Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'личне'.
Found 5 results
-
Епископ Иларион: Схватимо неопходност личне промене на боље
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У Недељу 20. по Духовима, 7. новембра 2021, свету архијерејску Литургију у Kладову служио је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење кладовских пароха и архиђакона Илије (Јовановића). На почетку беседе, владика је подсетио сабране вернике да је прошло три месеца од када је Kладово посетио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије доносећи са собом благослов за целу Тимочку епархију, те је заблагодарио Kладовљанима на љубави коју су исказали приликом дочека Патријарха. У наставку беседе, владика се дотакао прочитаног одељка из Јеванђеља по Луки, о чуду васкрсавања сина удовице из Наина. Тиме је Господ свима нама објавио своју божанску природу и доказ да онај који верује у васкрслог Господа и истински се покаје може да се нада да ће га Господ убројати у своје стадо. Зато је суштински битно да схватимо неопходност личне промене на боље, да се исправљамо и да се увек угледамо на светитеље, те да се водећи њиховим примерима и ми уподобљавамо и постанемо наследници Царства небеског, закључио је Преосвећени. Извор: Епархија тимочка -
Продаја личних ствари, докумената и предмета из концентрационог логора Јасеновац, која се појавила на сајту за интернет продају „И –Беју“ морално је неоправдана и руга се сећањима на најтежа времена кроз која су прошле жртве фашизма у Другом светском рату, каже академик Љубодраг Димић за Танјуг. Он сматра да је реч о морбидној причи која од свега прави бизнис, у пољима и областима у којима се бизнис никако не прави. „Данас Јасеновац, сутра Дахау и Аушвиц, и то је нешто што треба да нас опомене и освести због свеопштег моралног посрнућа. Неке ствари су дубоко морална категорија", прокоментарисао је Димић праксу куповине-продаје преко интернета. „Вечерње новости“ су објавиле да се на „И-беју“ продају делови одеће логораша, фотографије, разноразна документа, значке из јасеновачких логора смрти по цени од десет до чак преко две хиљаде долара. Већина продаваца су из Хрватске, Словеније, Америке, Аустрије али има оних и из Србије, наводи лист. Председник Етичког одбора Друштва психолога Србије Никола Петровић сматра да би једино продаја музеју можда могла доћи у обзир мада истиче да је поклањање примереније. „Уосталом, ако не купује музеј посвећен жртвама Јасеновца, што бих донекле разумео, која је сврха тога и ко би то уопште купио осим неки неонациста или члан односно потомак породице жртава који нешто жели од свог претка“, напомиње Петровић. Председник Удружења за заштиту права потрошача „Просперитет“, Радомир Ћириловић, објашњава за Танјуг да је посреди срамна и морбидна продаја и да није прецизно утврђено шта се све сме а шта не сме наћи на интернету и да би на светском нивоу требало регулисати то недефинисано поље. „Какви су то људи у моралном погледу који тако нешто могу да купе“, пита се Ћириловић. У питању је, каже он, успомена на нечију несрећу и то не може бити сматрано робом на тржишту, попут роба и услуга које се продају онлајн. „Онај који продаје такве ствари аморалан је и њега је баш брига за патњу и страдање људи. Он егзистира на туђој муци користећи купца који је патолошки тип психогене природе“, истиче он и закључује да је ово „чист фашизам, и власника сајтова и власника електронских комуникација који су дозволили да се тако нешто продаје“. „Свеопште посрнуће“: Личне ствари јасеновачких логораша појавиле се на сајту за интернет продају RS.SPUTNIKNEWS.COM Продаја личних ствари, докумената и предмета из концентрационог логора Јасеновац, која се појавила на сајту за интернет продају „И –Беју“ морално је...
-
Наравно, ви знате да се породица састоји од појединаца, да свако има нешто своје што не припада оном другом. На пример, чак и најблискији човек не сме да прочита писмо упућено мени или да прислушкује мој телефонски разговор, јер су моји односи са другим људима моја ствар. У њима има много дубоко личног, тј. интимног што се тиче само мене и њих. Интимно не значи неприлично. Људи „закључавају“ неке ствари у свом животу, не само из разлога што се боје осуђивања људи, већ пре свега зато што су те сфере живота веома нежне, танане, рањиве и притом могу бити несхватљиве другима. Однос са Богом је интимна сфера и однос двоје људи је интиман, био он романтичан или другарски. Зато када неко са стране упадне у ту сферу, чак и са најбољим намерама, здрав човек изгони незваног госта са своје територије. То је отприлике као да сте залутали у туђи дом, док се људи тамо баве својим стварима, не знајући уопште за ваше присуство. Шта ће даље бити, питање је њихове љубазности – или ће вам тихо рећи: „Извините, а како сте се ви ту нашли? Ово је приватна територија!“, или ће заурлати: „Марш напоље из моје куће, будало!“. Друга је ствар што понекад примамо госте, али само када смо спремни за њихов долазак. Ја могу да у своје односе са другим људима упутим своје пријатеље, духовника, мужа, али само делимично, у оној мери у којој ја желим, ни мање ни више. Њихово интересовање за мој лични живот је непристојно. Није лепо вирити кроз кључаоницу. Мислите да су то очигледне истине? Уверавам вас да сам много пута патила због тога што су се људи без питања уплитали у моје односе са другим људима, читајући моја писма, дневнике (наглас, за столом, замислите само!), пратећи ме погледом и прислушкујући моје личне разговоре. Била сам разјарена и изборила сам се за признање да је то моја лична територија. Сада код мене долазе мајке наркомана и алкохоличара и, нимало не сумњајући у своју исправност, предлажу да прочитају писма своје деце (не упућена мени, наравно), предлажу да претражимо садржај њихових џепова и препричавају прислушкиване разговоре. Притом сматрају да племенит циљ, оздрављење наркомана, оправдава сва средства, укључујући и оваква. Мајке се чуде када одбијем да читам та писма и када их молим да не читају електронску пошту своје деце. „Ја сам тако и сазнала да је он наркоман!“, каже мајка. То је тачно, али не смете користити доказе добијене тим путем. Син ће се разљутити што су му нарушене границе и то ће за њега бити најважније. На крају ће разговор о наркоманији бити неуспешан, након чега ће се створити ланац међусобних увреда и сумњи и што мајка буде више тражила такве „доказе“, то ће их син лукавије скривати. Тај „кућни детектив“ горе од било чега, чак и од физичког обрачу- на и туча, уништава односе блиских људи.
-
Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас. Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам? Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма. У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам? Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?! Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“. Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено? Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог. О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације. Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету? Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати. Извор: Теологија.нет
-
Модерно и ретро православље, или православље и личне интерпретације
тема је објавио/ла Дијана. у Сведочимо веру
Откако сам дошла на форум прије скоро шест година, , и дан-данаснаилазила сам, на бројне и веома жучне дискусије, са различитим мишљењима, не у смислу разнородности што би било природно на једном великом медију са пуно људи који његује слободу исказивања мишљења, него управо разликовања, одударања од онога што је обични лаик који је рецимо читао владику Николаја и неке старце знао о православљу и сматрао православним. Најизразитији примјер је учење о бесмртности душе, монаштву и уопште клиру, потом расправе о етичким питањима која се дотичу политичке и социолошке категорије људских права, гдје се она понекад коси са хришћанском етиком и аксиологијом. Постоје нека нова, слободоумна мишљења која долазе од појединих теолога и студената теологије са београдског ПБФ-а а која они прилично агресивно намећу, која су често у нескладу па и сукобу с оним што смо ми лаици дотад знали као православље, теологију и црквнено учење. Нпр. да душа није бесмртна, никако, ни по природи ни по Божјој милости, па да се не би упало у јерес смртности душе и вулгарни атеистички материјализам (непостојање душе), мора да се домисли да васкрсење наступа одмах после смрти за сваког појединца, без обзира на проречени судњи дан, општи суд и сл. Монаштво се жестоко критикује, од наводне монахократије у цркви, приписане му воље за моћ као искључивог мотива за монашење (а шта је онда са мотивима жена) до оспоравања његове вриједности и наглашавања да оно није у духу хришћанства и православља. Вјероватно би тачније било рећи да оно није у духу јудаизма, да су и у С.Завјету описани монахујући без институције монаштва, да су највећи светитељи Цркве живјели управо таквим животом (прво сам Господ, потом Јован Крститељ, Богомајка, ап. Павле итд.). Критичко преиспитивање и промишљање истина вјере неријетко се претвори у филозофско доказивање супротних теза, од којих је једна утврђена а њена супротност бесмислена и постаје само ментално гимнастицирање. Ап.Павле је упозорио на 'људско мудровање' и тежњу 'да будемо у својим очима мудри'. Пошто постоје овакви ставови код једне цијеле велике групе људи, они онда нису случајни и потичу од нечијег интелектуалног утицаја, вјероватно они и знају од којег или којих теолошких ауторитета са ПБФ-а. Оно што смета је једна значајка свих који заступају оваква ммишљења, да су веома самоувјерени, увјерени у своју интелектуалну супериорност, и склони да веома агресивно и надмено намећу своја увјерења осталима. За њима се поводе најчешће млади људи, привучени интелектуалистичком амбалажом и привидном прогресивношћу ових мишљења. ЈОш упоредо с оваквим теолошким идејама иду и слободоумнији ставови у погледу хришћанског морала и вриједности. Док православље за своју мисију у модерном свијету мора користити тековине модерних друштвених и хуманистичких наука, постоји једна граница етичког релативизма коју је опасно прећи јер се онда ради о само номиналном православљу. Публика може чути, није битна етика већ онтологија (гдје 99% људи први пут чује за ријеч онтологија и она нема за њих ама баш никаквог значења), као да етика тобож није више важна, битно је постати хришћанин, а то ће се постићи управо магијски, причешћивањем, не морају се испуњавати заповијести и ићи тешким путем одрицања (подвига, 'јер се Царство напором стиче и подвижници га задобијају'). Хришћанске вриједности се обезвређују а гдјекад и изврћу руглу као назадне од стране самих хришћана. Управо се потура идеја да се може ићи широким путем и бити хришћанин. Бркају се политиколошки и социолошки појмови са етиком и теологијом. Хришћански идеал љубави се претвара у плагијат модерне политички коректне толеранције, људских права и слобода, а суштински се ради о једном етичком релативизму и прагматизму који вуче нихилистичком 'превредновању вриједности' који би био дискутабилан и чисто са етичког аспекта и здравог разума, да се не спомиње црквено предање и учење. Примјер су разне слободе и права, абортус, еутаназија, ЛГБТ итд. Неријетко су атеисти и ови либералнији хришћани на истој линији, док су они који се придржавају традиционалног учења супротстављени као ретро, назадни, психолошким законитостима функционисања групе скрајнути и у неповлаштеном положају. На форуму је група која има оваква мишљења или бројнија или гласнија или обоје, а свакако утицајнија. Међутим, ван форума ово су само спорадична мишљења мањине вјерног народа. У сваком моменту ми свједочимо своју вјеру, своје хришћанство. Хришћанство се не може учинити модернијим и привлачнијим тако што ће се разводнити и мимикрисати у модерне друштвене и етичке теорије, утопити у лудило и неморал модерног свијета. Со не може да обљутави и мора да постоји светионик према којем се оријентишемо.- 1011 нових одговора
-
- православље
- морал
- (и још 9 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.