Претражи Живе Речи Утехе

Што се мене тиче, тако је текла моја свештеничка служба, да сам ја увек служио са отвореним Царским Дверима. То је било због тога зато што сам ја служио у Виленском Свето-Духовом манастиру где је било прихваћено служити са отвореним Царским Дверима. Исто тако је било у Каунасу, где сам био настојатељ. Тај обичај је био присутан и у епархијама на Западу, где сам служио. И у храму св. Јекатерине, где сам служио у Москви. А затим сам постао архијереј, а архијереји служе са отвореним Царским Дверима. Зато се и не сећам случаја да сам служио са затвореним Царским Дверима. И ја мислим, да у служењу са затвореним Царским Дверима, постоји нешто противприродно, зато што се Литургија врши целој црквеној заједници. Њу врши свештеник и сви који се налазе у храму. Савршено је несхватљиво, зашто да при самим најважнијим моментима Литургије, нарочито при вршењу Евхаристије, Царске Двери морају бити затворене и људи морају да слушају само глас свештеника, који пригушено допире иза зида иконостаса. View full Странице

Ове године навршава се 70 година од оснивачке Генералне скупштине Светског савета цркава (ССЦ), одржане у Амстердаму (1948). Ова организација данас окупља 350 цркава чланица из више од 110 земаља свијета, које представљају више од 500 милиона хришћана. Поводом овог јубилеја, разговарали смо са велеч. др Олафом Фиксе Твејтом, Генералним секретаром ССЦ. Олаф Фиксе Твејт У току седамдесет година дуге историје Светски савет цркава, као и екуменски покрет уопште, пролазио је кроз периоде кризе. Сматрате ли да је и данашње вријеме такође вријеме кризе? Неки говоре о „екуменској зими“, али Ви сте рекли да нема ничега лошег у зими, као и да су неки знаци прољећа на помолу. Не мислим да је исправно користити ријеч „криза“ за садашњу ситуацију. Одувијек је постојало нешто „критично“. Међутим, замах који тренутно имамо сматрам снажним из макар два разлога. Прво, уместо да говоримо о томе како смо неспособни за сједињење и да се фокусирамо искључиво на оно што нас дијели, постоји спремност да се каже да заправо имамо много тога заједничког као и спремност да учинимо оно што можемо базирајући се на томе. Могуће је фокусирати се на заједничку мисију, служење миру, људским правима, творевини, избјеглицама и онима који страдају. Ово спаја цркве у служењу (diakonia) и визији. Ово је такође веома очигледно присутно и у агенди Папе Франциска. Његова посјета нам јасно показује да је ово наша заједничка агенда. Постоји, с друге стране, још један импулс који се тиче захтјева и очекивања од ССЦ и екуменског покрета, а који долази како од спољних партнера тако и од цркава чланица ССЦ. Шта може екуменски покрет и ССЦ да учини поводом поларизације, подјела, бројних покушаја да се сломи међународни поредак и мултилатерализам? Како ССЦ може да понуди алтернативни глас? Како можемо да подржимо мировне процесе зближавањем цркава, али и вјерника? Ова очекивања долазе са свих страна и стварају подстицај не само да креирамо сопствену агенду, већ и да уважимо туђе агенде и увидимо за шта смо им потребни. Ове двије димензије стварају замах који, вјерујем, можемо назвати „екуменским прољећем“. Дозволите да се фокусирам на прву димензију коју сте истакли. Мислим да је она ваљано изражена у идеји „ходочашћа“ која је представљена на Генералној скупштини ССЦ у Бусану (Јужна Кореја, 2013). Ради се о идеји, рекао бих, да већ јесмо заједно тиме што смо на заједничком путу. Сматрате ли, међутим, да ова идеја може да има и негативне посљедице? Уколико се владамо „као да смо једно“, можемо ли изгубити из вида чињеницу да заправо и нисмо у пуном видљивом јединству? Могуће. С друге стране, мислим да много већи ризик постоји уколико се фокусирамо на оно што нисмо постигли. На тај начин нећемо стићи никуда. Поред тога, то није истина. Ми јесмо постигли много тога и нисмо тамо гдје смо били прије 70 година. Такође, постоји замах који се односи на разумијевање односâ које смо успоставили као дара по себи, иако су ови несавршени и непотпуни. Међутим, ови односи су основа за нешто што је стварно. Постоји нешто стварно у нашој мисији, служењу (diakonia), али и у свједочењу. Видимо заправо много тога. За мене, то представља инспирацију за наставак теолошке рефлексије. То не значи да треба да кажемо: у реду, теолошка прича није успјела, дајте да радимо нешто друго. Ово доноси нову димезију теолошком промишљању. Изазива нас да промишљамо шта то значи бити црква у овој ситуацији. Надовезао бих се на ово што сте рекли. Имао сам прилику да се уверим да многи православни теолози дијеле осјећање да је теолошки дијалог, на извјестан начин, стављен по страни на састанцима ССЦ, упркос чињеници да је он био у средишту екуменског покрета на почетку 20. вијека. Најеминентнији теолози 20. вијека су узимали учешћа у састанцима ССЦ. Да ли бисте се сложили да постоји мањак теологије и да су питања служења (diakonia) и социјалног ангажмана преузела примат? Да ли водећи теолози нашег времена узимају учешћа у раду ССЦ и екуменског покрета уопште? Јасно ми је да су у прошлости водећи теолози и неки теолошки дискурси били у средишту екуменског покрета више него што је то данас случај. За то, мислим, постоје многи разлози. Међутим, такође мислим да постоје многа попришта на којима се теолози могу састајати и расправљати. То се дешава између разних конфесија, у различитим окружењима, школама и институцијама. Не слажем се да у ССЦ и екуменском покрету не постоји теолошко промишљање. Ја бих рекао: све што радимо захтијева теолошку рефлексију. Било да радимо са избјеглицама, расправљамо о питањима која се тичу творевине или смо укључени у мировни процес – све то се увелико тиче разумијевања нашег теолошког мандата као цркава, али и као заједнице (fellowship) цркава. Рад на помирењу је теолошки у мјери у којој то нешто уопште може да буде. Уколико читамо Другу посланицу Коринћанима Апостола Павла, служба помирења је у срцу бића цркве. Она није само споредна ствар. Дакле, зависи од тога како дефинишемо теологију. За мене је важно да не сузимо одређење теологије, али исто тако и да не де-теологизујемо наш рад. То је макар моје схватање. Имамо и неке добре показатеље да је управо ово случај. Међутим, можемо да радимо више и можемо да радимо боље. То важи и када је ријеч о неким класичним питањима којима се бави Комисија за вјеру и поредак. Комисија ради, али је потребно да има снажнију везу са другим димензијама нашег рада. Требало би избјегнемо да она по себи постане споредна ствар. Од 2010. сте Генерални секретар ССЦ, дакле осам и по година. Недавно сте објавили да се нећете кандидовати за трећи мандат. Да, мој мандат истиче 2019. Моја одлука, о којој сам био дужан да обавијестим Централни одбор, јесте да не могу да будем на располагању за трећи мандат. Који је највећи изазов у животу и раду ССЦ с којим сте се као Генерални секретар суочили? Мислим да је било много изазова с којима смо покушали да се суочимо у овом периоду. С већином смо се, сматрам, суочили на начин да се нешто догодило и да се у неком правцу кретало. Један од изазова био је да се установи улога ССЦ и повјерења које цркве имају у ССЦ као важан инструмент. Мислим да више не постоје сумње у вези с тим. Прије неколико година то је био изазов: да ли је ССЦ заиста важан, да ли нам је заиста потребан? Не чујем да се такве дискусије и даље воде. Не говорим само о себи. Покушали смо да учинимо ССЦ релевантним за оно чиме се бави, као и у погледу начина на који сарађује са црквама. Друго, избјегли смо да будемо у ситуацији у којој бисмо већину времена трошили на „вјечне расправе“. Умјесто тога, више смо се фокусирали на то шта је наша мисија, шта можемо да учинимо за цркве и за свијет. И то нам је помогло да имамо бољу унутрашњу динамику. То што видим знаке ове динамике чини ме срећним. Имали смо финансијска питања којима смо морали да се позабавимо и нека од њих су била прилично озбиљна. Међутим, развили смо прилично одржив и обећавајући пројекат везан за нашу имовину који може да ријеши нека од ових питања и да осигура будући приход. Имамо мањи али и даље стабилан приход од цркава и наших партнера. На ове ствари морате непрестано да обраћате пажњу и будете сигурни да је оно што радите поуздано и релевантно. Мислим да тренутно имамо добар однос са нашим православним цркава премда су у недавној прошлости неке од њих преиспитивале свој однос према ССЦ и екуменском покрету. Опште говорећи, вјерујем да сам ја сам, као и ССЦ, уважавао поштовање православних цркава, свакако и не само њих. На који начин ће посјета папе Франциска сједишту ССЦ, која треба да се догоди за два дана, одразити на однос ССЦ и Римокатоличке цркве? Од каквог значаја је она за екуменски покрет уопште? Можемо ли се можда надати да се од блиске сарадње и заједничког рада помјерамо ка неком наредном кораку? Мислим да, макар, можемо да учврстимо однос који сада имамо и потврдимо да се ради о стварном радном односу, а не само о размјени љубазних фраза. Ради се о стварном радном односу. Друго, видимо да интересовање једних за друге расте. Наше цркве се све више интересују за оно што се догађа у Римокатоличкој цркви и обратно. Мислим да се однос може развити у више иницијатива, више израза ових ограничених али значајних знакова јединства. Бог зна шта ће будућност донијети. Међутим, уколико смо отворени, Бог може употријебити ову везу за свој циљ. То је отвореност коју нам концепт „ходочашћа“ омогућава да имамо. Хвала Вам најљепше на времену које сте издвојили за овај интервју. Желим Вам срећу у будућем раду! Женева, 19. јун 2018. View full Странице

У свечаним просторијама Саборног храма Христа Спаситеља у Москви 4. децембра 2017. године одржан је свечани пријем који је приредио Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, посвећен стогодишњици васпостављења патријаршије у Руској Православној Цркви. У овом свечаном догађају узели су учешће предстојатељи и представници помесних Православних Цркава и други гости, чланови Светог Синода Руске Православне Цркве, учесници Архијерејског Сабора који је одржан у руској престоници од 29. новембра до 2. децембра. Обраћајући се сабранима поздравним словом, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил заблагодарио је предстојатељима помесних Православних Цркава на учешћу у свечаностима поводом стогодишњице васпостављења патријаршије Руске Православне Цркве. -Ништа није као ово духовно искуство саосећања јединства, једне молитве, једног причешћа из светог Путира, истакао је Свјатјејши Владика. Предстојатељ Руске Православне Цркве је заблагодарио Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору на началствовању светом Литургијом у храму Христа Спаситеља на празник Ваведења Пресвете Богородице, на дан стогодишњице устоличења Светог Тихона, Патријарха московског: -Гледајући Вас, молили смо се за Вашу велику паству на територији све Африке, за Ваше мисионарске подухвате, напоменуо је Свјатјејши Патријарх г. Кирил. -Молили смо се за Његово Блаженство Патријарха антиохијског г. Јована, умственим очима сазерцавајући трагедију сиријског, либанског, ирачког народа, додао је Свјатјејши Владика. -Нека Господ подржи све нас, предстојатеље помесних Православних Цркава, у нашем јединству, у нашем општењу, у нашем заједничком служењу народу Божјем, Васељенској Православној Цркви и читавоме свету. На многа и блага љета!, изговорио је на крају беседе Свјатјејши Патријарх г. Кирил. У име предстојатељâ и представникâ помесних Православних Цркава, предстојатеља Руске Православне Цркве поздравио је Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован. -Васпостављање патријаршије у светој Руској Цркви велики је догађај; то је радост васколиког православног народа, свих Православних Цркава, истакао је Блажењејши Патријарх г. Јован. По речима Његовог Блаженства, данашње свечаности су „доказ љубави, јединства, мира и радости целоме свету“. У наставку је одржан концерт на коме су наступили хор свештенства Епархије московске (диригнет свештеник Сергеј Голев) и Кубански козачки хор (уметнички руководилац и главни диригент Виктор Захарченко). На крају пријема Светејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил је још једном захвалио свима на учешћу у свечаностима и позвао их да присуствују празничном концерту у Кремљу. превод: ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице