Претражи Живе Речи Утехе

У једном од бројних разговора за медије, Паоло Сорентино каже да не воли модерну умјетност јер емоције ставља у други план. Претендује да окупира конзументов мозак, а умјетност о којој мораш да размишљаш за њега није умјетност. Зато питање да ли вјерује у Бога, које се редитељу планетарно популарне серије Млади папа, често поставља, постаје поптпуно ирелевантно. Каже да не вјерује, али да не може да објасни зашто га та питања окупирају и да истинску културу види искључиво у религији. Иако, „не вјерује“. Управо то што не може да објасни, а прогони га, умјетник има срећу, неко би вјероватно рекао и проклетсво, да може да прикаже. Он отјелотворује окупираност (у коју вјерује или не), и разголићује темеље своје створене природе из којих извире Истина, ни не питајући га. Он, у стваралачкој екстази, како би то назвао Берђајев, постаје проводник божанског што ни мало не умањује његову улогу, нити му одузима значај. Тај проводник указује на његову генијалност која је, опет Берђајев, други религизони пут, по вриједности једнак и једнако достојан путу светости. И то само из једног разлога, јер искушава патњу и трагедију. Фасциниран Ватиканом и личношћу папе у бијелом, кога је, како каже, као мали, замишљао како скија кроз мрачне ходнике Ватикана, Сорентино гради једну савршено изнијансирану фиктивну причу о тајанственом младом и скандалозно интригантном поглавару Римокатоличке цркве. Нема релизма у серији. Реализам у филмској индустрији, према Сорентину, води искључиво ка ријалити стварности, а има ли шта удаљеније од Истине?! Његов главни јунак кипи од умјетничког набоја, од саме уводне шпице у којој папа, и сам умјетничко дјело, пролази поред изабраних дјела великих мајстора ноншалатно намигујући док прати комету која, упечатљивом симболичношћу, обара неког од његових претходника. Он оставља без даха, најчешће у бијелом, у сценама барокног освјетљења, окружен црнилом и скарлетом своје курије. Чак и ако вас питања коју умјетник кроз серију, вјерно сљедујући своју окупираност, поставља, ни најмање не интересују, тешко је не остати прикован уз фотељу, задивљен сценом и фотографијом. Бог се, кроз вијекове, прослављао љепотом која замрзнута иза зидина Ватикана и нема никакву другу функцију до прослављања. Пребацујући је из храмова, музеја и ватиканских фундуса, на филмску траку Паоло Сорентино управо то и чини. Ако љепота има силу и моћ која ће спасити свијет, сасвим је сигурно да она може да дјелује и у супротном правцу. Да има оштрицу. У серији Млади папа, она сјече опитом који је увијек моћнији од филозофије и у стању је или да нас натјера да издамо све идеологије за које смо мислили да смо у стању да умремо или да нас у тој спремности на смрт додатно утврди. Врло спонтано преносећи трагедију коју искушава, редитељ нас води до историјских посрнућа цркве, али на начин да нисмо сигурни да он као умјетник уопште слути која ће врата све отворити. Наравно, неке слике и алузије су очигледне. Контроверзе око харитативне дјелатности Римокатиличке цркве у земљама трећег свијета, или проблеми у Латинској Америци. Али, иако их ставља под лупу, редитељ им даје рјешење у врлини кроз чврст и непоколебљив став истовремено крхког, тврдоглавог, сујетног и једном рјечју необјашњивог папе. И само име које му додјељује, такође указује на тајанственост и конторверзу. Он је својеглав, и промишљено и провокативно именом бира да буде насљедник папе за кога се не може засигурно устврдити да ли је био светац или злочинац. И то је оно на чему инсистира. На тајни. На ономе што се не види и не може се поуздано утврдити. Папа користи свој положај, хвата све конце које може да ухвати, али никада поуздано нисте сигурни, посматрајући га, да ли су ствари у које је тако сигуран посљедица дјеловања његових доушника или његових надприродних дарова. Он све зна, сигуран је у своје потезе и не прави компромисе са недостојним, тј. са свијетом. Пред бескомпромисношћу, могли бисмо рећи, падају маске, али дешава се и више од тога, освјетљава се мрак меланхоличних „стубова“ цркве. Оно што крију бљештаве одежде, испливава из рембрантовског сумрака генијалне фотографије у режији Паола Сорентина. Паоло Сорентино Недокучивост папе као израз побуне против свјесно потиснутог мистицизма без кога црква губи своје истинско биће и претвара се у административни апарат задовољења масовних „религиозних“ потреба, неопходна је да не би, како се то у једној врло упечатљивој сцени смрти једног од кардинала наглашава, и сама црква умрла од старости. Јер старост није, како се олако схвата, чврсти конзервативизам и слијепо сљедовање наученим формама. Већ управо супротно – старост је попуштање пред баналношћу, раслабљене кочнице на стрмоглавом путу ка ничему. Старост се препушта, а младост процјењује, своју снагу усмјерава на разликовање духова и удахњујући чврстину у оронуло тијело сљедује Предању. Ватикан симболички претставља границе цркве, њеног апарата, а истовремено и врт спасења и затвор оних који су своје животе посветили Богу. Врло често се у серији међу личностима поставља питање призива, мотивације и одлуке да се живот одреди црквеношћу. Само то питање јесте једна од мисли водиља читаве серије. Зашто неко одлучи да се изолује од свијета, да ли су мирис тамјана, свила, тишина и примрак заиста привлачнији од, како кардинал Дисолијер у једном моменту каже, смрада живота који му је дражи од свега тога. И одговор који долази са већине страна јесте или страх или немогућност избора (поново из страха) који би се можда могли и схватити као предодређеност. Само један јунак, оштећени, дубоко рањени, и такође уплашени, каринал Гутијерез, јасно говори о божанском призиву на чему му и сам папа завиди. Јер ако постоји сјећање на призив требало би да значи да је црва сумње, тог најјезивијег демона у животу сваког вјерујућег човјека, лако умртвити. Горд, нарцисоидан, меланхоличан, папа је истовремено магнетски привлачан. Он је ироничан (иронија је чест душевни аналгетик), надумствено мудар и осјећајан за бол. Али свијет га не интересује, не подноси одушевљене масе, са продорним плавим очима, савршеног тијела које одржава вјежбањем, он не дозвољава да буде виђен и обожаван. Видиљивост, за њега, не претставља доказ присуства. И Бог је невидиљив. Све личности које окружују папу (ако изузмемо лијепу претставницу за односе са јавношћу која, унаточ томе што је образована на Харварду и својом појавом указује на одређени секуларизам, не крије своје одушевљење папом) су затвореници. Најлакше би било прогласити их затвореницима цркве, свог животног избора или страха, који углавном ни не крију исповедајући једни другима немоћ пред спољашњим свијетом, али затвор коме припадају и из кога не иступају је првенствено њихова прошлост. Ропство личној, несазрелој и непрерађеној прошлости се крије иза привидног ропства у односу према Богу и његовим заповијестима. И сам папа је роб одбачености од родитеља, вјечито повријеђено дијете које одбија да одрасте и чија строгост се често граничи са најобичнијим инаћењем. Међутим, да ли је та, назовимо је „незрелост“, толико лоша? Не позива ли нас Христос да будемо као дјеца? Не подразумева ли то и инаћење, и дурење, и тврдоглавост, али истовремено и моћ одушевљавања, радости и истинске чисте, ничим испрљане љубави? А самим тим и вјере. Зрелост ка којој непрестано претендујемо може нас учинити савршено моралним или религиозним, али дијете које смо под маском зрелости успјели да сачувамо једино нас може одржати у истинској вјери. Од прве до десете епизоде, папа доживљава трансформацију, омекшава кроз страдање, губитак најближих пријатеља, и прије свега због сопствених грешака (због трагедије коју је изазвао ригидношћу), пролази кроз својеврсну метаноју, али остаје досљедан својој самоћи, напуштености и сумњи у којој је једино близак са Богом. Сљедствено традицији западног мистицизма, која Паолу Сорентину дефинитивно није у потпуности страна, управо то ужасно, готово неносиво бреме богоостављености (тамна ноћ душе, код Св. Јована од Крста) заправо значи да је Бог баш ту негдје врло близу. Серија Mлади папа је игра једног генијалног умјетника који на почетку свог литерарног првенца, романа Сви су у праву, након што на неколико страна кроз уста главног јунака наводи шта све не воли тјерајући нас да (смијући се при томе) помислимо да тај човјек не воли баш ништа, каже да ипак постоји нешто чему је наклоњен. Воли нијансе. И управо ту љубав је савршено осликао у свом остварењу о младом црквеном поглавару, јер без осјећаја за нијансе не само што није могуће приказати било ког (вјерујућег) човјека, већ ни доброту. И она се крије у нијансама, заједно са маштом и игром, захваљујући којима Паоло Сорентино својим јединственим сензибилитетом гради један велелепни филмски хришћански храм, и то на слабостима цркве које не крије, јер се моћ Љепоте тако кристално јасно уздиже изнад њих. Могла бих да цитирам прегршт реченица које су ме погодиле и приковале за ово умјетничко дјело, али завршићу текст са мишљу, изреченом кроз уста младог папе у разговору са једним од многих својих добрих кардинала: View full Странице

Прошло је више од десет година од како сам, случајно (осим ако прихватамо да се ништа не дешава случајно), на татиној полици за књиге пронашла „Деретино“ џепно издање романа Looney Toones. Посматрале су ме те корице неколико година пре тога и мамиле реакцијама које су изазивале код укућана који су их се дохватили, али у својој младалачкој незаинтересованости и надобудности, оглушивала сам се о све оно што што нисам препознавала као погодно било каквој врсти „академског“ напредовања, што сам, нажалост, као студент теологије, поистовећивала и са духовним. О. Дионисије (Ботев) и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2016. Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас, најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог Басариног књижевног опуса. Светислав Басара, једно од најважнијих имена савремене српске књижевности, мој је омиљени писац коме се, како то обично бива са омиљеним писцима, непрестано враћам, и што је још боље који не паузира са својим стваралаштвом, па заправо и не морам да се враћам, већ читајући га крећем се даље заједно са њим. А најбоље од свега је што ми се, ево, указала прилика да му поставим и понеко питање. У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг; цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко објаснити тај почетак? – Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца – не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек, наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности, трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела, а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто. Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих страна, нешто немисливо пре васкресења. Пала природа, међутим, тежи да се апсолутизује и овековечи и непрестано трућа о „људском достојанству“, што су речи које ме често наводе да се, попут Гебелса, машим за пиштољ. Човек нема никаквог достојанства, у суштини нема ничега, то јест, има само оно од чега је и створен – ништа – подупрето Божијом благодаћу. Као што би умро да може видети претпадног Адама, такође би моментално умро од шока када би имао прилику да сагледа размере своје унакажености. Али, ништа није изгубљено. Човек, овакав какав је, може повратити достојанство и чак се винути до светости, али искључиво одозго, као дар, нипошто као последицу сопствених прегнућа. Која су, опет, неизбежна. Хришћанско учење је препуно антиномија и апорија, али другачије се то нашим унакаженим умовима не може саопштити. Много важнија, међутим, од прегнућа, од постова, бденија, коленонпреклоњенија, чтенија псалама (нарочито наглас) и молитви – које су, уосталом, у наше време (част ретким изузецима) спале на ниске гране – јесте спремност на подношење телесних и душевних патњи без самосажаљења и роптања. „Патња је животиња на чијим леђима се најбрже стиже до спасења“, рекао је својевремено Јакоб Беме, а и многи други богослови. А патња је управо оно што наша смртно оболела природа жели по сваку цену да избегне и зато постаје плен све тежих и неизлечивијих болести и све већих патњи. Да то тако мора бити указала нам је и људска природа Спаситеља молећи, чела орошеног крвавим знојем, Оца Небеског да га, ако је могуће, мимоиђе чаша горчине, али да на крају ипак буде њихова заједничка, Божија воља. И у романима и у колумнама неретко се помињу хришћански оци и учитељи цркве, посебно мистици, међутим, једно име се помиње чешће од осталих. Зашто Св. Јован од Крста испред, рецимо, Св Григорија Паламе? – Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам, али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам (надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе – гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара уме да заболи. Истичеш осећање личне ништавности, пролазности и недостојности као предуслов за познање Бога, то је на посебно духовит и оштар начин приказано у поглављу романа Уклета земља под насловом „Свето опијање“, у коме, између осталог, кажеш да је хришћана мало јер хришћанство проповеда апсолутну слободу која је – „ужас“. Противници хришћанске философије живота, најчешће ће се позивати управо на укидање слободе. Шта они то нису добро разумели и зашто је слобода тако „ужасна“? – Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије. Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако (незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао, затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима. Да скратим причу. Бог се отркива или у мукама порока, или у понижењима или у тешким болестима, мада је у наше време забрињавајући број оних који пронађу начин да, како је то написао један Француз, „удобно заседну на крст“. Неће они због тога отићи у пакао, који иначе прижељкују „неверницима“, тако изричито каже Св. Григорије Ниски, да баш не забадам прст у око наше црквене јерархије помињањем Оригена. Само што ће, пре него што све поново постане једно у једном, они који удобно седе на крсту и они који на крст и уопште и не помишљају, после смрти претрпети много веће муке, него што би их претпели у телу као катализатору. Тврдоврат и неблагочестив, какав сам, ја сам Бога откривао врло полако, најпре због тешких грижих савести због порока и грехова којима сам се одавао (и још увек се одајем), а потом – када сам зашао у године и када су, по природи ствари, дошле и болести – лагано ми се почело откривати колико су заправо биле (и остале) благе и нежне Божије – не казне, него корекције – и колико је заправо била нежна рука Провиђења која ме, примењујући минимум силе, чупала из дубина ништавила и усмеравала (и наставља да усмерава) ка светлости будућег пресазданог света. Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају цркава, nota bene. У роману Успон и пад Паркинсонове болести, болест и здравље мењају своје свакодневно значење. Оболети од Паркинсонове болести, рекла бих, значи оздравити од нечег другог. Од чега? – Оболети од било које тешке болести, не само Паркинсонове, заправо је излечење од палости наше природе, умирање Павловог „старог човека“, полагана смрт смрти, инфузија Христовог живота у наше лажне, непостојане и трулежне животе, што, по природи ствари, мора болети, али што – да се опет позовем на древне оце – не боли ни хиљадити део од онога колико смо заслужили да нас боли. Већ поменути осећај недостојности, који се често помиње у твојим делима, ако сам добро разумела, битан је не само за лични преображај поједница, већ сматраш да је кроз ту врсту одрицања од ега или гордости могућ и преображај маса. Да ли је могуће да читав један народ доживи такву врсту метаноје? – Апсолутно не! Бог ради само са појединим личностима, нипошто са народима, иако им је, у благости, одредио анђеле који их, колико је то у анђеоској моћи, спречавају у непочинствима. Народи, заправо, нису требали ни да постоје и настали су као аномалија, из пометње језика којом је Господ Бог предупредио већа зла. Сада ћу се начас удаљити од ортодоксије и препричати причу из јеврејског Зохара која каже, да су у време зидања Вавилонске куле речи заједничког људског прајезика – које су се данас, непрестаним продубљавањем пометње претвориле у блебет, ветар и дим – биле толико снажне и делотворне да су могле послужити као грађевински материјал. Ондашњи људски род је, дакле, градио кулу до неба од речи, не од опеке, а градио ју је да би „стекао име“, што ће – овековечити палост и смртност и да је управо зато Господ „савио небеса“ и покарабасио ствар. Следствено, народи никада не могу доживети колективну метаноју, нити ће је икада моћи доживети, али су зато, откако је побожност, од половине XVII века наовамо, почела да слаби, лако западали у колективне параноје. Али, то је већ тема за политички, не теолошки магазин. О. Харитон (Павлица), еп. Никодим (Косовић), Никола Дробњаковић и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2017. У колумнама које пишеш за Данас неретко критикујеш појединце из СПЦ. Да ли сматраш да хришћани треба да имају слободу да јавно указују на промашаје црквене администрације и да ли та слобода треба нечим да буде условљена? – Наравно. У степену у коме се приближава држави, а наша је од деведесете наовамо врло склона томе. Црква се удаљава од верног народа и попут државе и државника очекује да верујући народ беспоговорно прихвата и говори „амин“ на сваку политичку (и сваку другу) брљотину појединих архијереја. Због чега се, опет, не треба ићи у другу крајност и западати у лицемерну моралну панику или се згражавати јер су и архијереји и монаси – људи, са људским слабостима и склоностима греху. Али брљотине не треба прећуткивати. Наравно, та слобода критике не подразумева задирање у учење вере. Постоји једна, међу „басаријанцима“ врло омиљена, слика у роману Почетак буне против дахија, када су Срби у недостатку папира за дуван попушили хатишериф о аутономији Србије. Да ли постоји нешто што је аутентично „наше“, постојано, што на општенародном нивоу нисмо успели „попушити“ и што би могло да нам послужи као светлосни облак у историјској пустињи којој се не назире крај? – Мало је, нажалост, ствари које ми, Срби, нисмо „попушили“. Пушење хатишерифа – да је било стварно, а не фиктивно – био би најмањи проблем, то је обичан комад хартије (или пергамента), пуки докуменат до којих ја и иначе не држим. Много је гора ствар што смо се брзоплетим прихватањем Вукове „реформе“ језика и писма, и његовог вулгарног популизма, репаганизовали, (увек сумњиву) љубав према нацији поставили изнад љубави према Богу и, коначно, на све ствари почели да гледамо кроз оптику „националих интереса“, а не кроз оптику јeванђеља, очима Исуса Христа. То је отишло тако далеко да је ондашњи патријарх, који је – гле коинциденције – као и атентатор, носио име архангела, написао панегирик и атентатору и атентату који је у светлу јеванђеља, посматрајући ту ствар кроз Христове очи (што му је била дужност) морао сагледати као убиство с предумишљајем. Постоје два највећа непријатеља Бога и вере, а то су „моје“ и „наше“, а прибојавам се да су нама, Србима, ти непријатељи – уз ипак не тако ретке изузетке – начисто овладали. Али, ништа није изгубљено. Онога тренутка када је Исус изговорио – „ево, све ново творим“ – започело је пресаздавање људи и остатка творевине, па и нас Срба, али као појединих личности, не као колектива. Лепо пише ап. Павле да у Царству Небеском неће бити ни Грка, ни Јудеја, а ми би да још на овом свету постанемо „небески народ“ који се дичи својом „посебношћу“, православношћу и побожношћу, истовремено свакодневно по неколико милијарди пута највулгарније псујући истог тог Бога. Али, да за крај парафразирам Исаака Сирина: „човече (па и ти, Србине) какав ли је то грех који твоја изопаченост може починити, а који бездан Божије милости није у стању опростити?!“ Други Христов долазак нама се одужио, не, међутим, зато зато што траје предуго, него зато што смо нестрпљиви, и није се одужио зато што Бог – како то представљају неке неправославне теологије – хоће да скупо наплати сваку кап крви Исуса Христа, него зато да би логосе створеног света, хаотизоване и помешане Адамовим преступом, довео у поредак тако да нико и ништа не буде повређено. View full Странице