псујући истог тог Бога. Али, да за крај парафразирам Исаака Сирина: „човече (па и ти, Србине) какав ли је то грех који твоја изопаченост може починити, а који бездан Божије милости није у стању опростити?!“ Други Христов долазак нама се одужио, не, међутим, зато зато што траје предуго, него зато што смо нестрпљиви, и није се одужио зато што Бог – како то представљају неке неправославне теологије – хоће да скупо наплати сваку кап крви Исуса Христа, него зато да би логосе створеног света, хаотизоване и помешане Адамовим преступом, довео у поредак тако да нико и ништа не буде повређено.

Како сте се упознали са Православљем? Нисам се упознао са Православљем у смислу да сам ишао ка њему. Оно је дошло мени; поклоњено ми је. Mајками је била пореклом из Швајцарске. Године 1945, желећи да упозна француску културу, напустила је Швајцарску и дошла у Француску. Ту, осим што је упознала француску, сусрела се и са руском културом, а преко ње, и са Православљем. Тај се сусрет одиграо у три етапе. Најпре је упознала једног Француза, Жофруа де Сузнел, супруга Аник де Сузнел, једне од великих имена савремене православне мисли, тумача Библије. Жофруа је примио Православље током Другог светског рата,у логору, при сусрету са једним православним свештеником, Евграфом Ковалевским. Жофруа је био први који је мојој мајци открио Православље. Потом је и моја мајка упознала оца Евграфа. Почела је да прати његова предавања у булевару Бланки, у Паризу, где је основао парохију. Та предавању су на њу оставила снажан утисак указујући јој на визионарски дух Православља. На послетку, трећи сусрет: онај са оцем Софронијем. Ученик старца Силуана, отац Софроније је живео уз њега у манастиру Светог Пантелејмона на Сетој Гори. Неколико година после упокојења старца Силуана, опхрван здравственим проблемима проузрокованим дугогодишњим подвигом, отац Софроније је напустио Свету Гору како би био оперисан у Француској. Живећи у једној кули у Сент Женевјев де Буа, размишљао је како да оснује манастир у Енглеској. Што је накнадно и учинио, основавши TheOldRectory у близини Малдена, у Есексу. С обзиром на његову изузетну духовност, личност оца Софронија је била одлучујућа у мајчином примању Православља. Православље је примила 1958. године, а и ја са њом, јер сам са шест година био помазан. Данас није реткост чути како неке особе не желе да крсте своју децу како би им оставили слободу да сами изаберу у шта ће сутра веровати. Уводећи ме у Православље, мајка ми није ограничила слободу. Она ју је умножила. Тај „упад на силу“, ако смем тако да кажем, у Цркву, учинио је да од малена будем свестан да је духовност саставни део живота.Бити слободан, за мене није значило бити слободан да изаберем Православље као религију, већ да кроз њега откријем дубину и лепоту живота. Много касније сам открио да то што смо Православни не значи да и сами не морамо да се преобратимо у Православље. Тога сам данас више него свестан. Када смо заиста Православни? Онда када живимо целим својим бићем, од главе до пете. Када то постане случај, онда постајемо, сходно нашој скромној лествици, попут Пантократора који све привија у загрљај. Већ неко време, сваким даном, све више и више, осећам неопходност живљења целим својим бићем. У том смислу, верујем да полако почињем да се преобраћам у Православље. Који вас је разлог навео на преобраћење? Када сам био мали, лепота и интензитет литургијског живота. Веома брзо, почео сам да се молим. Такође, веома брзо, почео сам да прислужујем у олтару. Када смо дете, када се молимо, и када прислужујемо, ступамо у додир са тајном личности. Небитно што смо дете, осећамо ту тајну. И желимо да јој кренемо у сусрет. Иако дете, осећамо се одраслим самом чињеницом што учествујемо у литургијском животу. Данас, оно што ме наводи на преобраћење почива у одушевљености. Живот је бескрајно дубљи но што то замишљамо. Преумљујем се сваки пут када се осетим сићушним пред бескрајним, неуким пред чудом постојања. Када, живећи, осетимо да постоји још бескрајнији живот који, што га више има, чини наше живљење још бесконачнијим, отвореним за Бога; Бога који јесте сам тај живот, који наш живот чини још живљим. Западна интелигенција која је постала безбожна у Богу види препреку животу. Као што каже Сартр: „Уколико Бог постоји, онда не могу бити слободан“. Ја сам опречног мишљења. Чим Бог постоји и ја почињем да постојим. Чињеница да он постоји, чини да ја постојим. За западног интелектуалца, постојање у својој огољености, у својој грубости, доказ је да Бог не постоји. Оно је знак да је човек напуштен, „занемарен“ како би то рекао Хајдегер, којем дугујем ову мисао. Што се мене тиче, постојање у својој огољености као и усвојој грубости знак је да смо ништа, не због тога што не постоји ништа, него због тога што смо толико мали у односу на величанствену лепоту божанског живота. По томе ми је блиско апофатичко богословље које је у основи православног поимања постојања. Близак ми је, такође, и Мастер Екхарт и његово поимање мистичног ништавила. Слава Крста је средиште Тајне Христове. Када се осетимо ситним пред бесконачним, онда смо у слави Крста. Крст чини да се осетимо ситним. Слава, она чини да бесконачно живи кроз сићушно. Велики светитељи православног предања објашњавају да живети значи непрестаносепреумљивати. То је сасвим тачно. Живети значи да све оно што чинимонепрестано преображавамо у бескрајно. То значи имати широк, великодушан, љубвен поглед на постојање. Не бити баналан. Бити у том смислу „царем“, чинећи од постојања царство. Постати господарем, као што је Христос Господ. Уздићи ниво постојања и свести постојања, оплеменити га. Преобраћење подразумева све речено. Како је Православље изменило Вашу свест и Ваш живот? Православље је изменило мој живот и још увек га свакодневно мења подстичући ме да га живим срцем. Срце је у нама орган равнотеже који регулише слање крви у тело и на тај начин његово обнављање,примањем крви обогаћене кисеоникоми одашиљањем оне из које је кисеоник испражњен. Оно омогућава животу да се обнови и да сваког тренутка дише. Оно је, осим тога и емоционални, морални и духовни орган. Живети срцем значи ући у себе и живети живот који је у нама осећајући га. Када је то случај, оспољашњени и груби човек, човек који не жели живот, већ моћ над животом, бива разбијен у парам-парчад, а на његово место ступа аутентични човек. Човек на тај начин бива обновљен. Онај који није дисао, почиње да дише. Рађа се за живот. Православље које ме призива да живим срцем одговара том рођењу које мења мој живот сваки пут када га живим срцем. На изненађујући начин, ствари се са овим не завршавају. Када живимо срцем понирући у себе, не бивамо само ми препорођени. Свет и други људи бивају препорођени. У свакој ствари, у сваком бићу, почива жишка божанске лепоте. Живећи срцем, уочавамо је. Још боље, чинимо да живи. Чинимо је живом. То је оно што називамо добротом. УИдиотуДостојевског, принц Мишкин је слика те доброте. Када посматра људе, оно што види у њима није зло. Он прво опази добро. И уколико људи чине зло, оно што види јесте патња живота која је жртва зла. Не људску злоћу. Принц Мишкин је живи израз онога што је дубока православна свест. Када Православље мења моју свест, оно производи исти утисак. Оно не само да чини да живи аутентични човек кадар да живи у мени, већ у свакој ствари, у сваком бићу; оно ме подстиче да опазим искру божанског живота која се у свему налази. На крају, православни живот води и даље од тога. Када говори о Богу, Паскал се позива на слику из Књиге XXIVфилософа: кружница којој је центар свуда, а обим нигде. Бог је торжествен. Када се пројави, пројави се попут божанске кише, божанског облака; божанског пожара. Не пројављује се на једном месту, у једном тренутку. Он се непрестано пројављује, свуда, бивајући оно што физичари називају плуриверзумом, у супротности са универзумом. Бог је божанска киша. У будизму, тај начин сагледавања постојањакоји је својствен „живима, а спасенима“, више не бива затворен у временско-просторну димензију ограничену двојношћу. Више не постоји ни сад ни овде, јер више не постоји овде које је у супротности са оним тамо, нити ово сада супротстављено ономе јуче или ономе сутра. Бог је свепросторан и свевременски. Овде је реч о апсолутној слободи која је слободно дисање. Ништа није узвишеније нити пространије од ове свести када се пројави, јер ништа није слободније нити испуњеније креативним духом. Када се, благодарећи Православљу, литургијском животу, молитви отворим за Христа Пантократора који све пригрљава својом бескрајном љубављу, у једном хиљадитом делу секунде, догоди ми се да се дотакнем ове апсолутне и величанствене тајне. Тада, могу рећи, по четврти пут, да доживљавам искуство свести, свести која више није физичко дисање, дисање аутентичног човека, дисање живог живота, већ дисање неког сасвим другогреда, примарног, онтолошког. Која је духовна лепота Православља? Лепота Православља се састоји у томе да испоштујемо све лепоте које сретнемо живећи, узводећи их још више. Прва је лепота телесна. Лепота света. Лепота жена, за мене који сам мушкарац. Духовна лепота Православља састоји се у томе да испоштујем овај телесни порив тако што гаприљубим уз племенитост и дубину. Космичка лепота је отвореност за Бога. Задовољство осећања живота у властитом телу, у живом телу света отвореност је за божански живот. Бог који је изнад свега реченог изражава се кроз лепоту која, у творевини, иде изван материје, придодајући јој лепоту. Лепота жена је друга велика тајна. Та лепота обавезује мушкарца да буде деликатан, пажљив, племенит. У супротном, уколико он остане на нивоу примарног ероса, она ишчезава. Бежи. Испарава. Нестаје. Разбија се. У том смислу, ерос је Христова педагогија, Учитеља промена и преобликовања. Космичка лепота је статична лепота. Лепота ероса је динамична. Уколико Православље велича космичку лепоту као метафизичку отвореност човековог ума за Бога, благодарећи поетском приступу свету, она још више узвеличава лепоту ероса који се преображава у лепоту сусрета мушкарца и жене у којем жеља постаје узвишеном, благодарећи управо том сусрету. Постоји и лепота ума. Свет је, било физички било биолошки, организован. Постоји велика лепота у уочавању те организације. Та лепота почива у пролазу из затовреног ка отвореном свету. То наликује зори. Када се појаве први светлосни обриси зоре у ноћи. Свет који се раздањује је попут духовног живота који је попут светлостикојаодгони таму. Заплењени смо. Ноћ је побеђена. Она није последња реч ноћи. То наликује васкрсењу где смрт нема последњу реч живота. Свет, живот, човек, повезани су овим неисказивим светлом. Само што они то још увек не знају или више не знају. Када се свет, живот и човек припоје тој лепоти, када се са њом усагласе, откривајући узвишеност те хармоније, открију чудесну лепоту. Лепоту сасвим другог реда. Та лепота је још већа када је у спрези са моралном лепотом. На тај начин, потреба за озбиљношћу која је у основи морала узводи ка једном узвишенијем човечанству. Када је то случај, човечанство више није хармонично. Оно је над-хармонично. Карактеристика таквог једног живота: све чега се дотакне постаје лепо. Све се преиспуњује духовном равнотежом. На крају, постоји лепота свих лепота. Она која пружа одговор на све, обасјавајући разлоге нашег бивања на земљи. Реч је о слави. Лепо је рећи некоме да постоји. То помаже да се разуме љубав Божија према свету и људима. У Божијим очима, лепо је што свет и људи постоје. Када се та лепота пројави не само као она лепота која је лепа, већ и лепша од лепоте, тада више не стојимо у лепоти него у слави. Православље које означава право славље јесте живот обасјан славом Божијом која прославља ову славу. Отуд и израз Православље, право-славље, права-слава, пуноћа славе, живот по слави. Које је његово благо? Благо Православља почива у тојвизији, не баналној, не само Православља, већ постојањауопште. Ова нетривијална визија изражена је апофатичким богословљем, а са њим, и антиномијским. Када Дионисије Аеропагит објашњава да Бога познајемо не познавајући га, он тиме не исказује негацију познања, већ један интензиван однос познања. „Бог је толико жив да је мало рећи да је жив“, каже он. Право познање је интензивно познање, а интензивно познање је интензиван живот. И супротно, интензиван живот је интензивно познање, а интензивно познање је познање. У томе почива благо Православља. У том начину познања живота ништа не бива банално. Ништа није пуки конформизам. Ништа није тромо. Све је изузетно оригинално. Све самим тим поседује будућност. Божанска љубав је она која свему пружа будућност. Антиномије апофатичког познања омогућавају да се продре до љубави Божије. Николај Берђајев је написао целу једну студијукако би показао да је истински морал креативан и да се истински морална креативност налази у Христу. Како би исказаоту лепу идеју послужио се парадоксом, а са њим и антиномијом, објашњавајући како је прави морал ствар слободе, субјективности, дакле не-морала и без-закоња у свакодневном и баналном смислу речи. Такво виђење ствари добро изражава благо Православља. Једно апсолутно слободно виђење Бога, човека и морала, јер виђење Бога, човека и морала које полази изнутра, од личности, од њене лепоте, од њене племенитости. Многе православне личности бивају познате и препознате. Како открити Православље Западу? Када се Православље препозна, то увек бива на јединствен, оригиналан начин, преко јединствених и оригиналних личности које око себе шире позитиван дух. „Довољно је да један човек устане и на стотине њих ће за њим устати“, каже свети Серафим Саровски. Тамо где постоје свети, тамо постоји Православље. Када се мушкарци и жене освећују, Православље се разраста. Православље се не мери бројношћу православних, већ њиховом врлином. У сваком случају једна објективна ствар помаже: постојаност литургијског живота и његова лепота. Чињеница да се мушкарци и жене даноноћно моле је оно што је најважније. Када таква једна молитва постоји, постоји основа на коју се можете ослонити. То чини да се свет окреће: духовна и морална утемељеност, лепота. Неретко се на Цркву гледа кроз политичку призму. Црква не напредује усвајањем публицистичког става, већ усвајањем унутрашњег настројења које суштински оживотворава срца. На крају, не треба превиђати мисао, а за њом, и учење Цркве, њено узвишено учење. Свет има потребу да буде нахрањен. Има потребу да се обрадује. Често бива нахрањен и обрадован споља. Потребно је да буде нахрањен и изнутра. Хришћанство се често поистовећује са љубављу према ближњем. Ближњи није свако. У параболи о добром Самарјанину, то је Самарићанин. Њега треба волети. Он чини да се воли оно што спашава. Не волимо увек оно што спашава. Православље нас учи да заволимо оно што спашава. По томе се оно препознаје. Какво је православно виђење човековог спасења? Спасење значи повратак, обновљење, које следи преумљењу. Под спасењем често подразумевамо искупљење за грехе кроз страдање. Овакво једнојуридичко виђење превиђа онтолошку тајнуспасења. Друштво кажњава деликвенте тако што их на неко време затвара и лишава слободе. То међутим не води нужно преумљењу. Човек јецарског рода. Само што је он цар који је остао безцарства. Спасење подразумева проналажење овог краљевског смисла постојања. „Тражите пре свега Царство Божије, а све остало ће вам се додати“, каже Христос. У Слободи морала Христос Јанарас наводи речи Светог Макарија: „Сети се да си царског порекла“. Мастер Екхарт говори о срцу човечијем називајући га „племенитим човеком“. Пронаћи ову царску димензију живота, пронаћи племенитог човека којег имамо у себи, ићи ка царству небеском, то значи спасење. Бог жели да човек не буде само човек. Он жели да човек буде цар. Човек је цар онда када је попут Христа који је по превасходству Цар, Цар царева, по смерности, по љубави, по Речи која живи у њему. Људи сањају о спољашњем царству на овоме свету. Они на тај начин секуларизују царство, чинећи да оно више није духовно. Бог за човека жели духовно царство, вечни живот бивајући вечним животом духовности, а не баналности. Када неко жели да открије Православље шта му кажете? Не кажем ништа. Слушам. Преобраћење је лична ствар, различита од особе до особе. Постоје преобраћењакоја су лажна. Постоје преобраћења која су аутентична. Можемо се наћи у прилици да некоме посаветујемо да не постане православним. Можемо битиу прилици да кажемо и супротно. Монахом се не постаје тако што се одбаци свет. Православним се не постаје тако што се одбаце остале религије или философије. Монаси смо по љубави и благодати. Православни смо по љубави и благодати. Извор: „Entretien avec Bertrand Vergely: ma rencontre avec l’orthodoxie“, www.orthodoxie.com, 21 avril 2018. Превод: Јулија Видовић Изворник:

Теологија на раскршћу (Разговор са Павелом Гавриљуком) Славиша Костић Павел Гавриљук Павел Гавриљук је један од водећих православних богослова данашњице. Професор је на катедри за теологију и философију на теолошком департменту Универзитета Св. Томе у Минесоти. Био је гостујући предавач на Теолошком факултету Универзитета Харвард и Понтификалном универзитету Св. Томе Аквинског. Оснивач је и председник удружења IOTA. Истакнути је међународни стручњак за грчко отачко наслеђе, модерно православно богословље и руску религијску философију. Такође се бави и философијом религије, литургиком и екуменским проблемима. Гавриљук је аутор књига The Suffering of the Impassible God: The Dialectics of Patristic Thought (Oxford: Oxford University Press, 2004) и Georges Florovsky and the Russian Religious Renaissance (Oxford: Oxford University Press, 2013), а приредио је и неколико зборника као и десетине студија и чланака. Са проф. Гавриљуком разговарали смо о његовим теолошким истраживањима, стању православне теологије данас и активностима IOTA. Можете ли нам рећи нешто више о вашим истраживањима наслеђа о. Георгија Флоровског? Флоровским сам почео да се бавим 2009. године, када су ме колеге из Грчке, Русије и Сједињених Држава замолиле да сачиним текстове о разним аспектима његових радова. Убрзо сам увидео да наслеђе Флоровског потребује озбиљно преиспитивање. Било ми је важно да испричам причу о теологу двадесетог века, нарочито део који се односи на њега као на руског емигранта, користећи Флоровског као прозор у тај свет. На њега се уобичајено гледа као на творца синтагме „повратак оцима“ у православној теологији. Моја монографија, Георгије Флоровски и руска религиозна ренесанса (Оксфорд, 2014), Флоровског ставља у контекст далеко свеобухватнијег теолошког развоја и показује да „неопатристичка синтеза“ није била само истраживачки подухват којим би се оци Цркве учинили видљивијим, већ и полемички став против „западног ропства“ савремене православне теологије. Од Флоровског (1893–1979) и његове генерације теолога, укључујући Владимира Лоског (1903–1958) и Јустина Поповића (1894–1979), савремено православно богословље је наследило становиште да многи западни утицаји на православну теологију воде ка озбиљним извитоперењима наше вере. У својој монографији се критички односим према овој тврдњи и указујем на могућности другачијег сагледавања дихотомије између Истока и Запада. Такође узимам у обзир важност емигрантског искуства за разумевање мисли Флоровског и бавим се анализом наслеђа руске софиологије (Владимира Соловјова, Павла Флоренског, Сергеја Булгакова) која је дала материјал за полемички тон неопатристичке синтезе Флоровског. Књига се појавила у преводу на руски и румунски језик. Надам се да ће се објавити и у преводу на грчки и српски језик. Планирате ли да наставите да истражујете заоставштину о. Георгија Флоровског? Објавио сам неке значајне, до тада необјављене материјале из архиве Флоровског са Принстона и Академије Светог Владимира у Крествуду. Ове године публиковаћу преписку између Георгија Флоровског и Александра Шмемана (1948–1955). Ова преписка је од великог значаја за разумевање природе власти/вођства (leadership), раних Шмеманових година у послератном Паризу и њиховог необичног пријатељства. Реч је о дијалогу између две генерације, прича о две школе (Богословски интитут Св. Сергеја у Паризу и Академија Светог Владимира, која се тада налазила Њујорку), два града, две дијаспоре на два континента. То је прича која се завршава њиховим конфликтом 1955. године, када је Флоровски морао да напусти Свети Владимир, а Шмеман на крају постаје декан те академије. Преписка је својеврсна увертира у Шмеманов Дневник (1973–1983); она увелико употпуњује и исправља успомене из Дневника. Да ли делите мишљење појединих теолога да је православно богословље у озбиљној кризи? Размишљање у терминима кризе (Crisis-thinking) које је уобичајено за многе периоде у историји Цркве, има две стране. Прва подразумева дефетистички став који тежи ка томе да постане самооснажујући наратив и самоиспуњујуће пророчанство. Не делим овај став. Друга се разликује од прве и има везе са оним што се на грчком подводи под појам κρίσις, што значи „суд“ или „одлука“. Флоровски је свакао био у праву у следећем: исписивање историје је немогуће без неке врсте суда, која одређује одабир извора и утиче на излагање грађе. Сматрам да, као историчар, нисам довољно дистанциран од савременог богословља да бих могао да дам суд о томе да ли је оно у кризи. Савремено богословље је далеко од изумирања. Заправо, само у Западној Америци се сваке године објави више теолошких књига него претходне године. Мишљења сам да ће тржиште књига ускоро постати презасићено. Друго значење појма κρίσις се односи на одлуку или на такав суд о савременој ситуацији који подстиче на доношење одлука и делање. Савремено православно образовање не посматрам као статично; управо супротно, значајне студије не изостају ни код младих научника. Те студије би могле да дају значајан допринос Цркви и народу Божијем. Мој задатак је да усмеравам, подржавам и негујем најбоља прегнућа на овом пољу. У ком правцу ће се, према вашем мишљењу, развијати православна теологија? „Нисам ни сам пророк нити пророков син.“ Већ пола века, основни правац развоја православне теологије био је усмерен ка неопатристичкој теологији. Тренутно смо на раскршћу. Потребни су нам стални разговори који сежу преко националних граница како бисмо боље разумели главне теолошке правце. Седам васељенских сабора се хватало у коштац са тајном Бога у Христу. У светлу те тајне, у светлу откривења тројичног Бога, у догледној будућности ухватићемо се у коштац са тајном људске личности у свим аспектима: философском, психолошком, социјалном, политичком, економском, моралном и религиозном. Надам се да ћу, пишући књигу о души и васксењу код црквених отаца, дати свој допринос. Реците нам, на крају, нешто о IOTA, њеним о циљевима, даљим плановима итсл? У фебруару 2017. године основао сам Међународну православну теолошку асоцијацију (International Orthodox Theological Association, скраћено: IOTA). IOTA је нова асоцијација која промовише међународну размену знања о православној вери и иде ка томе да постане носилац свеправославног јединства. IOTA је непрофитна лаичка организација која окупља православне професионалце, истакнуте лаике, клирике и научнике. Руководство IOTA, које чини педесетак уважених научника из двадесет земаља, окупили су се на на међународном симпосиону у Јерусалиму 2018. Кратки видео материјали са симпозијума су доступни на јутјуб каналу IOTA. IOTA ће организовати међународне конференције и у Европи, креирати образовне програме и заједничке истраживачке пројекте. Конститутивна конференција ће бити одржана у Јашију, у Румунији, од 9. до 12. јануара 2019. године. Великодостојници Румунске Православне Цркве и других Цркава благонаклоно гледају на овај подухват. Митрополит диоклијски Калист (Вер) ће бити наш главни говорник на Конститутивној конференцији. Очекујемо да ће у својству излагача бити присутно преко 200 научника из готово 30 земаља. Планирамо да на сваке четири године одржавамо значајне конференције, неку врсту „православне олимпијаде“. Конференција у Јашију би у погледу научне продуктивности и свеобухватности излагања могла да постане највеће окупљање православних интелектуалаца и истакнутих лаика у модерној историји. Надамо се да ће IOTA благовремено доћи и у Србију. http://teologija.net/teologija-na-raskrscu/