Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'стојана'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Сваки просјечни Србин, православац, било да је похађао вјеронауку, наслиједио вјеру од предака или се самоедуковао о питањима Предања, рећи ће нам о Богу да је милостив, добар и да је љубав. Неће прати косу недјељом, нити покрпити чарапе на црвено слово, али те магловите, вишезначне особине ће употребити увијек у опису Онога у кога се заклиње. Ако је Бог љубав и ако је добар, то аутоматски претпоставља Његово неприкосновено поштовање људске слободе (у шта се убраја и крпљење чарапа у Дан Господњи). А слобода је језива ствар. До те мјере да човјек сам смишља начине на које може себе држати на узици. Мистификација је једна од наjпогоднијих за манипулацију, али несрећном, незадовољном човјеку, који грца над својом „уклетом“ судбином често није ни потребна. Он (она) свако јутро устаје са главобољом (бољим данима без ње), гледа свој изгужвани одраз у огледалу незадовољан(на) што се опет угојио, пије кафу, листа друштвене мреже осуђујући све (махом лажне) пројаве слободе које се тамо срећу, и одлази на својих осам сати посла за које се поново пита како ли ће их данас прегурати. И држи сам(а) себе на узици страха од неизвјесности, па онда и од кршења неких магловитих етичких постулата унутар којих страх налази своје оправдање. Ми смо трулежна бића. Све што око нас пропада и оставља за собом воњ смрти постоји и у нама. Вијек трајања нам је увијек кратак. Никада нисмо обавили све, а о покајању да и не причамо. Згужвано лице и вишак килограма су најмањи проблем. Ако имамо среће они ће бити праћени само ишијасом, мигреном, зубобољом и затвором. Ако немамо (а већина нема) неће нас заобићи израслине које захтјевају хируршку оштрицу, вируси и све оно што нам још скраћује већ прекратак рок. И тако, устајући већ двадесет и кусур година у исто вријеме, таман довољно да ентузијазам младалачких заблуда спласне, хватајући се за болну кичму и пипајући неку квржицу коју нисмо раније примјетили, почињемо да вртимо у глави разлоге који би требало да задовоље узнемирујућа питања „зашто?“ и „зашто ја? (а држао сам се свих правила). Неријетко то бива праћено разочарењем, али и болним мирењем, јер ко је баш у сваком тренутку живота био посве исправан? Без обзира имамо ли одговор или не, болест је ту. Задесила је цариника и фарисеја, богаташа и Лазара, и Јова. Без разлике. И притишће да се уведу промјене. Бар да се ублажи бол. Ако не физичка, онда душевна која нас сигурно неће заобићи. Природа, пала, без Бога, кроз болест се пројављује у свом пуном потенцијалу, тј. у смрти. Болестан човјек, посеже за животом трагајући за свим врстама помоћи од којих су неке веома инвазивне. Дешава се да људи одбију ризичне операције и мукотрпне терапије и то нас готово увијек шокира. Јер је жеља за животом, који нам је дат и за који смо, заправо, створени, непоколебљива и снажна. Али шта је са духовном сфером? Знамо да дух може бити срчан и када је тијело слабо, али све чешће се сусрећемо са обрнутим стањем ствари. Наука се одавно бави доказивањем да све болести имају неку своју психолошку позадину, тј. да се и оне најгоре – канцери, неизљечиви вируси итд. – лијепе управо за имунитет ослабљен, чиме друго него вишегодишњим стресом, грчом и незадовољством. Што води до тога да употреба дрога (дозвољених и недозвољених) непрестано цвјета. Транкилизатори и антидепресиви су дио свакодневице већине нас. Понекад се препирем са околином због тврдње да су некада (чувено боље некада) људи били бољи (моралнији) и здравији (психички и духовно), наводећи им примјере наших дедова који су обавезно дан започињали чокањчетом ракије па тек онда кретали на њиву. Помоћ тражимо од кад је свијета и вијека и на свим странама, али некада је, просто, нема. И тада на сцену ступају психолошки или духовни третмани јер питање „зашто?“ остаје најболнији дио трагедије која нас је задесила. Истовремено то „зашто?“ може, заиста, бити спасоносно. Јов је трпио своје „зашто?“ без одговора, али му однос према свијету и самом себи није остао исти. И сада ми тако „изгужвани“, обесмишљени, болешћу позвани да додатно ламентирамо над смислом постојања, у највећем броју случајева нађемо се на једном необичном рачвању са кога треба да одлучимо којом узбрдицом поћи. За болесног човјека оба пута су узбрдица. Да ли ћемо прихватити своје „изгужвано“ постојање, које, благо речено, презиремо; мистификовати болест на начин да је ту да би нас увела у „смирење“ (!) којим ћемо прихватити своју егзистенцију без роптања (уз малу помоћ медикамената или других опијата), јер смо „незахвални“, „горди“ и „безразложно незадовољни“. Или, ако постоји основ да се болест тумачи другачије од природне нужности, пођемо путем одбацивања незадовољства кроз једно темељно превредновање (метаноју или покајање) и баталимо тај гадни одраз у огледалу који нас дочекује свако јутро, а ми га свако јутро, без изузетка, презиремо. Покајање, заиста, може да стоји као основ за тумачење болести, али правилно га разумјети у том случају је кључно, баш зато да бисмо избјегли нејасна, наездаовољавајућа тумачења, тј. (само)манипулацију. Ако је метаноја, а то већина зна, промјена начина размишљања, она да би била аутентична, мора да се деси на личном плану. То није нимало лако, јер су обрасци у које укалупљујемо сва животна искуства врло дубоко усађена у нас од раног дјетињства и трансгенерацијски. Промјена начина размишљања не може да настане зато што нам је неко (ма колико га доживљавали као ауторитет) рекао да тако треба, а када настане (и ако настане) тада почиње и промјена дјеловања, тј. начина живота. Што не може да значи пасивно мирење са судбином без понирања у себе, своје најмрачније тајне, опсесије, страхове и прављења реда у том запуштеном подруму сопствене душе. Унутра има свега и та врста самосуочавања може да узнемири до границе издржљивости и поново нас врати у потискивање и самообману. Али богатство садржаја са којим се суочимо не може бити само лоше, и најчешће није (човјек је створен добар!). Ту можемо да налетимо на дијете које је прерано престало да се игра, умјетника који је убјеђен да никада неће бити схваћен, авантуристу са теретом превелике одговорности. И ниједан од тих садржаја није нужно гори од оних које представљамо у јавности, само можда мало одскаче од онога у шта смо се уљуљкали. Самим тим, ако смо већ налетјели на нешто чудновато а своје, и смирење престаје да буде мирење са том „јавном“ личношћу коју презентујемо већ управо супротно. Его тврди да је он смирење, јер би му било неподношљиво да свијету презентује своје (неуспјело) умјетничко дјело, да засвира са (лошим) бендом у педесетој години. Треба имати храбрости да будемо „луди пред свијетом“, исмијани, глупи, несхваћени и другачији. Бити аутентичан, онакав каквим смо сигурни да нас види Бог, и у том аутентичном животу, аутентично гријешити и аутентично се кајати, значи живјети метаноју. То је узбрдица за коју је потребна форма. Све друго су заобилазни путеви лажног (с)мирења, зарад мистификованих, магловитих награда, човјека који не воли сам себе, оно што му је дато, а самим тим и Онога ко му је то дао најмање. Покајање је само дјелимично мучна ствар. Предање нас учи да је оно увијек увод у радост. Уколико мука потраје у недоглед, нешто са процесом није у реду. Застрашујуће је само зато што захтјева да одвежемо невидљиве ланце ега које смо сами себи наметнули и прихватимо слободу без које нема умножавања таланата датих свим слугама без изузетка. На одговорност и добит. Без обзира на сусрет са Господом, Апостол Павле (као и сваки други светитељ) био је само човјек пред истим изазовом да након тог сусрета одустане од своје урођене срчаности, прихвати новонастало сљепило и чека неминовност изједајући се што није био у праву од самог почетка. Ипак, он ризикује са својим талантом, умножава га и тако постаје оно што јесте. Апостол Павле. И смрт чека у миру („и вријеме мојега одласка настаде“), не због давног магловитог сусрета са Господом кога је (многи то чинимо) могао и да потисне, већ због испуњеног сопственог назначења и смисла у добром рату који је ратовао, завршеној трци, и најважнијем, које без личног задовољства и испуњења не постоји, одржаној вјери. https://teologija.net/dobar-rat-ratovah/?fbclid=IwAR0G1iXzObz61Gsn8bp18a-_I_Xdv1VbLrtT2sVFlUBEcvHRMGRE7RbsPXg
  2. Страх од смрти. Страх да ћу живети предуго. Страх од смрти. Ја то рекох. Ни претходне строфе ове Карверове пјесме, чијим крајем започињем овај текст нису слабијег интензитета и ништа мање не погађају емоцију просјечног модерног неуротичара, са којим се сусрећемо (у огледалу) свакодневно. Набројао је доста тога, сјајни Карвер, и заокружио неописивим страхом од смрти који може бити и страх да ћу живјети предуго, тј. страх који је само страх а право лице, објашњење и узрок нема. Моћно лебдеће чудовиште изнад наших глава, само постоји, стеже око врата или изједа утробу токсичним киселинама. И нема анксиолитика који га може ућуткати једном за свагда. У њему, који се непрестано враћа и удара све подмуклије, савремено доба се купа, смишљајући и гомилајући идеје и приручна средства да га заборави и потисне, увијек изнова, потписујући капитулацију пред њим. Наравно, страха има од када је човјека, тј. пада. Адам се постидио, сакрио наготу своје беспомоћности, а затим се осврнуо око себе и све што га је дочекало након апокалиптичног бунта било је овјенчано страхом. Ни у чему није било Живота. Смрт и немоћ пред њом су завладали, а са њима као вјерни пратилац и страх. „Почетак мудрости је страх Господњи“, каже псалмопојац, а Свети Максим Исповједник у истом тону говорећи о љубави наводи нас да се она постепено рађа од страха Божијег. За двомиленијумско искуство хришћана, страх никада није представљао нешто негативно. Представљан је као водећи педагог. Ко нема страха Божијег сматран је безумником и не само то, није се могао назвати хришћанином, јер није имао љубави. Љубави за коју се бојимо (пребивамо у страху) да ћемо је изгубити. Страх који данас искушавамо дијаметрално је другачији. Он паралише недефинисаношћу, а Свети Јован Дамаскин га је називао неприродним (насупрот добром и природним кога је и сам Христос искусио на Крсту), описујући га „као када се плашимо ноћи због некаквог шума који се чује“. Ту је али не знамо му поријекло, јер боравимо у свијету без смрти. Смрт је табу. Непожељна, скоро па забрањена, тема. Производи потмули ужас о коме се не прича, није профитабилан, и нарушава удобност модерног подвижника здравља, који улаже у своју пропадљивост толико да би непристојно било порицати јој трајност. У таквој атмосфери, вјерујући човјек, по инерцији, постаје човјек закона за којег себе убјеђује да га штити у његовој неприкосновеној зони комфора. Он испуњава правила, држи се свог склоништа, обраћајући пажњу на Другога, искључиво као на инцидент који склониште може да узурпира и наруши удобност. Ипак, крајња инстанца коју ни један закон не укида и од које склониште не постоји је и даље ту. Шум ноћи не престаје да се чује и вјерујући човјек данашњице ништа мање није човјек страха од било ког свог ближњег који се декларише као невјерујући. Савршена љубав изгони страх. Близина вољеног јесте уточиште и збјег од свих недаћа. Не постоји ништа што и ова несавршена љубав не може да заклони и обоји у ружичасто, а шта тек може савршена? Васкрсење свједочи да може да нас избави од смрти. Може да нас уведе у Заједницу у којој пропадљивост више нема посљедњу ријеч. А предукус може онај неприродни страх да конвертира у природни о коме су говорили Свети, а у коме нема ништа паралишуће, већ управо супротно. Има изграђујуће. Када се плашимо да ћемо изгубити заједницу са извором живота, са смислом, тада дјелујемо. Употребљавамо све своје моћи и откривамо таленте које нисмо ни знали да их имамо. И онда чувамо то што смо пронашли. Са страхом Божијим и вјером да га не изгубимо. Страх престаје гдје нема смрти. А смрти нема гдје постоји савршена љубав. Све изван тога је само покушај да се утјешимо, да намиримо глад духовну или тјелесну, обичном водом. Есхатолошка клима која је карактерисала живот светих од самих почетака хришћанства, подразумјевала је атмосферу природног страха. Хришћани су ишчекивали Други долазак врло брзо. Апостоли су били увјерени да ће Он доћи још за њиховог живота на земљи (1. Сол. 4, 15-17) и то их је уводило у једну перманентну атмосферу смрти. Али смрти која гута оно што је смртно. У том ишчекивању није било другог осим страха Божијег, бојазни да нас Он неће препознати када поново дође. Са пресељењем из катакомби у храмове тај дух у Новом народу слаби. Слика могућег Царства на земљи добија на снази и обликује се у форми увјерења да нас Бог воли и чува нас ту гдје јесмо, а ми му за то узвраћамо испуњавањем заповијести. Али, ма колико утјешна, та девиза није постала општеприхваћена. Пустиња у којој живот почиње да буја баш паралелно са царским достојанством које овјенчава хришћанство, највише је свједочила у прилог томе да утјехе у закону нема. Са удобношћу вјероисповједања које је доносила новонастала слобода, појављују се људи који све то ново добро одбацују, удаљују се од тог и таквог свијета и живе у осами, у оскудици, трпљењу и молитви. Живе ону добру пасивност, која значи прихватање и себесагледавање са свим ограничењима људскости у отворености пред Оним Који нас је саздао. Заправо, живе смрт. Људи, лудаци или свеци (што се у модерној перцепцији човјека најчешће и поклапа), како год их посматрали, оставили су иза себе свједочанство специфичне мудрости пустиње коме се и након петнаест вијекова окрећемо у потрази за смислом, гледајући у лице ономе о чему ми данас више ни не проговарамо. Разријешени гордијевог чвора свакодневне егзистенције, њихов ум (и срце) пребивао је већ на мјесту будућности и она је за њих престајала бити мрачна непознаница. Смрт престаје да буде смрт. Љубав је претвара у Живот и у потпуности изгони страх. У дерзновенију управо таквог непосредног суочавања, Свети Јован Лествичник је и могао да поучава: „Не оклевај да се у глуво доба појављујеш управо на оним местима на којима те обично хвата страх. Ако макар и мало попустиш тој детињастој смешној страсти, и она ће остарети са тобом.“ Савремена психологија учи да треба да се суочавамо са страховима. Ако смо на онај свијет испратили некога до кога нам је стало, при томе свједочећи у болу да је отишао без страха, мало је и лакше. Јер, ипак, стаза је утабана. Драгим и познатим корацима. https://teologija.net/u-mraku-strah/
  3. У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца. Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит. Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина. Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Када је, у разговору за наш портал, говорио о палости људске природе, Светислав Басара истикао је личност од које је, каже, по том питању много научио. Његово име и дјело, у умјетничким круговима, нарочито везаним за театар, одјекују врло моћно. Он је Антонен Арто, а Басара га назива и „несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак који је изгубио све осим разума“. То да је разум, сам по себи, ствар, мање него довољна, да би човјек био оно што му је стварањем намјењено, давно су својим животом мимо свијета дочарали древни хришћански подижници, а врло знаковито описао је и писац, есејиста и хришћански мислилац, Г. К. Честертон, када је као заједничи именилац сустанара једне психијатријске установе видио управо чист разум или логику. Лудаку је све логично, сматрао је Честертон, и никакав други опит реалности, за њега не постоји. Заиста трагично за човјека у његовој Боголикости. Протекло је доста воде од када су записане проповиједи Св. Јована Златоустог које позоришне представе називају „стаништима Сотониним“ и још више од забране апостолских установа свештенослужитељима да се ожене глумицом. Немам намјеру да умањујем значај древних списа, већ само да укажем да се она чувена реченица, коју сте, уколико познајете бар једног православног теолога, неминовно морали чути, да је „црква динамично тијело“, остварила с временом сама од себе. Већ одавно позориште нема везе са светковинама у славу Диониса, и егзистира увлачећи у себе многе умјетничке интерпретације хршћанства, више или мање успјешно. Слично филму, свом потомку, који је својим моћним дејством на психолошком плану утицао на читаву савремену културу, и позориште има моћ да нас увуче у свој доживљај стварности и животни став, јер бити хришћанином подразумјева својеврсну оживотворену философију, егзистенцијални пут. Једна сценска интерпретација Достојевског могла би да понесе титулу неке христијанизоване верзије позоришта, али, да ли је то довољно? Да ли су тематика и философија довољни да христијанизују један умјетнички израз какав је позориште и да ли је тако нешто уопше могуће? У свом чувеном манифесту „Позориште суровости“ Арто, визионар, пјесник и позоришни теоретичар, поставља темеље онога што би истински умјетнички израз на сцени по његовим схватањима требало да буде. Ништа од „западне“ идеје позоришта не подржава тај израз. Западно позриште је „проституисање“ идеје позоришта. Све што се тиче имитације живота или како је он назива „психолошког и људског тапкања у мјесту“, не може да дочара оно што би сцена заправо требала да нам пружи. Идеје „Стварања, Постојања и Хаоса“, јесу идеје којих се позориште одрекло, које не могу да се изразе препиричавањем или пресликавањем. То су идеје опита, за које је потребно створити нове ријечи, нови покрет, нову сцену, нешто што ће нас увући у неке заборављене истине, у једну нову метафизику и што ће нас довести до упитаности над човјеком и његовим „поетским мјестом у стварности“ Дакле, Арто није трагао за идејама, за које је сматрао да су иманентне самој суштини људског бића, већ за техникама које ће их посматрачу приближити. Идеје су ту, али изискују посебну врсту виртуозности да би биле исказане. Површни тумачи Артоовог суровог позоришта, могли би рећи да је он искључиво имао намјеру да скандализује, да увођењем анархизма на сцену нема другу намјену до стварања хаоса као таквог и стварања суморног психолошког утиска. Али сам Арто суровост види као лице свакодневице. Суровост је живот у његовом потчињавању нужности, и свјест о томе да је „живот увијек нечија смрт“. Унутар круга затвореног у опит трагедије, позориште суровости захтјева анархију која ће направити пролаз као Животу, не индивидуалном у коме „тријумфују карактери“, већ „неком врстом ослобођеног живота који брише људску индивидуалност… представити живот у његовом универзалном безграничном виду и извући из тог живота слике у којима бисмо волели да пронађемо себе саме.“ Свијет је затворен и у њему нема мјеста, за „праву смрт“. Оно што треба да умре да би васкрсло не умире, зло се поставља као „вјечни закон“ и све што је добро „само је напор“. Ван тога није могуће схватити „метафизичке идеје“, сматра Арто, и суровост постаје „егзорцизам“, захваљујући коме „ствари добијају своја обличја, граде се планови стварања“. Предањски ликовни израз православног истока, икона, познаје технику иступања из затвореног круга створености као крајње нужности. Икона сама по себи, као израз „обузетости заједничком евхаристијском есхатолошком визијом“, иступа из свих сликарских техника које су јој предходиле и на којима је утврђивала занат, као и из свих каснијих периода историје умјетности, који сваки са собом носи специфичну човјекову потребу или прецизније речено, потрагу и као такав не може да изостане из евхаристијске визије. Свијет који види православни иконописац носи све карактеристике створености осим смрти. Он је неограничен и то се, како нас уче теоретичари иконе, постиже свјетлошћу или „истуреношћу“. „Не могу сликати бића која би се налазила у сијенци, него ћу све освјетљавати, јер не могу да замислим да Бог нешто не види и не воли“, каже Стаматис Склирис. Бити суров, не значи бити наказан. Доброта, Љепота и Истина дјелују као сјечиво на оне који се први пут са њима сусрећу или упорно одбијају да отворе очи за њих. О суровости Љубави, у немогућности да јој се умакне да и не говоримо. „Чежња Ероса је суровост“, каже Арто. „јер сагорјева на ватри неизвјесности.“ Може ли позориште да буде сурово на тај начин? Може ли да нас уплаши слика свијета каквог га види Бог, тј. указивање на удаљеност од те слике коју потискујемо кроз свакодневицу? Да ли је могућа суровост која се постиже свјетлошћу ослобођеном од своје двополности, од сјене и таме коју њена природност неминовно нуди? Позориште које није просто мимика овога свијета већ један иступ из њега у ону, како Склирис пјеснички тумачи икону, „дневну собу испуњену удобношћу и свјетлошћу Оца који је кроз њу прошао и припремио је за нас“. Арто, који је цијелог живота трагао за рјешењима која ће позоришту омогућити да представи живот у његовом универзалном, безграничном виду и извући из тог живота „слике у којима бисмо вољели да пронађемо себе саме“, видио је, у своје вријеме, недостатност технике за произвођење свјетлости која уводи „посебно дејство на дух“ . Данас, са технолошким достигнућима која чине да више не знамо да ли гледамо неки футуристички филм или Токио заиста тако изгледа, ми бисмо се заиста могли наћи у позоришту у коме ће нас обасјати свјетлост која ће хтјети и моћи да нам дочара Таворску и учини да будемо скандализовани апостолском заслијепљеношћу, шоком и збуњеношћу истовременом жељом да јој будемо изложени и да се сакријемо од ње. У међувремену, на мање скандалозан начин (јер шта у свијету борбе за информацију може да нас шокира?), оно увијек може да нам указује на наше сопствене прекречене раке и да нас провуче кроз сито пукотина свакодневице. Јер саме по себи, пукотине не само да нису лоше, већ су на путу етичких спознаја и изузетно едукативне. И постоје у свему, како је отпјевао велики Леонард Коен (Anthem, The Future, 1992), и (управо) кроз њих улази свјетлост: There is a crack, a crack in everything, that’s how the light gets in Извор: Теологија.нет
  5. Управо то што не може да објасни, а прогони га, умјетник има срећу, неко би вјероватно рекао и проклетсво, да може да прикаже. Он отјелотворује окупираност (у коју вјерује или не), и разголићује темеље своје створене природе из којих извире Истина, ни не питајући га. Он, у стваралачкој екстази, како би то назвао Берђајев, постаје проводник божанског што ни мало не умањује његову улогу, нити му одузима значај. Тај проводник указује на његову генијалност која је, опет Берђајев, други религизони пут, по вриједности једнак и једнако достојан путу светости. И то само из једног разлога, јер искушава патњу и трагедију. Фасциниран Ватиканом и личношћу папе у бијелом, кога је, како каже, као мали, замишљао како скија кроз мрачне ходнике Ватикана, Сорентино гради једну савршено изнијансирану фиктивну причу о тајанственом младом и скандалозно интригантном поглавару Римокатоличке цркве. Нема релизма у серији. Реализам у филмској индустрији, према Сорентину, води искључиво ка ријалити стварности, а има ли шта удаљеније од Истине?! Његов главни јунак кипи од умјетничког набоја, од саме уводне шпице у којој папа, и сам умјетничко дјело, пролази поред изабраних дјела великих мајстора ноншалатно намигујући док прати комету која, упечатљивом симболичношћу, обара неког од његових претходника. Он оставља без даха, најчешће у бијелом, у сценама барокног освјетљења, окружен црнилом и скарлетом своје курије. Чак и ако вас питања коју умјетник кроз серију, вјерно сљедујући своју окупираност, поставља, ни најмање не интересују, тешко је не остати прикован уз фотељу, задивљен сценом и фотографијом. Бог се, кроз вијекове, прослављао љепотом која замрзнута иза зидина Ватикана и нема никакву другу функцију до прослављања. Пребацујући је из храмова, музеја и ватиканских фундуса, на филмску траку Паоло Сорентино управо то и чини. Ако љепота има силу и моћ која ће спасити свијет, сасвим је сигурно да она може да дјелује и у супротном правцу. Да има оштрицу. У серији Млади папа, она сјече опитом који је увијек моћнији од филозофије и у стању је или да нас натјера да издамо све идеологије за које смо мислили да смо у стању да умремо или да нас у тој спремности на смрт додатно утврди. Врло спонтано преносећи трагедију коју искушава, редитељ нас води до историјских посрнућа цркве, али на начин да нисмо сигурни да он као умјетник уопште слути која ће врата све отворити. Наравно, неке слике и алузије су очигледне. Контроверзе око харитативне дјелатности Римокатиличке цркве у земљама трећег свијета, или проблеми у Латинској Америци. Али, иако их ставља под лупу, редитељ им даје рјешење у врлини кроз чврст и непоколебљив став истовремено крхког, тврдоглавог, сујетног и једном рјечју необјашњивог папе. И само име које му додјељује, такође указује на тајанственост и конторверзу. Он је својеглав, и промишљено и провокативно именом бира да буде насљедник папе за кога се не може засигурно устврдити да ли је био светац или злочинац. И то је оно на чему инсистира. На тајни. На ономе што се не види и не може се поуздано утврдити. Папа користи свој положај, хвата све конце које може да ухвати, али никада поуздано нисте сигурни, посматрајући га, да ли су ствари у које је тако сигуран посљедица дјеловања његових доушника или његових надприродних дарова. Он све зна, сигуран је у своје потезе и не прави компромисе са недостојним, тј. са свијетом. Пред бескомпромисношћу, могли бисмо рећи, падају маске, али дешава се и више од тога, освјетљава се мрак меланхоличних „стубова“ цркве. Оно што крију бљештаве одежде, испливава из рембрантовског сумрака генијалне фотографије у режији Паола Сорентина. Паоло Сорентино Недокучивост папе као израз побуне против свјесно потиснутог мистицизма без кога црква губи своје истинско биће и претвара се у административни апарат задовољења масовних „религиозних“ потреба, неопходна је да не би, како се то у једној врло упечатљивој сцени смрти једног од кардинала наглашава, и сама црква умрла од старости. Јер старост није, како се олако схвата, чврсти конзервативизам и слијепо сљедовање наученим формама. Већ управо супротно – старост је попуштање пред баналношћу, раслабљене кочнице на стрмоглавом путу ка ничему. Старост се препушта, а младост процјењује, своју снагу усмјерава на разликовање духова и удахњујући чврстину у оронуло тијело сљедује Предању. Ватикан симболички претставља границе цркве, њеног апарата, а истовремено и врт спасења и затвор оних који су своје животе посветили Богу. Врло често се у серији међу личностима поставља питање призива, мотивације и одлуке да се живот одреди црквеношћу. Само то питање јесте једна од мисли водиља читаве серије. Зашто неко одлучи да се изолује од свијета, да ли су мирис тамјана, свила, тишина и примрак заиста привлачнији од, како кардинал Дисолијер у једном моменту каже, смрада живота који му је дражи од свега тога. И одговор који долази са већине страна јесте или страх или немогућност избора (поново из страха) који би се можда могли и схватити као предодређеност. Само један јунак, оштећени, дубоко рањени, и такође уплашени, каринал Гутијерез, јасно говори о божанском призиву на чему му и сам папа завиди. Јер ако постоји сјећање на призив требало би да значи да је црва сумње, тог најјезивијег демона у животу сваког вјерујућег човјека, лако умртвити. Горд, нарцисоидан, меланхоличан, папа је истовремено магнетски привлачан. Он је ироничан (иронија је чест душевни аналгетик), надумствено мудар и осјећајан за бол. Али свијет га не интересује, не подноси одушевљене масе, са продорним плавим очима, савршеног тијела које одржава вјежбањем, он не дозвољава да буде виђен и обожаван. Видиљивост, за њега, не претставља доказ присуства. И Бог је невидиљив. Све личности које окружују папу (ако изузмемо лијепу претставницу за односе са јавношћу која, унаточ томе што је образована на Харварду и својом појавом указује на одређени секуларизам, не крије своје одушевљење папом) су затвореници. Најлакше би било прогласити их затвореницима цркве, свог животног избора или страха, који углавном ни не крију исповедајући једни другима немоћ пред спољашњим свијетом, али затвор коме припадају и из кога не иступају је првенствено њихова прошлост. Ропство личној, несазрелој и непрерађеној прошлости се крије иза привидног ропства у односу према Богу и његовим заповијестима. И сам папа је роб одбачености од родитеља, вјечито повријеђено дијете које одбија да одрасте и чија строгост се често граничи са најобичнијим инаћењем. Међутим, да ли је та, назовимо је „незрелост“, толико лоша? Не позива ли нас Христос да будемо као дјеца? Не подразумева ли то и инаћење, и дурење, и тврдоглавост, али истовремено и моћ одушевљавања, радости и истинске чисте, ничим испрљане љубави? А самим тим и вјере. Зрелост ка којој непрестано претендујемо може нас учинити савршено моралним или религиозним, али дијете које смо под маском зрелости успјели да сачувамо једино нас може одржати у истинској вјери. Од прве до десете епизоде, папа доживљава трансформацију, омекшава кроз страдање, губитак најближих пријатеља, и прије свега због сопствених грешака (због трагедије коју је изазвао ригидношћу), пролази кроз својеврсну метаноју, али остаје досљедан својој самоћи, напуштености и сумњи у којој је једино близак са Богом. Сљедствено традицији западног мистицизма, која Паолу Сорентину дефинитивно није у потпуности страна, управо то ужасно, готово неносиво бреме богоостављености (тамна ноћ душе, код Св. Јована од Крста) заправо значи да је Бог баш ту негдје врло близу. Серија Mлади папа је игра једног генијалног умјетника који на почетку свог литерарног првенца, романа Сви су у праву, након што на неколико страна кроз уста главног јунака наводи шта све не воли тјерајући нас да (смијући се при томе) помислимо да тај човјек не воли баш ништа, каже да ипак постоји нешто чему је наклоњен. Воли нијансе. И управо ту љубав је савршено осликао у свом остварењу о младом црквеном поглавару, јер без осјећаја за нијансе не само што није могуће приказати било ког (вјерујућег) човјека, већ ни доброту. И она се крије у нијансама, заједно са маштом и игром, захваљујући којима Паоло Сорентино својим јединственим сензибилитетом гради један велелепни филмски хришћански храм, и то на слабостима цркве које не крије, јер се моћ Љепоте тако кристално јасно уздиже изнад њих. Могла бих да цитирам прегршт реченица које су ме погодиле и приковале за ово умјетничко дјело, али завршићу текст са мишљу, изреченом кроз уста младог папе у разговору са једним од многих својих добрих кардинала:
  6. У једном од бројних разговора за медије, Паоло Сорентино каже да не воли модерну умјетност јер емоције ставља у други план. Претендује да окупира конзументов мозак, а умјетност о којој мораш да размишљаш за њега није умјетност. Зато питање да ли вјерује у Бога, које се редитељу планетарно популарне серије Млади папа, често поставља, постаје поптпуно ирелевантно. Каже да не вјерује, али да не може да објасни зашто га та питања окупирају и да истинску културу види искључиво у религији. Иако, „не вјерује“. Управо то што не може да објасни, а прогони га, умјетник има срећу, неко би вјероватно рекао и проклетсво, да може да прикаже. Он отјелотворује окупираност (у коју вјерује или не), и разголићује темеље своје створене природе из којих извире Истина, ни не питајући га. Он, у стваралачкој екстази, како би то назвао Берђајев, постаје проводник божанског што ни мало не умањује његову улогу, нити му одузима значај. Тај проводник указује на његову генијалност која је, опет Берђајев, други религизони пут, по вриједности једнак и једнако достојан путу светости. И то само из једног разлога, јер искушава патњу и трагедију. Фасциниран Ватиканом и личношћу папе у бијелом, кога је, како каже, као мали, замишљао како скија кроз мрачне ходнике Ватикана, Сорентино гради једну савршено изнијансирану фиктивну причу о тајанственом младом и скандалозно интригантном поглавару Римокатоличке цркве. Нема релизма у серији. Реализам у филмској индустрији, према Сорентину, води искључиво ка ријалити стварности, а има ли шта удаљеније од Истине?! Његов главни јунак кипи од умјетничког набоја, од саме уводне шпице у којој папа, и сам умјетничко дјело, пролази поред изабраних дјела великих мајстора ноншалатно намигујући док прати комету која, упечатљивом симболичношћу, обара неког од његових претходника. Он оставља без даха, најчешће у бијелом, у сценама барокног освјетљења, окружен црнилом и скарлетом своје курије. Чак и ако вас питања коју умјетник кроз серију, вјерно сљедујући своју окупираност, поставља, ни најмање не интересују, тешко је не остати прикован уз фотељу, задивљен сценом и фотографијом. Бог се, кроз вијекове, прослављао љепотом која замрзнута иза зидина Ватикана и нема никакву другу функцију до прослављања. Пребацујући је из храмова, музеја и ватиканских фундуса, на филмску траку Паоло Сорентино управо то и чини. Ако љепота има силу и моћ која ће спасити свијет, сасвим је сигурно да она може да дјелује и у супротном правцу. Да има оштрицу. У серији Млади папа, она сјече опитом који је увијек моћнији од филозофије и у стању је или да нас натјера да издамо све идеологије за које смо мислили да смо у стању да умремо или да нас у тој спремности на смрт додатно утврди. Врло спонтано преносећи трагедију коју искушава, редитељ нас води до историјских посрнућа цркве, али на начин да нисмо сигурни да он као умјетник уопште слути која ће врата све отворити. Наравно, неке слике и алузије су очигледне. Контроверзе око харитативне дјелатности Римокатиличке цркве у земљама трећег свијета, или проблеми у Латинској Америци. Али, иако их ставља под лупу, редитељ им даје рјешење у врлини кроз чврст и непоколебљив став истовремено крхког, тврдоглавог, сујетног и једном рјечју необјашњивог папе. И само име које му додјељује, такође указује на тајанственост и конторверзу. Он је својеглав, и промишљено и провокативно именом бира да буде насљедник папе за кога се не може засигурно устврдити да ли је био светац или злочинац. И то је оно на чему инсистира. На тајни. На ономе што се не види и не може се поуздано утврдити. Папа користи свој положај, хвата све конце које може да ухвати, али никада поуздано нисте сигурни, посматрајући га, да ли су ствари у које је тако сигуран посљедица дјеловања његових доушника или његових надприродних дарова. Он све зна, сигуран је у своје потезе и не прави компромисе са недостојним, тј. са свијетом. Пред бескомпромисношћу, могли бисмо рећи, падају маске, али дешава се и више од тога, освјетљава се мрак меланхоличних „стубова“ цркве. Оно што крију бљештаве одежде, испливава из рембрантовског сумрака генијалне фотографије у режији Паола Сорентина. Паоло Сорентино Недокучивост папе као израз побуне против свјесно потиснутог мистицизма без кога црква губи своје истинско биће и претвара се у административни апарат задовољења масовних „религиозних“ потреба, неопходна је да не би, како се то у једној врло упечатљивој сцени смрти једног од кардинала наглашава, и сама црква умрла од старости. Јер старост није, како се олако схвата, чврсти конзервативизам и слијепо сљедовање наученим формама. Већ управо супротно – старост је попуштање пред баналношћу, раслабљене кочнице на стрмоглавом путу ка ничему. Старост се препушта, а младост процјењује, своју снагу усмјерава на разликовање духова и удахњујући чврстину у оронуло тијело сљедује Предању. Ватикан симболички претставља границе цркве, њеног апарата, а истовремено и врт спасења и затвор оних који су своје животе посветили Богу. Врло често се у серији међу личностима поставља питање призива, мотивације и одлуке да се живот одреди црквеношћу. Само то питање јесте једна од мисли водиља читаве серије. Зашто неко одлучи да се изолује од свијета, да ли су мирис тамјана, свила, тишина и примрак заиста привлачнији од, како кардинал Дисолијер у једном моменту каже, смрада живота који му је дражи од свега тога. И одговор који долази са већине страна јесте или страх или немогућност избора (поново из страха) који би се можда могли и схватити као предодређеност. Само један јунак, оштећени, дубоко рањени, и такође уплашени, каринал Гутијерез, јасно говори о божанском призиву на чему му и сам папа завиди. Јер ако постоји сјећање на призив требало би да значи да је црва сумње, тог најјезивијег демона у животу сваког вјерујућег човјека, лако умртвити. Горд, нарцисоидан, меланхоличан, папа је истовремено магнетски привлачан. Он је ироничан (иронија је чест душевни аналгетик), надумствено мудар и осјећајан за бол. Али свијет га не интересује, не подноси одушевљене масе, са продорним плавим очима, савршеног тијела које одржава вјежбањем, он не дозвољава да буде виђен и обожаван. Видиљивост, за њега, не претставља доказ присуства. И Бог је невидиљив. Све личности које окружују папу (ако изузмемо лијепу претставницу за односе са јавношћу која, унаточ томе што је образована на Харварду и својом појавом указује на одређени секуларизам, не крије своје одушевљење папом) су затвореници. Најлакше би било прогласити их затвореницима цркве, свог животног избора или страха, који углавном ни не крију исповедајући једни другима немоћ пред спољашњим свијетом, али затвор коме припадају и из кога не иступају је првенствено њихова прошлост. Ропство личној, несазрелој и непрерађеној прошлости се крије иза привидног ропства у односу према Богу и његовим заповијестима. И сам папа је роб одбачености од родитеља, вјечито повријеђено дијете које одбија да одрасте и чија строгост се често граничи са најобичнијим инаћењем. Међутим, да ли је та, назовимо је „незрелост“, толико лоша? Не позива ли нас Христос да будемо као дјеца? Не подразумева ли то и инаћење, и дурење, и тврдоглавост, али истовремено и моћ одушевљавања, радости и истинске чисте, ничим испрљане љубави? А самим тим и вјере. Зрелост ка којој непрестано претендујемо може нас учинити савршено моралним или религиозним, али дијете које смо под маском зрелости успјели да сачувамо једино нас може одржати у истинској вјери. Од прве до десете епизоде, папа доживљава трансформацију, омекшава кроз страдање, губитак најближих пријатеља, и прије свега због сопствених грешака (због трагедије коју је изазвао ригидношћу), пролази кроз својеврсну метаноју, али остаје досљедан својој самоћи, напуштености и сумњи у којој је једино близак са Богом. Сљедствено традицији западног мистицизма, која Паолу Сорентину дефинитивно није у потпуности страна, управо то ужасно, готово неносиво бреме богоостављености (тамна ноћ душе, код Св. Јована од Крста) заправо значи да је Бог баш ту негдје врло близу. Серија Mлади папа је игра једног генијалног умјетника који на почетку свог литерарног првенца, романа Сви су у праву, након што на неколико страна кроз уста главног јунака наводи шта све не воли тјерајући нас да (смијући се при томе) помислимо да тај човјек не воли баш ништа, каже да ипак постоји нешто чему је наклоњен. Воли нијансе. И управо ту љубав је савршено осликао у свом остварењу о младом црквеном поглавару, јер без осјећаја за нијансе не само што није могуће приказати било ког (вјерујућег) човјека, већ ни доброту. И она се крије у нијансама, заједно са маштом и игром, захваљујући којима Паоло Сорентино својим јединственим сензибилитетом гради један велелепни филмски хришћански храм, и то на слабостима цркве које не крије, јер се моћ Љепоте тако кристално јасно уздиже изнад њих. Могла бих да цитирам прегршт реченица које су ме погодиле и приковале за ово умјетничко дјело, али завршићу текст са мишљу, изреченом кроз уста младог папе у разговору са једним од многих својих добрих кардинала: View full Странице
  7. Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас, најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог Басариног књижевног опуса. Светислав Басара, једно од најважнијих имена савремене српске књижевности, мој је омиљени писац коме се, како то обично бива са омиљеним писцима, непрестано враћам, и што је још боље који не паузира са својим стваралаштвом, па заправо и не морам да се враћам, већ читајући га крећем се даље заједно са њим. А најбоље од свега је што ми се, ево, указала прилика да му поставим и понеко питање. У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг; цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко објаснити тај почетак? – Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца – не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек, наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности, трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела, а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто. Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих страна, нешто немисливо пре васкресења. Пала природа, међутим, тежи да се апсолутизује и овековечи и непрестано трућа о „људском достојанству“, што су речи које ме често наводе да се, попут Гебелса, машим за пиштољ. Човек нема никаквог достојанства, у суштини нема ничега, то јест, има само оно од чега је и створен – ништа – подупрето Божијом благодаћу. Као што би умро да може видети претпадног Адама, такође би моментално умро од шока када би имао прилику да сагледа размере своје унакажености. Али, ништа није изгубљено. Човек, овакав какав је, може повратити достојанство и чак се винути до светости, али искључиво одозго, као дар, нипошто као последицу сопствених прегнућа. Која су, опет, неизбежна. Хришћанско учење је препуно антиномија и апорија, али другачије се то нашим унакаженим умовима не може саопштити. Много важнија, међутим, од прегнућа, од постова, бденија, коленонпреклоњенија, чтенија псалама (нарочито наглас) и молитви – које су, уосталом, у наше време (част ретким изузецима) спале на ниске гране – јесте спремност на подношење телесних и душевних патњи без самосажаљења и роптања. „Патња је животиња на чијим леђима се најбрже стиже до спасења“, рекао је својевремено Јакоб Беме, а и многи други богослови. А патња је управо оно што наша смртно оболела природа жели по сваку цену да избегне и зато постаје плен све тежих и неизлечивијих болести и све већих патњи. Да то тако мора бити указала нам је и људска природа Спаситеља молећи, чела орошеног крвавим знојем, Оца Небеског да га, ако је могуће, мимоиђе чаша горчине, али да на крају ипак буде њихова заједничка, Божија воља. И у романима и у колумнама неретко се помињу хришћански оци и учитељи цркве, посебно мистици, међутим, једно име се помиње чешће од осталих. Зашто Св. Јован од Крста испред, рецимо, Св Григорија Паламе? – Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам, али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам (надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе – гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара уме да заболи. Истичеш осећање личне ништавности, пролазности и недостојности као предуслов за познање Бога, то је на посебно духовит и оштар начин приказано у поглављу романа Уклета земља под насловом „Свето опијање“, у коме, између осталог, кажеш да је хришћана мало јер хришћанство проповеда апсолутну слободу која је – „ужас“. Противници хришћанске философије живота, најчешће ће се позивати управо на укидање слободе. Шта они то нису добро разумели и зашто је слобода тако „ужасна“? – Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије. Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако (незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао, затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима. Да скратим причу. Бог се отркива или у мукама порока, или у понижењима или у тешким болестима, мада је у наше време забрињавајући број оних који пронађу начин да, како је то написао један Француз, „удобно заседну на крст“. Неће они због тога отићи у пакао, који иначе прижељкују „неверницима“, тако изричито каже Св. Григорије Ниски, да баш не забадам прст у око наше црквене јерархије помињањем Оригена. Само што ће, пре него што све поново постане једно у једном, они који удобно седе на крсту и они који на крст и уопште и не помишљају, после смрти претрпети много веће муке, него што би их претпели у телу као катализатору. Тврдоврат и неблагочестив, какав сам, ја сам Бога откривао врло полако, најпре због тешких грижих савести због порока и грехова којима сам се одавао (и још увек се одајем), а потом – када сам зашао у године и када су, по природи ствари, дошле и болести – лагано ми се почело откривати колико су заправо биле (и остале) благе и нежне Божије – не казне, него корекције – и колико је заправо била нежна рука Провиђења која ме, примењујући минимум силе, чупала из дубина ништавила и усмеравала (и наставља да усмерава) ка светлости будућег пресазданог света. Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају цркава, nota bene. У роману Успон и пад Паркинсонове болести, болест и здравље мењају своје свакодневно значење. Оболети од Паркинсонове болести, рекла бих, значи оздравити од нечег другог. Од чега? – Оболети од било које тешке болести, не само Паркинсонове, заправо је излечење од палости наше природе, умирање Павловог „старог човека“, полагана смрт смрти, инфузија Христовог живота у наше лажне, непостојане и трулежне животе, што, по природи ствари, мора болети, али што – да се опет позовем на древне оце – не боли ни хиљадити део од онога колико смо заслужили да нас боли. Већ поменути осећај недостојности, који се често помиње у твојим делима, ако сам добро разумела, битан је не само за лични преображај поједница, већ сматраш да је кроз ту врсту одрицања од ега или гордости могућ и преображај маса. Да ли је могуће да читав један народ доживи такву врсту метаноје? – Апсолутно не! Бог ради само са појединим личностима, нипошто са народима, иако им је, у благости, одредио анђеле који их, колико је то у анђеоској моћи, спречавају у непочинствима. Народи, заправо, нису требали ни да постоје и настали су као аномалија, из пометње језика којом је Господ Бог предупредио већа зла. Сада ћу се начас удаљити од ортодоксије и препричати причу из јеврејског Зохара која каже, да су у време зидања Вавилонске куле речи заједничког људског прајезика – које су се данас, непрестаним продубљавањем пометње претвориле у блебет, ветар и дим – биле толико снажне и делотворне да су могле послужити као грађевински материјал. Ондашњи људски род је, дакле, градио кулу до неба од речи, не од опеке, а градио ју је да би „стекао име“, што ће – овековечити палост и смртност и да је управо зато Господ „савио небеса“ и покарабасио ствар. Следствено, народи никада не могу доживети колективну метаноју, нити ће је икада моћи доживети, али су зато, откако је побожност, од половине XVII века наовамо, почела да слаби, лако западали у колективне параноје. Али, то је већ тема за политички, не теолошки магазин. О. Харитон (Павлица), еп. Никодим (Косовић), Никола Дробњаковић и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2017. У колумнама које пишеш за Данас неретко критикујеш појединце из СПЦ. Да ли сматраш да хришћани треба да имају слободу да јавно указују на промашаје црквене администрације и да ли та слобода треба нечим да буде условљена? – Наравно. У степену у коме се приближава држави, а наша је од деведесете наовамо врло склона томе. Црква се удаљава од верног народа и попут државе и државника очекује да верујући народ беспоговорно прихвата и говори „амин“ на сваку политичку (и сваку другу) брљотину појединих архијереја. Због чега се, опет, не треба ићи у другу крајност и западати у лицемерну моралну панику или се згражавати јер су и архијереји и монаси – људи, са људским слабостима и склоностима греху. Али брљотине не треба прећуткивати. Наравно, та слобода критике не подразумева задирање у учење вере. Постоји једна, међу „басаријанцима“ врло омиљена, слика у роману Почетак буне против дахија, када су Срби у недостатку папира за дуван попушили хатишериф о аутономији Србије. Да ли постоји нешто што је аутентично „наше“, постојано, што на општенародном нивоу нисмо успели „попушити“ и што би могло да нам послужи као светлосни облак у историјској пустињи којој се не назире крај? – Мало је, нажалост, ствари које ми, Срби, нисмо „попушили“. Пушење хатишерифа – да је било стварно, а не фиктивно – био би најмањи проблем, то је обичан комад хартије (или пергамента), пуки докуменат до којих ја и иначе не држим. Много је гора ствар што смо се брзоплетим прихватањем Вукове „реформе“ језика и писма, и његовог вулгарног популизма, репаганизовали, (увек сумњиву) љубав према нацији поставили изнад љубави према Богу и, коначно, на све ствари почели да гледамо кроз оптику „националих интереса“, а не кроз оптику јeванђеља, очима Исуса Христа. То је отишло тако далеко да је ондашњи патријарх, који је – гле коинциденције – као и атентатор, носио име архангела, написао панегирик и атентатору и атентату који је у светлу јеванђеља, посматрајући ту ствар кроз Христове очи (што му је била дужност) морао сагледати као убиство с предумишљајем. Постоје два највећа непријатеља Бога и вере, а то су „моје“ и „наше“, а прибојавам се да су нама, Србима, ти непријатељи – уз ипак не тако ретке изузетке – начисто овладали. Али, ништа није изгубљено. Онога тренутка када је Исус изговорио – „ево, све ново творим“ – започело је пресаздавање људи и остатка творевине, па и нас Срба, али као појединих личности, не као колектива. Лепо пише ап. Павле да у Царству Небеском неће бити ни Грка, ни Јудеја, а ми би да још на овом свету постанемо „небески народ“ који се дичи својом „посебношћу“, православношћу и побожношћу, истовремено свакодневно по неколико милијарди пута највулгарније псујући истог тог Бога. Али, да за крај парафразирам Исаака Сирина: „човече (па и ти, Србине) какав ли је то грех који твоја изопаченост може починити, а који бездан Божије милости није у стању опростити?!“ Други Христов долазак нама се одужио, не, међутим, зато зато што траје предуго, него зато што смо нестрпљиви, и није се одужио зато што Бог – како то представљају неке неправославне теологије – хоће да скупо наплати сваку кап крви Исуса Христа, него зато да би логосе створеног света, хаотизоване и помешане Адамовим преступом, довео у поредак тако да нико и ништа не буде повређено.
  8. Прошло је више од десет година од како сам, случајно (осим ако прихватамо да се ништа не дешава случајно), на татиној полици за књиге пронашла „Деретино“ џепно издање романа Looney Toones. Посматрале су ме те корице неколико година пре тога и мамиле реакцијама које су изазивале код укућана који су их се дохватили, али у својој младалачкој незаинтересованости и надобудности, оглушивала сам се о све оно што што нисам препознавала као погодно било каквој врсти „академског“ напредовања, што сам, нажалост, као студент теологије, поистовећивала и са духовним. О. Дионисије (Ботев) и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2016. Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас, најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог Басариног књижевног опуса. Светислав Басара, једно од најважнијих имена савремене српске књижевности, мој је омиљени писац коме се, како то обично бива са омиљеним писцима, непрестано враћам, и што је још боље који не паузира са својим стваралаштвом, па заправо и не морам да се враћам, већ читајући га крећем се даље заједно са њим. А најбоље од свега је што ми се, ево, указала прилика да му поставим и понеко питање. У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг; цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко објаснити тај почетак? – Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца – не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек, наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности, трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела, а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто. Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих страна, нешто немисливо пре васкресења. Пала природа, међутим, тежи да се апсолутизује и овековечи и непрестано трућа о „људском достојанству“, што су речи које ме често наводе да се, попут Гебелса, машим за пиштољ. Човек нема никаквог достојанства, у суштини нема ничега, то јест, има само оно од чега је и створен – ништа – подупрето Божијом благодаћу. Као што би умро да може видети претпадног Адама, такође би моментално умро од шока када би имао прилику да сагледа размере своје унакажености. Али, ништа није изгубљено. Човек, овакав какав је, може повратити достојанство и чак се винути до светости, али искључиво одозго, као дар, нипошто као последицу сопствених прегнућа. Која су, опет, неизбежна. Хришћанско учење је препуно антиномија и апорија, али другачије се то нашим унакаженим умовима не може саопштити. Много важнија, међутим, од прегнућа, од постова, бденија, коленонпреклоњенија, чтенија псалама (нарочито наглас) и молитви – које су, уосталом, у наше време (част ретким изузецима) спале на ниске гране – јесте спремност на подношење телесних и душевних патњи без самосажаљења и роптања. „Патња је животиња на чијим леђима се најбрже стиже до спасења“, рекао је својевремено Јакоб Беме, а и многи други богослови. А патња је управо оно што наша смртно оболела природа жели по сваку цену да избегне и зато постаје плен све тежих и неизлечивијих болести и све већих патњи. Да то тако мора бити указала нам је и људска природа Спаситеља молећи, чела орошеног крвавим знојем, Оца Небеског да га, ако је могуће, мимоиђе чаша горчине, али да на крају ипак буде њихова заједничка, Божија воља. И у романима и у колумнама неретко се помињу хришћански оци и учитељи цркве, посебно мистици, међутим, једно име се помиње чешће од осталих. Зашто Св. Јован од Крста испред, рецимо, Св Григорија Паламе? – Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам, али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам (надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе – гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара уме да заболи. Истичеш осећање личне ништавности, пролазности и недостојности као предуслов за познање Бога, то је на посебно духовит и оштар начин приказано у поглављу романа Уклета земља под насловом „Свето опијање“, у коме, између осталог, кажеш да је хришћана мало јер хришћанство проповеда апсолутну слободу која је – „ужас“. Противници хришћанске философије живота, најчешће ће се позивати управо на укидање слободе. Шта они то нису добро разумели и зашто је слобода тако „ужасна“? – Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије. Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако (незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао, затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима. Да скратим причу. Бог се отркива или у мукама порока, или у понижењима или у тешким болестима, мада је у наше време забрињавајући број оних који пронађу начин да, како је то написао један Француз, „удобно заседну на крст“. Неће они због тога отићи у пакао, који иначе прижељкују „неверницима“, тако изричито каже Св. Григорије Ниски, да баш не забадам прст у око наше црквене јерархије помињањем Оригена. Само што ће, пре него што све поново постане једно у једном, они који удобно седе на крсту и они који на крст и уопште и не помишљају, после смрти претрпети много веће муке, него што би их претпели у телу као катализатору. Тврдоврат и неблагочестив, какав сам, ја сам Бога откривао врло полако, најпре због тешких грижих савести због порока и грехова којима сам се одавао (и још увек се одајем), а потом – када сам зашао у године и када су, по природи ствари, дошле и болести – лагано ми се почело откривати колико су заправо биле (и остале) благе и нежне Божије – не казне, него корекције – и колико је заправо била нежна рука Провиђења која ме, примењујући минимум силе, чупала из дубина ништавила и усмеравала (и наставља да усмерава) ка светлости будућег пресазданог света. Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају цркава, nota bene. У роману Успон и пад Паркинсонове болести, болест и здравље мењају своје свакодневно значење. Оболети од Паркинсонове болести, рекла бих, значи оздравити од нечег другог. Од чега? – Оболети од било које тешке болести, не само Паркинсонове, заправо је излечење од палости наше природе, умирање Павловог „старог човека“, полагана смрт смрти, инфузија Христовог живота у наше лажне, непостојане и трулежне животе, што, по природи ствари, мора болети, али што – да се опет позовем на древне оце – не боли ни хиљадити део од онога колико смо заслужили да нас боли. Већ поменути осећај недостојности, који се често помиње у твојим делима, ако сам добро разумела, битан је не само за лични преображај поједница, већ сматраш да је кроз ту врсту одрицања од ега или гордости могућ и преображај маса. Да ли је могуће да читав један народ доживи такву врсту метаноје? – Апсолутно не! Бог ради само са појединим личностима, нипошто са народима, иако им је, у благости, одредио анђеле који их, колико је то у анђеоској моћи, спречавају у непочинствима. Народи, заправо, нису требали ни да постоје и настали су као аномалија, из пометње језика којом је Господ Бог предупредио већа зла. Сада ћу се начас удаљити од ортодоксије и препричати причу из јеврејског Зохара која каже, да су у време зидања Вавилонске куле речи заједничког људског прајезика – које су се данас, непрестаним продубљавањем пометње претвориле у блебет, ветар и дим – биле толико снажне и делотворне да су могле послужити као грађевински материјал. Ондашњи људски род је, дакле, градио кулу до неба од речи, не од опеке, а градио ју је да би „стекао име“, што ће – овековечити палост и смртност и да је управо зато Господ „савио небеса“ и покарабасио ствар. Следствено, народи никада не могу доживети колективну метаноју, нити ће је икада моћи доживети, али су зато, откако је побожност, од половине XVII века наовамо, почела да слаби, лако западали у колективне параноје. Али, то је већ тема за политички, не теолошки магазин. О. Харитон (Павлица), еп. Никодим (Косовић), Никола Дробњаковић и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2017. У колумнама које пишеш за Данас неретко критикујеш појединце из СПЦ. Да ли сматраш да хришћани треба да имају слободу да јавно указују на промашаје црквене администрације и да ли та слобода треба нечим да буде условљена? – Наравно. У степену у коме се приближава држави, а наша је од деведесете наовамо врло склона томе. Црква се удаљава од верног народа и попут државе и државника очекује да верујући народ беспоговорно прихвата и говори „амин“ на сваку политичку (и сваку другу) брљотину појединих архијереја. Због чега се, опет, не треба ићи у другу крајност и западати у лицемерну моралну панику или се згражавати јер су и архијереји и монаси – људи, са људским слабостима и склоностима греху. Али брљотине не треба прећуткивати. Наравно, та слобода критике не подразумева задирање у учење вере. Постоји једна, међу „басаријанцима“ врло омиљена, слика у роману Почетак буне против дахија, када су Срби у недостатку папира за дуван попушили хатишериф о аутономији Србије. Да ли постоји нешто што је аутентично „наше“, постојано, што на општенародном нивоу нисмо успели „попушити“ и што би могло да нам послужи као светлосни облак у историјској пустињи којој се не назире крај? – Мало је, нажалост, ствари које ми, Срби, нисмо „попушили“. Пушење хатишерифа – да је било стварно, а не фиктивно – био би најмањи проблем, то је обичан комад хартије (или пергамента), пуки докуменат до којих ја и иначе не држим. Много је гора ствар што смо се брзоплетим прихватањем Вукове „реформе“ језика и писма, и његовог вулгарног популизма, репаганизовали, (увек сумњиву) љубав према нацији поставили изнад љубави према Богу и, коначно, на све ствари почели да гледамо кроз оптику „националих интереса“, а не кроз оптику јeванђеља, очима Исуса Христа. То је отишло тако далеко да је ондашњи патријарх, који је – гле коинциденције – као и атентатор, носио име архангела, написао панегирик и атентатору и атентату који је у светлу јеванђеља, посматрајући ту ствар кроз Христове очи (што му је била дужност) морао сагледати као убиство с предумишљајем. Постоје два највећа непријатеља Бога и вере, а то су „моје“ и „наше“, а прибојавам се да су нама, Србима, ти непријатељи – уз ипак не тако ретке изузетке – начисто овладали. Али, ништа није изгубљено. Онога тренутка када је Исус изговорио – „ево, све ново творим“ – започело је пресаздавање људи и остатка творевине, па и нас Срба, али као појединих личности, не као колектива. Лепо пише ап. Павле да у Царству Небеском неће бити ни Грка, ни Јудеја, а ми би да још на овом свету постанемо „небески народ“ који се дичи својом „посебношћу“, православношћу и побожношћу, истовремено свакодневно по неколико милијарди пута највулгарније псујући истог тог Бога. Али, да за крај парафразирам Исаака Сирина: „човече (па и ти, Србине) какав ли је то грех који твоја изопаченост може починити, а који бездан Божије милости није у стању опростити?!“ Други Христов долазак нама се одужио, не, међутим, зато зато што траје предуго, него зато што смо нестрпљиви, и није се одужио зато што Бог – како то представљају неке неправославне теологије – хоће да скупо наплати сваку кап крви Исуса Христа, него зато да би логосе створеног света, хаотизоване и помешане Адамовим преступом, довео у поредак тако да нико и ништа не буде повређено. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...