Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'украјинска'.
Found 23 results
-
Украјинска Црква канонизовала игуманију Серафиму из 16-17. века
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Литургијски календар Православне цркве обогаћен је именом новог светог. Сабрани у Кијевско-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 6. децембра 2019, Свештени Синод Украјинске Православне Цркве одлучиоје је да Сабору светих приброји Свету Серафиму, игуманију Коретско-Светотројичног манастира (+ 1633) , извештава Савез православних новинара. Синод је на истој седници прославио и Вилијску икону Матере Божје „Знамења“. Комисија за канонизацију светих Украјинске Православне Цркве састала се у Успењској кијевско-печерској лаври 30. октобра како би испитала материјале у вези са светом игуманијом и чудотворном иконом. После проучења материјала, они су предати на разматрање Свештеном Синоду (Сабору) Украјинске Православне Цркве, који је решио да их обоје прослави. Игуманија Серафим је била кнегиња која је служила као прва игуманија манастира Свете Тројице после инвазије Кан Менли I Гираја крајем 15. века. Манастир је првобитно саградио 1064. године св. Варлаам Кијевско-печерски, иако је током своје дуге историје више пута био разорен и обновљен. Након што су га ханске хорде опустошиле, манастир су 75 година касније обновили кнез Евтимије и његов син Јоаким Коретцки. Јоакимова ћерка Софија, која је при монашењу добила име Серафима, изабрана је за игуманију. Главна црква, Васкрсења Христовог, подигнута је 1580. године. После 16 година закључена је Унија у Бресту, а током наредних 20 година само су 9 мушких манастира и манастир Свете Тројице остали православни од 57 манастира у Волнији. Манастир је почео да води антиунијатске активности и убрзо је постао упориште Православља и уточиште сестара које су унијати избацили из других манастира. Временом је под управом Мајке Серафиме изграђен нови, скупљи манастир, који је убрзо предат фрањевцима. Такође је познато да је мајка Серафима била упозната са великим светим Јовом Почајевим, који је 1628. провео неколико дана у манастиру служећи богослужења и водећи духовне разговоре са сестрама. Извор: Инфо-служба СПЦ-
- украјинска
- црква
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Украјинска Црква порасла за 250 парохија
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Канонска Украјинска Православна Црква порасла је за скоро 250 парохија и више од 100 манастира током прошле, 2018. године, изјавио је митрополит бориспољски и броварски Антоније. Упркос чињеници да су канонска Црква и њено свештенство и верни суочени са прогоном од стране државних власти и сабраће Украјинаца током те године када је један број парохија отет, било насиљем или незаконитим пререгистровањем, њихова верност Господу показала се исправном. Тако је број парохија порастао са 12.092 крајем 2018. порастао на 12.338 крајем ове године. Уз то је 108 лица замонашено током 2019. године, па је укупан број монаха у овој Цркви од њих 4.609 порастао на 4.501 крајем 2018. године. Такође, у овом периоду је 8 подвижника прибројано Сабору светих и установљени су празници Сабор изјумских светих и Сабор светих Кијевске духовне академије. Хиротонисано је пет нових архијереја. Извор: Инфо-служба СПЦ-
- украјинска
- црква
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Синодски одбор за међуправославне и међухришћанске односе, којим имам част да председавам, дословно је следио мандат Сталног Светог синода Цркве Грчке. У светлу тога, желео бих да сумирам преовлађујућа гледишта у дискусијама у Одбору, усмеравајући вашу пажњу на следећих пет тачака. 1. Украјински православни народ Као што је Његово Блаженство у свом уводном обраћању истакао, ми смо забринути за православни народ једне независне државе, каква је данашња Украјина. Према томе, ради се о милионима душа православних верника, који су кроз историју па до данашњег дана страдали због политике, било од стране Пољске или од Русије. Стога, фокусирање наше дискусије на ваљаност рукоположењâ и понашње појединих епископâ морају узети у обзир постојање милиона верних душа за које и ми имамо одговорност. Као што је Архиепископ Атински и све Грчке нагласио, одмах после пропасти Совјетског Савеза и проглашења независности државе Украјине, ова држава је тражила да се њеној помесној Цркви додели статус аутокефалије, по угледу на остале Аутокефалне Цркве. Овај првобитни захтев је био легитиман и аутентичан. Чињеница да га је потписао чак и садашњи Митрополит Онуфрије представља снажан показатељ да је то био један општи захтев, у смислу да је одражавао жељу свеукупног народа и јерархије, како би постигли независност од потчињености руској јерархији. Нажалост, на овај општи захтев није адекватно одговорено и питање је остало на чекању. И сваком случају, овде се бавимо једном независном државом, Украјином, са једним народом засебног идентитета, у који је уткана и православна вера. 2. Улога Руске Православне Цркве Мислим да је сврсисходно проучити улогу Руске Православне Цркве. Инсистирам на изразу „Руска Православна Црква“, пошто је, нажалост, искуство показало да наша браћа дају предност придеву „Руска“ у односу на придев „Православна“. Овај феномен је приметан још од пада Цариграда. Док је Руска Православна Црква имала сваку могућност да реши то питање довевши ствар до аутокефалије, или макар предлагањем решења које би било прихватљиво за украјински народ, она је нажалост пропустила да то учини. Упркос дуготрајном дијалогу о овој ствари, скоро тридесет година, Руска Православна Црква није хтела да омогући решење. У међувремену, Васељенска Патријаршија је допринела том дијалогу у настојању да покаже своју подршку. Међутим, после руске инвазије на Крим, сви ти напори су пропали. И зато данас више нико не верује да би Руска Православна Црква било када могла пружити било које решење задовољавајуће за украјински народ. Таква могућност је бесповратно изгубљена. Са те стране се никада неће појавити решење. Уз све то, не само да је Руска Православна Црква пропустила да понуди решење, него је поврх тога и њен став током фазе припреме за Свети и Велики Сабор 2016. био потпуно негативан. И то је била грешка, како се показало. Као што је свима познато, аутокефалност је била међу питањима која су дискутована током те припремне фазе за Велики сабор. Током 1980-их година, изгледало је да Васељенска Патријаршија снисходи у правцу релативизовања својих властитих привилегија. Држећи се стриктне процедуре, Васељенска Патријаршија је затражила свеправославни консензус за давање аутокефалије. Током предсаборских конференција и сусрета који су претходили Светом и Великом Сабору, били смо позвани да се суочимо са питањем потписа оних који су сагласни са аутокефалијом [то јест са начином додељивања аутокефалности, прим. прев.]. Сам текст је већ био усаглашен и о њему није било даље расправе. И управо на овој тачки јасно се показало неслагање Руске Православне Цркве и њено опсесивно инсистирање да одбије један предлог Васељенске Патријаршије. Он је проистицао из процедуре на основу које је дата аутокефалија Цркви Грчке, са изразима „одлучује“ и „саодлучује“ (ἀποφαίνομαι и συναποφαίνομαι). Предлжено је да „одлучује“ припада Васељенском Патријарху, а „саодлучује“ осталим предстојатељима. Представницима Руске Православне Цркве смо покушали да објаснимо да пошто Васељенски Патријарх једном потпише одлуку, она се више не може оспорити. Аутокефалија би [тиме] већ била одобрена. Ипак, термин „саодлучивање“ и даље подразумева снажно деловање, зато што указује на учешће у актуелном одлучивању. [Поједини српски делегати су Русима покушали да објасне да „саодлучује“ има исто значење као и „одлучује“, по примеру осмог члана Символа вере где изрази συμπροσκινούμενος, συνδοξαζόμενος указују на потпуну равночасност, што ипак није задовољило руске делегате – прим. прев.]. Упркос томе, упорно оспоравање од стране руске делегације било је несхватљиво. Дозволите ми да са вама поделим то да сам лично подсетио старијег представника Руске Православне Цркве – „Украјинско питање је актуелно. Зар Ви то не видите? Зар не можете схватити шта ће се догодити?“ Као одговор, он се позвао на инсистирање свог Патријарха да он не жели да преиспитује своју позицију у вези са овом проблематиком. После свега, нисам сасвим сигуран да ли је његова тврдња била истинита. Данас би се то чак могло довести у питање. Руско противљење настаје у контексту међународног дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве. У вези са тим, оно [противљење] проистиче из одсуства воље дела руске стране да прихвати било који концепт првенства у Источној Цркви. Ово је суштина проблема. Јер изгледа да представници Руске Православне Цркве верују, ако би Васељенски Патријарх потписао Томос о аутокефалности на одређен начин[1] током процеса давања аутокефалије, да би онда они на неки начин прихватили да „постоји Примат“. Ово остаје проблематична тачка за Руску Православну Цркву. Као последица тога, тема додељивања аутокефалије није била разматрана на Светом и Великом Сабору 2016. године. Да је тамо било разматрано, данас не би било спорног питања. И не само да оно није било укључено у дневни ред, него је Руска Православна Црква одлучила и да уопште не учествује у Сабору, позвавши се на одсуство Антиохијске патријаршије. Знамо врло добро да је она могла играти улогу по питању антиохијског учешћа на Сабору. Да је Руска Православна Црква учествовала на Сабору, чврсто верујемо да је било могуће обезбедити да у саборским актима остане забележено обећање Васељенског Патријарха да неће отпочети са давањем аутокефалије без њихове сагласности. Ми смо својим присуством на Великом Сабору на Криту постигли две ствари. У текстове смо увели реч „унија“, за шта су се залагали Руси, иако није постојала у предсинодским текстовима. Постигли смо да се питање „уније“ јасно помене у једном саборском тексту. Друго што смо постигли јесте обећање Васељенског Патријарха да никада неће поставити питање „Нових Земаља“ (ζήτημα Νέων Χωρῶν). 3. Васељенски Патријарх и његове обавезе Васељенска Патријаршија сматра да је била у обавези да реагује. Свако признаје да је она имала и још увек има право давања аутокефалије, што је привилегија коју Свети и Велики Сабор свакако није негирао. Васељенска Патријаршија је забринута за црквени и духовни живот верујућих које сам поменуо. Из тог разлога, приправила је решење проблема који другачије не би било могуће решити. Тако је деловала јер је управо то служба Патријаршије, њен задатак унутар Православља. Давање аутокефалије је искључиво право Васељенске Патријаршије, која у случају Украјине не негира еклисиолошки ентитет на челу са Митрополитом Онуфријем и руско православно присуство у Украјини. Њихов статус није промењен; они нису нити изопштени, нити су доведени у раскол. Васељенска Патријаршија није прекинула општење са њима. Васељенска Патријаршија наставља да помиње Патријарха Кирила сходно диптисима, па тиме и да бива у општењу са Онуфријем, док у исто време пружа могућност спасење душа и црквеног општења оним Украјинцима који припадају Украјинској Православној Цркви. Нико не може оспорити ово искључиво право Васељенског Патријарха. 4. Црква Грчке и њено јединство Да се сада окренемо нашој Цркви Грчке. Ваше Блаженство, ово представља најважнију тачку. Слажем се са Вама када наводите члан 3 Устава Грчке (који се бави односима Цркве и Државе), који јемчимо и не желимо да га мењамо. Како је председник грчког Парламента са правом истакао, члан 3 се не тиче само односа између Државе и Цркве, већ се такође односи и на јединство наше Цркве са Васељенском Патријаршијом. То је јединство које ми не смемо доводити у питање или допустити да на било који начин буде угрожено зато што оно подразумева јединство Тела наше Цркве и наше јерархије, посебно зато што знатан број наших јерараха у тзв. „Новим Земљама“ духовно припада Васељенској Патријаршији Цариграда а административно Цркви Грчке. Подсећам да је део наше јерархије, онај који припада „Новим Земљама”, учествовао, уз наше одобрење, на чувеном Синаксису у Цариграду, где им је представљена целокупна процедура која је и спроведена, и они су је правилно прихватили. Не би требало да се икада упуштамо у сукоб са Васељенском Патријаршијом због украјинског питања зато што би то водило до наше властите поделе, наших властитих проблематичних односа са Васељенском Патријаршијом. Зашто бисмо чинили тако нешто? 5. Геополитички развоји и наша национална питања Садашња ситуација, без сумње има и геополитичке димензије. Данас препознајемо и нашу властиту одговорност. Независно од околности, аутокефалија никада није давана само у склопу унутарцрквених фактора. Она је увек рачунала и на геополитичке развоје. Жао ми је ако неки не разумеју догађања нашег времена: где припадамо и колико смо одговорни за последице. Шта ће Руска Православна Црква урадити после признања Украјинске Православне Цркве од стране Цркве Грчке ствар је Руске Цркве. У сваком случају, она поступа на начин непримерен црквеном етосу што се види из начина на који врши уплив у наш рад и у нашу аутокефалност. Ово ће бити показано ако одлучи да прекине општење са нама, што ће за узврат прецизно потврдити то да ми морамо одржати наше властито јединство, подржати Васељенску Патријаршију и као што сте, Ваше Блаженство, исправно образложили – признати Украјинску Православну Цркву. Сједињени на тај начин, моћи ћемо да надвладамо евентуалне пропусте или грешке. Ако ли пак будемо подељени, Блажењејши архиепископе, ми никада нећемо моћи да дамо допринос ономе што сви ми желимо, а то је истинско јединство Православне Цркве. Извор: Δημητριάδος Ιγνάτιος: «Η ουκρανική αυτοκεφαλία και η ευθύνη των ψυχών» и Ukrainian Autocephaly and Responsibility toward the Faithful. Превод: Александар Милојков [1] То јест, Васељенски Патријарх би се потписао испод речи „Васељенски Патријарх одлучује“, док би остали првостојатељи, сваки појединачно, потписали документ, додавши реч „саодлучујем“. Украјинска аутокефалија и одговорност према верујућим душама TEOLOGIJA.NET Текст који следи представља изводе из обраћања Његовог Високопреосвештенства Митрополита Игњатија (Димитријадског), Председавајућег у Синодском одбору за...
- 6 коментара
-
- митрополит
- игњатије
- (и још 7 )
-
Синодски одбор за међуправославне и међухришћанске односе, којим имам част да председавам, дословно је следио мандат Сталног Светог синода Цркве Грчке. У светлу тога, желео бих да сумирам преовлађујућа гледишта у дискусијама у Одбору, усмеравајући вашу пажњу на следећих пет тачака. 1. Украјински православни народ Као што је Његово Блаженство у свом уводном обраћању истакао, ми смо забринути за православни народ једне независне државе, каква је данашња Украјина. Према томе, ради се о милионима душа православних верника, који су кроз историју па до данашњег дана страдали због политике, било од стране Пољске или од Русије. Стога, фокусирање наше дискусије на ваљаност рукоположењâ и понашње појединих епископâ морају узети у обзир постојање милиона верних душа за које и ми имамо одговорност. Као што је Архиепископ Атински и све Грчке нагласио, одмах после пропасти Совјетског Савеза и проглашења независности државе Украјине, ова држава је тражила да се њеној помесној Цркви додели статус аутокефалије, по угледу на остале Аутокефалне Цркве. Овај првобитни захтев је био легитиман и аутентичан. Чињеница да га је потписао чак и садашњи Митрополит Онуфрије представља снажан показатељ да је то био један општи захтев, у смислу да је одражавао жељу свеукупног народа и јерархије, како би постигли независност од потчињености руској јерархији. Нажалост, на овај општи захтев није адекватно одговорено и питање је остало на чекању. И сваком случају, овде се бавимо једном независном државом, Украјином, са једним народом засебног идентитета, у који је уткана и православна вера. 2. Улога Руске Православне Цркве Мислим да је сврсисходно проучити улогу Руске Православне Цркве. Инсистирам на изразу „Руска Православна Црква“, пошто је, нажалост, искуство показало да наша браћа дају предност придеву „Руска“ у односу на придев „Православна“. Овај феномен је приметан још од пада Цариграда. Док је Руска Православна Црква имала сваку могућност да реши то питање довевши ствар до аутокефалије, или макар предлагањем решења које би било прихватљиво за украјински народ, она је нажалост пропустила да то учини. Упркос дуготрајном дијалогу о овој ствари, скоро тридесет година, Руска Православна Црква није хтела да омогући решење. У међувремену, Васељенска Патријаршија је допринела том дијалогу у настојању да покаже своју подршку. Међутим, после руске инвазије на Крим, сви ти напори су пропали. И зато данас више нико не верује да би Руска Православна Црква било када могла пружити било које решење задовољавајуће за украјински народ. Таква могућност је бесповратно изгубљена. Са те стране се никада неће појавити решење. Уз све то, не само да је Руска Православна Црква пропустила да понуди решење, него је поврх тога и њен став током фазе припреме за Свети и Велики Сабор 2016. био потпуно негативан. И то је била грешка, како се показало. Као што је свима познато, аутокефалност је била међу питањима која су дискутована током те припремне фазе за Велики сабор. Током 1980-их година, изгледало је да Васељенска Патријаршија снисходи у правцу релативизовања својих властитих привилегија. Држећи се стриктне процедуре, Васељенска Патријаршија је затражила свеправославни консензус за давање аутокефалије. Током предсаборских конференција и сусрета који су претходили Светом и Великом Сабору, били смо позвани да се суочимо са питањем потписа оних који су сагласни са аутокефалијом [то јест са начином додељивања аутокефалности, прим. прев.]. Сам текст је већ био усаглашен и о њему није било даље расправе. И управо на овој тачки јасно се показало неслагање Руске Православне Цркве и њено опсесивно инсистирање да одбије један предлог Васељенске Патријаршије. Он је проистицао из процедуре на основу које је дата аутокефалија Цркви Грчке, са изразима „одлучује“ и „саодлучује“ (ἀποφαίνομαι и συναποφαίνομαι). Предлжено је да „одлучује“ припада Васељенском Патријарху, а „саодлучује“ осталим предстојатељима. Представницима Руске Православне Цркве смо покушали да објаснимо да пошто Васељенски Патријарх једном потпише одлуку, она се више не може оспорити. Аутокефалија би [тиме] већ била одобрена. Ипак, термин „саодлучивање“ и даље подразумева снажно деловање, зато што указује на учешће у актуелном одлучивању. [Поједини српски делегати су Русима покушали да објасне да „саодлучује“ има исто значење као и „одлучује“, по примеру осмог члана Символа вере где изрази συμπροσκινούμενος, συνδοξαζόμενος указују на потпуну равночасност, што ипак није задовољило руске делегате – прим. прев.]. Упркос томе, упорно оспоравање од стране руске делегације било је несхватљиво. Дозволите ми да са вама поделим то да сам лично подсетио старијег представника Руске Православне Цркве – „Украјинско питање је актуелно. Зар Ви то не видите? Зар не можете схватити шта ће се догодити?“ Као одговор, он се позвао на инсистирање свог Патријарха да он не жели да преиспитује своју позицију у вези са овом проблематиком. После свега, нисам сасвим сигуран да ли је његова тврдња била истинита. Данас би се то чак могло довести у питање. Руско противљење настаје у контексту међународног дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве. У вези са тим, оно [противљење] проистиче из одсуства воље дела руске стране да прихвати било који концепт првенства у Источној Цркви. Ово је суштина проблема. Јер изгледа да представници Руске Православне Цркве верују, ако би Васељенски Патријарх потписао Томос о аутокефалности на одређен начин[1] током процеса давања аутокефалије, да би онда они на неки начин прихватили да „постоји Примат“. Ово остаје проблематична тачка за Руску Православну Цркву. Као последица тога, тема додељивања аутокефалије није била разматрана на Светом и Великом Сабору 2016. године. Да је тамо било разматрано, данас не би било спорног питања. И не само да оно није било укључено у дневни ред, него је Руска Православна Црква одлучила и да уопште не учествује у Сабору, позвавши се на одсуство Антиохијске патријаршије. Знамо врло добро да је она могла играти улогу по питању антиохијског учешћа на Сабору. Да је Руска Православна Црква учествовала на Сабору, чврсто верујемо да је било могуће обезбедити да у саборским актима остане забележено обећање Васељенског Патријарха да неће отпочети са давањем аутокефалије без њихове сагласности. Ми смо својим присуством на Великом Сабору на Криту постигли две ствари. У текстове смо увели реч „унија“, за шта су се залагали Руси, иако није постојала у предсинодским текстовима. Постигли смо да се питање „уније“ јасно помене у једном саборском тексту. Друго што смо постигли јесте обећање Васељенског Патријарха да никада неће поставити питање „Нових Земаља“ (ζήτημα Νέων Χωρῶν). 3. Васељенски Патријарх и његове обавезе Васељенска Патријаршија сматра да је била у обавези да реагује. Свако признаје да је она имала и још увек има право давања аутокефалије, што је привилегија коју Свети и Велики Сабор свакако није негирао. Васељенска Патријаршија је забринута за црквени и духовни живот верујућих које сам поменуо. Из тог разлога, приправила је решење проблема који другачије не би било могуће решити. Тако је деловала јер је управо то служба Патријаршије, њен задатак унутар Православља. Давање аутокефалије је искључиво право Васељенске Патријаршије, која у случају Украјине не негира еклисиолошки ентитет на челу са Митрополитом Онуфријем и руско православно присуство у Украјини. Њихов статус није промењен; они нису нити изопштени, нити су доведени у раскол. Васељенска Патријаршија није прекинула општење са њима. Васељенска Патријаршија наставља да помиње Патријарха Кирила сходно диптисима, па тиме и да бива у општењу са Онуфријем, док у исто време пружа могућност спасење душа и црквеног општења оним Украјинцима који припадају Украјинској Православној Цркви. Нико не може оспорити ово искључиво право Васељенског Патријарха. 4. Црква Грчке и њено јединство Да се сада окренемо нашој Цркви Грчке. Ваше Блаженство, ово представља најважнију тачку. Слажем се са Вама када наводите члан 3 Устава Грчке (који се бави односима Цркве и Државе), који јемчимо и не желимо да га мењамо. Како је председник грчког Парламента са правом истакао, члан 3 се не тиче само односа између Државе и Цркве, већ се такође односи и на јединство наше Цркве са Васељенском Патријаршијом. То је јединство које ми не смемо доводити у питање или допустити да на било који начин буде угрожено зато што оно подразумева јединство Тела наше Цркве и наше јерархије, посебно зато што знатан број наших јерараха у тзв. „Новим Земљама“ духовно припада Васељенској Патријаршији Цариграда а административно Цркви Грчке. Подсећам да је део наше јерархије, онај који припада „Новим Земљама”, учествовао, уз наше одобрење, на чувеном Синаксису у Цариграду, где им је представљена целокупна процедура која је и спроведена, и они су је правилно прихватили. Не би требало да се икада упуштамо у сукоб са Васељенском Патријаршијом због украјинског питања зато што би то водило до наше властите поделе, наших властитих проблематичних односа са Васељенском Патријаршијом. Зашто бисмо чинили тако нешто? 5. Геополитички развоји и наша национална питања Садашња ситуација, без сумње има и геополитичке димензије. Данас препознајемо и нашу властиту одговорност. Независно од околности, аутокефалија никада није давана само у склопу унутарцрквених фактора. Она је увек рачунала и на геополитичке развоје. Жао ми је ако неки не разумеју догађања нашег времена: где припадамо и колико смо одговорни за последице. Шта ће Руска Православна Црква урадити после признања Украјинске Православне Цркве од стране Цркве Грчке ствар је Руске Цркве. У сваком случају, она поступа на начин непримерен црквеном етосу што се види из начина на који врши уплив у наш рад и у нашу аутокефалност. Ово ће бити показано ако одлучи да прекине општење са нама, што ће за узврат прецизно потврдити то да ми морамо одржати наше властито јединство, подржати Васељенску Патријаршију и као што сте, Ваше Блаженство, исправно образложили – признати Украјинску Православну Цркву. Сједињени на тај начин, моћи ћемо да надвладамо евентуалне пропусте или грешке. Ако ли пак будемо подељени, Блажењејши архиепископе, ми никада нећемо моћи да дамо допринос ономе што сви ми желимо, а то је истинско јединство Православне Цркве. Извор: Δημητριάδος Ιγνάτιος: «Η ουκρανική αυτοκεφαλία και η ευθύνη των ψυχών» и Ukrainian Autocephaly and Responsibility toward the Faithful. Превод: Александар Милојков [1] То јест, Васељенски Патријарх би се потписао испод речи „Васељенски Патријарх одлучује“, док би остали првостојатељи, сваки појединачно, потписали документ, додавши реч „саодлучујем“. Украјинска аутокефалија и одговорност према верујућим душама TEOLOGIJA.NET Текст који следи представља изводе из обраћања Његовог Високопреосвештенства Митрополита Игњатија (Димитријадског), Председавајућег у Синодском одбору за... View full Странице
-
Украјинска Црква порасла за 154 парохије и 30 манастира
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Упркос притиску од стране државних власти и расколника националиста последњих година, Украјинска Православна Црква је за ових пет година како је на њеном челу митрополит Онуфрије порасла за 184 парохије и 30 манастира. Ово истиче митрополит бориспољски и броварски Антоније, уз напомену да је митрополит Онуфрије „частан човек, посвећен служби Цркве, одан заветима монашким и као такав веома омиљен међу вернима“. „Он може служити као узор свакоме ко носи архијерејске одежде, ко је свештеник или ко је православни верник“, напомиње митрополит Антоније и додаје да је „Блажењејши Онуфрије симбол молитве и залагања за чисту веру и канонски поредак за све у Православљу“. Током ових пет година број архијереја је порастао за 15 и сада је премашио 100, број парохија је порастао за 184, манастира за 30, а свештеника за 439 (укупно их има 12.409). Уз то, 16 подвижника, исповедника вере и мученика 20. века причислено је Сабору светих од стране Украјинске Цркве, док је 15 лица ослобођена из затвора уз посредовање УПЦ и на предлог митрополита Онуфрија. При Светом Синоду ради комисија на ослобађању ратних затвореника. У закључку митрополит Антоније каже: „Његово Блаженство митрополит Онуфрије воли свој украјински народ и залаже сав свој живот, све своје таленте за сваког Украјинца како би ходио стазом ка Богу и Небу, што је циљ за који је Бог створио сваког човека.“ Извор: Српска Православна Црква-
- украјинска
- црква
- (и још 4 )
-
Украјинска Црква порасла за 154 парохије и 30 манастира
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Руска Патријаршија
Упркос притиску од стране државних власти и расколника националиста последњих година, Украјинска Православна Црква је за ових пет година како је на њеном челу митрополит Онуфрије порасла за 184 парохије и 30 манастира. Ово истиче митрополит бориспољски и броварски Антоније, уз напомену да је митрополит Онуфрије „частан човек, посвећен служби Цркве, одан заветима монашким и као такав веома омиљен међу вернима“. „Он може служити као узор свакоме ко носи архијерејске одежде, ко је свештеник или ко је православни верник“, напомиње митрополит Антоније и додаје да је „Блажењејши Онуфрије симбол молитве и залагања за чисту веру и канонски поредак за све у Православљу“. Током ових пет година број архијереја је порастао за 15 и сада је премашио 100, број парохија је порастао за 184, манастира за 30, а свештеника за 439 (укупно их има 12.409). Уз то, 16 подвижника, исповедника вере и мученика 20. века причислено је Сабору светих од стране Украјинске Цркве, док је 15 лица ослобођена из затвора уз посредовање УПЦ и на предлог митрополита Онуфрија. При Светом Синоду ради комисија на ослобађању ратних затвореника. У закључку митрополит Антоније каже: „Његово Блаженство митрополит Онуфрије воли свој украјински народ и залаже сав свој живот, све своје таленте за сваког Украјинца како би ходио стазом ка Богу и Небу, што је циљ за који је Бог створио сваког човека.“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице -
Окружни административни суд у Кијеву отворио је поступак у вези са незаконитошћу државне регистрације верског центра нове расколничке Цркве у уторак 18. јуна 2019, извјештава Правно одељење канонске Украјинске Православне Цркве. Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве поднела је тужбу против украјинског Министарства културе и државног регистра након што је регистровало расколничку Цркву са истим именом коју канонска Црква легално држи од 1990-их година. Конкретно, верски центар „Православне Цркве Украјине“ званично је регистрован 30. јануара 2019. у јединственом државном регистру правних лица, индивидуалних предузетника и јавних формација Украјине под називом „Кијевска митрополија Украјинске православне Цркве (Православна црква Украјине),“ док је канонска Црква регистрована као “Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве ” већ од 1991. године. Правно одељење Украјинске Цркве сматра да не постоји законска основа за регистровање новостворене расколничке Цркве са овим именом. „Нема основа да се такозвана новоформирана ПЦУ назове Кијевска митрополија Украјинске Православне цркве, не само зато што је постојало верско седиште са таквим именом од 1991. године, већ и зато што примарни уставни документ, "томос", који треба да поштују и испуњавају, дефинише два имена за то - "Православна Црква Украјине" и "Света православна Црква Украјине ", објаснио је начелник Правног одељења протојереј Александар Бахов у фебруару. Раније у јануару, представник канонске Цркве протојереј Николај Данилевич је слично коментарисао: „Не морате бити адвокат да бисте схватили да је то безакоње. Правна имена се не могу дуплирати. Како су државни органи могли да региструју другу Кијевску митрополиј Украјинске православне Цркве ако таква већ постоји? Отимачи!“ Ако суд удовољи тужбеном захтеву, поништиће регистрацију ПЦУ под таквим именом. Тренутно, регистар наводи као оснивача и правно лице ПЦУ “Помесни сабор уједињења Православне Цркве Украјине, одржан у Кијеву 15. децембра 2018. године”, а за предстојатеља Цркве Епифанија Думенка, “митрополита Кијева и све Украјине”, што су титула и положај који с правом држи Његово Блаженство митрополит Онуфрије из канонске Цркве. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
-
Васељенски трон и Украјинска Црква – Сведочанство докумената
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ВАСЕЉЕНСКИ ТРОН И УКРАЈИНСКА ЦРКВА – СВЕДОЧАНСТВО ДОКУМЕНАТА У склопу разматрања које је Васељенска Патријаршија предузела поводом додељивања Украјини статуса црквене аутокефалности, формулисана су различита мишљења, чак и од представника званичних институција, којима се оспорава канонско право Константинопољске Цркве да приступи једном таквом делу. Као главни аргумент истиче се то да Украјина „представља канонску територију Московске Патријаршије“, те да, сходно томе, такав један поступак Васељенске Патријаршије би био „ускакање“ унутар туђе црквене надлежности. Стога, сматра се неопходним да Васељенска Патријаршија, по питању односа Константинопољске Цркве и Украјинске Цркве, све подсети на историјску и канонску истину, онако како она произилази из сачуваних званичних докумената, који су нажалост или занемарени или из очигледних разлога намерно прикривени. Однос Константинопољске Патријаршије и Украјинске Цркве – Кратак историјски приказ Као што је опште познато, Украјинци, као и сви народи који су пореклом од древне Рус (Ρώς), дугују своју хришћанску веру и православно опредељење Васељенској Патријаршији. Овде је сувишно и говорити о свим познатим историјским догађајима који су довели до крштења становника Владимирове Кијевске државе у десетом веку или о ширењу Православља које се појавило на целом подручју Кијевске Русије. Васељенска Патријаршија представља мајку Цркву за цео украјински народ, баш као што је и за руски, белоруски и друге народе у широј тој области. Руска Митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример Формула Лава Мудрог (XI век),[1] као шездесета епархија Васељенског Трона. Првобитно, била је обједињена под именом (митрополија) „Кијева и све Русије“, са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско седиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патријархом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране Васељенског патријарха Дионисија I (1470), док је 1561. године био у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договара са Васљенском Патријаршијом. После уздизања Московске Митрополије у статус Патријаршије за време Васељенског патријарха Јеремије II (1589), Кијевска Митрополија је наставила да функционише под Васељенским патријарсима, који су вршили надзор било преко својих изабраних егзараха, било неко од њих (петријараха) лично, као што се догодило 1589. године када је патријарх Јеремија II посетио Кијево и рашчинио Онисифора Кијевског због двобрачности, заједно са осталим окривљеним клиром, те је хиротонисао Михаила (Рогоза) као Кијевског митрополита. Шта више, том приликом је потврдио и благословио Богојављенско Братство, које је касније постало Академија и наредио сазивање украјинског Епархијског сабора. Али изнад свега, вероватно најважнији допринос Васељенске Патријаршије у Украјинској Цркви десио се када је ова Црква била потпуно латинизована и када је са својим епископима прихватила Унију. Тада је (1620) Васељенски патријарх овластио Јерусалимског патријарха Теофана да отпутује у Украјину, где је он хиротонисао православне епископе, обновио украјински Епархијски сабор и изабрао локалног митрополита са одобрењем Васељенског патријарха. Хиротонисање јерархије Кијевске Митрополије од стране Јерусалимског патријарха, наравно није значило да је митрополија била потчињена тој патријаршији. Када се 1654. године Украјина политички ујединила са Русијом, почело је да се покреће и питање црквеног уједињења тог региона са Московском Патријаршијом. Међутим, митрополити, епископи, клир, племство и сав народ Украјине снажно су одбили то уједињење. Узалудни су били и напори Русије да присвоје Кијевску Митрополију 1684. године од Васељенског патријарха Јакова. Кијевски митрополит Силвестер, заједно са својим наследницима Дионисијем, Јосифом и Антонијем, упркос притисцима, није прихватио да буде хиротонисан од Московског патријарха. Једино се њихов наследник Гедеон 1685. године сагласио да прими хиротонију од патријарха Московског Јоакима, али је и тада велики Сабор који се сазван у Кијеву прогласио овај избор невалидним а хиротонију незаконитом јер је обављена без знања Васељенског патријарха. Овај акт Московске Патријаршије представљао је озбиљан канонски преступ. Избор једног епископа из туђе епархије за митрополита, без сагласности локалног патријарха, јесте кршење светих канона, попут 35. апостолског канона, 6. канона Првог васељенског сабора, 13. и 22. канона Антиохијског сабора и 15. канона Сардичког сабора. Отимање туђе епархије јасно је осуђен као прекршај древних права Цркве у канонима, попут 8. канона Трећег васељенског сабора и 39. канона Пето-шестог сабора у Трулу. Због свега овога, Гедеон и они у Москви су касније разумели да ништа није могуће без дозволе Васељенског патријарха, те су све своје снаге усмерили да убеде (или присиле) тада Васељенског патријарха Дионисија IV да призна Гедеонову хиротонију. Целокупан труд ка ом циљу предузео је делом у име Царства и Владе Русије, амбасадор Никита Алексејев, који је отпутовао у Адрианупољ где је боравио Васељенски патријарх Дионисије IV. Њихове преговоре и закулисне радње забележио је у дванаест томова Историје Јерусалимске Патријаршије, патријајарх Дионисије II Јерусалимски, који је такође тамо живео и који је, захваљујући својим личним односима са царском породицом, одиграо кључну улогу у разговорима. Резултат тих разговора и преговора забележен је у патријаршијском и саборском „Акту“ (Πρᾶξιν) или у „Објавном писму“ (Γράμμα ἐκδόσεως) од јуна 1686. године, које је потписао Васељенски патријарх Дионисије IV и Свети и свештени сабор Константинопољске Цркве, као и сви митрополити Васељенске Патријаршије. Оригинални документ „Акта“ је уништен, али су, поред руских превода, сачуване и аутентичне грчке копије из времена патријарха Калиника II (1688, 1689-1693, 1694-1702), помоћу којих је изворни грчки текст прецизно васпостављен.[2] Сачуван је, такође, грчки оригинал Писма које је патријарх Дионисије IV послао руској царској продици, Јовану и Петру, као и принцези Софији и објављен у Збирци званичних докумената Владе Русије из 1826. године.[3] Ова два кључна текста, наиме патријаршијски и саборски „Акт“ из 1686, онако како је данас рестаурисан у својој оригиналној форми од стране руских историчара, и оригинал „Писма“ Васељенског патријарха Дионисија IV руској царској породици, дати су у целости као Додатак овој нашој публикацији. Наравно, сачувана су и друга званична документа на ову тему, од којих је само једна грчка копија а остало су руски преводи из тог времена, међу којима су званични преводи Министарства иностраних послова Русије који су сачувани у архиви тог министарства, док су остали, који су такође званични превод, садржани у рукопису збирке „Икона“ која садржи различите текстове у вези са Московском Патријаршијом.[4] Нема потребе наглашавати да је први међу овим текстовима, који није само патријаршијски већ такође и саборски документ, супериоран у канонском и законском меритуму, што значи да и за све остале треба да буде аутентични израз воље Васељенског Трона, где год, случајно, постоје разлике. Закључак на основу студије текстова Из проучавања ова два темељна текста, и првенствено патријаршијског саборског „Акта“ или, тачније, „Објавног писма“, произилазе закључци: Подређење Кијевске Митрополије збило се „на начин снисхођења“ и „икономијски“ из разлога посебних историјских околности тога времена, „због велике удаљености и због сукоба који се дешавају између две царевине“. Због којих је разлога, „непријатељ правде, истине и свете и безгрешне вере православних хришћана посејао коров и трње међу пшеницом, то јест међу православнима, што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима“. О ривременом карактеру поступка који је био по икономији и снисхођењу, а који је предвиђен патријаршијским и саборским „Актом“ из 1686, изричито изричито сведочи истакнути учењак патријарх Доситеј Јерусалимски, чија се улога у важним преговорима показала као кључна, када пише да је објавио посреднику амбасадору Никити Алексејевичу „да се… Кијев привремено уступа (ἐπιτροπικῶς) Московском (поглавару) због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“.[5] Као што следи из патријаршијског и синодског „Акта“ из 1686, значење „привођења“ Кијевског митрополита патријарху Московском суштински лежи једино у дозволи да хиротонише Кијевског митрополита: „да се најсветија епархија Кијевска може подчинити нејсветијем патријаршијском трону великог и богочуваног града Москве, то јест да се тамо хиротонише митрополит Кијевски, кад год се таква потреба појави. Интерпретација (израза) „то јест“ („δηλαδή“) тумачи значење (израза) „подчинити“ („ὑποκειμένη“). „Акт“ изричито каже: „одређено је да подређеност ове Кијевске Митрополије буде под најсветијим патријаршијским троном Москве“, то јест да патријарх Московски може да хиротонише митрополита Кијевског у име Васељенског патријарха, и само њега. Сачуване грчке копије документа кажу: „даје се дозвола… да хиротонише“, „и таква дозвола му је дата по икономији“. Документ који је једини сачуван у оригиналу (Писмо царској породици) изричито каже: „Најблаженији патријарх Московски…има да по дозволи хиротонише Кијевског митрополита“, то јест да патријарх Московски може спровести хиротонију митрополита Кијевског уз дозволу Васељенског патријарха. То да овде нема речи о потпуном издвајању Кијевске епархије (из надлежности Васељенске Патријаршије, прим. прев.) у Московску Патријаршију јасно је из чињенице да „Акт“ а) лишава поменутог патријарха (Московског) права да бира митрополита Кијевског и б) обавезује сваког митрополита Кијевског да помиње Васељенског патријарха као „првог“ на Светој Литургији. Неопходно је истаћи ова два правила. Дозвола дата патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског и само њега, након што га изабере клир и народ Кијевске епархије, указује на значајан степен аутономије и самовласности ове епархије. Ову аутономију не уступа патријарх Московски као претпостављено надређени за овај област о којој је реч, него је он у обавези да је прихвати као услов који је поставио Васељенски патријарх и који је овај (Московски патријарх) дужан да поштује. Патријарх Московски, сходно том правилу, нема права да покрене било какво спајање, поделу или укидање ове митрополије. То значи да је искључено њено административно припајање Московској Патријаршији. Обавеза сваког Кијевског митрополита да“ на Светој Литургији спомиње као „првог“ Васељенског патријарха представља најјаснији доказа да Кијевска епархија није дата Московској Патријаршији као њена канонска територија. Помињање као „првог“ на Божанственој Литургији имена Васељенског патријарха указује на канонску зависност оног који помиње и не представља просто израз молитвености или учтивости. Штавише, у посебном патријаршијском и саборском „Акту“ јасно се објашњава правило помињања Васељенског патријарха као „извора и начела“ потчињених му архијереја. Помињање пак патријарха Московског, после патријарха Константинопољског, треба приписати његовој особености као „старијег и предстојатељног“, то јест као духовни однос хиротонисаног и оног који га је хиротонисао.[6] Требало би нагласити да пракса која постоји код митрополита Филаделфијског у Венецији, која му даје дозволу да хиротонише архијереје Кефалоније и Китера, такође предвиђа помињање митрополита Филаделфијског од стране архијереја које је хиротонисао, без да то подразумева да митрополит Филаделфијски постаје њихов врховни поглавар. По аналогији, ово значи да помињање патријарха Московског (од стране митрополита Кијевског, прим. прев.) после патријарха Константинопољског, не подразумева никакво преношење надлежности (од Константинопољског на Московског патријарха, прим. прев.). Из ових разлога, руски научник Владимир Миронович Лурие,[7] који је проучио саборске документе из 1686. године, који се односе на Кијевску Митрополију, заједно са осталим руским историчарима, дошао до закључка да наведени услови имају јасно за циљ да очувају канонску власт Константинопољског патријарха над Кијевском епархијом.[8] Право дато страним архиерејима од стране врховног архијереја да хиротонишу клирике у његовој епархији је канонско и врло уобичајено чак и данас, када се то догађа уз дозволу локалног пастиреначалника, а да то не значи одвајање канонске територије. Управо то је прецизно назначавано у патријаршијском и саборском „Акту“ из 1686, када се предвиђа да клир и лаици Кијевске епархије „задржавају право, као исправан и преовлађујући обичај сходно канонима“ да шаљу, после њиховог избора, кандидата за митрополита Кијевског, патријарху Московском ради хиротоније. Реч је, дакле, о дозволи датој од врховног архијереја другом архијереју којом се уступа право хиротоније архијереја који припада његовој надлежности.[9] Уступање права патријарху Московском од стране Васељенског патријарха Дионисија IV да хиротонише митрополита Кијевског збило се путем „Објавног писма“, наслов који имају сви релевантни документи и има га такође најважнији међу њима. Израз „објава“ (ἔκδοσις, издање) технички је термин и у то вереме означава шири смисао „дозволе“ (ἄδειαν), и у овом посебном случају дозволе хиротоније или преноса. Стога, то није ствар једног „Акта“ или „Томоса“ којим Васељенска Патријаршија даје канонску територију другој аутокефалној Цркви, што се и догодило у другим случајевима када је аутокефалија била дата (на пример, Цркви Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Пољске, Албаније и Чешких земаља и Словачке), као и случајеви где су специфични региони били уступљени другој аутокефалној Цркви (на пример, припајање Цркви Грчке Јонских острва, Тесалије, или издвајање Дијаспоре 1908. и њен повратак Васељенској Патријаршији 1922. године). Никада ни један део канонске територије Васељенске Патријаршије није дат другој аутокефалној Цркви преко „Објавног писма“.[10] И уздизање Руске Цркве у ранг Патријаршије, кроз које су дефинисане и границе њене надлежности, збило се издавањем Томоса. Да је Васељенски патријарх желео да уступи своју канонску територију (то јест, Украјину) Московској Патријаршији, морао би да се усвоји сличан документ какав је био издан у свим другим примерима. Све горе наведено пружа довољно сведочанства чињеници да су патријаршијска и синодална „Акта“ из 1686. године била разумевана у смислу који је описао патријарх Дионисије Јрусалимски, који је такође био упознат са проблематиком из прве руке, учествујући у преговорима који су се збили, наиме: „да би једна епархија патријарха Константинопољског могла бити дата на управљање најсветијем патријарху Московском“,[11] управо због тога, по истом патријарху Дионисију, „због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“, то јест до правог времена. Ситуација до данас Шта се догодило након 1686. добро је познато. Московска Патријаршија никада се није придржавала правила из патријаршијског и саборског „Акта“, нити по питању избора митрополита Кијевског (од стране клира и народа из те области), нити пак по питању помињања као „првог“ имена Васељенског патријарха од стране сваког митрополита Кијевског на Светој Литургији. На тај начин, а посебно путем самовољног укидања помињања Васељенског патријарха од стране сваког Кијевског митрополита, произвољно је извршена анексија de jure зависне Кијевске Митрополије (и Цркве Украјине) од Васељенске Патријаршије и присаједињење Украјине Московској Патријаршији. Сви ови догађаји збили су се у периоду када је Васељенски Трон био у дубоком превирању и неспособан „да узме у обзир околности тог времена и дигне свој глас против таквих самовољних деловања“.[12]Какогод, „он што од почетка никада није постојало није потврђено временом“, сходно општем концепту Римског права, што је такође признато и светим канонима.[13] Црква Украјине никада није престала да буде de jure канонска територија Васељенске Патријаршије. Правило о 30-годишњем застаревању, које је предвиђено 17. каноном Четвртог и 25. каноном Шестог (Петошестог) васељенског сабора, не може бити примењено јер ти канони говоре о „агрикултурним“ (сеоским) или „локалним“ (месним) парохијама а не о епископатима или митрополијама. Сви древни тумачи ових канона су у овоме сложни.[14] Васељенска Патријаршија је овога увек била свесна, упркос чињеници „да су то околности времена“, толерисала је самовољне поступке Московске Патријаршије. Ово је било потврђено у случају давајања аутокефалије Цркви Пољске од стране Васељенске Патријаршије 1924. године. Релевантни Томос се јасно односи на област Кијева, од којег је Пољска такође зависила, која (област Кијева) никада није престала да буде део канонске надлежности Константинопољске Цркве, што је такође и чињеница правила из „Акта“ из 1686. године којих се Московска Патријаршија никада није придржавала. Закључци На основу проучавања званичних докумената, онако како су они сачувани или васпостављени кроз историјско истраживање, не само грчких већ и руских научника, следи следеће: Васељенска Патријаршија никада није уступила Кијевску Митрололију тако да она представља канонску територију Московске Патријаршије. Канонске границе Руске Цркве су биле дефинисане онда када је та Црква уздигнута у статус Патријаршије 1589. и то никада није било измењено никаквим патријаршијским или саборским Томосом. Кијевска Митрополија није обухваћена тим границама. Свака географска област која je изван граница, које су дефинисане Томосом о аутокефалности неке Православне Цркве, такође се налази и изван њене канонске територије, како је тачно предвиђено за сваку аутокефалну Цркву. Кијевска Митрополија (и целе данашње Украјине) била је од свог оснивања епархија Васељенског Трона, задржавајући начално своје одговарајуће место у свом Уставу, док је сваки Кијевски митрополит примао хиротонију од Константинопољског патријарха без прекида све до седамнаестог века. Веза између Украјинске Цркве и Васељенске Патријаршије била је тако снажна да, чак и после политичког уједињења ове области са Московом 1654. године, сваки напор патријарха Московског да хиротонише Кијевског митрополита наилазио је на снажну реакцију од стране украјинског клира и лаика. Самовољна хиротонија Гедеона за митрополита Кијевског од стране патријарха Московског Јоакима 1685. године срела се поново са реакцијом клира и лаика Митрополије. Тек онда када је Васељенски патријарх Дионисије IV, под жестоким притиском, 1686. дао дозволу патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, клирици и лаици су прихватили хиротонију Гедеона и његових потоњих наследника од стране патријарха Московског. Званични документи, на основу којих је ова дозвола дата патријарху Московском добро су познати и откривају следеће: а) Документ којим је ова дозвола била дата патријарху Московском назначен је и наведен у свим постојећим текстовима као „Објавно писмо“ („обраћам се објавом писма“), што у техничкој терминологији оног времена означава давање дозволе за вршење хиротоније или неке друге канонске радње, али никада (термин) није употребљен да означи потпуну инкорпорацију канонске територије унутар друге аутокефалне Цркве. б) Сходно свим постојећим документима, дозвола патријарху Московском да хиротонише Кијевског митрополита дата је „по икономији“, „због садашње потребе“, то јест због „велике удаљености и сукоба који се дешавају између две царевине“. Односно, ова дозвола подразумевала је свој привремени карактер и била је применљива онолико дуго колико су постојали и разлози због којих је дата. в) Карактерисање митрополита Кијевског као „потчињеног“ патријарху Московском, која се налази у теску „Акта“, протумачена је непосредно самим текстом буквално означавајући „хиротонију тамошњег митрополита“ (у Кијевској Митрополији, прим. прев.) од стране патријарха Московског. Поента и смисао лежи у „дозволи“ датој патријарху Московском да врши хиротонију Кијевског митрополита, али не и у издвајању канонске територије. Само то је, уосталом, био захтев, онако како се он разуме и како је записан у патријаршијском и саборском „Акту“: „даје се дозвола најблаженијем патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, кад год та Митрополија остане без свог архијереја“. Васељенски патријарх Дионисије IV и патријаршијски Сабор нису имали разлога да уступе било шта „изван тога“. г) Правила које истиче патријаршијски и синодски „Акт“ ван сваке сумње потврђују да канонска територија Кијевске Митрополије није уступљена Московској Патријаршији. Никада раније није забележен случај уступања канонске територије другој аутокефалној Цркви уз услова да то не даје право потпуног администрирања том облашћу, укључујући и начин избора њених архијереја и, најважније, са захтевом да се на Светој Литургији као „први“ помиње Глава од које она (црквена област) потиче. Све ово, наравно, знала је Московска Патријаршија, због чега је самовољно прекршила ова правила и никада их се није придржавала управо због тога да би произвољно инкорпорирала Митрополију Кијева (и Украјине) у своју канонску надлежност. Међутим, ово сигурно представља прекршај светих канона[15] и „Акта“, на чему почива сав однос Московске Патријаршије и ове области. Пропуштање да се придржава правила неког Акта, чини тај Акт у целини неважећим. Тим пре што се овде не ради о неком обичном или световном, већ о црквеном, то јест о свештеном тексту, они који крше његова правила требало би да се подсете закључка самог документа: „свако ко погрешно разуме оно што је написано, или на други начин изабере да покаже непокорност или противљење, супротставља се Господњој заповести и примиће казну као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога. 4. Васељенска Патријаршија је, из разлога комплексних историјских околности са којима се сусретала, претрпела и прећутала непоштовање правила патријаршијског и саборског „Дела“ из 1686. од стране Московске Патријаршије, али их никада није отписала или игнорисала. Доказ овога је давање аутокефалије Пољској Цркви 1924. године, од стране Васељенске Патријаршије, кроз издавање Томоса, у којем је јасно наведено да је ова одлука заснована на чињеници да је Пољска еклисиолошки припадала Кијевској Митрополији под Васељенском Патријаршијом и да се Московска Патријаршија није држала предвиђених правила. Давање аутокефалије Пољској Цркви било је прихваћено од свих Православних Цркава, изузев Руске, која је 1949. године извршила своју доделу аотокефалности овој Цркви. На тај начин, све Православне Цркве, изузев Руске, су такође индиректно прихватиле суверено право Васељенског Трона над Митрополијом Кијева и Украјине. * * * Када је, 1757. године, Митрополија Алепа била дата Весељенском трону, због административних потешкоћа са стране Антиохијске Патријаршије, којој је канонски припадала, Васељенски Патријарх Неофит VII у релевантном патријаршијском и саборском Акту, након враћања ове митрополије Антиохојској Патријаршији 1792. године, истакао је следеће: „Подршка и без премишљања помагање потребама другог најсветијег Патријаршијског и Апостолског Трона је нешто што наш Патријашијски, Апостолски и Васељенски Трон сматра историјски врло прикладним. Међутим, било заузимање или жудња за њиховим правима из осећаја похлепе, јесте нешто што ми не бисмо учинили нити би пак имали слуха за тако нешто. Јер, оно прво је исправно и по себи достојно, али ово потоње је неправедно и неприлично патријаршијском угледу.“[16] Васељенски патријарх је увек хитао да помогне и подржи Православне Цркве које су у проблему. Међутим, „нема слуха“ за узурпацију канонских права једне Цркве од стране друге. Сви сачувани документи који су релевантни предвиђају да би сваки митрополит Кијевски требало да буде изабран од стране Украјинске Цркве и да као „првог“ помиње Васељенског патријарха као свој канонско „начело“ на свакој Светој Литургији. Не чувати ова темељна правила представља одузимање туђе надлежности. Постојање ових правила у свим постојећим званичним документима сведочи да Константинопољска Црква никада није лишена канонских права над Украјинском Црквом. У односу на ово, требало би истаћи један од основних правних аксиома: начело, према којем онај који издаје неки Акт има апсолутно првенство у његовом тумачењу. Следстевено томе, у овом конкретном случају, тумачење патријаршијског и саборског Акта прво и пре свега Васељенском Трону. Стога, Васељенска Патријаршија има право и обавезу да преузме одговорајуће мајчинско старање за Украјинску Цркву у свакој ситуацији када се то покаже неопходним. Додатак 1. Патријаршијски и саборски „Акт“ или „Објавно писмо“ из 1686. године Извештај о палеографском опису и садржају кодекса Патријаршијских писама од стране Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке бр. 22 Увод Међу рукописним кодексима који су очувани у Историјском и палеографском архиву Образовног института Националне банке налази се и Кодекс 22, који садржи копије одређених аката Васељенске Патријаршије, посебно из седамнаестог и осамнаестог века. Кодекс садржи укупно 268 аката, претежно патријаршијских и правних, као и одређена синоптичка поглавља теолошке природе. Садржи акта именованих и неименованих Васељенских патријараха, која се односе на различита административна патријаршијска питања, као што је додељивање ставропигијалног достојанства манастирима, саборске одлуке о хиротонији и свргнућима архијереја, опште објаве (енциклике) и друге предмете правне природе. Првих пет страна нису нумерисане и на њима је табела садржаја у којем су теме поређане по алфабету. Укратко, ту се налазе акта следећих Васељенских патријараха: Митрофан III (1567) Неофит II (1611) Пајсије I (1654) Јоаникије II (1655) Партеније IV (1667-1684, други и пети патријаршијски мандат) Герасим II (1673) Јаков (1681-1688, први, други и трећи патријаршијски мандат) Калиник II (1688-1702) Дионисије IV (1682-1695, трећи, четврти и пети патријаршијски мандат) Неофит IV (нема датума) Кипријан I (1708-1713, први и други патријаршијски мандат) Атанасије V (1710) Кирило IV (1711-1712) Јеремија III (1719) Пајсије II (1732) И даље 90 аката неименованих па?- 7 коментара
-
- васељенски
- трон
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Захвалност Васељенска Патријаршија изражава своју захвалност истакнутим истраживачима, грчким и руским, који су својим беспрекорним научним прилозима допринели васпостављању историјске истине о односима између Украјинске Цркве и њене Мајке Цркве. Посебно се захваљујемо Образовном институту Националне банке Грчке и реномираном историчару, филологу и палеографу, руководиоцу Историјске и палеографске архиве Института, господину Агамемнону Тселикасу, што је ставио на располагање Васљенској Патријаршији древне копије и оригиналне и транскрибоване спорне патријаршијске и синодалне документе који се тичу односа Украјинске Цркве са Константинопољском и Московском Патријаршијом у току седамнаестог века. На крају, топло се захваљујемо ученом истраживачу, господину Константину Веточникову, који је своје драгоцено знање ове тематике ставио на располагање Васељенској Патријаршији. ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ВАСЕЉЕНСКИ ТРОН И УКРАЈИНСКА ЦРКВА – СВЕДОЧАНСТВО ДОКУМЕНАТА У склопу разматрања које је Васељенска Патријаршија предузела поводом додељивања Украјини статуса црквене аутокефалности, формулисана су различита мишљења, чак и од представника званичних институција, којима се оспорава канонско право Константинопољске Цркве да приступи једном таквом делу. Као главни аргумент истиче се то да Украјина „представља канонску територију Московске Патријаршије“, те да, сходно томе, такав један поступак Васељенске Патријаршије би био „ускакање“ унутар туђе црквене надлежности. Стога, сматра се неопходним да Васељенска Патријаршија, по питању односа Константинопољске Цркве и Украјинске Цркве, све подсети на историјску и канонску истину, онако како она произилази из сачуваних званичних докумената, који су нажалост или занемарени или из очигледних разлога намерно прикривени. Однос Константинопољске Патријаршије и Украјинске Цркве – Кратак историјски приказ Као што је опште познато, Украјинци, као и сви народи који су пореклом од древне Рус (Ρώς), дугују своју хришћанску веру и православно опредељење Васељенској Патријаршији. Овде је сувишно и говорити о свим познатим историјским догађајима који су довели до крштења становника Владимирове Кијевске државе у десетом веку или о ширењу Православља које се појавило на целом подручју Кијевске Русије. Васељенска Патријаршија представља мајку Цркву за цео украјински народ, баш као што је и за руски, белоруски и друге народе у широј тој области. Руска Митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример Формула Лава Мудрог (XI век),[1] као шездесета епархија Васељенског Трона. Првобитно, била је обједињена под именом (митрополија) „Кијева и све Русије“, са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско седиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патријархом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране Васељенског патријарха Дионисија I (1470), док је 1561. године био у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договара са Васљенском Патријаршијом. После уздизања Московске Митрополије у статус Патријаршије за време Васељенског патријарха Јеремије II (1589), Кијевска Митрополија је наставила да функционише под Васељенским патријарсима, који су вршили надзор било преко својих изабраних егзараха, било неко од њих (петријараха) лично, као што се догодило 1589. године када је патријарх Јеремија II посетио Кијево и рашчинио Онисифора Кијевског због двобрачности, заједно са осталим окривљеним клиром, те је хиротонисао Михаила (Рогоза) као Кијевског митрополита. Шта више, том приликом је потврдио и благословио Богојављенско Братство, које је касније постало Академија и наредио сазивање украјинског Епархијског сабора. Али изнад свега, вероватно најважнији допринос Васељенске Патријаршије у Украјинској Цркви десио се када је ова Црква била потпуно латинизована и када је са својим епископима прихватила Унију. Тада је (1620) Васељенски патријарх овластио Јерусалимског патријарха Теофана да отпутује у Украјину, где је он хиротонисао православне епископе, обновио украјински Епархијски сабор и изабрао локалног митрополита са одобрењем Васељенског патријарха. Хиротонисање јерархије Кијевске Митрополије од стране Јерусалимског патријарха, наравно није значило да је митрополија била потчињена тој патријаршији. Када се 1654. године Украјина политички ујединила са Русијом, почело је да се покреће и питање црквеног уједињења тог региона са Московском Патријаршијом. Међутим, митрополити, епископи, клир, племство и сав народ Украјине снажно су одбили то уједињење. Узалудни су били и напори Русије да присвоје Кијевску Митрополију 1684. године од Васељенског патријарха Јакова. Кијевски митрополит Силвестер, заједно са својим наследницима Дионисијем, Јосифом и Антонијем, упркос притисцима, није прихватио да буде хиротонисан од Московског патријарха. Једино се њихов наследник Гедеон 1685. године сагласио да прими хиротонију од патријарха Московског Јоакима, али је и тада велики Сабор који се сазван у Кијеву прогласио овај избор невалидним а хиротонију незаконитом јер је обављена без знања Васељенског патријарха. Овај акт Московске Патријаршије представљао је озбиљан канонски преступ. Избор једног епископа из туђе епархије за митрополита, без сагласности локалног патријарха, јесте кршење светих канона, попут 35. апостолског канона, 6. канона Првог васељенског сабора, 13. и 22. канона Антиохијског сабора и 15. канона Сардичког сабора. Отимање туђе епархије јасно је осуђен као прекршај древних права Цркве у канонима, попут 8. канона Трећег васељенског сабора и 39. канона Пето-шестог сабора у Трулу. Због свега овога, Гедеон и они у Москви су касније разумели да ништа није могуће без дозволе Васељенског патријарха, те су све своје снаге усмерили да убеде (или присиле) тада Васељенског патријарха Дионисија IV да призна Гедеонову хиротонију. Целокупан труд ка ом циљу предузео је делом у име Царства и Владе Русије, амбасадор Никита Алексејев, који је отпутовао у Адрианупољ где је боравио Васељенски патријарх Дионисије IV. Њихове преговоре и закулисне радње забележио је у дванаест томова Историје Јерусалимске Патријаршије, патријајарх Дионисије II Јерусалимски, који је такође тамо живео и који је, захваљујући својим личним односима са царском породицом, одиграо кључну улогу у разговорима. Резултат тих разговора и преговора забележен је у патријаршијском и саборском „Акту“ (Πρᾶξιν) или у „Објавном писму“ (Γράμμα ἐκδόσεως) од јуна 1686. године, које је потписао Васељенски патријарх Дионисије IV и Свети и свештени сабор Константинопољске Цркве, као и сви митрополити Васељенске Патријаршије. Оригинални документ „Акта“ је уништен, али су, поред руских превода, сачуване и аутентичне грчке копије из времена патријарха Калиника II (1688, 1689-1693, 1694-1702), помоћу којих је изворни грчки текст прецизно васпостављен.[2] Сачуван је, такође, грчки оригинал Писма које је патријарх Дионисије IV послао руској царској продици, Јовану и Петру, као и принцези Софији и објављен у Збирци званичних докумената Владе Русије из 1826. године.[3] Ова два кључна текста, наиме патријаршијски и саборски „Акт“ из 1686, онако како је данас рестаурисан у својој оригиналној форми од стране руских историчара, и оригинал „Писма“ Васељенског патријарха Дионисија IV руској царској породици, дати су у целости као Додатак овој нашој публикацији. Наравно, сачувана су и друга званична документа на ову тему, од којих је само једна грчка копија а остало су руски преводи из тог времена, међу којима су званични преводи Министарства иностраних послова Русије који су сачувани у архиви тог министарства, док су остали, који су такође званични превод, садржани у рукопису збирке „Икона“ која садржи различите текстове у вези са Московском Патријаршијом.[4] Нема потребе наглашавати да је први међу овим текстовима, који није само патријаршијски већ такође и саборски документ, супериоран у канонском и законском меритуму, што значи да и за све остале треба да буде аутентични израз воље Васељенског Трона, где год, случајно, постоје разлике. Закључак на основу студије текстова Из проучавања ова два темељна текста, и првенствено патријаршијског саборског „Акта“ или, тачније, „Објавног писма“, произилазе закључци: Подређење Кијевске Митрополије збило се „на начин снисхођења“ и „икономијски“ из разлога посебних историјских околности тога времена, „због велике удаљености и због сукоба који се дешавају између две царевине“. Због којих је разлога, „непријатељ правде, истине и свете и безгрешне вере православних хришћана посејао коров и трње међу пшеницом, то јест међу православнима, што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима“. О ривременом карактеру поступка који је био по икономији и снисхођењу, а који је предвиђен патријаршијским и саборским „Актом“ из 1686, изричито изричито сведочи истакнути учењак патријарх Доситеј Јерусалимски, чија се улога у важним преговорима показала као кључна, када пише да је објавио посреднику амбасадору Никити Алексејевичу „да се… Кијев привремено уступа (ἐπιτροπικῶς) Московском (поглавару) због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“.[5] Као што следи из патријаршијског и синодског „Акта“ из 1686, значење „привођења“ Кијевског митрополита патријарху Московском суштински лежи једино у дозволи да хиротонише Кијевског митрополита: „да се најсветија епархија Кијевска може подчинити нејсветијем патријаршијском трону великог и богочуваног града Москве, то јест да се тамо хиротонише митрополит Кијевски, кад год се таква потреба појави. Интерпретација (израза) „то јест“ („δηλαδή“) тумачи значење (израза) „подчинити“ („ὑποκειμένη“). „Акт“ изричито каже: „одређено је да подређеност ове Кијевске Митрополије буде под најсветијим патријаршијским троном Москве“, то јест да патријарх Московски може да хиротонише митрополита Кијевског у име Васељенског патријарха, и само њега. Сачуване грчке копије документа кажу: „даје се дозвола… да хиротонише“, „и таква дозвола му је дата по икономији“. Документ који је једини сачуван у оригиналу (Писмо царској породици) изричито каже: „Најблаженији патријарх Московски…има да по дозволи хиротонише Кијевског митрополита“, то јест да патријарх Московски може спровести хиротонију митрополита Кијевског уз дозволу Васељенског патријарха. То да овде нема речи о потпуном издвајању Кијевске епархије (из надлежности Васељенске Патријаршије, прим. прев.) у Московску Патријаршију јасно је из чињенице да „Акт“ а) лишава поменутог патријарха (Московског) права да бира митрополита Кијевског и б) обавезује сваког митрополита Кијевског да помиње Васељенског патријарха као „првог“ на Светој Литургији. Неопходно је истаћи ова два правила. Дозвола дата патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског и само њега, након што га изабере клир и народ Кијевске епархије, указује на значајан степен аутономије и самовласности ове епархије. Ову аутономију не уступа патријарх Московски као претпостављено надређени за овај област о којој је реч, него је он у обавези да је прихвати као услов који је поставио Васељенски патријарх и који је овај (Московски патријарх) дужан да поштује. Патријарх Московски, сходно том правилу, нема права да покрене било какво спајање, поделу или укидање ове митрополије. То значи да је искључено њено административно припајање Московској Патријаршији. Обавеза сваког Кијевског митрополита да“ на Светој Литургији спомиње као „првог“ Васељенског патријарха представља најјаснији доказа да Кијевска епархија није дата Московској Патријаршији као њена канонска територија. Помињање као „првог“ на Божанственој Литургији имена Васељенског патријарха указује на канонску зависност оног који помиње и не представља просто израз молитвености или учтивости. Штавише, у посебном патријаршијском и саборском „Акту“ јасно се објашњава правило помињања Васељенског патријарха као „извора и начела“ потчињених му архијереја. Помињање пак патријарха Московског, после патријарха Константинопољског, треба приписати његовој особености као „старијег и предстојатељног“, то јест као духовни однос хиротонисаног и оног који га је хиротонисао.[6] Требало би нагласити да пракса која постоји код митрополита Филаделфијског у Венецији, која му даје дозволу да хиротонише архијереје Кефалоније и Китера, такође предвиђа помињање митрополита Филаделфијског од стране архијереја које је хиротонисао, без да то подразумева да митрополит Филаделфијски постаје њихов врховни поглавар. По аналогији, ово значи да помињање патријарха Московског (од стране митрополита Кијевског, прим. прев.) после патријарха Константинопољског, не подразумева никакво преношење надлежности (од Константинопољског на Московског патријарха, прим. прев.). Из ових разлога, руски научник Владимир Миронович Лурие,[7] који је проучио саборске документе из 1686. године, који се односе на Кијевску Митрополију, заједно са осталим руским историчарима, дошао до закључка да наведени услови имају јасно за циљ да очувају канонску власт Константинопољског патријарха над Кијевском епархијом.[8] Право дато страним архиерејима од стране врховног архијереја да хиротонишу клирике у његовој епархији је канонско и врло уобичајено чак и данас, када се то догађа уз дозволу локалног пастиреначалника, а да то не значи одвајање канонске територије. Управо то је прецизно назначавано у патријаршијском и саборском „Акту“ из 1686, када се предвиђа да клир и лаици Кијевске епархије „задржавају право, као исправан и преовлађујући обичај сходно канонима“ да шаљу, после њиховог избора, кандидата за митрополита Кијевског, патријарху Московском ради хиротоније. Реч је, дакле, о дозволи датој од врховног архијереја другом архијереју којом се уступа право хиротоније архијереја који припада његовој надлежности.[9] Уступање права патријарху Московском од стране Васељенског патријарха Дионисија IV да хиротонише митрополита Кијевског збило се путем „Објавног писма“, наслов који имају сви релевантни документи и има га такође најважнији међу њима. Израз „објава“ (ἔκδοσις, издање) технички је термин и у то вереме означава шири смисао „дозволе“ (ἄδειαν), и у овом посебном случају дозволе хиротоније или преноса. Стога, то није ствар једног „Акта“ или „Томоса“ којим Васељенска Патријаршија даје канонску територију другој аутокефалној Цркви, што се и догодило у другим случајевима када је аутокефалија била дата (на пример, Цркви Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Пољске, Албаније и Чешких земаља и Словачке), као и случајеви где су специфични региони били уступљени другој аутокефалној Цркви (на пример, припајање Цркви Грчке Јонских острва, Тесалије, или издвајање Дијаспоре 1908. и њен повратак Васељенској Патријаршији 1922. године). Никада ни један део канонске територије Васељенске Патријаршије није дат другој аутокефалној Цркви преко „Објавног писма“.[10] И уздизање Руске Цркве у ранг Патријаршије, кроз које су дефинисане и границе њене надлежности, збило се издавањем Томоса. Да је Васељенски патријарх желео да уступи своју канонску територију (то јест, Украјину) Московској Патријаршији, морао би да се усвоји сличан документ какав је био издан у свим другим примерима. Све горе наведено пружа довољно сведочанства чињеници да су патријаршијска и синодална „Акта“ из 1686. године била разумевана у смислу који је описао патријарх Дионисије Јрусалимски, који је такође био упознат са проблематиком из прве руке, учествујући у преговорима који су се збили, наиме: „да би једна епархија патријарха Константинопољског могла бити дата на управљање најсветијем патријарху Московском“,[11] управо због тога, по истом патријарху Дионисију, „због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“, то јест до правог времена. Ситуација до данас Шта се догодило након 1686. добро је познато. Московска Патријаршија никада се није придржавала правила из патријаршијског и саборског „Акта“, нити по питању избора митрополита Кијевског (од стране клира и народа из те области), нити пак по питању помињања као „првог“ имена Васељенског патријарха од стране сваког митрополита Кијевског на Светој Литургији. На тај начин, а посебно путем самовољног укидања помињања Васељенског патријарха од стране сваког Кијевског митрополита, произвољно је извршена анексија de jure зависне Кијевске Митрополије (и Цркве Украјине) од Васељенске Патријаршије и присаједињење Украјине Московској Патријаршији. Сви ови догађаји збили су се у периоду када је Васељенски Трон био у дубоком превирању и неспособан „да узме у обзир околности тог времена и дигне свој глас против таквих самовољних деловања“.[12]Какогод, „он што од почетка никада није постојало није потврђено временом“, сходно општем концепту Римског права, што је такође признато и светим канонима.[13] Црква Украјине никада није престала да буде de jure канонска територија Васељенске Патријаршије. Правило о 30-годишњем застаревању, које је предвиђено 17. каноном Четвртог и 25. каноном Шестог (Петошестог) васељенског сабора, не може бити примењено јер ти канони говоре о „агрикултурним“ (сеоским) или „локалним“ (месним) парохијама а не о епископатима или митрополијама. Сви древни тумачи ових канона су у овоме сложни.[14] Васељенска Патријаршија је овога увек била свесна, упркос чињеници „да су то околности времена“, толерисала је самовољне поступке Московске Патријаршије. Ово је било потврђено у случају давајања аутокефалије Цркви Пољске од стране Васељенске Патријаршије 1924. године. Релевантни Томос се јасно односи на област Кијева, од којег је Пољска такође зависила, која (област Кијева) никада није престала да буде део канонске надлежности Константинопољске Цркве, што је такође и чињеница правила из „Акта“ из 1686. године којих се Московска Патријаршија никада није придржавала. Закључци На основу проучавања званичних докумената, онако како су они сачувани или васпостављени кроз историјско истраживање, не само грчких већ и руских научника, следи следеће: Васељенска Патријаршија никада није уступила Кијевску Митрололију тако да она представља канонску територију Московске Патријаршије. Канонске границе Руске Цркве су биле дефинисане онда када је та Црква уздигнута у статус Патријаршије 1589. и то никада није било измењено никаквим патријаршијским или саборским Томосом. Кијевска Митрополија није обухваћена тим границама. Свака географска област која je изван граница, које су дефинисане Томосом о аутокефалности неке Православне Цркве, такође се налази и изван њене канонске територије, како је тачно предвиђено за сваку аутокефалну Цркву. Кијевска Митрополија (и целе данашње Украјине) била је од свог оснивања епархија Васељенског Трона, задржавајући начално своје одговарајуће место у свом Уставу, док је сваки Кијевски митрополит примао хиротонију од Константинопољског патријарха без прекида све до седамнаестог века. Веза између Украјинске Цркве и Васељенске Патријаршије била је тако снажна да, чак и после политичког уједињења ове области са Московом 1654. године, сваки напор патријарха Московског да хиротонише Кијевског митрополита наилазио је на снажну реакцију од стране украјинског клира и лаика. Самовољна хиротонија Гедеона за митрополита Кијевског од стране патријарха Московског Јоакима 1685. године срела се поново са реакцијом клира и лаика Митрополије. Тек онда када је Васељенски патријарх Дионисије IV, под жестоким притиском, 1686. дао дозволу патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, клирици и лаици су прихватили хиротонију Гедеона и његових потоњих наследника од стране патријарха Московског. Званични документи, на основу којих је ова дозвола дата патријарху Московском добро су познати и откривају следеће: а) Документ којим је ова дозвола била дата патријарху Московском назначен је и наведен у свим постојећим текстовима као „Објавно писмо“ („обраћам се објавом писма“), што у техничкој терминологији оног времена означава давање дозволе за вршење хиротоније или неке друге канонске радње, али никада (термин) није употребљен да означи потпуну инкорпорацију канонске територије унутар друге аутокефалне Цркве. б) Сходно свим постојећим документима, дозвола патријарху Московском да хиротонише Кијевског митрополита дата је „по икономији“, „због садашње потребе“, то јест због „велике удаљености и сукоба који се дешавају између две царевине“. Односно, ова дозвола подразумевала је свој привремени карактер и била је применљива онолико дуго колико су постојали и разлози због којих је дата. в) Карактерисање митрополита Кијевског као „потчињеног“ патријарху Московском, која се налази у теску „Акта“, протумачена је непосредно самим текстом буквално означавајући „хиротонију тамошњег митрополита“ (у Кијевској Митрополији, прим. прев.) од стране патријарха Московског. Поента и смисао лежи у „дозволи“ датој патријарху Московском да врши хиротонију Кијевског митрополита, али не и у издвајању канонске територије. Само то је, уосталом, био захтев, онако како се он разуме и како је записан у патријаршијском и саборском „Акту“: „даје се дозвола најблаженијем патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, кад год та Митрополија остане без свог архијереја“. Васељенски патријарх Дионисије IV и патријаршијски Сабор нису имали разлога да уступе било шта „изван тога“. г) Правила које истиче патријаршијски и синодски „Акт“ ван сваке сумње потврђују да канонска територија Кијевске Митрополије није уступљена Московској Патријаршији. Никада раније није забележен случај уступања канонске територије другој аутокефалној Цркви уз услова да то не даје право потпуног администрирања том облашћу, укључујући и начин избора њених архијереја и, најважније, са захтевом да се на Светој Литургији као „први“ помиње Глава од које она (црквена област) потиче. Све ово, наравно, знала је Московска Патријаршија, због чега је самовољно прекршила ова правила и никада их се није придржавала управо због тога да би произвољно инкорпорирала Митрополију Кијева (и Украјине) у своју канонску надлежност. Међутим, ово сигурно представља прекршај светих канона[15] и „Акта“, на чему почива сав однос Московске Патријаршије и ове области. Пропуштање да се придржава правила неког Акта, чини тај Акт у целини неважећим. Тим пре што се овде не ради о неком обичном или световном, већ о црквеном, то јест о свештеном тексту, они који крше његова правила требало би да се подсете закључка самог документа: „свако ко погрешно разуме оно што је написано, или на други начин изабере да покаже непокорност или противљење, супротставља се Господњој заповести и примиће казну као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога. 4. Васељенска Патријаршија је, из разлога комплексних историјских околности са којима се сусретала, претрпела и прећутала непоштовање правила патријаршијског и саборског „Дела“ из 1686. од стране Московске Патријаршије, али их никада није отписала или игнорисала. Доказ овога је давање аутокефалије Пољској Цркви 1924. године, од стране Васељенске Патријаршије, кроз издавање Томоса, у којем је јасно наведено да је ова одлука заснована на чињеници да је Пољска еклисиолошки припадала Кијевској Митрополији под Васељенском Патријаршијом и да се Московска Патријаршија није држала предвиђених правила. Давање аутокефалије Пољској Цркви било је прихваћено од свих Православних Цркава, изузев Руске, која је 1949. године извршила своју доделу аотокефалности овој Цркви. На тај начин, све Православне Цркве, изузев Руске, су такође индиректно прихватиле суверено право Васељенског Трона над Митрополијом Кијева и Украјине. * * * Када је, 1757. године, Митрополија Алепа била дата Весељенском трону, због административних потешкоћа са стране Антиохијске Патријаршије, којој је канонски припадала, Васељенски Патријарх Неофит VII у релевантном патријаршијском и саборском Акту, након враћања ове митрополије Антиохојској Патријаршији 1792. године, истакао је следеће: „Подршка и без премишљања помагање потребама другог најсветијег Патријаршијског и Апостолског Трона је нешто што наш Патријашијски, Апостолски и Васељенски Трон сматра историјски врло прикладним. Међутим, било заузимање или жудња за њиховим правима из осећаја похлепе, јесте нешто што ми не бисмо учинили нити би пак имали слуха за тако нешто. Јер, оно прво је исправно и по себи достојно, али ово потоње је неправедно и неприлично патријаршијском угледу.“[16] Васељенски патријарх је увек хитао да помогне и подржи Православне Цркве које су у проблему. Међутим, „нема слуха“ за узурпацију канонских права једне Цркве од стране друге. Сви сачувани документи који су релевантни предвиђају да би сваки митрополит Кијевски требало да буде изабран од стране Украјинске Цркве и да као „првог“ помиње Васељенског патријарха као свој канонско „начело“ на свакој Светој Литургији. Не чувати ова темељна правила представља одузимање туђе надлежности. Постојање ових правила у свим постојећим званичним документима сведочи да Константинопољска Црква никада није лишена канонских права над Украјинском Црквом. У односу на ово, требало би истаћи један од основних правних аксиома: начело, према којем онај који издаје неки Акт има апсолутно првенство у његовом тумачењу. Следстевено томе, у овом конкретном случају, тумачење патријаршијског и саборског Акта прво и пре свега Васељенском Трону. Стога, Васељенска Патријаршија има право и обавезу да преузме одговорајуће мајчинско старање за Украјинску Цркву у свакој ситуацији када се то покаже неопходним. Додатак 1. Патријаршијски и саборски „Акт“ или „Објавно писмо“ из 1686. године Извештај о палеографском опису и садржају кодекса Патријаршијских писама од стране Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке бр. 22 Увод Међу рукописним кодексима који су очувани у Историјском и палеографском архиву Образовног института Националне банке налази се и Кодекс 22, који садржи копије одређених аката Васељенске Патријаршије, посебно из седамнаестог и осамнаестог века. Кодекс садржи укупно 268 аката, претежно патријаршијских и правних, као и одређена синоптичка поглавља теолошке природе. Садржи акта именованих и неименованих Васељенских патријараха, која се односе на различита административна патријаршијска питања, као што је додељивање ставропигијалног достојанства манастирима, саборске одлуке о хиротонији и свргнућима архијереја, опште објаве (енциклике) и друге предмете правне природе. Првих пет страна нису нумерисане и на њима је табела садржаја у којем су теме поређане по алфабету. Укратко, ту се налазе акта следећих Васељенских патријараха: Митрофан III (1567) Неофит II (1611) Пајсије I (1654) Јоаникије II (1655) Партеније IV (1667-1684, други и пети патријаршијски мандат) Герасим II (1673) Јаков (1681-1688, први, други и трећи патријаршијски мандат) Калиник II (1688-1702) Дионисије IV (1682-1695, трећи, четврти и пети патријаршијски мандат) Неофит IV (нема датума) Кипријан I (1708-1713, први и други патријаршијски мандат) Атанасије V (1710) Кирило IV (1711-1712) Јеремија III (1719) Пајсије II (1732) И даље 90 аката неименованих патријараха. Поред тога садржи и акта којима се решавају правна питања од 1662. до 1731. године. Налази Кодекс патријаршијских писама у Историјској и палеографској архиви Образовног института Националне банке је аутентичан и оригиналан продукт једног секретара Васељенске Патријаршије и његових сарадника. Наведена датирања 1784. и 1785. године на последњем, ненумерисаном листу налазе се у контексту списа кодекса, те се он поуздано датира између 1732. и 1784., а највероватније око 1750. године, када је видљиви водени жиг на папиру био у оптицају. Многи од аката који су овде садржани били су идентификовани и пронађени од стране аутора или у паралелним кодексима са збирком патријаршијских писама (какав је Кодекс 3 из Архиве Васељенске Патријаршије, Критијин кодекс, Кодекс 315 Александријске Патријаршије, или пак у издањима М. Гедеона, Калиника Деликаниса и других). Наведене ктиторске белешке које препознају Васељенског патријарха Агатангела као ктитора кодекса појачавају потврду аутентичности порекла и употребе кодекса у патријаршијском секретаријату. Константин Георгиадис (пронашао сам други његов приватни запис у рукопису у колекцији Бенаки музеја) највероватније има фамилијарне односе са поменутим патријархом Агатангелом. Ипак, то је тема за даље истраживање. Следствено, не постоји никаква у аутентичност како самог кодекса, тако ни у документа која су у њену садржана. Атина, 18. септембар, 2018. Агамемнон Тселикас Директор Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке Ово је исправна копија патријаршијског и саборског Писма које је упућено блажењејшем патријарху Московском, које представља Објавно писмо о томе да је Кијевска Митрополија потчињена његовом патријаршијском трону и да ће хиротонисати изабраног митрополита Кијевског. Све ствари, сходно апостолској речи, треба да се учине у циљу изградње, било да је то у ономе што радимо или у ономе што говоримо, тако да би сврха била поука нашег ближњег и вођство нашег брата ка његовој добробити. Стога божански апостол саветује да ми никада не би требало да престанемо да гледамо на све људе као на нашу браћу, нити да се уздржимо да их саветујемо на покајање, водећи их ка спасењу и подсећајући сваког од њих да не запостави свој завет већ да, отворених очију и сабраним умом, потакнемо сваког од њих на њихово лично исцељење. Ово је начин како се у данашње дане, они међу нама који су наследили апостоле у овом завету морају владати. Из разлога који су знани свезнајућем и свемоћном Богу, који управља свим стварима, наша смерност је такође јадан међу наследницима овог завета, што је и разлог зашто смо председавали саборовањем наше пречасне браће архијереја. Тамо су се појавила уважена писма од: 1) најсмиренијег, најправославнијег богокрунисаног царства, великог поглавара Москве, њихових екселенција и браће Ивана Алексејевича и Петра Алексејевича, такође и императора веће и мање и беле Русије[17], као и од многих протектората, заједно са отаџбинама истока, запада и севера, потомака предака и драги владари у Господу и у исто време љубљени синови наших најближих; и 2) Његовог Блажества најсветијег патријарха Јоаким Московског и све Русије, нашег брата и саслужитеља у Духу Светоме, као и најпобожнијег и најзнаменитијег, од горе поменутог истакнутог и великог императора Запоризианских регимената на обе стране области реке Дњепар, његовог љубљеног сина и атамана Ивана Самуиловича. Због тога, објављујемо, будући да је Кијевска Епархија потчињена врховном и најсветијем Васељенском Трону Константинопоља, увек ће примати хиротонију свог архијереја од овог трона сходно заповести светих канона; будући да је ова митрополија упражњена дуги низ година и да је много времена протекло од хиротоније њеног законитог архијереја због борби које су се догодиле између две велике царевине; и будући да је овај тренутак и згоду лукаво уграбио непријатељ правде, истине, свете и непостидне вере православних хришћана, сејући коров и трње међу пшеницом (то јест међу православнима), што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима; из тог разлога, дакле, замољени смо са великим поштовањем и срдачном молбом да дамо дозволу Његовом Блаженству патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског кад год та митрополија остане без свог законитог архијереја, који је правилно изабран у тој епархији од стране његових епископа, архимандрита, игумана светих манастира и других, по обичају, или када је рашчињен из разумних разлога, зато што заједница не може остати надаље незаштићена, а посебно зато што је свима јасно да је ово тешко питање јако усложњено у данашњем времену, када непријатељ истине, то јест ђаво, већ сеје коров и трње и расколничка учења. Тако, наше истакнуто и моћно врховно царство одредило је да, као одговор на захтев најдостојанственијег и моћног хришћанског царства, да се уклони свака препрека по овом питању. Због тога, будући да наша смерност председава Васељенским Троном и потврђује да показује старање, онолико колико је то могуће, према онима који то старање изискују, са радошћу смо пожелели добродошлицу овом захтеву као разборитом и исправном, који са наше стране заслужује да се њиме позабавимо у оним стварима које су нам од Бога поверене, што је и разлог зашто смо сматрали да је вредно да то кроз записивање и заштитимо. Тако, бележећи ово са својим архијерејима нашег светог сабора, нашом пречасном и љубљеном браћом и саслужитељима у Духу Светоме, одлучили смо: Да најсветија Кијевска Митрополија треба да буде потчињена најсветијем патријаршијском трону богочуваног града Москве, под којим мислимо да тамо, кад год се таква потреба појави, треба да буде хиротонисан (митрополит Кијевски) од стране Његовог Блаженства патријарха Московског, као онај који је у тој епархији изабран, то јест од стране дотичних часних епископа, пречасних архимандрита, преподобних игумана светих и часних манастира, преподобних јеромонаха, побожног клира, преподобних монаха, управитеља и других, са знањем и одобрењем најистакнутијег тамошњег атамана, што је превладало као обичај у овој области, да од њега (патријарха московског, прим. прев.) добије наречени акт написмено, признајући га (моковског Патријарха, прим. прев.) ка свог старијег и првог, пошто га је он хиритонисао а не Васељенски патријарх, како је горе поменуто, из разлога велике удаљености и борби које су се одвијале између две царевине. Усвојили смо начин снисхођења у складу са веома старим обичајем и дали смо му такву дозволу из икономијских разлога. Ипак, када дотична Кијевска Митрополија служи свештену и бескрвну жртву у тој парохији, треба да као првог помиње најчасније име Васељенског патријарха као свој извор, начело и као претпостављеног свим и свукуда парохијама и епархијама, а затим да помиње патријарха Московског као свог старијег, без икаквог опирања или одбијања било чега реченог, већ прихватањем као разборитог и исправног. Ко год схвати било како супротно овоме или на други начин тражи непослушање и показује противљење заповести Господњој заузврат ће примити одговарајуће казне од Господа као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога. Стога, ово саборско Објавно писмо било је записано у прогласу и потврди овог питања у светом кодексу наше Велике Христове Цркве, и након што је било забележено, уручено је Његовом Блаженству патријарху Московском Јоакиму, лета Господњег 1686, јуна деветог индикта. 2. Писмо патријарха руској царивини[18] Дионисије, милошћу Божијом архиепископ Константинопоља, Новог Рима и патријарх Васељенски. Најсмиренији, најинзвареднији, богокрунисани, богоштићени, победоносни победници и бранитељи хришћанског народа, Божијом милошћу господари, цареви и велики принчеви, најпобожнија браћо и господари Иване (Алексејевичу), Петре (Алексејевичу) и Софија (Алексејевна), Велика и Мале и Беле Русије, императори Москве, Кијева, Новгорода и Тарса Казанског, Астрахана и Сиберије, Велики Поглавари Пскова и Велики Принчеви Литваније, Смоленска, Твера, Волиније, Подолије, Југре, Перма, Вјатке, Бугарске и Поглавари многих других области, као и Велики Принчеви доње области Черникова, Полотска, Обдорије, Ростова, Кондије, Јарослава, Белузера, Удорије, Витебска, Ливоније, Мистиславе, као и поглавари северних делова и господари земаља Иберије, Карталиније, Грузијског Краљевства и Кабардианске, али и Чиркиза, Принчеви Планина и Грузијци, као и принчеви и управитељи многих других кнежевина и источних, западних и северних епархија, победници и наследници својих предака, љубљени наши синови у Господу Исусу Христу и најдража љубљена децо наше смерности: Молимо се да небеска благодат, спаситељска милост надсветле, надсуштаствене, јединствене, блажене, животодавне и несливене Тројице, од које долази свако добро и сваки савшрени дар, дарује Вашем најсветијем и моћном царству снагу и телесно здравље, снагу и чврстину против свих ваших непријатеља, савршену дуговечност, успех и победу над видљивим и невидљивим противнцима, трајну стабилност и увећање Вашег моћног и светог Царства за наследнике у Вашем богучавном и богоштићеном царском роду. Божанска савршитељна свемоћ, приводи све ствари из небића у биће без икаквог разлога и узрока, мада се ипак све са разлогом и узроком остварује и за надприродну а не само за природну стварност. Стога, он је и људску природу спасао од светског потопа помоћу чудесне барке којом је по води пловио Ноје; превео је народ израиљски преко Црвеног мора са новом командом под Мојсијевим заповедништвом; хранио је Јаковљеву породицу уз помоћ Јосифових дарованих залиха храна; и привео је безброј других ствари кроз органске узроке, чудесно показујући спољним (световним) философима све што је Свето Писмо одважно објавило. На исти начин и сада, када је Кијевска парохија болно узнемирена различитим околностима у свом пастирском управљању и црквеној влади, употребила је (поменута божанска свемоћ, прим. прев.) твоју дубоко побожну Државу као умесно средство и паметног посредника који је изабран по мудрости свесвете и животвореће Тројице. Стога, цењена писма из Ваше богочуване Царевине која су нам испоручена, најпре објављујући твоје мирнодопско и победничко стање, а након тога најављујући питања која се односе на Кијевску парохију, наиме из разлога превелике географске удаљености и одвијања борби између наше две царевине, обзиром да Васељенски Трон није дао дозволу за хиротонију законитог митрополита Кијевског након што је та парохија остала незаштићена, у складу са обичајем који од почетка преовладао, будући да је парохија потчињена Васељенском Трону и да је већ дуже време остала без пастирског старања, ђаволски непријатељ побожности, правде, истине, светости и непостидне вере православних хришћана посејао је мноштво корова и обиље трња широм овог тора злим средствима; због тога неће требати много времена да пшеница (то јест побожност) буде угушена уколико Ваша царска и најправославнија Држава не устане у њену одбрану, у циљу да затражи да парохија Кијевска буде потчињена најсветијем трону Московске Патријаршије. Повод за ово био је следећи: кад год би се указала потреба за хиротонијом достојне личности, која би била изабрана од стране епископа, архимандрита, игумана, клира, јеромонаха, монаха, управитеља и осталих који су потчињени овој митрополији, увек уз дозволу и подстицај најистакнутијег владајућег атамана, Његово Блаженство патријарх Московски и све Русије имао би дозволу да га хиротонише сходно црквеном поретку, признајући тиме ту личност за законитог, легалног и канонског митрополита Кијевског са његовим сопственим привилегијама, дајући му наречени акт написмено, који експлицитно наводи шта сваки од архијереја у његовој епархији има власт да чини. Стога, наша смерност је ово питање предложила светом сабору и, након разматрања овог питања са нашим насјветијим и најчаснијим саборским митрополитима као са љубљеном браћом и саслужитељима у Духу Светоме, не да се Ваше питање показало само као разумно и исправно, већ је и ваша далековидост веома похваљена и изразито уважена. Тако, по овом питању, патријаршијска саборска писма која су објављена и укњижена у кодексу Велике Христове Цркве, решавају ово Његовом Блаженству патријарху Московском и све Русије Јоакиму, наше смерности љубљеног и драгог брата и саслужитеља, да може након дозволе да хиротонише митрополита Кијевског, сходно црквеном поретку, ко год од потчињених тој епархији буде изабран, сходно Објавном писму потчињенима Кијевској Епархији, то јест чиме им се омогућава ова дозвола, кад год се укаже потреба да нека личност постане митрополит Кијевски, да изаберу кога год желе, а исто се односи и на патријархе после њега. Сам митрополит Кијевски требало би да буде потчињен најсветијем трону Московске Патријаршије, а његови служећи архијереји, садашњи и онај након њега, да од сада признају сваког патријарха Московског као старијег и првенствујућег пошто их је хиротонисао, уз прихватање једног посебног правила: наиме, да где год у овој епархији митрополит Кијевски свештенослужи бескрвну жртву и врши божанско приношење, он треба да помиње као првог пречасно име свесветог Васељенског патријарха, јер су сва добра од њега додељена васељени и он је извор свега. И ово је такође повод зашто смо, из горе наведених разлога, у одговору патријарху Московском заузели снисходљив приступ и понудили потчињење (Кијевске Митрополије, прим. прев.) Московској Патријаршији. Молимо Вас, најсмиренију и богочувану велику Царевину и православне цареве да нас никада не лишите Ваше срдачне и синовске самилости, већ да нам ово пружите са љубећим срцем и милосрдним погледом. Заузврат, ми нећемо никада престати да ширимо наше руке у бескрајним молитвама врховном Пастиру, Господу нашем Исусу Христу, преклињући га да награди најправославније и богокрунисане цареве небеском благодаћу, здрављем и савршеним благостањем, оснажењем и душе и тела, успехом и победом над видљивим и невидљивим непријатељима, увећањем Ваше величанствене царевине, обиљем мира између људи који су Вам потчињени, хришћанском и братском љубављу међу вама самима, наслеђе у вашем царском роду докле год сунце савршава свој круг, неизрециву радост и задовољство, заједно са вечним благословом након тога; и на крају, опроштај и Царство небеско Вашим најсветијим прецима, блажене успомене свих који су постојали од почетка Вашег Царства. Нека Вас триипостасна, света, животоначална и царска Тројица штити и чува током Вашег живота. Амин. Лета Господњег 1686, месеца маја, деветог индикта. Пред Богом пламени молитвеник Вашег најхришћанскијег Царства, у свему Ваш духовни отац патријарх Васељенски Извор: Теологија.нет View full Странице
- 7 нових одговора
-
- докумената
- сведочанство
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Украјинска Црква позива патријарха Вартоломеја да повуче Томос
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Свештени Синод канонске Украјинске Цркве, сабран у Кијево-печерској лаври под председавањем митрополита кијевског и свеукрајинског Онуфрија, заседао је 3. априла 2019. и размотрио извесан број питања који се тичу духовног живота у Украјини. Између осталог, Свештени Синод је издао саопштење по питању црквеног стања у Украјини и Православља у свету, којим се, између осталог, апелује на цариградског патријарха Вартоломеја да увиди своју грешку и повуче Томос који је дао расколничкој тзв. Православној Цркви Украјине и тако почнеда исправља ту грешку. У саопштењу стоји: „Треба констатовати да су радње Цариградске Патријаршије у Украјини нанеле велику штету украјинском Православљу, а исто тако су почеле да доводе у опасност православно јединство. Сматрамо да Цариградска Патријаршија и лично патријарх Вартоломеј треба да признају своју грешку и раде на њеном исправљању. Као начин исправљања такве грешке могао би бити опозив Томоса, позив расколницима на покајање због греха раскола и сазив Свеправославног сабрања ради саборног решења украјинског црквеног питања.“ Свети Синод истиче да је потпуно погрешно схватање да се црквени раскол у Украјини може зацелити издавањем Томоса о аутокефалности расколничкој страни: „Црквена стварност у Украјини показује да православним хришћанима Томос са собом није донео јединство, мир и спокојство, како су обећали иницијатори таквог схватања из црквено-државних кругова прошле године; напротив, плодови Томоса постали су насиље, конфликт, сучељавање, сузе и страдање верних Украјинске Православне Цркве.“ Уз то, Синод пише да је цариградско схватање да има право да се умеша у друге Помесне Цркве „потпуно неосновано, вештачко, погрешно и противно црквеним канонима“. Сходно томе, Цариградска Патријаршија нема право било које врсте да се умеша у црквени живот у Украјини. Саопштење такође примећује да ниједна помесна Црква није признала расколничку цркву и да је неколико њих то изричито одбило с обзиром на то да су хиротоније и рукоположења расколника неканонска. У закључку Свети Синод пише: „Молимо свакога да се помоли да Господ очува јединство светог Православља, да нас ојача како бисмо остали чврсто уз Божију истину, и да нам подари мир, спокој и међусобно разумевање у нашој украјинској држави. Бог нас све благословио!“ Извор: Српска Православна Црква-
- украјинска
- црква
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Канонска Украјинска православна црква (УПЦ) поднела је тужбу против украјинског Министарства културе због захтева да се преименује и поново региструје, саопштила је служба за медије Обласног административног суда у Кијеву. У децембру је украјински Парламент усвојио закон који је тада потписао председник Петро Порошенко, према којем се канонска Украјинска црква и неколико других црквених заједница лишавају имена и морају се пререгистровати као Руска православна црква у Украјини. Министарство културе Украјине је поставила 26. април 2019, Велики петак, као крајњи рок до када Црква има да се преименује. УПЦ је изјавила у то време да намерава да се жали на закон Уставном суду Украјине. „Обласни административни суд Кијева примио је захтев Кијевске митрополије Украјинске православне цркве против украјинског Министарства културе да поништи налог о одобрењу верске експертизе за утврђивање списка верских организација које потпадају под одредбе 7. и 8. члана 12. украјинског закона `О слободи савести и о верским организацијама`, саопштила је служба за медије. Суд је истакао да је УПЦ затражила да се призна као незаконито што је Министарство културе објавило на свом сајту списак верских организација које морају променити своје име укључујући УПЦ. „Питање отварања административних процедура по овом случају сада се решава“, саопштено је из суда. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- украјинска
- црква
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Украјинска Црква намерава да канонизује светитеље 20. века
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Комисија за канонизовање светих УПЦ разматрала је у Кијеву 19. марта 2019. материјале о причислењу светима четворице духовника. Двојица од њих били су ректори Кијевске духовне академије. У питању су ректори Академије: епископ каневски Силвестар (Малевански) (+1908) и архиепископ каневски Василије (Богдашевски) (+1933), затим, професор Академије протојереј Александар Глагољев (+1937) и свештеник Јован Могиљев (+1918). Архиепископ Василије (Богдашевски) је 1921. године потписао апел архијереја Украјинске Цркве верницима да не прихвате одлуку лажног сабора из 1921. године о проглашењу аутокефалије. За њега се вели да је био стуб Православља у Кијеву у она тешка времена, који је бранио Свету Цркву од обновитеља и других расколника држећи проповед. За епископа Силвестра (Малеванског) истиче се да је био добар теолог и писац. Био је у међувремену и игуман кијевског мушког манастира посвећеног Богојављању, а који су бољшевици срушили 1935. године. Извор: Српска Православна Црква-
- украјинска
- црква
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Међутим, прави апсурд и лицемјерје показало се, кроз континуирано додоворавање политичким моћницима овог свијета и стављање у функцију њихових политичких пројеката, у црквеном дјеловању Њ. Н. Свесветости на територији Украјине и његовом третману тамошње Христове и канонске Украјинске православне цркве. Па тако, иако је јавно у присуству свих поглавара Православних цркава прије свега неколико година, лично патијарх Вартоломеј обећао да се неће мијешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве, за почетак својих недјела погазио је своју ријеч. Тиме је показао као тачним не само Његошево да је „Турчину закон оно што му је воља“, него и венецијанско искуство с превртљивим и вјероломним Грцима да је „fede greca, nulla fede“ – грчка вјера, никаква вјера. Патријарх Вартоломеј Наиме, Његова Најбожанственија Свесветост г. Вартоломеј је немогавши да приволи представнике Христове и канонске Православне цркве у Украјини на сулуду авантуру у његовој режији, са кôца и конопца, скупио групу бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича, те је у маниру ренесансних папâ широкогрудо понудио не само опроштај, него и награду за њихово бандитско понашање у виду аутокефалије. Међутим, да би ова трагикомедија добила заплет и догађаје у равниПорфиријеве тајне историје, Његова Свесветост је плитким лукавством покушао да надигра расколничку групу, тако што је Украјинцима умјесто уобичајене и очекиване аутокефалије, de facto, понудио мање привилегија и самосталности него што Христова и канонска Црква у Украјини сада ужива у оквиру Московске Патријаршије. Тако је у Томосу о аутокефалији, а који су на своју вјечну срамоту украсили и на пергаменту исписали монаси манастира Ксенофонта на Светој Гори, Његова Свесветост изнио списак жеља и снова фанарске клике. У Томосу сам о себи говори као о Глави Цркве у Украјини, наводи да има јурисдикцију над цијелом дијаспором, изричито наглашава да његова Украјинска аутокефална црква не смије оснивати епархије ван граница државе, а поврх свега, чак и из такве крњаве аутокефалије изузима двадесетак најзначајнијих цркава и манастира који ће бити његове ставропигије и употпуности невезане за Украјинску цркву. Понижење Украјинаца је досегло врхунац у титули „митрополита Кијевског“ будући да по објашњењу из Истанбула, Украјина никад није имала патријарха. Укратко, чак и да је патријарх Вартоломеј имао право да дâ аутокефалност Украјини која је канонска територија друге помјесне Цркве, а није, сâм текст Томоса је толико неприхватљив, да би све друге Цркве морале да га одбију само због ирационалних теолошких идеја и конструкција које су написане. Међутим, иако се Његова Најбожанственија Свесветост планирајући ову срамоту служио левантским сплеткама и лукавством, чврсто убијеђен да је само он паметан, а сви други наивни, показало се да ипак није дорастао једном агенту КГБ-а какав је Филарет Денисенко, неприкосновени вођа расколника. Тако је већ на самом разбојничком скупу, који су назвали Сабор уједињења, 15. децембра 2018, патријарх Вартоломеј изигран. За поглавара Украјинске цркве изабран је млађахни Епифаније, кандидат и послушник Филарета Денисенка, а не бивши митрополит канонске и Христове цркве Симеон. Патријарх Вартоломеј је сматрао да би избором Симеона, као канонски рукоположеног епископа, друге помјесне цркве лакше прогутале гадост безакоња коју је створио у Украјини. Међутим, „патријарх“ Филарет има друге планове и тетошење сујете Вартоломеја му није приоритет. Због свега тога, ових дана на Фанару није лако јер не само да је сасвим јасно да се двије расколничке групе нису ујединиле, те и даље ревнују једна против друге, него и Филарет Денисенко отворено показује да не планира да поштује договоре и обећања. Једном расколник- увијек расколник. Тако не само да је задржао титулу Патријарха, од чега се Његова Најбожанственија Свесветост јежи, него се Филарет и даље около шета и „богослужи“ са патријаршијским инсигнијама, иако је договорено да неће, те у интервјуима које даје говори да је он заправо Патријарх и поглавар, а несрећни Епифаније само отприлике министар иностраних послова. И док се Фанар и друге државне структуре које су кумовале овој псевдоаутокефалији упињу да врше притисак и лобирају међу Помјесним црквама да се озакони безакоње, истовремено Филарет својим дјеловањем баш и не помаже, нити сарађује. Руку на срце, Филарет се не обазире много на став, мишљење и признање Православних цркава, јер да му је то уопште битно, не би, прије свега, ни био у расколу скоро 30 година. Додатна отежавајућа околност за фанариотске планове јесте да су православни Украјинци масовно походили храмове и богослужења истините Христове Цркве, епископа и свештеника који су са митрополитом Онуфријем. Па тако док су са Фанара најављивали да ће Руси, ако не прихвате једностране одлуке цариградског Патријарха, направити својеврстан „Рус-exit“ из Православља, за сада се чини да се десило управо супротно „Фанар-exit“. Осим тога чини се да ни новац из ставропигија неће тако брзо кренути према Босфору, јер непосредно након што су добили „аутокефалију“, Предсједник, Филарет и расколници Украјинци су се одједном сјетили да им Устав и закони државе не дозвољавају пренос власништва инстутуцијама које имају сједиште у иностранству. Међутим, иако његова позоришна драма не иде према сценарију, патријарх Вартоломеј са савјетницима не одустаје и наставља се са бламовима и промашајима на дневној бази, јер The Show Must Go On, па се пројекат гура и форсира по сваку цијену. Тако је патријарх Вартломеј пред Божић свечано „издао“ Томос о аутокефалији који је био непотписан од стране Синода, па су га потом однијели у Кијев вјерницима на цјеливање (?!), а након тога издан је други „аутентични“ и потписани Томос. Осим ових информација, које су на нивоу жуте штампе, овакви до сада незабиљежени догађаји у Православљу изазивају расправе међу теолозима, и онима који црквеним проблемима приступају навијачки. Истовремено, изненађјуће је да у СПЦ по овом питању и даље нема квалитетне расправе прије свега о богословским димензијама и посљедицама невиђеног кршења православног канонског предања и принципа саборности. Наша теологија мора да истражи и сакупи податке и чињенице, те изроди полемику и аргументацију коју ће потом, слушајући глас Народа Божјег, наши архијереји да заступају на будућем Сабору. Посебно изненађује ћутање нашег највећег теолога епископа Атанасија Јевтића, који обично има мишљење о свим темама и у свим епохама, а по овом горућем питању 21. вијека ћути као да се не дешава. Сасвим је јасно да бисмо до сада читали бар три тома књига и гледали два парастоса, да се рецимо Патријарх српских земаља усудио да направи и 1% Вартломејевих дјела. Једнако је срамотно и ћутање монашке заједнице Свештене горе Атонске, која би требало да буде савјест нашег црквеног тијела. На равни феномена је да неко ко има мишљење чак и о изгледу личних карата, скоро свакој резолуцији ЕУ Парламента, или сазива ванредну сједницу Протата поводом промјене имена Македоније, те константно коментарише на све на друге теме, сада ћути као заливен. Но, нажалост, није први пут да Света гора затаји на великим питањима и нађе се са погрешне стране историје. Не треба заборавити да су на сличан начин су бројни светогорци и Хитлера дочекали с раширеним рукама, као великог заштитника Свете горе, у својеврсној верзији пјесме „Данке Дојчланд“. Ипак, у жељи да потакнем ширу и нужну теолошку дискусију, сматрам да је потребно да се укратко освренем на неколико аргумената које износе присталице и браниоци одлука цариградског Патријарха, којих је срећом мало. Заиста је задивљујуће како многи Грци са гнушањем одбацују разбојничка дјела патријарха Вартоломеја и бандеристичке клике у Кијеву. Но, нажалост, има и оних који подржавају. Као што сам у ранијем тексту примјетио, извјесно је да се Цариградски трон теолошки деценијама припремао за кризу коју је узроковао. Стога теолошки портали и часописи на грчком језику доносе доста теолошких текстова и прилога, који припремљено и систематски те озбиљном аргументацијом, али неријетко полуистинама, бране фанарско безакоње, а који би се могли сумирати у следећем: 1. Цариградски патријарх има апсолутни примат у православном свијету, који је раван папском примату на Западу, а који потиче из историје и васељенских сабора. Цариградски патријарх није раван међу равнима, него први међу равнима, тврде фанариоти. У том контексту далеко је важнија ријеч први, него једнак. Неки најекстермнији чак тврде да нема Православља без Цариградске Патијраршије. У циљу оправдања овог става, сва теологумена и сва догматика о монархији Оца у унутартројичним односима, те богословље митрополита Пергамског Јована и његових ученика, која је Србима добро позната јер је деценијама пропагандистички ширена као православно богословље, сада се отворено стављају у функцију цариградског примата. Божанске ријечи: „Отац мој је већи од мене“ обилато се користе као доказ да патријарх Вартоломеј не мора да консултује било кога да би доносио одлуке јер је он први. Овакво учење о ексцесивном примату Цариградског пријестола ближе је најрадикалнијим схватањима Првог ватиканског концила него православном предању. Без обзира што је православна теологија вијековима у приговору Папству тврдила да је Глава Цркве Христос, патријарх Вартоломеј у документу о аутокефалији украјинске парасинагоге устврдио да је глава Цркве управо он. Осим тога, апсурд је још већи јер ријеч аутокефалија, и етимолошки и садржајно, подразумијева самосталност у избору главе-поглавара, стога поглавар цркве не може бити нико други сем епископ Кијева. Посебно треба да се напомене и чињеница да се аутокефалија даје само оним црквама које могу самостално да се воде и руководе, а никако црквеним групама с посебним потребама. Конкретно ова украјинска група, чак и да се најискреније покајала, а није, што Филарет ни не крије, требало би да буде под духовним надзором и протекторатом барем неколико деценија, док не умре и последњи расколник. Међутим, патријарх Вартоломеј као „папа Истока“ сматра да нема коме и шта да се правда за своје контрадикције, јер власт цариградског Патријарха извире из божанског права. Ову „власт“ која је „прежде вјеков“ тренутно је искористио г. Вартоломеј Архондонис из чистог човјекољубља због бола који је осјећао због милиона Украјинаца окупљених око расколника, а који су били одвојени од Чаше Спасења. Можемо само да замислимо какву тек духовну бол осјећа за своје сународнике припаднике расколничке секте Турске православне цркве који су, такође, одвојени од Цркве и Христа. 2. Овај ексклузивни и мутирани примат родио је идеју да цариградски патријарх има право и да практично мијења историју – односно историјске одлуке и историјске чињенице. Тако је на почетку својих недјела, патријарх Вартоломеј одлучио да „повуче“ одлуку из 1686. године којом је ондашња Цариградска црква додијелила територију данашње Украјине Московској Патријаршији. Ова вратоломија је виђена као правна увертира, а требало да послужи као основ давању аутокефалије расколницима. Прије фанариота, такво мијењање чињеница из историје покушала је једино Lady Gaga када је судски пробала да промјени датум свог рођења, но није успјела. Међутим, било би занимљиво видјети како би Фанар реаговао да рецимо Српска православна црква у име епископа Илирика одлучи да повуче подршку канонима васељенских сабора који су Цариградском пријестолу дали неке прерогативе, с истим објашњењем које је Истанбул понудио Москви, „тад су биле друге историјске околности.“ Зар не би исто тако данас Антиохијска патријаршија могла да повуче сагласност коју је тадашњи антиохијски патријарх Мелетије 381. године као предсједник Другог васељенског сабора дао о самосталности Цариграда и његовог непотчињавања Антиохији? Једнако, како има право да једнострано мијења одлуке и догађаје из прошлости, патријарх Цариграда, такође, сматра да му самоумишљени примат даје право и да крши најдревније црквено канонско предање и право да црквену казну скида, или ублажује, само онај ко ју је изрекао. Тако је, црквени оци би рекли прељубнички, посегао за епархијама Московске Патријаршије, и одлучио да прими у општење непокајане расколнике, које су осудили неки други епископи. 3. Ипак, главнина аргумената бранилаца политике Цариградског престола састоји се у натегнутом тумачењу неколико канона васељенских сабора, који, по њима, иду у прилог ексцесивном примату. Првенствено се наводи 3. канон Другог васељенског сабора који установљује да „Епископ Цариграда има првенство части иза Епископа Рима, јер је тај град Нови Рим“. Анахроним и искривљеним тумачењем, те кроз призму догађаја који су се десили неколико вијекова касније, фанариоти акценат стављају на ријечи да је Цариград нови Рим, инсинуирајући да му припадају права и привилегије које има Рим. Међутим, сасвим је јасно да се овим каноном Цариград ставља ИЗА Рима, те да у самом канону нигдје не пише да је Нови Рим, испред било кога! Посебно не испред Антиохије и Александрије. Крајем 4. вијека три главна града Царства Рим, Александрија и Антиохија били су апсолутно равночасни и није било никаквог пресеанса и поретка части међу њима. У то исто доба, по први пут добијамо дефиницију православља, без да је и једним словом поменут Цариград. Цар Теодосије проглашавајући хришћанство државном религијом јасно каже: „Православље је оно што вјерује Дамас у Риму и Петар у Александрији.“ Цариград није ни поменуо, иако је сједио у њему. У том смислу, идеја да је Цариград некакав гарант или чувар православног јединства, како тврде фанариоти, је потпуно промашена, и историјски нетачна. Фанариоти су заборавили да је управо Цариград више од 150 година био у расколу са свим осталим црквама те предњачио у јереси иконоборства, те да је само Цариград потписао и Лионску и Флорентинску унију! Заправо ријечима овог трећег канона којима је Цариград стављен по части иза Рима, саборски оци су напросто покушали да спасу младу катедру од потчињавања свемоћној и неприкосновеној Антиохији. Историја нам свједочи да у томе нису успјели, посебно у догађајима и страдањима Јована Златоуста и каснијим збивањима око Несторија. У том смислу, било какво стављање Цариграда у контекст неке привилегије и повлаштеног положаја на основу овог канона је потпуни историјски промашај и у ту причу могу да повјерују само они који не знају црквену историју. 4. На сличан начин, крајње напрегнуто се тумаче и одредбе 28. канона Халикдонског сабора, које помињу право цариградског архиепископа да постаља епископе у три области данашње Турске и у варварским областима. Тачно значење овог канона могло би да буде јасно само ако би у самом тексту канона постојали зарези, који би разлучили да ли се ријеч варварске области односе само на дијелове данашње Турске које су у то доба заузели варвари или на све варварске земље читаве планете и даље у свемиру, како тумачи патријарх Вартоломеј. Нажалост, или на срећу, у оригиналном тексту нема зареза, стога је подложан и једном и другом тумачењу. Историја свједочи да је Цариградски патријарх слао мисије и мимо граница области које се помињу у овом канону, али такође историја свједочи да су и друге Цркве исто тако слале мисије мимо својих граница. Укратко, тај аргумент не значи ништа, сем доказа да се нико није посебно узбуђивао због овог канона. 5. Извитоперено и погрешно се тумаче овласти тј право апелације који су дати Римском Папи на Сардичком сабору, па се некаквим вјештим логичким скоковима и искривљивањима покушава оставити утисак, да све што је у древној Цркви припадало Римском папи, по инерцији припада Цариграском патријарху, а то једноставно није истина. Не само да никад ни један васељенски сабор осудио није папу, а још мање дао његова права цариградском патирјарху. Осим тога, правила Сардичког сабора су настала у доба аријанске кризе, као гарант православним епископима да се могу обратити правовјерном Папи када их киње и прогањају аријански митрополити и архиепископи. Та правила немају никакве везе са данашњом ситуацијом. Оно што је истина јесте да је Цариград добио привилегије и превенство части, као град Цара и Сената, затим Јустинијановим новелама и другим царским повељама, као што је у другом миленијуму повремено имао посебну моћ и првенство на основу блискости Патријарха и Султана. Међутим, та моћ и примат Цариграда се мијењала, јењавала и јачала, те није извирала из богословља и канонског предања. Она је била обичајна и практична и идентична је „примату“ који је Московски Патирјарх уживао у односу на друге поглаваре Цркава у Совјетском Савезу. Примат Цариграда није подразумијевао пирамидалну структуру Цркве, у којој је константинопољски патријарх врховни поглавица, коме се нико не смије супротставити, него му је давала првенство у иницијативама. У Цркви заиста постоји први, али тај први не ради ништа без сабора. (34. апостолско правило) У својој пропагандистичкој полуаргументацији, вартоломејисти посебно воле да истичу да су друге помјесне Цркве своје аутокефалије добиле од Цариграда. У томе виде само њима јасан и довољан аргумент. При томе, заборављају да кажу да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни дио Цариградске Патријаршије. У том контексту, у неким пропагандним текстовима, управо се СПЦ наводи као преседан који доказује примат Цариграда јер је Св. Сава наводно заобишао Охридског архиепископа Димитрија те аутокефалију затражио у Никеји. Међутим, присталице такве теорије, којих има и међу Србима, слабо познају историју, или намјерно пренебрегавају чињеницу да Охридска архиепископија у доба Св. Саве и још дуго након њега, није била аутокефална, него само аутономна. Изузев првог архиепископа 1018, који је „потврђен“ мировним споразумом, коме је сам цар Василије Бугароубица одузео титулу патријарха, све потоње охридске архиепископе нису бирали сами Македонци у Охриду, него га је постављао византијски цар, и то обично једног од свештеника из Свете Софије. Зато се и катедрални храм Охридске Архиепископије назива, такође, Света Софија. По паду Империје, охридске архиепископе (све редом Грке – уз пар изузетака) бирали су Фанариоти. У том смислу, јасно је да Охрид у доба Св. Саве није био аутокефалан, него аутономан, те да Св. Сава као изврстан каноничар није тек тако ишао у Никеју. У осталом, сâм Хоматијан као главни приговор Св. Сави наводи да Теодор Ласкарис није византијски цар, него само обласни господар, те да патријарх Манојло није, по њему, патријарх цариградски. Хоматијана је демантовала историја. Управо је никејски патријарх њему испред носа 1235. године Бугарску цркву уздигао на ранг Патријаршије, иако је сâм Хоматијан имао тутулу „митрополит Охридски и цијеле Бугарске“. Толико о Охридској аутокефалији. Дакле, укратко, Срби нису неканонски добили аутокефалију 1219, како се сада покушава збунити јавност, не би ли се угушио и умањио протест нашег Свештеног Сабора, него управо супротно, потпуно канонски, ако је то уопште и битно. Но, без обзира какав став да заузмемо према овим политичким и теолошким дилемама, јасно је да је својим неканонским и непредањским дјеловањем у Украјини, цариградски патријарх поставио свеколико Православље пред егзистенцијалну дилему. Као саставни дио рјешења ове кризе мораћемо дати одговоре на многа неугодна питања која смо до сада вјешто избјегавали, те поставити стандарде и правила понашања за следећи миленијум: 1. Да ли се могу мијењати одлуке које смо правили у историји? 2. Да ли Цариградска патријаршија након ових скандала и даље може остати прва црква православног свијета? 3. Да ли је дошло вријеме да канонски прихватимо постојање више епископа у једном граду? Но, у сваком од ових одговора и рјешења које ће дати неке будуће генерације патријараха и епископа, неће свакако бити мјеста за демонско и дрско понашање, лицемјерје и бахатост какво је показао патријарх Вартоломеј последњих мјесеци. Историја се увијек понавља, посебно онима који је не уче. Зато у закључку, могу да поновим ријечи папе Пија IX изречене у преписци поводом Цариградског сабора 1872. а упућене „главном турском шизматичком имаму, који прима своју власт и инвеституру од Султана“: „Покушао си да направиш васељенски сабор, а направио си васељенски бродолом.“ http://teologija.net/ukrajinska-drama/
-
Последњих неколико мјесеци, Његова Најбожанственија Свесветост цариградски патријарх г. г. Вартоломеј направио је неколико иступа и одлука које приличе више сценарију за неки филм Монти Пајтона, него понашању православног архијереја. Од читаве лепезе неприличних изјава и погрешних потеза, дрскости и лицемјерја, неке ће посебно остати забиљежене у историји Цркве, нажалост на вјечну срамоту. Једна од таквих срамних изјава јесте расистички испад „да наша браћа Словени не прихватају το προβάδισμα (примат, супериорност, вођство) наше Цркве и сходно томе нашег рода у православљу“, или пак поздрав и благослов Његове Најбожанственије Свесветости г. Вартоломеја турској војсци у агресорском походу против Курда и војној операцији „Штит Еуфрата“ у Сирији. Ови благослови и поздрави убицама недужних цивила, могу бити изненађење само онима који не знају да је патријарх Вартоломеј заправо официр турске војске те као такав веома близак одређеним војним турским и НАТО круговима. Чини се да се управо због те блискости са Ердогановим непријатељима, сада мора правити већи Турчин од Султана. Елем, толико о његовој љубави и човјекољубљу о коме још увијек неки маштају. Међутим, прави апсурд и лицемјерје показало се, кроз континуирано додоворавање политичким моћницима овог свијета и стављање у функцију њихових политичких пројеката, у црквеном дјеловању Њ. Н. Свесветости на територији Украјине и његовом третману тамошње Христове и канонске Украјинске православне цркве. Па тако, иако је јавно у присуству свих поглавара Православних цркава прије свега неколико година, лично патијарх Вартоломеј обећао да се неће мијешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве, за почетак својих недјела погазио је своју ријеч. Тиме је показао као тачним не само Његошево да је „Турчину закон оно што му је воља“, него и венецијанско искуство с превртљивим и вјероломним Грцима да је „fede greca, nulla fede“ – грчка вјера, никаква вјера. Патријарх Вартоломеј Наиме, Његова Најбожанственија Свесветост г. Вартоломеј је немогавши да приволи представнике Христове и канонске Православне цркве у Украјини на сулуду авантуру у његовој режији, са кôца и конопца, скупио групу бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича, те је у маниру ренесансних папâ широкогрудо понудио не само опроштај, него и награду за њихово бандитско понашање у виду аутокефалије. Међутим, да би ова трагикомедија добила заплет и догађаје у равниПорфиријеве тајне историје, Његова Свесветост је плитким лукавством покушао да надигра расколничку групу, тако што је Украјинцима умјесто уобичајене и очекиване аутокефалије, de facto, понудио мање привилегија и самосталности него што Христова и канонска Црква у Украјини сада ужива у оквиру Московске Патријаршије. Тако је у Томосу о аутокефалији, а који су на своју вјечну срамоту украсили и на пергаменту исписали монаси манастира Ксенофонта на Светој Гори, Његова Свесветост изнио списак жеља и снова фанарске клике. У Томосу сам о себи говори као о Глави Цркве у Украјини, наводи да има јурисдикцију над цијелом дијаспором, изричито наглашава да његова Украјинска аутокефална црква не смије оснивати епархије ван граница државе, а поврх свега, чак и из такве крњаве аутокефалије изузима двадесетак најзначајнијих цркава и манастира који ће бити његове ставропигије и употпуности невезане за Украјинску цркву. Понижење Украјинаца је досегло врхунац у титули „митрополита Кијевског“ будући да по објашњењу из Истанбула, Украјина никад није имала патријарха. Укратко, чак и да је патријарх Вартоломеј имао право да дâ аутокефалност Украјини која је канонска територија друге помјесне Цркве, а није, сâм текст Томоса је толико неприхватљив, да би све друге Цркве морале да га одбију само због ирационалних теолошких идеја и конструкција које су написане. Међутим, иако се Његова Најбожанственија Свесветост планирајући ову срамоту служио левантским сплеткама и лукавством, чврсто убијеђен да је само он паметан, а сви други наивни, показало се да ипак није дорастао једном агенту КГБ-а какав је Филарет Денисенко, неприкосновени вођа расколника. Тако је већ на самом разбојничком скупу, који су назвали Сабор уједињења, 15. децембра 2018, патријарх Вартоломеј изигран. За поглавара Украјинске цркве изабран је млађахни Епифаније, кандидат и послушник Филарета Денисенка, а не бивши митрополит канонске и Христове цркве Симеон. Патријарх Вартоломеј је сматрао да би избором Симеона, као канонски рукоположеног епископа, друге помјесне цркве лакше прогутале гадост безакоња коју је створио у Украјини. Међутим, „патријарх“ Филарет има друге планове и тетошење сујете Вартоломеја му није приоритет. Због свега тога, ових дана на Фанару није лако јер не само да је сасвим јасно да се двије расколничке групе нису ујединиле, те и даље ревнују једна против друге, него и Филарет Денисенко отворено показује да не планира да поштује договоре и обећања. Једном расколник- увијек расколник. Тако не само да је задржао титулу Патријарха, од чега се Његова Најбожанственија Свесветост јежи, него се Филарет и даље около шета и „богослужи“ са патријаршијским инсигнијама, иако је договорено да неће, те у интервјуима које даје говори да је он заправо Патријарх и поглавар, а несрећни Епифаније само отприлике министар иностраних послова. И док се Фанар и друге државне структуре које су кумовале овој псевдоаутокефалији упињу да врше притисак и лобирају међу Помјесним црквама да се озакони безакоње, истовремено Филарет својим дјеловањем баш и не помаже, нити сарађује. Руку на срце, Филарет се не обазире много на став, мишљење и признање Православних цркава, јер да му је то уопште битно, не би, прије свега, ни био у расколу скоро 30 година. Додатна отежавајућа околност за фанариотске планове јесте да су православни Украјинци масовно походили храмове и богослужења истините Христове Цркве, епископа и свештеника који су са митрополитом Онуфријем. Па тако док су са Фанара најављивали да ће Руси, ако не прихвате једностране одлуке цариградског Патријарха, направити својеврстан „Рус-exit“ из Православља, за сада се чини да се десило управо супротно „Фанар-exit“. Осим тога чини се да ни новац из ставропигија неће тако брзо кренути према Босфору, јер непосредно након што су добили „аутокефалију“, Предсједник, Филарет и расколници Украјинци су се одједном сјетили да им Устав и закони државе не дозвољавају пренос власништва инстутуцијама које имају сједиште у иностранству. Међутим, иако његова позоришна драма не иде према сценарију, патријарх Вартоломеј са савјетницима не одустаје и наставља се са бламовима и промашајима на дневној бази, јер The Show Must Go On, па се пројекат гура и форсира по сваку цијену. Тако је патријарх Вартломеј пред Божић свечано „издао“ Томос о аутокефалији који је био непотписан од стране Синода, па су га потом однијели у Кијев вјерницима на цјеливање (?!), а након тога издан је други „аутентични“ и потписани Томос. Осим ових информација, које су на нивоу жуте штампе, овакви до сада незабиљежени догађаји у Православљу изазивају расправе међу теолозима, и онима који црквеним проблемима приступају навијачки. Истовремено, изненађјуће је да у СПЦ по овом питању и даље нема квалитетне расправе прије свега о богословским димензијама и посљедицама невиђеног кршења православног канонског предања и принципа саборности. Наша теологија мора да истражи и сакупи податке и чињенице, те изроди полемику и аргументацију коју ће потом, слушајући глас Народа Божјег, наши архијереји да заступају на будућем Сабору. Посебно изненађује ћутање нашег највећег теолога епископа Атанасија Јевтића, који обично има мишљење о свим темама и у свим епохама, а по овом горућем питању 21. вијека ћути као да се не дешава. Сасвим је јасно да бисмо до сада читали бар три тома књига и гледали два парастоса, да се рецимо Патријарх српских земаља усудио да направи и 1% Вартломејевих дјела. Једнако је срамотно и ћутање монашке заједнице Свештене горе Атонске, која би требало да буде савјест нашег црквеног тијела. На равни феномена је да неко ко има мишљење чак и о изгледу личних карата, скоро свакој резолуцији ЕУ Парламента, или сазива ванредну сједницу Протата поводом промјене имена Македоније, те константно коментарише на све на друге теме, сада ћути као заливен. Но, нажалост, није први пут да Света гора затаји на великим питањима и нађе се са погрешне стране историје. Не треба заборавити да су на сличан начин су бројни светогорци и Хитлера дочекали с раширеним рукама, као великог заштитника Свете горе, у својеврсној верзији пјесме „Данке Дојчланд“. Ипак, у жељи да потакнем ширу и нужну теолошку дискусију, сматрам да је потребно да се укратко освренем на неколико аргумената које износе присталице и браниоци одлука цариградског Патријарха, којих је срећом мало. Заиста је задивљујуће како многи Грци са гнушањем одбацују разбојничка дјела патријарха Вартоломеја и бандеристичке клике у Кијеву. Но, нажалост, има и оних који подржавају. Као што сам у ранијем тексту примјетио, извјесно је да се Цариградски трон теолошки деценијама припремао за кризу коју је узроковао. Стога теолошки портали и часописи на грчком језику доносе доста теолошких текстова и прилога, који припремљено и систематски те озбиљном аргументацијом, али неријетко полуистинама, бране фанарско безакоње, а који би се могли сумирати у следећем: 1. Цариградски патријарх има апсолутни примат у православном свијету, који је раван папском примату на Западу, а који потиче из историје и васељенских сабора. Цариградски патријарх није раван међу равнима, него први међу равнима, тврде фанариоти. У том контексту далеко је важнија ријеч први, него једнак. Неки најекстермнији чак тврде да нема Православља без Цариградске Патијраршије. У циљу оправдања овог става, сва теологумена и сва догматика о монархији Оца у унутартројичним односима, те богословље митрополита Пергамског Јована и његових ученика, која је Србима добро позната јер је деценијама пропагандистички ширена као православно богословље, сада се отворено стављају у функцију цариградског примата. Божанске ријечи: „Отац мој је већи од мене“ обилато се користе као доказ да патријарх Вартоломеј не мора да консултује било кога да би доносио одлуке јер је он први. Овакво учење о ексцесивном примату Цариградског пријестола ближе је најрадикалнијим схватањима Првог ватиканског концила него православном предању. Без обзира што је православна теологија вијековима у приговору Папству тврдила да је Глава Цркве Христос, патријарх Вартоломеј у документу о аутокефалији украјинске парасинагоге устврдио да је глава Цркве управо он. Осим тога, апсурд је још већи јер ријеч аутокефалија, и етимолошки и садржајно, подразумијева самосталност у избору главе-поглавара, стога поглавар цркве не може бити нико други сем епископ Кијева. Посебно треба да се напомене и чињеница да се аутокефалија даје само оним црквама које могу самостално да се воде и руководе, а никако црквеним групама с посебним потребама. Конкретно ова украјинска група, чак и да се најискреније покајала, а није, што Филарет ни не крије, требало би да буде под духовним надзором и протекторатом барем неколико деценија, док не умре и последњи расколник. Међутим, патријарх Вартоломеј као „папа Истока“ сматра да нема коме и шта да се правда за своје контрадикције, јер власт цариградског Патријарха извире из божанског права. Ову „власт“ која је „прежде вјеков“ тренутно је искористио г. Вартоломеј Архондонис из чистог човјекољубља због бола који је осјећао због милиона Украјинаца окупљених око расколника, а који су били одвојени од Чаше Спасења. Можемо само да замислимо какву тек духовну бол осјећа за своје сународнике припаднике расколничке секте Турске православне цркве који су, такође, одвојени од Цркве и Христа. 2. Овај ексклузивни и мутирани примат родио је идеју да цариградски патријарх има право и да практично мијења историју – односно историјске одлуке и историјске чињенице. Тако је на почетку својих недјела, патријарх Вартоломеј одлучио да „повуче“ одлуку из 1686. године којом је ондашња Цариградска црква додијелила територију данашње Украјине Московској Патријаршији. Ова вратоломија је виђена као правна увертира, а требало да послужи као основ давању аутокефалије расколницима. Прије фанариота, такво мијењање чињеница из историје покушала је једино Lady Gaga када је судски пробала да промјени датум свог рођења, но није успјела. Међутим, било би занимљиво видјети како би Фанар реаговао да рецимо Српска православна црква у име епископа Илирика одлучи да повуче подршку канонима васељенских сабора који су Цариградском пријестолу дали неке прерогативе, с истим објашњењем које је Истанбул понудио Москви, „тад су биле друге историјске околности.“ Зар не би исто тако данас Антиохијска патријаршија могла да повуче сагласност коју је тадашњи антиохијски патријарх Мелетије 381. године као предсједник Другог васељенског сабора дао о самосталности Цариграда и његовог непотчињавања Антиохији? Једнако, како има право да једнострано мијења одлуке и догађаје из прошлости, патријарх Цариграда, такође, сматра да му самоумишљени примат даје право и да крши најдревније црквено канонско предање и право да црквену казну скида, или ублажује, само онај ко ју је изрекао. Тако је, црквени оци би рекли прељубнички, посегао за епархијама Московске Патријаршије, и одлучио да прими у општење непокајане расколнике, које су осудили неки други епископи. 3. Ипак, главнина аргумената бранилаца политике Цариградског престола састоји се у натегнутом тумачењу неколико канона васељенских сабора, који, по њима, иду у прилог ексцесивном примату. Првенствено се наводи 3. канон Другог васељенског сабора који установљује да „Епископ Цариграда има првенство части иза Епископа Рима, јер је тај град Нови Рим“. Анахроним и искривљеним тумачењем, те кроз призму догађаја који су се десили неколико вијекова касније, фанариоти акценат стављају на ријечи да је Цариград нови Рим, инсинуирајући да му припадају права и привилегије које има Рим. Међутим, сасвим је јасно да се овим каноном Цариград ставља ИЗА Рима, те да у самом канону нигдје не пише да је Нови Рим, испред било кога! Посебно не испред Антиохије и Александрије. Крајем 4. вијека три главна града Царства Рим, Александрија и Антиохија били су апсолутно равночасни и није било никаквог пресеанса и поретка части међу њима. У то исто доба, по први пут добијамо дефиницију православља, без да је и једним словом поменут Цариград. Цар Теодосије проглашавајући хришћанство државном религијом јасно каже: „Православље је оно што вјерује Дамас у Риму и Петар у Александрији.“ Цариград није ни поменуо, иако је сједио у њему. У том смислу, идеја да је Цариград некакав гарант или чувар православног јединства, како тврде фанариоти, је потпуно промашена, и историјски нетачна. Фанариоти су заборавили да је управо Цариград више од 150 година био у расколу са свим осталим црквама те предњачио у јереси иконоборства, те да је само Цариград потписао и Лионску и Флорентинску унију! Заправо ријечима овог трећег канона којима је Цариград стављен по части иза Рима, саборски оци су напросто покушали да спасу младу катедру од потчињавања свемоћној и неприкосновеној Антиохији. Историја нам свједочи да у томе нису успјели, посебно у догађајима и страдањима Јована Златоуста и каснијим збивањима око Несторија. У том смислу, било какво стављање Цариграда у контекст неке привилегије и повлаштеног положаја на основу овог канона је потпуни историјски промашај и у ту причу могу да повјерују само они који не знају црквену историју. 4. На сличан начин, крајње напрегнуто се тумаче и одредбе 28. канона Халикдонског сабора, које помињу право цариградског архиепископа да постаља епископе у три области данашње Турске и у варварским областима. Тачно значење овог канона могло би да буде јасно само ако би у самом тексту канона постојали зарези, који би разлучили да ли се ријеч варварске области односе само на дијелове данашње Турске које су у то доба заузели варвари или на све варварске земље читаве планете и даље у свемиру, како тумачи патријарх Вартоломеј. Нажалост, или на срећу, у оригиналном тексту нема зареза, стога је подложан и једном и другом тумачењу. Историја свједочи да је Цариградски патријарх слао мисије и мимо граница области које се помињу у овом канону, али такође историја свједочи да су и друге Цркве исто тако слале мисије мимо својих граница. Укратко, тај аргумент не значи ништа, сем доказа да се нико није посебно узбуђивао због овог канона. 5. Извитоперено и погрешно се тумаче овласти тј право апелације који су дати Римском Папи на Сардичком сабору, па се некаквим вјештим логичким скоковима и искривљивањима покушава оставити утисак, да све што је у древној Цркви припадало Римском папи, по инерцији припада Цариграском патријарху, а то једноставно није истина. Не само да никад ни један васељенски сабор осудио није папу, а још мање дао његова права цариградском патирјарху. Осим тога, правила Сардичког сабора су настала у доба аријанске кризе, као гарант православним епископима да се могу обратити правовјерном Папи када их киње и прогањају аријански митрополити и архиепископи. Та правила немају никакве везе са данашњом ситуацијом. Оно што је истина јесте да је Цариград добио привилегије и превенство части, као град Цара и Сената, затим Јустинијановим новелама и другим царским повељама, као што је у другом миленијуму повремено имао посебну моћ и првенство на основу блискости Патријарха и Султана. Међутим, та моћ и примат Цариграда се мијењала, јењавала и јачала, те није извирала из богословља и канонског предања. Она је била обичајна и практична и идентична је „примату“ који је Московски Патирјарх уживао у односу на друге поглаваре Цркава у Совјетском Савезу. Примат Цариграда није подразумијевао пирамидалну структуру Цркве, у којој је константинопољски патријарх врховни поглавица, коме се нико не смије супротставити, него му је давала првенство у иницијативама. У Цркви заиста постоји први, али тај први не ради ништа без сабора. (34. апостолско правило) У својој пропагандистичкој полуаргументацији, вартоломејисти посебно воле да истичу да су друге помјесне Цркве своје аутокефалије добиле од Цариграда. У томе виде само њима јасан и довољан аргумент. При томе, заборављају да кажу да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни дио Цариградске Патријаршије. У том контексту, у неким пропагандним текстовима, управо се СПЦ наводи као преседан који доказује примат Цариграда јер је Св. Сава наводно заобишао Охридског архиепископа Димитрија те аутокефалију затражио у Никеји. Међутим, присталице такве теорије, којих има и међу Србима, слабо познају историју, или намјерно пренебрегавају чињеницу да Охридска архиепископија у доба Св. Саве и још дуго након њега, није била аутокефална, него само аутономна. Изузев првог архиепископа 1018, који је „потврђен“ мировним споразумом, коме је сам цар Василије Бугароубица одузео титулу патријарха, све потоње охридске архиепископе нису бирали сами Македонци у Охриду, него га је постављао византијски цар, и то обично једног од свештеника из Свете Софије. Зато се и катедрални храм Охридске Архиепископије назива, такође, Света Софија. По паду Империје, охридске архиепископе (све редом Грке – уз пар изузетака) бирали су Фанариоти. У том смислу, јасно је да Охрид у доба Св. Саве није био аутокефалан, него аутономан, те да Св. Сава као изврстан каноничар није тек тако ишао у Никеју. У осталом, сâм Хоматијан као главни приговор Св. Сави наводи да Теодор Ласкарис није византијски цар, него само обласни господар, те да патријарх Манојло није, по њему, патријарх цариградски. Хоматијана је демантовала историја. Управо је никејски патријарх њему испред носа 1235. године Бугарску цркву уздигао на ранг Патријаршије, иако је сâм Хоматијан имао тутулу „митрополит Охридски и цијеле Бугарске“. Толико о Охридској аутокефалији. Дакле, укратко, Срби нису неканонски добили аутокефалију 1219, како се сада покушава збунити јавност, не би ли се угушио и умањио протест нашег Свештеног Сабора, него управо супротно, потпуно канонски, ако је то уопште и битно. Но, без обзира какав став да заузмемо према овим политичким и теолошким дилемама, јасно је да је својим неканонским и непредањским дјеловањем у Украјини, цариградски патријарх поставио свеколико Православље пред егзистенцијалну дилему. Као саставни дио рјешења ове кризе мораћемо дати одговоре на многа неугодна питања која смо до сада вјешто избјегавали, те поставити стандарде и правила понашања за следећи миленијум: 1. Да ли се могу мијењати одлуке које смо правили у историји? 2. Да ли Цариградска патријаршија након ових скандала и даље може остати прва црква православног свијета? 3. Да ли је дошло вријеме да канонски прихватимо постојање више епископа у једном граду? Но, у сваком од ових одговора и рјешења које ће дати неке будуће генерације патријараха и епископа, неће свакако бити мјеста за демонско и дрско понашање, лицемјерје и бахатост какво је показао патријарх Вартоломеј последњих мјесеци. Историја се увијек понавља, посебно онима који је не уче. Зато у закључку, могу да поновим ријечи папе Пија IX изречене у преписци поводом Цариградског сабора 1872. а упућене „главном турском шизматичком имаму, који прима своју власт и инвеституру од Султана“: „Покушао си да направиш васељенски сабор, а направио си васељенски бродолом.“ http://teologija.net/ukrajinska-drama/ View full Странице
- 8 нових одговора
-
- драма
- украјинска
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Велика срећа спустила се на народ Украјине 15. децембра 2018. године. Тог дана, у свечаном озрачју и уз благослов васељенског патријарха, најављено је стварање организације која се зове Православна црква Украјине. У званичним медијима владала је радост и славље. Информативна агенција униан је написао да обични грађани у друштвеним мрежама називају Савет уједињења као "безвизни режим помножен са милијардом".Сада се Украјина у потпуности ослободила тешког комунистичког наслеђа и спремна је да тежи ка Европској унији са чистом хришћанском душом. Изгледа да не треба да бринемо о томе шта се дешава у некој Украјини. Али све није тако једноставно. Поред нас је земља попут Црне Горе, на чијем је челу бесмртни Ђукановић. Исти трендови се сада одвијају у њој, и зато једва да морамо дуго чекати исти Савет уједињења, само већ у Подгорици или на Цетињу. Међутим, Украјина не би требала бити тако сретна. Прво, стварање Православне цркве Украјине је настало спајањем две организације расколника, наиме Украјинске православне цркве Кијевског патријархата и Украјинске аутокефалне православне цркве. Претпостављало се да би свештеници Украјинске православне цркве Московског патријархата такође морали да учествују у Савету јединства, али то није успело. У раскол су се прикључили само двоје људи – митрополит Виницки Симеон и митрополит Перејаслав-Хмељницки Александар. Сви остали су остали јаки у својој вери. Друго, треба имати на уму да украјинска црква није добила никакву независност. Она је пребачена од подношења Риму до подношења Истанбулу. Истовремено, Москва се практично није ни на који начин уплитала у све унутрашње послове украјинске цркве, обезбјеђујући независност у замјену за бесмислене симболичке речи о признавању њеног примата. У исто време, политика Вартоломеја према властитим црквеним доменама је широко позната. Неки интерес такође позива особа васељенског патријарха. Турски грађанин Димитриос Архондонис, познат и као васељенски патријарх Вартоломеј, служио је у турској војсци 2 године и има официрски чин. У том смислу, превише је тешко не сматрати његове поступке као једну од манифестација политике турских власти. Тако је турска влада добила најмоћније идеолошко оружје у свету и одређено средство притиска на руководство Украјине. У том смислу, остаје само честитати жупљанима новоформиране Православне цркве Украјине. Жељели су доћи у Европу и дошли у Турску. Честитам.
-
- украјинска
- безвизна
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
На празник Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2018. године, представник Цариградске Патријаршије Епископ Едмонтона и Западне епархије Иларион (Рудник), који је некаконски наименован од Патријарха цариградског Вартоломеја за „егзарха“ у Украјини, одслужио је Литургију у цркви Светог Андреја у Кијеву. Служба је одржана без благослова Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија као јединог канонског епископа града Кијева. Одељење за информисање и образовање Украјинске Православне Цркве објављује потпун текст коментара Одељења УПЦ за спољне црквене односе: Подсећамо да Украјинска Православна Црква не признаје проширење надлежности Цариградске Патријаршије на територију Украјине, што је потврђено одлуком Архијерејског сабора УПЦ од 13. новембра 2018. године, као и одлуком Свештеног Синода УПЦ од 12. јула 2013. године. Стога поменуте радње Патријарха цариградског у начелу и радње епископа Илариона посебно треба сматрати антикононским и да као такве воде продубљивању конфликта. Поред тога, црква Светог Андреја не припада територији амбасаде било које земље, односно није црква при амбасади којој би се применио принцип екстратериторијалности. Такође, тај храм никада није историјски припадао Цариградској Патријаршији. Па и да та црква припада држави, њено коришћење у литургијске сврхе од стране представника других помесних Православних Цркава треба регулисати црквеним правилима, а не тек договорима са државним властима. Савршавање било којих божанских служби, као и савршавање других радњи било којих епископа на канонској територији друге епархије без дозволе месног епископа, строго је забрањено низом канонских правила. Његово Блаженство Митрополит Онуфрије је канонски епископ града Кијева и поседује сву пуноћу архијерејске власти. Из овог разлога, чак и ако прихватимо гледиште Цариградске Патријаршије да је Украјина сада наводно њихова канонска територија, и даље је ту надлежан епсикоп Његово Блаженство Митрополит Кијева и све Украјине Онуфрије, кога и сам патријарх Вартоломеј признаје за канонског митрополита Кијева. А то даље значи да и са становишта канонске логике Цариградске Патријаршије Литургију у Кијеву, коју је самовољно савршио јерарх те Цркве, треба оквалификовати као недвосмислено кршење канона и поретка црквеног живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- украјинска
- православна
- (и још 8 )
-
Украјинска црква не добија аутокефалност
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из Православних помесних Цркава
Устав „јединствене помесне цркве“ који је написао Цариград не предвиђа стварање аутокефалне цркве коју очекује Кијев, пише украјински портал „Вести“. Позивајући се на податке неименованих извора, украјински портал наводи главне тачке устава, из којих се види да нема говора о независности (аутокефалности) нове структуре. Највероватније се ради о потпуном преласку под јурисдикцију Васељенске патријаршије. „Самосталност нове структуре коју Цариградска патријаршија намерава да створи у Украјини биће за степен нижа од постојеће самосталности канонске Украјинске цркве“, написао је тим поводом шеф Одељења РПЦ за сарадњу са друштвом и медијима Владимир Легојда на свом каналу на Телеграму. Према писању „Вести“, уставом је прописано да је украјинска црква „нераскидиво везана“ за Цариградску патријаршију, а преко ње са свим осталим црквама, што је једнако положају канонске УПЦ, која је повезана са православним светом преко РПЦ. Такође, поглавар православне цркве у Украјини може бити само митрополит, а не патријарх. Архијерејски сабор украјинске цркве ће се за став о свим глобалним питањима обраћати Цариградској патријаршији, а она ће своје одлуке преносити сабору. Према подацима листа, Цариград неће морати да објашњава своју одлуку. Осим тога, будућа украјинска Црква добијаће свето миро од Цариграда, што је један од главних знакова непостојања права аутокефалности. „Једина помесна црква“ неће моћи самостално да врши канонизације, већ ће Цариграду предлагати особе за канонизацију. И на самом крају, Цариградска патријаршија ће према уставу постати виша апелациона структура. То значи да ће архијереји којима је забрањено да служе у црквама и да предају у верским школама или против којих су уведене неке друге санкције, имати право да се жале Цариграду. Тако украјинска Црква неће бити самостална чак ни по питању унутрашњих дисциплинских одлука. Како је саопштено, Синод Цариградске патријаршије је усвојио устав „уједињене украјинске цркве“ на седници која је трајала од 27. до 29. новембра. тв храм тв храм- 2 коментара
-
- аутокефалност
- добија
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Устав „јединствене помесне цркве“ који је написао Цариград не предвиђа стварање аутокефалне цркве коју очекује Кијев, пише украјински портал „Вести“. Позивајући се на податке неименованих извора, украјински портал наводи главне тачке устава, из којих се види да нема говора о независности (аутокефалности) нове структуре. Највероватније се ради о потпуном преласку под јурисдикцију Васељенске патријаршије. „Самосталност нове структуре коју Цариградска патријаршија намерава да створи у Украјини биће за степен нижа од постојеће самосталности канонске Украјинске цркве“, написао је тим поводом шеф Одељења РПЦ за сарадњу са друштвом и медијима Владимир Легојда на свом каналу на Телеграму. Према писању „Вести“, уставом је прописано да је украјинска црква „нераскидиво везана“ за Цариградску патријаршију, а преко ње са свим осталим црквама, што је једнако положају канонске УПЦ, која је повезана са православним светом преко РПЦ. Такође, поглавар православне цркве у Украјини може бити само митрополит, а не патријарх. Архијерејски сабор украјинске цркве ће се за став о свим глобалним питањима обраћати Цариградској патријаршији, а она ће своје одлуке преносити сабору. Према подацима листа, Цариград неће морати да објашњава своју одлуку. Осим тога, будућа украјинска Црква добијаће свето миро од Цариграда, што је један од главних знакова непостојања права аутокефалности. „Једина помесна црква“ неће моћи самостално да врши канонизације, већ ће Цариграду предлагати особе за канонизацију. И на самом крају, Цариградска патријаршија ће према уставу постати виша апелациона структура. То значи да ће архијереји којима је забрањено да служе у црквама и да предају у верским школама или против којих су уведене неке друге санкције, имати право да се жале Цариграду. Тако украјинска Црква неће бити самостална чак ни по питању унутрашњих дисциплинских одлука. Како је саопштено, Синод Цариградске патријаршије је усвојио устав „уједињене украјинске цркве“ на седници која је трајала од 27. до 29. новембра. тв храм тв храм View full Странице
- 2 нових одговора
-
- добија
- украјинска
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Украјинска Црква подиже цркву Свете Тамаре за Грузијце у Одеси
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Украјинска Православна Црква саградила је цркву у част велике грузијске владарке правоверне Свете Тамаре у Одеси за тамошње грузијске вернике. Његово Високопреосвештенство митрополит одески Агатангел служио је са својим викарем Његовим Преосвештенством Епископом Диодором и једним бројем свештеника у новој цркви и освештао црквена звона и крст за врх куполе. Црква је саграђена по благослову Његове Светости католикоса-патријарха Илије II, а молитве су узнесене за предстојатеље обеју Цркава, Грузијске и Украјинске. У својој проповеди овим поводом митрополит Агатангел је честитао свима присутним и истакао да се благодат Светог Духа спустила на нову цркву. Постоје планови да се при цркви отвори духовни и образовни центар за грузијску дијаспору и све оне који су заинтересовани за грузијску културу и живот. Извор: Српска Православна Црква-
- украјинска
- црква
- (и још 6 )
-
Украјинска Православна Црква саградила је цркву у част велике грузијске владарке правоверне Свете Тамаре у Одеси за тамошње грузијске вернике. Његово Високопреосвештенство митрополит одески Агатангел служио је са својим викарем Његовим Преосвештенством Епископом Диодором и једним бројем свештеника у новој цркви и освештао црквена звона и крст за врх куполе. Црква је саграђена по благослову Његове Светости католикоса-патријарха Илије II, а молитве су узнесене за предстојатеље обеју Цркава, Грузијске и Украјинске. У својој проповеди овим поводом митрополит Агатангел је честитао свима присутним и истакао да се благодат Светог Духа спустила на нову цркву. Постоје планови да се при цркви отвори духовни и образовни центар за грузијску дијаспору и све оне који су заинтересовани за грузијску културу и живот. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Из Украјинске православне цркве Московске патријаршије овај потез је оцијењен као грубо кршење канонске територије, уз тврдњу да ће одговорност за евентуалне негативне последице сносити Константинопољска патријаршија. „Одјељење за спољне црквене везе Украјинске православне цркве, са благословом Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, саопштава да постављање егзарха представља грубо кршење канонске територије Украјинске православне цркве“, каже се у саопштењу објављеном у петак увече 7. септембра. Одлука Константинопоља се, како се наводи у саопштењу, директно супротставља другом правилу Другог васељенског сабора, по којем епископи не могу прелазити границе својих области без позива. Према саопштењу Украјинске православне цркве, постављање егзарха у Кијев извршено је без знања Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, „јединог канонског епископа града Кијева“. Стога, како се закључује, „одговорност за све негативне последице овог дјела почива на Константинопољској патријаршији“. A.O. Извор: Митрополија црногорско-приморска
- 1 коментар
-
- константинопољска
- патријаршија
- (и још 10 )
-
Како се наводи у саопштењу Константинопољске патријаршије од 7. септембра 2018. „у оквиру припрема за додјељивање аутокефалије Православној цркви у Украјини, Васељенска патријаршија је поставила, као своје егзархе у Кијеву, Високопреосвећеног Данила, Архиепископа Памфилона из Сједињених Држава, и Преосвећеног Илариона, Епископа Едмонтона из Канада, који служе укајинском вјерном народу у својим земљама под Васељенском патријаршијом“. Из Украјинске православне цркве Московске патријаршије овај потез је оцијењен као грубо кршење канонске територије, уз тврдњу да ће одговорност за евентуалне негативне последице сносити Константинопољска патријаршија. „Одјељење за спољне црквене везе Украјинске православне цркве, са благословом Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, саопштава да постављање егзарха представља грубо кршење канонске територије Украјинске православне цркве“, каже се у саопштењу објављеном у петак увече 7. септембра. Одлука Константинопоља се, како се наводи у саопштењу, директно супротставља другом правилу Другог васељенског сабора, по којем епископи не могу прелазити границе својих области без позива. Према саопштењу Украјинске православне цркве, постављање егзарха у Кијев извршено је без знања Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, „јединог канонског епископа града Кијева“. Стога, како се закључује, „одговорност за све негативне последице овог дјела почива на Константинопољској патријаршији“. A.O. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Пише: Љубиша Морачанин Данас је презвитер тзв. Црногорске православне цркве, Лав Лајовић, на свом Фејсбук зиду, објавио да је уписао Кијевску православну богословску академију. „Признаће ми један број испита са Правног факултета и магистарстких теолошких студија на протестанском факултету у Осијеку, па би требало да студирам краће од предвиђене четири године“, написао је Лајовић и поставио неколико фотографија које објављујемо. Кијевска православна богословска академија Кијевска православна богословска академија је под јурисдикцијом неканонске Украјинске православне Цркве Кијевског патријархата или скраћено УПЦ-КП (укр. Українська Православна Церква Київського Патриархату); која окупља око 15% украјинских вјерника. Средиште Украјинске православне цркве Кијевског патријархата налази се у Катедрали Св. Володмира, у граду Кијеву. Главног старјешину Цркве представља патријарх Филарет (Михајло Денисенко) који је на ту функцију ступио 1995. године. Украјинска православна црква Кијевског патријархата основана је годину дана након распада СССР-а 1992. године, али до данас није призната међу осталим православним црквама. Украјински патријарх Филарет је екскомунициран из Руске православне цркве 1997. године. -У Украјини, осим Украјинске православне цркве која је под нашом јурисдикцијом, постоји неколико расколничких структура које не признаје нико – каже митрополит волоколамски Иларион, шеф одељења за спољне цркве везе Московске патријаршије. – Пошто канонска Украјинска православна црква не подржава грађански конфликт и не заузима позицију миротворца, она је мета напада радикалних политичких снага у Украјини. То користе локални расколници, такозвана Кијевска патријаршија, и уз помоћ радикала одузимају храмове православцима у Украјини. Фалсификујући документа о власништву, изгонећи наше вјернике из храмова, они приказују своје дјеловање као наводне „добровољне преласке” православних заједница у расколништво. „Кијевска патријаршија” је велики пријатељ црногорског расколника Михаила (Мираша) Дедеића, а имају и сличне методе. Сјећате ли се како је Дедеић ударио старицу? А при узурпацији храмова у Украјини било је случајева кад су наше вјернике, старце, жене и малољетнике, масовно пребијали и наносили им тешке повреде. Украјина је политички, идеолошки и вјерски дубоко подијељена земља, а последњи „безбожнички закони“ усмјерени против Руске православне цркве, које кују кијевске власти, уносе још већи расцјеп и дубљи јаз у ионако подијељено друштво. Историја напада на Украјинску православну цркву није нова, али се прогони и погроми настављају и интензивирају. Само у периоду од 2014. до 2016. године, отето јој је 40 храмова. Кијев је сада спремио два закона за разбијање ове цркве. Русија и Московска патријаршија се у нацрту закона формално не помињу, али свима је јасно да је он уперен управо против Цркве која признаје врховну вјерску власт „земље-агресора“. Један од њих ће, ако буде усвојен и ступи на снагу, омогуцћити кијевском режиму да стави ван закона Украјинску православну цркву, а други ће озаконити одузимање њених цркава и манастира и црквене имовине. -Црква је већ навикла на чињеницу да у сваком тренутку може да се деси било шта, почев од отимања лаври, Кијевско-печерске лавре, до убиства настојника храмова. Дошло је дотле да такве ствари морају да буду оправдане на законодавном нивоу – каже филозоф и политиколог Аркадиј Малер, члан библијско-богословске комисије међусаборског присуства Руске православне цркве. http://www.sedmica.me/ukrajina-skoluje-mirasevog-n2aslednika/
-
- украјинска
- непризната
-
(и још 4 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.