Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цариградска'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Доносимо излагање професора Дарка Р. Ђога на научној конференцији "Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини", одржаној 17.10.2024. на Факултету политичких наука, у организацији Центра за руске студије. Редакција Поука благодари професору проти Дарку Р. Ђогу на уступљеном тексту. Претензије Фанара на редефиницију своје улоге међу помјесним православним Црквама (али и на редефиницију система црквеног права по себи) садрже одређене идеологеме које су, на свеопшту штету Цркве, исувише дуго пролазиле или непримјећено или теолошки необрађене. Једна од тих идеологема заправо јесте сам идентитет тзв Васељенске тј Цариградске патријаршије. Заправо, готово је назамисливо са колико повјерења се и данас већина православних вјерника односи према субјекту који себе назива “Васељенском патријаршијом”, не размишљајући о основаности не само њеног “васељенског карактера” већ и њеног идентитета тј црквено-историјског континуитета. Заправо, да ствар буде савршено апсурдна, из Фанара су се у прошлости гасиле аутокефалне помјесне Цркве, а данас се активно негира идентитет тј континуитет свих нехеленофоних помјесних Цркава. Негација идентитета свих нехеленских Цркава понекад има облик теорије о “непотпуној аутокефалији” свих Цркава које, наводно, нису добиле “аутокефалији на васељенским саборима” (то бисмо могли назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета)[1], док постоје и примјери сасвим надреалних негација постојања или јурисдикције осталих помјесних Цркава. Као најактуелније и најилустративније примјере потпуног губитка осјећаја за стварност код фанарских идеолога можемо навести сумануту пријетњу митрополита Јова Гече из јесени 2018.г. да ће, у случају да Москва изазове право Фанару да подари тзв аутокефалији украјинским расколницима, имагинарни Цариград “узети аутокефалију самој Москви”[2]. Сличан ниво недостатка осјећаја за стварност испољио је и још један идеолог истанбулских снова, митрополит Андреј Нанакис када је у мају 2022. устврдио да је тзв Васељенска патријаршија надлежна за цијело канонско подручје на простору бивше Југославије, осим саме Србијε[3]. “Аргументативни ток” започео је основном идеологемом Фанара: данашњи црквеноправни идентитет СПЦ по њему успостављен је практично томосом из 1920. године, повезан је са постојањем Југославије као државе те се самим тим са престанком постојања Југославије самоугасила јурисдикција наше Цркве било гдје осим у Србији. Многоличност јавних наступа фанарских епископа можемо да увидимо ако се присјетимо да је у свом интервјуу Политици патријарх Вартоломеј истакао “Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба.”[4] Тада изречена пријетња ускоро се обистинила у случају Македоније, и то тако што је најприје Фанар преузео иницијативу на територији СПЦ. Оно што је, међутим, остало да стоји као ужасно бреме јесте чињеница да ни након канонског напада Фанара на територију Московске Патријаршије и Српске Православне Цркве код наших теолога и канониста, епископа нарочито, не постоји критичка свијест способна да схвати могућност постојања Цркве без Фанара. Дугогодишње дресирање српских, руских и осталих теолога да прихвате начела аутоколинијалне теолошке сервилности према “Мајци Цркви” очигледно су дали плодове и заробили умове наших људи[5]. А то се дешвава у толикој мјери да православни теолози нису у стању да ураде елементарну операцију: да примјене критеријуме којима се користи сам Фанар када описује субјективитет тј идентитет других помјесних Цркава. Рецимо, ако субјективитет тј идентитет СПЦ сачињава томос дат Цркви у краљевини СХС тј ако се субјективитет наше помјесне цркве мора гледати у историјској перспективи заједно са државним питањем, онда је континуитет Фанара упитан минимално од 1453 тј Црква Новог Рима не постоји од момента када нема више Новог Рима. Но ствар постаје знатно компликованија ако у обзир узмемо питање које се до данас, колико нам је познато, није темељно поставило, а гласило би: да ли је “цариградска Црква” насљедница и јеретичких патријараха па и читавих јеретичких пројеката из прошлости или само наставак светитеља и подвижника? Ово није само реторско питање. Оно има и своје канонске посљедице и од одговора на питање континуитета Фанара са проблематичним тј јеретичким периодима историје Константинопоља зависи и његов ауторитет тј способност да просуђује о “православности” и “каноничности” других. Ово је тема толико непријатна а неодговорена у нашој теологији, али, како ћемо видјети, са разлогом. Наиме, прећуткивањем, еуфемистички речено, “непријатних” страница сопствене црквене историје, Фанар заправо конструише континуитет тамо гдје га ни на који начин не би могао имати. Као што смо видјели, основни постулат његове идеологије представља поимање према коме Цариград бар од Другог васељенског сабора до данас има апсолутни континуитет и идентитет, неповрјеђена овлаштења дата и присвојена у току протеклих вијекова па се онда, из позиције Моћи, може односити према некој црквено-канонској периферији тј улога средишта припада “Васељенском трону” а улога пасивних рецептора припада осталима (сјетимо се само класика овакве теологије, чланка “Први без осталих” митрополита Емануила). Ако се чињенице, међутим, не слажу са оваквом поставком моћи и трпљења, у ничеанском тј постмодерном кључу - тим горе по чињенице. Оне се могу прећутати или интерпретативно довести до своје супротности. Класична примјер оваквог приступа имамо у тексту који је управо припремљен у функцији оправдања црквеног интервенционизма Фанара у Украјини, под називом “Васељенки трон и Украјина: свједочанство докумената”. Овдје је врло важно уочити псеудо-објективни али заправо агитацијски кључ у називу текста: свједочанство докумената или “нека документа говоре” представља неупућеном читаоцу позив да сагледа истину из предложених текстова, не сигнализујући идеолошке интерпретације и селекције које су у самим уводима дати, али који су такође представљени селекцијом одређених али не и других докумената. Тамо читамо сумарни преглед односа Цариграда (који је тада још и постојао) и кијевске тј владимирско-московске Митрополије: “Руска митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример формула Лава Мудрог (XI век) као шесдесета епархија васељенског трона. Првобитно била је обједињена под именом “митрополија Кијева и све Русије” са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско средиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патриајрхом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подјељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране васељенског патријарха Дионисија (1470), док је 1561. године у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договора са Васељенском патријаршијом.”[6] Непреледни су проблеми са оваквим, чак и фактографски нетачним прегледом ситуације. Наиме, митрополит Григорије, “кијевски и цијеле Русије”, унијата, заиста је био изабран 1459 од стране такође унијетаског патријарха Григорија Маме који се и сам налазио у Риму у то доба и то због тога што је папа Калист III тражио од пољског краља Казимира IV да одузме управу над православним епархијама које су се налазиле под његовом влашћу од московског и всеја Руси митрополита Јоне. Позната је предисторија таквог стања ствари. Москва се 1448. године одлучила да не слиједи унијатску политику ромејског царства и Константинопоља и то управо због жеље да слиједе канонско право Православне Цркве (или, како нам тај моменат доноси љетописац: „Вси епискупы русстии возбудишасѧ, кнѧзи и боѩре и вельможи и множество христианъ воспомѧнуша и разумеша законы греческиѩ прежниѩ и начаша глаголѧти Свѧтими Писании и звати Исидора еретикомъ”[7] Како је унијатски митрополит и кардинал Исидор, “прослаљени” поборник уније од Фераре-Фиренце 1439 до своје смрти, био одвећ стар, Рим је одлучио да изабере његовог протођакона Григорија за његовог унијатског насљедника. Након што је унијатска црквена оријентације напуштена у Истанбулу, са падом Константинопоља, и сам митрополит Григорије је око 1469. “вратио се православљу” па га је као законитог кијевског и цијеле Руси митрополита призмнао иначе не-унијатски патријарх Дионисије. И већ ту долазимо до значајног и знаковитог поступка: унијатски ђак, изабран од унијатског патријарха, бива “легализован” од стране, наводно, православног патријарха Дионисија како би се вратила контрола над кијевском Митрополијом, бар у оквирима Пољске краљевине и Литванске велике кнежевине. Оно што је упадљиво у овом казивању јесте лакоћа са којим се данашњи црквени историчар и хеленски канониста креће у најтамнијем периоду црквене историје Другог Рима. Не смијемо заборавити да константинопољски патријарси и хеленски епископи који су прихватили унију и Ферари и Фиренци 1439. нису тек тако ступили у јединство са Римом већ су преузели и све теолошке иновације тј јереси које су тада у Риму проповиједане - од чистилишта до учења о Filioque. Зато је сам језик историчара који се често користи (“проунијатска полтика” цара и патријарха, “западни курс” итд) обмањујући - прихвативши унију, Константинопољ је пристао не само на културно понижење већ и на јерес. Ако су канони Цркве јасно по питању отпадништва епископа у јерес (нпр 1-2. канони 3. Васељенског сабора итд), како је онда тек тако лако могуће престројавање читаве једне помјесне Цркве са унијатско-јеретичког на православно-предањско схватање а да се притом не постави питање о континуитету те Цркве са својом јеретичком прошлошћу? Да ствар буде још срамотно штетнија на рачун Фанара, таква политика очигледно није данашња: већ понашање патријарха Дионисија показује лакоћу са којом се Фанар односио са јересима, само под условом да се успостави континуитет Моћи. Тј већ тада између Власти и православности, Фанар ће изабрати власт, јер се показало да је православност варијабилна и флексибилна категорија, прилагодњива континуитету властољубља и контроле. Морамо себи поставити питање зашто је то тако? За вијекове прије 1459. чини се да је одговор самоочигледан. Политичка моћ Империје подарила је Новом Риму његова овлаштења која, чак ни тада, нису постала васељенска али су била довољно моћна да омогуће сталну експанзију. Како ни сами цареви нису могли да покажу апсолутну православност, систем империјалне Цркве и црквене империје тражио је континуитет чак и када су се и цареви и патријарси брукали небивалим јересима - од несторијанства до иконоборства и уније. Данашњим језиком речено: Царство је сваки пут изнова конструисало “Цркву Константинопоља” кроз наратив континуитета и идентитетса са старином, иако су јереси по себи одрицале тј деконструисале и самоукидале пориве и источноримске Цркве и Империје да покажу своју беспрекорну православност у свакој тачки свога тока. Јерес би прекидала токове, политика их је насупрот томе успостављала, игноришући сопствени пад. У извјесном смислу овај манир се наставио и након 1453, када Царства није више било: Фанар је тада и даље наставио да се понаша као Црква коју је Империја овластила да и даље врши улогу арбитра у Православљу а грчки национализам, словенска инфантилност па и носталгија за палим Царством чинили су хоризонт нашег (не)разумијевања на коме се Фанар увијек појављивао као “Цариградска патријаршија”. Та структура је и након 1453. могла да противрјечи сама себи из прошлости - као, на примјер, када је политичко-економским манипулацијама укинула аутокефалије Охридксе архиепископије и Пећке патријаршије, иако је, у теорији, иста та Црква дала аутокефалију Српској Цркви 1219. године. Да ли је „Цариград“ и давао и укидао аутокефалије или је по сриједи један сасвим нови идентитет? Данас је сасвим смислено поставити питање: да ли је у питању иста Црква? По чему је то „Црква Константинопоља“ у ситуацији у којој Константинопоља нема, а она сама се води критеријумом „промјењивих политичких околности“ на основу кога процијењује ко јесте а ко није Црква? Шта то њој даје право да само себи утврђује континуитет и идентитет и поред ноторне чињеница да се у њеном каталогу патријараха и архиепископа налазе несумњиво мноштво јеретика и отпадника од вјере, док у каталозима словенских православних Цркава, којима се негира континуитет, па чак и право на аутокефалију – немате ниједног јеретика нити отпадника од православне вјере? Да ли је уопште могуће наћи иједан критеријум – осим културне националне имагинације хеленског народа – да у фанарској структури види „цркву Константинопоља“? Често се данас говори да је Црква након Октобарске револуције изашла из императорског или константиновског периода уређења односа Цркве и државе. Империја, хришћанска империја, данас не постоји – то по свом званичном уставном уређењу али и државној идеологији није ни савремена Руска Федерација. У таквим околностима остаје да насљеђе васељенских сабора доживљавамо и примамо онако како су га вијековима прихватали црквени канонисти – као спасоносна у Христу упутства којима се оријентишемо у свом црквеном животу, а не као поводе за непрекидно конструисање једне институције која одавно већ не постоји, будући да се очигледно не понаша као фактор јединства већ као фактор хаоса у међуправославним црквеним односима. Вријеме империје је (бар засад) прошло, па је вријеме да се православне помјсне Цркве полако припремају за вријеме које долази, Уколико се, неким чудом, црквена структура из Фанара поврати из својих фантазија и амбиција, можда ће се за њу наћи мјесто „првог међу једнаким“, мада историја не памти случај да се нечија амбиција саморегулисаа и угасила. Уколико се то не деси – што је данас врло извјесно – мораћемо се навикавати на повратак на стање ствари прије Првог васељенског сабора, стање ствари у коме су саме помјесне Цркве међусобно одржавала литургијско и догматско јединство без помоћи Империје и „Цркве Новог Рима“. Да ли ће се то десити у „аманском формату“ или неком другом, остаје да се види. За почетак, у име Предања и основног менталног здравља, морамо да се навикнемо да са Фанаром разговарамо бар на равноправним основама. [1] Дарко Ристов Ђого, Да ли данас постоји „пентархија“? (О „аутокефалији“, „старим“ и „новим“ патриајршијама данас), Зборник радова са научног скупа (Фоча, 27–28. мај 2022. године), стр. 61-84. [2] https://www.bbc.com/ukrainian/features-46069420 Датум пристуања 12.9.2024. Врло је важно и индикативно да Ј. Геча у свом тумачењу управо наводи теорију о потпуним и непотпуним аутокефалијама као увод у своје конфабулације о улози Фанара у прошлости и садашњости Цркве у Русији и у Православљу уопште. [3] «Στην Μητέρα Εκκλησία, το Οικουμενικό Πατριαρχείο, επανέρχεται η πνευματική και κανονική ευθύνη της διευθέτησης των εκκλησιαστικών πραγμάτων του νέου ανεξάρτητου κράτους.Το αυτό ισχύει και όταν ένα κράτος, που έχει Τόμο αυτοκεφαλίας, για οποιονδήποτε λόγο παύει να υπάρχει… Αυτονόητο τυγχάνει ότι, όπως η πολιτική εξουσία της Σερβίας δεν νομιμοποιείται αυτοβούλως να παρεμβαίνει στα του κράτους της Βόρειας Μακεδονίας, για τον ίδιο λόγο και η Εκκλησία της Σερβίας δεν έχει κανονικά δικαιώματα, ούτε εκκλησιαστική δικαιοδοσία στην επικράτεια του διεθνώς αναγνωρισμένου νέου αυτού κράτους, που είναι το στερνοπαίδι των βαλκανικών κρατών.“ В. https://www.ekirikas.com/i-mitera-ekklisia-sti-dimokratia-tis-v/ датум приступања 22.9.2024. [4]https://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa [5] Дарко Ђого: Случајна Србија против Небеске Србије, 2024, КУЛТУРА ПОНИШТАВАЊА И ПОНИШТАВАЊЕ КУЛТУРЕ: СРПСКИ „СЛУЧАЈ” (Радови с истоименог научног скупа одржаног у Андрићграду, 27. јуна 2023), 117-134. [6] Наводимо српски превод: https://teologija.net/vaseljenski-tron-i-ukrajinska-crkva-svedocanstva-dokumenata/ датум приступања 22.9.2024. Консултовали смо и изворник: https://www.goarch.org/documents/32058/4830467/The+Ecumenical+Throne+and+the+Church+of+Ukraine+-+Greek.pdf/ [7] в Дарко Ристов Ђого, Русь – руско-украјинско црквено питање (црквена историја, идентитети, теологија). Књига 1: од почетака Руси до 1670., ПБФ Св. Василија Острошког, Фоча, 2020, 154. View full Странице
  2. Претензије Фанара на редефиницију своје улоге међу помјесним православним Црквама (али и на редефиницију система црквеног права по себи) садрже одређене идеологеме које су, на свеопшту штету Цркве, исувише дуго пролазиле или непримјећено или теолошки необрађене. Једна од тих идеологема заправо јесте сам идентитет тзв Васељенске тј Цариградске патријаршије. Заправо, готово је назамисливо са колико повјерења се и данас већина православних вјерника односи према субјекту који себе назива “Васељенском патријаршијом”, не размишљајући о основаности не само њеног “васељенског карактера” већ и њеног идентитета тј црквено-историјског континуитета. Заправо, да ствар буде савршено апсурдна, из Фанара су се у прошлости гасиле аутокефалне помјесне Цркве, а данас се активно негира идентитет тј континуитет свих нехеленофоних помјесних Цркава. Негација идентитета свих нехеленских Цркава понекад има облик теорије о “непотпуној аутокефалији” свих Цркава које, наводно, нису добиле “аутокефалији на васељенским саборима” (то бисмо могли назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета)[1], док постоје и примјери сасвим надреалних негација постојања или јурисдикције осталих помјесних Цркава. Као најактуелније и најилустративније примјере потпуног губитка осјећаја за стварност код фанарских идеолога можемо навести сумануту пријетњу митрополита Јова Гече из јесени 2018.г. да ће, у случају да Москва изазове право Фанару да подари тзв аутокефалији украјинским расколницима, имагинарни Цариград “узети аутокефалију самој Москви”[2]. Сличан ниво недостатка осјећаја за стварност испољио је и још један идеолог истанбулских снова, митрополит Андреј Нанакис када је у мају 2022. устврдио да је тзв Васељенска патријаршија надлежна за цијело канонско подручје на простору бивше Југославије, осим саме Србијε[3]. “Аргументативни ток” започео је основном идеологемом Фанара: данашњи црквеноправни идентитет СПЦ по њему успостављен је практично томосом из 1920. године, повезан је са постојањем Југославије као државе те се самим тим са престанком постојања Југославије самоугасила јурисдикција наше Цркве било гдје осим у Србији. Многоличност јавних наступа фанарских епископа можемо да увидимо ако се присјетимо да је у свом интервјуу Политици патријарх Вартоломеј истакао “Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба.”[4] Тада изречена пријетња ускоро се обистинила у случају Македоније, и то тако што је најприје Фанар преузео иницијативу на територији СПЦ. Оно што је, међутим, остало да стоји као ужасно бреме јесте чињеница да ни након канонског напада Фанара на територију Московске Патријаршије и Српске Православне Цркве код наших теолога и канониста, епископа нарочито, не постоји критичка свијест способна да схвати могућност постојања Цркве без Фанара. Дугогодишње дресирање српских, руских и осталих теолога да прихвате начела аутоколинијалне теолошке сервилности према “Мајци Цркви” очигледно су дали плодове и заробили умове наших људи[5]. А то се дешвава у толикој мјери да православни теолози нису у стању да ураде елементарну операцију: да примјене критеријуме којима се користи сам Фанар када описује субјективитет тј идентитет других помјесних Цркава. Рецимо, ако субјективитет тј идентитет СПЦ сачињава томос дат Цркви у краљевини СХС тј ако се субјективитет наше помјесне цркве мора гледати у историјској перспективи заједно са државним питањем, онда је континуитет Фанара упитан минимално од 1453 тј Црква Новог Рима не постоји од момента када нема више Новог Рима. Но ствар постаје знатно компликованија ако у обзир узмемо питање које се до данас, колико нам је познато, није темељно поставило, а гласило би: да ли је “цариградска Црква” насљедница и јеретичких патријараха па и читавих јеретичких пројеката из прошлости или само наставак светитеља и подвижника? Ово није само реторско питање. Оно има и своје канонске посљедице и од одговора на питање континуитета Фанара са проблематичним тј јеретичким периодима историје Константинопоља зависи и његов ауторитет тј способност да просуђује о “православности” и “каноничности” других. Ово је тема толико непријатна а неодговорена у нашој теологији, али, како ћемо видјети, са разлогом. Наиме, прећуткивањем, еуфемистички речено, “непријатних” страница сопствене црквене историје, Фанар заправо конструише континуитет тамо гдје га ни на који начин не би могао имати. Као што смо видјели, основни постулат његове идеологије представља поимање према коме Цариград бар од Другог васељенског сабора до данас има апсолутни континуитет и идентитет, неповрјеђена овлаштења дата и присвојена у току протеклих вијекова па се онда, из позиције Моћи, може односити према некој црквено-канонској периферији тј улога средишта припада “Васељенском трону” а улога пасивних рецептора припада осталима (сјетимо се само класика овакве теологије, чланка “Први без осталих” митрополита Емануила). Ако се чињенице, међутим, не слажу са оваквом поставком моћи и трпљења, у ничеанском тј постмодерном кључу - тим горе по чињенице. Оне се могу прећутати или интерпретативно довести до своје супротности. Класична примјер оваквог приступа имамо у тексту који је управо припремљен у функцији оправдања црквеног интервенционизма Фанара у Украјини, под називом “Васељенки трон и Украјина: свједочанство докумената”. Овдје је врло важно уочити псеудо-објективни али заправо агитацијски кључ у називу текста: свједочанство докумената или “нека документа говоре” представља неупућеном читаоцу позив да сагледа истину из предложених текстова, не сигнализујући идеолошке интерпретације и селекције које су у самим уводима дати, али који су такође представљени селекцијом одређених али не и других докумената. Тамо читамо сумарни преглед односа Цариграда (који је тада још и постојао) и кијевске тј владимирско-московске Митрополије: “Руска митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример формула Лава Мудрог (XI век) као шесдесета епархија васељенског трона. Првобитно била је обједињена под именом “митрополија Кијева и све Русије” са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско средиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патриајрхом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подјељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране васељенског патријарха Дионисија (1470), док је 1561. године у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договора са Васељенском патријаршијом.”[6] Непреледни су проблеми са оваквим, чак и фактографски нетачним прегледом ситуације. Наиме, митрополит Григорије, “кијевски и цијеле Русије”, унијата, заиста је био изабран 1459 од стране такође унијетаског патријарха Григорија Маме који се и сам налазио у Риму у то доба и то због тога што је папа Калист III тражио од пољског краља Казимира IV да одузме управу над православним епархијама које су се налазиле под његовом влашћу од московског и всеја Руси митрополита Јоне. Позната је предисторија таквог стања ствари. Москва се 1448. године одлучила да не слиједи унијатску политику ромејског царства и Константинопоља и то управо због жеље да слиједе канонско право Православне Цркве (или, како нам тај моменат доноси љетописац: „Вси епискупы русстии возбудишасѧ, кнѧзи и боѩре и вельможи и множество христианъ воспомѧнуша и разумеша законы греческиѩ прежниѩ и начаша глаголѧти Свѧтими Писании и звати Исидора еретикомъ”[7] Како је унијатски митрополит и кардинал Исидор, “прослаљени” поборник уније од Фераре-Фиренце 1439 до своје смрти, био одвећ стар, Рим је одлучио да изабере његовог протођакона Григорија за његовог унијатског насљедника. Након што је унијатска црквена оријентације напуштена у Истанбулу, са падом Константинопоља, и сам митрополит Григорије је око 1469. “вратио се православљу” па га је као законитог кијевског и цијеле Руси митрополита призмнао иначе не-унијатски патријарх Дионисије. И већ ту долазимо до значајног и знаковитог поступка: унијатски ђак, изабран од унијатског патријарха, бива “легализован” од стране, наводно, православног патријарха Дионисија како би се вратила контрола над кијевском Митрополијом, бар у оквирима Пољске краљевине и Литванске велике кнежевине. Оно што је упадљиво у овом казивању јесте лакоћа са којим се данашњи црквени историчар и хеленски канониста креће у најтамнијем периоду црквене историје Другог Рима. Не смијемо заборавити да константинопољски патријарси и хеленски епископи који су прихватили унију и Ферари и Фиренци 1439. нису тек тако ступили у јединство са Римом већ су преузели и све теолошке иновације тј јереси које су тада у Риму проповиједане - од чистилишта до учења о Filioque. Зато је сам језик историчара који се често користи (“проунијатска полтика” цара и патријарха, “западни курс” итд) обмањујући - прихвативши унију, Константинопољ је пристао не само на културно понижење већ и на јерес. Ако су канони Цркве јасно по питању отпадништва епископа у јерес (нпр 1-2. канони 3. Васељенског сабора итд), како је онда тек тако лако могуће престројавање читаве једне помјесне Цркве са унијатско-јеретичког на православно-предањско схватање а да се притом не постави питање о континуитету те Цркве са својом јеретичком прошлошћу? Да ствар буде још срамотно штетнија на рачун Фанара, таква политика очигледно није данашња: већ понашање патријарха Дионисија показује лакоћу са којом се Фанар односио са јересима, само под условом да се успостави континуитет Моћи. Тј већ тада између Власти и православности, Фанар ће изабрати власт, јер се показало да је православност варијабилна и флексибилна категорија, прилагодњива континуитету властољубља и контроле. Морамо себи поставити питање зашто је то тако? За вијекове прије 1459. чини се да је одговор самоочигледан. Политичка моћ Империје подарила је Новом Риму његова овлаштења која, чак ни тада, нису постала васељенска али су била довољно моћна да омогуће сталну експанзију. Како ни сами цареви нису могли да покажу апсолутну православност, систем империјалне Цркве и црквене империје тражио је континуитет чак и када су се и цареви и патријарси брукали небивалим јересима - од несторијанства до иконоборства и уније. Данашњим језиком речено: Царство је сваки пут изнова конструисало “Цркву Константинопоља” кроз наратив континуитета и идентитетса са старином, иако су јереси по себи одрицале тј деконструисале и самоукидале пориве и источноримске Цркве и Империје да покажу своју беспрекорну православност у свакој тачки свога тока. Јерес би прекидала токове, политика их је насупрот томе успостављала, игноришући сопствени пад. У извјесном смислу овај манир се наставио и након 1453, када Царства није више било: Фанар је тада и даље наставио да се понаша као Црква коју је Империја овластила да и даље врши улогу арбитра у Православљу а грчки национализам, словенска инфантилност па и носталгија за палим Царством чинили су хоризонт нашег (не)разумијевања на коме се Фанар увијек појављивао као “Цариградска патријаршија”. Та структура је и након 1453. могла да противрјечи сама себи из прошлости - као, на примјер, када је политичко-економским манипулацијама укинула аутокефалије Охридксе архиепископије и Пећке патријаршије, иако је, у теорији, иста та Црква дала аутокефалију Српској Цркви 1219. године. Да ли је „Цариград“ и давао и укидао аутокефалије или је по сриједи један сасвим нови идентитет? Данас је сасвим смислено поставити питање: да ли је у питању иста Црква? По чему је то „Црква Константинопоља“ у ситуацији у којој Константинопоља нема, а она сама се води критеријумом „промјењивих политичких околности“ на основу кога процијењује ко јесте а ко није Црква? Шта то њој даје право да само себи утврђује континуитет и идентитет и поред ноторне чињеница да се у њеном каталогу патријараха и архиепископа налазе несумњиво мноштво јеретика и отпадника од вјере, док у каталозима словенских православних Цркава, којима се негира континуитет, па чак и право на аутокефалију – немате ниједног јеретика нити отпадника од православне вјере? Да ли је уопште могуће наћи иједан критеријум – осим културне националне имагинације хеленског народа – да у фанарској структури види „цркву Константинопоља“? Често се данас говори да је Црква након Октобарске револуције изашла из императорског или константиновског периода уређења односа Цркве и државе. Империја, хришћанска империја, данас не постоји – то по свом званичном уставном уређењу али и државној идеологији није ни савремена Руска Федерација. У таквим околностима остаје да насљеђе васељенских сабора доживљавамо и примамо онако како су га вијековима прихватали црквени канонисти – као спасоносна у Христу упутства којима се оријентишемо у свом црквеном животу, а не као поводе за непрекидно конструисање једне институције која одавно већ не постоји, будући да се очигледно не понаша као фактор јединства већ као фактор хаоса у међуправославним црквеним односима. Вријеме империје је (бар засад) прошло, па је вријеме да се православне помјсне Цркве полако припремају за вријеме које долази, Уколико се, неким чудом, црквена структура из Фанара поврати из својих фантазија и амбиција, можда ће се за њу наћи мјесто „првог међу једнаким“, мада историја не памти случај да се нечија амбиција саморегулисаа и угасила. Уколико се то не деси – што је данас врло извјесно – мораћемо се навикавати на повратак на стање ствари прије Првог васељенског сабора, стање ствари у коме су саме помјесне Цркве међусобно одржавала литургијско и догматско јединство без помоћи Империје и „Цркве Новог Рима“. Да ли ће се то десити у „аманском формату“ или неком другом, остаје да се види. За почетак, у име Предања и основног менталног здравља, морамо да се навикнемо да са Фанаром разговарамо бар на равноправним основама. [1] Дарко Ристов Ђого, Да ли данас постоји „пентархија“? (О „аутокефалији“, „старим“ и „новим“ патриајршијама данас), Зборник радова са научног скупа (Фоча, 27–28. мај 2022. године), стр. 61-84. [2] https://www.bbc.com/ukrainian/features-46069420 Датум пристуања 12.9.2024. Врло је важно и индикативно да Ј. Геча у свом тумачењу управо наводи теорију о потпуним и непотпуним аутокефалијама као увод у своје конфабулације о улози Фанара у прошлости и садашњости Цркве у Русији и у Православљу уопште. [3] «Στην Μητέρα Εκκλησία, το Οικουμενικό Πατριαρχείο, επανέρχεται η πνευματική και κανονική ευθύνη της διευθέτησης των εκκλησιαστικών πραγμάτων του νέου ανεξάρτητου κράτους.Το αυτό ισχύει και όταν ένα κράτος, που έχει Τόμο αυτοκεφαλίας, για οποιονδήποτε λόγο παύει να υπάρχει… Αυτονόητο τυγχάνει ότι, όπως η πολιτική εξουσία της Σερβίας δεν νομιμοποιείται αυτοβούλως να παρεμβαίνει στα του κράτους της Βόρειας Μακεδονίας, για τον ίδιο λόγο και η Εκκλησία της Σερβίας δεν έχει κανονικά δικαιώματα, ούτε εκκλησιαστική δικαιοδοσία στην επικράτεια του διεθνώς αναγνωρισμένου νέου αυτού κράτους, που είναι το στερνοπαίδι των βαλκανικών κρατών.“ В. https://www.ekirikas.com/i-mitera-ekklisia-sti-dimokratia-tis-v/ датум приступања 22.9.2024. [4]https://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa [5] Дарко Ђого: Случајна Србија против Небеске Србије, 2024, КУЛТУРА ПОНИШТАВАЊА И ПОНИШТАВАЊЕ КУЛТУРЕ: СРПСКИ „СЛУЧАЈ” (Радови с истоименог научног скупа одржаног у Андрићграду, 27. јуна 2023), 117-134. [6] Наводимо српски превод: https://teologija.net/vaseljenski-tron-i-ukrajinska-crkva-svedocanstva-dokumenata/ датум приступања 22.9.2024. Консултовали смо и изворник: https://www.goarch.org/documents/32058/4830467/The+Ecumenical+Throne+and+the+Church+of+Ukraine+-+Greek.pdf/ [7] в Дарко Ристов Ђого, Русь – руско-украјинско црквено питање (црквена историја, идентитети, теологија). Књига 1: од почетака Руси до 1670., ПБФ Св. Василија Острошког, Фоча, 2020, 154.
  3. На свом редовном заседању 9. марта 2020. године Свети и Свештени Синод Васељенског престола прибројао је Сабору светих Православне Цркве тројицу великих духовних отаца са Свете Горе: монахе Данила Катунатског и Јосифа Исихаста, као и јеромонаха Јефрема Катунатског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру
  5. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру View full Странице
  6. Извор: https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=57667 ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ) СРПСКА АРХИЕПИСКОПИЈА ЖИЧКА – ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА, ОДНОСИ КРОЗ ИСТОРИЈУ 1) Покрштавање Српског народа из Цариградске Патријаршије (7-9. век) Покрштавање Српског народа, тј. примање вере у Христа и ступање у Цркву Његову, било је постепено и трајало је неколико векова. То је бивало и због насељавања Срба на широком простору Балканског Полуострва, јужно од река Дунава и Саве, уз реке Тимок, Нишаву, Вардар, Марицу, све три Мораве, Ибар, Дрину, Зету, Неретву и Требишњицу, па северније уз Врбас и низ Далматинске реке до Јадранског мора. tekst2.pdf View full Странице
  7. „Игра коло до кола, чуло се до Стамбола, чуло се до Стамбола, царског града охола. Игра коло до кола, не хаје за Стамбола“. (Српска патриотска песма) „Как все ли-то в Царе-граде по-старому? Как все ли-то в Царе-граде по-прежнему“? (Из руске народне билине) Мешање Цариградске патријаршије у црквене прилике у Украјини, стварањем нове јерархијске структуре преко неколико јуридичких потеза, уз садејство политичких елита савремене Украјине, оптеретило је црквене односе у православној икумени. Легализација украјинског раскола, примањем црквених дисидената разне мотивације од Московске патријаршије, под омофор Фанара, представља потез цариградског патријарха Вартоломеја, којим је, најблаже речено, доведено у питање његов углед као „првога међу једнакима“. Историјски цариградски патријаршијски трон показао је у 20. и почетком 21. века све слабости које су се око њега манифестовале још у времену туркократије, а које се могу подвести под термин „источни православни папизам“. Посебно место овде заузимају фамозна укидања српске Пећке патријаршије 1766. и Охридске архиепископије 1767. године, две историјске словенске аутокефалне цркве које су духовно водиле балканске Словене византијског обреда. То је, наравно, посебна тема, неке нове историјске студије понашања Фанара према словенским аутокефалијама у прошлости. Дипломатска активност Цариградске патријаршије и украјинских политичара предвођених председником Петром Порошенком, од јесени прошле 2018, па до почетка јанаура 2019. године није довела до праве и пуне аутокефалије нове Православне цркве Украјине. Фетишизација томоса, пропраћена од екстремних украјинских националиста покличима „ми имамо томос“, па до његове идолатрије шетњом кроз Винички крај, одакле је и апостата од канонске Украјинске православне цркве, бивши митрополит Симеон Шостацки, веома је далеко од суштинског значаја аутокефалије, која подразумева част и самосталност црквеног живота једне територије (народа) без било какве спољашње присиле. Изостало је признање нове аутокефалије у Украјини формалним изјавама поглавара помесних православних цркава и њихових харизматско-литургијским учешћем, у међусобном молитвеном животу и заједници. Осим Цариградске делегације на устоличењу новог „митрополита Епифанија“ није било пристуних архијереја других православних јурисдикција. Некадашни кандидат за патријарха Руске православне цркве митрополит кијевски Филарет Денисенко 1990. године, а сада анатемисани и рашчињени мирјанин Михаил примљен је са јесени 2018. године у општење од стране патријарха Вартоломеја, духовног вожда „цариградског, васељенског и Новога Рима“. Са Денисенка је скинута анатема и забрана служења, уз познато јелинско босфорско образложење да цариградски патријарх има право апелације и суђења у споровима осталих помесних православних цркава. Али, да ли је заиста тако? Убеђене присталице и заговорници „источног папизма“ овога пута су не само на речима, него и делима, уплели себе у најгори етнофилетистички пројекат садашњице, мешањем у праведне одлуке, независни живот и особене прилике највеће помесне православне цркве на свету – Московске патријаршије. Самозвани кијевски патријарх Филарет, је као „глава безбожног и нечастивог зборишта створеног ради личне користи“ прљао не само Свету Кијевску Рус, него су се конци његових амбиција поклапали и спајали са тенденцијама парасинагога на Балканском полуострву. Филарет Денисенко је посетио Црну Гору 24. октобра 2010. године где је изразио подршку Мирашу Дедејићу, рашчињеном свештенику Цариградске патријаршије. На јавном скупу где су „служили заједничку архијерејску литургију“, речено је како „обе цркве“ заправо „пролазе исти и тежак пут до аутокефалности“, а сам Денисенко је рекао да је препрека постизању аутокефалије Православне цркве у Украјини Московска патријаршија, а „вашој црногорској православној цркви смета Српска православна црква“.[1] (https://www.youtube.com/watch?v=5jXnkm9i7Gk ). Мираш Дедејић као екстремни србофобни црногорски националиста (што је пандан примитивном национализму западних Украјинаца и њиховој русофобији), јесте оруђе у притисцима на Српску православну цркву, њену црногорско-приморску митрополију и друге епархије у Црној Гори, од стране прозападних и про-НАТО власти, режима Мила Ђукановића. Посматрано канонски и еклисиолошки Мираш Дедејић, који се представља као „црногорски архиепископ Михаил“ добио је „потврду народног избора“ и „хиротонију“ од стране расколничке Бугарске православне цркве 15. марта 1998. године, тачније од тзв. „Алтернативног Синода“ којим је председавао патријарх Пимен.[2] (https://www.youtube.com/watch?v=wlJxX8Fjj0U&t=425s). Ово већ довољно сведочи о њеној валидности и утемељености. Самозвани црногорски архиепископ и митрополит Михаил (Мираш Дедејић) био је у посети неканонској цркви анатемисаног Филарета Денисенка у неколико наврата. Познато је да је патријарх Вартоломеј својевремено Мираша Дедејића ставио под забрану свештенослужења, одузевши му црквени чин, док је био парохијски свештеник у Италији, тј. у свези клира Цариградске патријаршије, 9. априла 1997. године. Исто тако, патријарх Вартоломеј је осудио Алтернативни Бугарски синод деведесетих година 20. века пруживши подршку канонском стању Патријаршије у Софији. Откуда, онда, канонско-правна казуистика једног језуитског типа у Фанару по питању „анатеме“ над Филаретом Денисенком, човеком чија се зла антисаборна дела виде и даље од граница Украјине? Модерни фанариотски гласноговорници и горди предавачи еклисиологије оправдавају потезе патријарха Вартоломеја да је могао „поседујући право интерпелације“ да скине анатему са Филарета Денисенка, једне црквене личности високог ранга који је многе савремене руске архијереје рукоположио још у совјетско време. Намерно се заборавља да је његово учешће у хиротонијама било пре рашчињења и одлучења од црквене плироме Руске православне цркве! Са друге стране, поставља се питање како је „патријарх васељенски и Новога Рима“ дозволио себи да буде потпора расколничкој интернационали која прижељкује развој догађаја на канонској територији Српске православне цркве по украјинском моделу, који данас искључиво пројављује еклисиолошки неред и једно опасно повећање степена насиља који проистиче из идентитетске конфузије. др Радован Пилиповић, директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру
  8. Најболнијим тренутком борбе против Украјинске Православне Цркве у садашњем тренутку Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије назвао је учешће у борби сабраће у вери из Цариградске Патријаршије. Предстојатељ канонске УПЦ навео је то у свом говору на епархијском заседању свештенства Кијевске епархије, извештава Одељење за информисање и образовање УПЦ. „Симболично је да се ове године сећамо како је пре 100 година почела репресија против свештенства и мирјана Свете Цркве од стране атеистичке власти. Изгледа да се ове крваве године Историје никада више неће поновити на нашој земљи, - приметио је Његово Блаженство. „Међутим, непријатељ људског спасења сваки пут проналaзи нове облике борбе са истинском Христовом Црквом“. Он је нагласио: „Живимо под претњом што је украјински Парламент усвојио отворене антихришћанске законе усмерене на уништење Украјинске Православне Цркве - Цркве украјинског народа с хиљадугодишњом историјом.“ „Још је болније за нас, православне, што се борба против наше Цркве вoди уз помоћ Цариградскe Патријаршије - наше једноверне браће, браће по вери“, изјавио је Његово Блаженство. http://www.spc.rs/sr/mitropolit_ukrajinski_onufrija_carigradska_patrijarshija_uchestvuje_u_borbi_vlasti_protiv_upc
  9. На празник Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2018. године, представник Цариградске Патријаршије Епископ Едмонтона и Западне епархије Иларион (Рудник), који је некаконски наименован од Патријарха цариградског Вартоломеја за „егзарха“ у Украјини, одслужио је Литургију у цркви Светог Андреја у Кијеву. Служба је одржана без благослова Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија као јединог канонског епископа града Кијева. Одељење за информисање и образовање Украјинске Православне Цркве објављује потпун текст коментара Одељења УПЦ за спољне црквене односе: Подсећамо да Украјинска Православна Црква не признаје проширење надлежности Цариградске Патријаршије на територију Украјине, што је потврђено одлуком Архијерејског сабора УПЦ од 13. новембра 2018. године, као и одлуком Свештеног Синода УПЦ од 12. јула 2013. године. Стога поменуте радње Патријарха цариградског у начелу и радње епископа Илариона посебно треба сматрати антикононским и да као такве воде продубљивању конфликта. Поред тога, црква Светог Андреја не припада територији амбасаде било које земље, односно није црква при амбасади којој би се применио принцип екстратериторијалности. Такође, тај храм никада није историјски припадао Цариградској Патријаршији. Па и да та црква припада држави, њено коришћење у литургијске сврхе од стране представника других помесних Православних Цркава треба регулисати црквеним правилима, а не тек договорима са државним властима. Савршавање било којих божанских служби, као и савршавање других радњи било којих епископа на канонској територији друге епархије без дозволе месног епископа, строго је забрањено низом канонских правила. Његово Блаженство Митрополит Онуфрије је канонски епископ града Кијева и поседује сву пуноћу архијерејске власти. Из овог разлога, чак и ако прихватимо гледиште Цариградске Патријаршије да је Украјина сада наводно њихова канонска територија, и даље је ту надлежан епсикоп Његово Блаженство Митрополит Кијева и све Украјине Онуфрије, кога и сам патријарх Вартоломеј признаје за канонског митрополита Кијева. А то даље значи да и са становишта канонске логике Цариградске Патријаршије Литургију у Кијеву, коју је самовољно савршио јерарх те Цркве, треба оквалификовати као недвосмислено кршење канона и поретка црквеног живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Announcement (11/10/2018). Presided by His All-Holiness, the Ecumenical Patriarch, the Holy and Sacred Synod convened for its regular session from October 9 to 11, 2018, in order to examine and discuss items on its agenda. The Holy Synod discussed in particular and at length the ecclesiastical matter of Ukraine, in the presence of His Excellency Archbishop Daniel of Pamphilon and His Grace Bishop Hilarion of Edmonton, Patriarchal Exarchs to Ukraine, and following extensive deliberations decreed: 1) To renew the decision already made that the Ecumenical Patriarchate proceed to the granting of Autocephaly to the Church of Ukraine. 2) To reestablish, at this moment, the Stavropegion of the Ecumenical Patriarch in Kyiv, one of its many Stavropegia in Ukraine that existed there always. 3) To accept and review the petitions of appeal of Filaret Denisenko, Makariy Maletych and their followers, who found themselves in schism not for dogmatic reasons, in accordance with the canonical prerogatives of the Patriarch of Constantinople to receive such petitions by hierarchs and other clergy from all of the Autocephalous Churches. Thus, the above-mentioned have been canonically reinstated to their hierarchical or priestly rank, and their faithful have been restored to communion with the Church. 4) To revoke the legal binding of the Synodal Letter of the year 1686, issued for the circumstances of that time, which granted the right through oikonomia to the Patriarch of Moscow to ordain the Metropolitan of Kyiv, elected by the Clergy-Laity Assembly of his eparchy, who would commemorate the Ecumenical Patriarch as the First hierarch at any celebration, proclaiming and affirming his canonical dependence to the Mother Church of Constantinople. 5) To appeal to all sides involved that they avoid appropriation of Churches, Monasteries and other properties, as well as every other act of violence and retaliation, so that the peace and love of Christ may prevail. At the Ecumenical Patriarchate, the 11th of October, 2018 From the Chief Secretariat of the Holy and Sacred Synod https://www.patriarchate.org/-/communiq-1
  11. По првим информацијама са текућег заседања Синода Цариградске патријаршије, упркос вечини у ром телу за давање "Томоса о аутокефалији Украјини", тема је одложена за "боља времена". Егзарси су враћени у Цариград и поднели су извештај у коме се наводи да су расколничке групе спремне на уједињење. У украјинским проаутокефалистичким круговима то се тумачи као признавање канониничности тих група од стране Цариграда. Међутим, потребно је сачекати званично саопштење са седнице Синода, чији чланови очигледно нису рачунали на такав унисон отпор Помесних цркава једностраној делатности Цариграда у Украјини. ДОПУНА ВЕСТИ:https://www.patriarchate.org/-/communiq-1 Сада када је изашло званично саопштење са седнице Синода Цариградске патријаршије, види се ду су украјински аутокефалисти били у праву. Цинод Константинопоља је позивајући се на право арбитраже вратио у црквену заједницу раније анатемисаног од Москве Филарета Дионисенка. Потврђен је став да ће се "дати аутокефалија Украјини", а њој ће претходити ставропигије (манастири под управом васељенског патријарха) које ће Константинопољски патријархат уводити у тој земљи.
  12. Извор:http://orthochristian.com/116389.html По првим информацијама са текућег заседања Синода Цариградске патријаршије, упркос вечини у ром телу за давање "Томоса о аутокефалији Украјини", тема је одложена за "боља времена". Егзарси су враћени у Цариград и поднели су извештај у коме се наводи да су расколничке групе спремне на уједињење. У украјинским проаутокефалистичким круговима то се тумачи као признавање канониничности тих група од стране Цариграда. Међутим, потребно је сачекати званично саопштење са седнице Синода, чији чланови очигледно нису рачунали на такав унисон отпор Помесних цркава једностраној делатности Цариграда у Украјини. ДОПУНА ВЕСТИ:https://www.patriarchate.org/-/communiq-1 Сада када је изашло званично саопштење са седнице Синода Цариградске патријаршије, види се ду су украјински аутокефалисти били у праву. Цинод Константинопоља је позивајући се на право арбитраже вратио у црквену заједницу раније анатемисаног од Москве Филарета Дионисенка. Потврђен је став да ће се "дати аутокефалија Украјини", а њој ће претходити ставропигије (манастири под управом васељенског патријарха) које ће Константинопољски патријархат уводити у тој земљи. View full Странице
  13. Седница Светог и Свештеног Синода је одржана у манастиру Свете Тројице у Халки, у Саборној цркви Анкирске Митрополије, под председавањем Његове Светости Патријарха васељенског г. Вартоломеја. Од три кандидата, једногласно је изабран Његово Високопреосвештенство Митрополит швајцарски Јеремија. Епископ лампсакијски Макарије изабран је за новог Митрополита Анеона, а архимандрит Максим (Потос) за Митрополита Швајцарске и он ће заменити митрополита Јеремију. Извор: Српска Православна Црква
  14. Свети Синод Васељенске Патријаршије изабрао је недавно три нова митрополита, међу којима и Митрополита Анкире - и то први пут од 1922. године. Митрополија анкирска била је митрополитска столица Галатије Приме. Преживела је турско селџучко освајање крајем 11. века, а остала је активна до краја Отоманског царства и размене становништва између Грчке и Турске 1923. године. Последњи епископ Анкире био је митрополит Константин (1922-1934), који је столовао у Цариграду после размене становништва. Седница Светог и Свештеног Синода је одржана у манастиру Свете Тројице у Халки, у Саборној цркви Анкирске Митрополије, под председавањем Његове Светости Патријарха васељенског г. Вартоломеја. Од три кандидата, једногласно је изабран Његово Високопреосвештенство Митрополит швајцарски Јеремија. Епископ лампсакијски Макарије изабран је за новог Митрополита Анеона, а архимандрит Максим (Потос) за Митрополита Швајцарске и он ће заменити митрополита Јеремију. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...