Претражи Живе Речи Утехе

У недељу, 15. децембра 2024. у цркви Рођења Пресвете Богородице у Земуну, после вечерњег богослужења, предавање ће одржати др Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду. Тема је "Новозаветни одломци у претпразничном периоду Божића". Подсећамо, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и ове године у Архиепископији београдско-карловачкој одржава се низ предавања током Божићног поста. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45632

Од многих вољени и уважавани проф. Андреј Тарасјев (1933-2024), потомак руских избеглица које су после Октобарске револуције у Београду пронашле свој нови дом, уснуо је у Господу 13. новембра 2024. године. У суботу, 16. новембра 2024. године, са почетком у 9 часова у руском храму Свете Тројице на Ташмајдану биће служена света заупокојена Литургија са опелом новопрестављеном ипођакону Андреју. Вјечнаја памјат! Ипођакон Анреј Тарасјев је рођен 1933. године у Београду. У Србију и нашу престоницу породица Тарасјев је пристигла током егзодуса руског народа који је уследио током и после Октобарске револуције. Андреј је дете руских емиграната који су у претходним генерацима изнедрили бројне угледне свештенике и официре, међу којима и више генерала. Он је по свему једна сасвим особита, драгоцена и изузетно важна личност просветно-духовног живота у Србији двадесетог и двадесет првог века. Основну школу је завршио у Београду, у Руском дому цара Николаја Другог, док је матурирао у Другој мушкој гимназији. Студирао је историју уметности и архитектуру, а дипломирао руски језик на Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности Филозофског факултета у Београду. Његов живот је обележио педагошки рад са младима, ученицима и студентима, а аутор је десетак уџбеника руског језика и више научних студија из области руске књижевности. До одласка у пензију био је дугогодишњи професор и лектор за руски језик на Филолошком факултету у Београду, предавач на Вишој економској школи, хоровођа руског храма Свете Тројице и ипођакон у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу. Иначе, имао је „прекид у каријери“ када је за време комунистичке диктатуре, јануара 1962. године, удаљен са катедре за руски језк „зато што пева и диригује у цркви“! Био је један од наших највећих стручњака за руски језик и књижевност, посебно за класичну руску књижевност, као и за област црквеног појања. Деценијама је водио више црквених и грађанских хорова. Као дугогодишњи стручни консултант Патријаршије српске за руски језик радио је на преводима црквених књига и најсложенијих текстова. Са патријархом Павлом, тадашњим Епископом рашко-призренским, успоставио је трајно пријатељство током заједничког рада у Комисији за превод Новог завета. Аутор је преко педесет научних и стручних радова из области филологије, посебно руског језика, књижевности и историје. Нарочито су драгоцени његови записи и књиге из области историје Руске Православне Заграничне Цркве у периоду од 1918. до 1937. године. Посебно је драгоцена његова књига о руским монасима и мохињама као обновитељима српских манастира. Занимљиво је да је, између бројних руских и српских архијереја и првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве митрополит Антоније (Храповицки) за време својих боравака у Београду био чест гост у стану Андрејевог оца, крстоносног проте Виталија Тарасјева, који је био старешина Подворја Руске Православне Цркве и храма Свете Тројице у Београду. Андрејев старији брат Василије био је парох при руској Светотројичкој цркви на Ташмајдану, а његов братанац, протојереј-ставрофор Виталије Тарасјев, данас је старешина тог храма. Извор: Радио Слово љубве

„Духовна реч“ је нова издавачка установа Архиепископије београдско- карловачке СПЦ. Овог јутра имали смо прилику да разговарамо са председником уређивачког одбора, ђаконом др Владаном Таталовићем, професором Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Прво што смо истакли је да иако је издавачка кућа нова, често се везује за Патријаршију која се већ бави издавачком делатношћу. Ове године је и сама АЕМ добила своју издавачку установу. Првенац овог издавачког подухвата била је књига др Дарка Танасковића, професора емеритуса Филолошког факултета Универзитета у Београду ”Религија у друштву, култури и политици” чија је прва промоција одржана 4. јуна 2024. године у крипти Храма Светог Саве, а затим је одржано још неколико промоција у региону али и шире. Ко је пропустио претходне промоције имаће прилику да у суботу 26. октобра у 18 часова, у хали „Иво Андрић“ на Сајму књига у Београду разговара са аутором, др Дарком Танасковићем, и сазна више о књизи. За сада се 4 издања ове установе могу купити на штанду СПЦ у хали 4, а надамо се следеће године и на штанду баш Духовне речи, нагласио је проф. Таталовић. О осталим издањима и плановима за наредну годину можете сазнати у разговору у целини испод ове вести. Разговарале Бојана Јовановић и Нешка Ранчић

Научна конференција "Дани богословља 2024." биће одржана на Православном богословском факултету у Београду у суботу, 28. септембра. Професор Предраг Драгутиновић за Радио Слово љубве каже да ће "Дани богословља" показати "сав потенцијал српске теологије", показати да је теологија у СПЦ "и те како присутна, жива", да су њени носиоци млади и да она има будућност. Професор је изразио наду да ће се са Богословског факултета, као правог расадника, та младост у своје време отиснути у свет и, као сведок Христове вере, "дати сведочанство које наша Црква вековима даје на трагу Светог Саве и других српских светитеља и богослова". Чујте детаље о овој великој факултетској манифестацији, њеном значају, концепту и садржају: Проф. Драгутиновић о Данима богословља на ПБФ: ПРОГРАМ скупа "Дани богословља 2024." Извор: Радио Слово љубве

„Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од усамљености и због тога су дубоко несрећни. Сви имају као неке пријатеље с којима се друже али, како кажу, немају људе с којима могу да попричају о битним стварима, али ако ви немате људе са којима можете причати о битним стварима, какви то онда пријатељи. Данас је то отишло предалеко када имамо једну културу у којој је превладала ова дигитална технологија, гдје сте сада, више него икада, повезани са цијелим свијетом, можете да комуницирате са 100 милиона људи, више нема никакве препреке, поготову млади, мада видим има и старијих који су у тим неким друштвеним групама а то су неке фиктивне групе, витуелни свијет у којима можете да имате десетине хиљада пријатеља, али у ствари то су сурогати, то нису пријатељи, то је, како кажу неки социолози, парасоцијалне везе, нису праве, аутентичне везе, али ви имате неки утисак да сте повезани“, наводи психолог проф. др Жарко Требјешанин, који је у четвртак 18. априла 2024. године, гостовао на трибини „Агора“ у ЈУ „Захумље“ у Никшићу. У разговору са Анђелом Пековић, уредницом трибине, Требјешанин је додао да се појам усамљености раније везивао за старе људе, који су у пензији, који имају много времена, а други људи и њихова дјеца су се удаљили од њих. „Међутим, данас су млади усамљени и то показују и истраживања. Имао сам једно предавање баш о усамљености, салу су испунили млади људи. То је просто невјероватно, онда сам схватио колико се то измијенило, колико је то повезано са осјећањем празнине живота. Сада је то као болест нека, и јесте болест зависности да многи млади не могу уопште без телефона, морају стално да буду у вези и да дневно, отприлике, имају та истраживања, по двије хиљаде пута додирну тај телефон, да проводе по седам-осам сати! Било је неко истраживање код нас у Србији, да око седам сати проводе на телефону. Знате шта то значи?! Нисмо ми будни 24 часа, него кад узмете то је пола будног времена“. „Усамљени су управо људи који нису нашли смисао живота и они се осјећају изгубљени, одбачени, а то онда има итекакве психолошке последице. То још више појачава осјећање безнадежности, појачава депресивност, потиштеност тако да се они само врте у том зачараном кругу. Значи, усамљени су па осјећају бесмисао, они су песимисти, имају о себи лоше мишљење. То је један живот, који је заиста промашен и није лако да извучете човјека одатле. Мора негдје да се пробије тај круг, ако ништа друго да човјек почне другачије да гледа на себе, да не мисли да је безврједан, да га нико не воли, да нема пријатеље него да се сјети људи који су му наклоњени и да схвати да може нешто да учини да измијени ту своју ситуацију“, казао је, између осталог, говорећи на тему „Савремени човјек у потрази за смислом: Јунг и Франкл“ професор Требјешанин. Проф. др Жарко Требјешанин: Усамљени су људи који нијесу нашли смисао живота • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM „Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од

Више од 40 духовних предавања у исто толико београдских храмова, током Часног поста, држе архијереји, свештеници, ђакони, професори и вероучитељи - уторком, четвртком, суботом или недељом, а циљ је добра духовна борба, поручује проф. Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду, у разговору за Радио Слово љубве. Свакодневно можете на страници Радија, у најважнијим вестима на врху странице, да видите актуелне најаве за ове духовне сусрете. Ево шта нам је проф. Јован још казао: Разговор са проф. Јованом Лазаревићем: Извор: Радио Слово љубве

У среду 27. 12, од 18 до 20 часова, наш аутор проф. др Растко Јовић разговараће са читаоцима и потписиваће своју нову књигу ДИНАМИКА ЦРКВЕНОГ ИДЕНТИТЕТА. Растко Јовић, редовни професор на Катедри за канонско право Православног богословског факултета Универзитета у Београду, један је од најутицајнијих богослова Српске Цркве средње генерације. Његови јавни наступи су нетипични за православне теологе. Наиме, они су информативни, занимљиви, провокативни итд. У личним сусретима је проф. Јовић још занимљивији и провокативнији, зато дођите у среду у Библос. Адреса: Риге од Фере 2, Београд. Видимо се! Dinamika crkvenog identiteta: Crkvena organizacija kao enigma u zagonetki | Biblos.rs | Teologija je opet u modi BIBLOS.RS Crkva ima obavezu da odgovori na savremene izazove, što podrazumeva davanje bogoslovskog tumačenje za ulogu laika u Crkvi, kao i otklon...

Гост новог издања Врлинослова, аутора и водитеља Слободана Стојковића био протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин са којим смо разговарали о православном погледу агресију. Поменуто издање Врлинослова доноси одговоре на питања: o Шта је агресија? o Урзоци агресије? o Како да препознамо да смо постали агресивни? o Спомен агресије код светих отаца? o Како се односити према агресивном човеку? o Када се агресија са хришћанске тачке гледишта не сме трпети? o Које су последице по нас ако смо у друштву агресивног?

Фондација "Лаза Костић" са великом радошћу позива све заинтересоване на изузетан културни и уметнички догађај, који ће се одржати у четвртак 30. марта 2023. године, на дан св. Алексеја Човека Божијег, у свечаној сали Хотела "Москва" у Београду са почетком у 19 часова. Како сазнајемо у разговору са оснивачем ове Фондације, гђом Марином Милић Радовић, те вечери ће бити представљене књиге посвећене почившем професору др Миодрагу Радовићу (1945-2018), великом човеку и зналцу, компаратисти, професору књижевности, преводиоцу са француског, немачког и енглеског језика, такође аутору више научних студија, приређивачу зборника и антологија. Посетиоци ће се упознати са две посебне књиге "Од Камењаче до камена неодбаченог" и "Пчелојављење у музици", а о овим делима и низу посебности које ће обележити ово вече у спомен проф. Радовића, чујте у разговору са гђом Марином Милић Радовић: Разговор са Марином Милић Радовић: Број места за присуствовање овом догађају је ограничен, те се моле сви заинтересовани да се јаве на број телефона 064 464 9914. Миодраг Радовић рођен је 1945. године у Камењачи. Осмогодишњу школу завршио је у Трстенику, а гимназију у Крушевцу. На Филолоком факултету у Београду је дипломирао Општу књижевност са теоријом 1968. године, магистрирао је са темом „Функција снова у роману Злочин и казна Ф. М. Достојевскога” (1976), а докторирао на теми „Поетика Лазе Костића и њени извори у западноевропским књижевностима” (1980) на Универзитету у Београду. Као стипендиста француске владе завршио је постдипломске студије у Европском универзитетском центру у Нансију (1969–1970). Био је стипендиста Хумболтове фондације у два маха: у Минхену и на Универзитету Хајделберг у Немачкој. Као библиотекар радио је у Библиотеци Матице српске (1970–1972). У својству лектора, предавача и професора био је наставник на универзитетима у Лиону, Рену, Бања Луци, Никшићу, Новом Саду и Франкфурту на Мајни (Гете Универзитет). Реализатор је идеје о оснивању Катедре за компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Његова књига Пчелојављење, која разматра симболику пчеле у књижевности, објављена је 2017. године, а афинитете за свет пчела, њихову магију и њихове тајне понео је из породице у којој је пчеларио на традиционални начин деда Станислав Радовић. Упокојио се 26. јула 2018. године у Новом Саду, на својој тераси, окружен цвећем, лимуном који је гајио и пчелама радилицама. Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, Црквена општина темеринска организује предавање на тему „Смисао и значај Васкршњег поста за православне хришћане”. Предавање ће бити одржано у дворани Месне заједнице „Старо Ђурђевоˮ у Темерину, у суботу, 25. марта 2023. године, са почетком у 19 часова, а предавач је презвитер Станко Лакетић, професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Извор: Епархија бачка

Братство Световазнесењског храма у центру Београда, на челу са старешином, протојерејем Арсенијем Арсенијевићем, позива вас на духовну трибину у среду, 23. новембра 2022. године, на којој ће беседити проф. др Здравко Пено, редовни професор на Православном богословском факултету у Фочи. Тема излагања уваженог проф. Пена биће "Брак и родна равноправност", а почетак је у 18 часова. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

На тему "Српско наслеђе" говориће протојереј-ставрофор др Милош Ковић и проф. др Милош Ковић, у среду, 2. новембра 2022. године, у свечаној сали Општине Врачар, од 19 часова. Модератор је Сара Милановић. Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин је парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке СПЦ, професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу. Проф. др Милош Ковић је редовни професор Фиозофског факултета Универзитета у Београду. Модератор Сара Милановић је председник Одбора за културу, образовање и научне активности Удружења "Срцем за Врачар". http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=36096

У Храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси у суботу, 16. априла, од 18 часова, предавање на тему "Пост у Новом Завету и хришћанском предању" одржаће протођакон др Драган Радић, професор Православног богословског факултета у Београду. Добро дошли! Извор: Радио Слово љубве

Циклус предавања „Српска заветна мисао“ у Храму Светог цара Константина и царице Јелене у Инђији биће настављен у суботу 26. марта 2022. године у 18 часова, гостовањем проф. др Мила Ломпара, редовног професора Филолошког факултета у Београду, који ће говорити на тему „Српски културни образац“. Исте вечери ће бити представљена и његова књига „Слобода и истина“ у издању ИК "Catenа mundi" из Београда. Подсетимо да је циклус предавања „Српска заветна мисао“ у Храму Светог цара Константина и царице Јелене у Инђији започет у јануару предавањем проф. др Милоша Ковића „Заветна мисао у српској спољној политици до 1918. године“, a настављен у фебруару гостовањем проф. др Борислава Гроздића, пуковника у пензији, некадашњег професора Војне етике на Војној академији, темом „Српски војник у косовском завету“. После предавања проф. Ломпара, 29. априла ће говорити књижевник Бранислав Матић, уредник часописа „Национална ревија Србија“, а у мају др Немања Девић, научни сарадник Института за савремену историју. Завршна трибина циклуса на тему „Заветна мисао у делу Жарка Видовића“, биће одржана о Видовдану 2022. године. Извор: Храм св. цара Константина и царице Јелене у Инђији

Да ли је Литургију Пређеосвећених Дарова исправно служити у вечерњим часовима, када је иначе време служења вечерњег последовања, и да ли је у том случају довољно шест сати уздржавања од хране и пића како би се причестили? Приметно је да се и у нашој помесној Цркви последњих година понегде уобичајава служење Литургије Пређеосвећених Дарова у раним вечерњим часовима. Тај обичај је преузет из Јеладске Цркве, где је тo учестала пракса и устаљено правило да се Пређеосвећена служи средом после подне, а петком у јутарњим часовима. Разлог померању службе са уобичајеног јутрњег термина на ране вечерње часове јесте жеља да се вернима који су у радном односу омогући учествовање и причешћивање на том специфичном великопосном богослужењу. С обзиром на то да се код Јелинâ у вечерњем термину сваког петка током Свете Четрдесетнице служи свечани акатист Пресветој Богородици (χαιρετισμοί), једно од најпопуларнијих великопосних богослужења код њих, Пређеосвећена је у тим данима морала да задржи јутарњи термин. Пошто се и код нас суочавамо са истим проблемом у вези са учествовањем запослених у седмичним богослужењима, могло би се претпоставити да је то био разлог да се прибегне таквој солуцији. Ипак, чини се да исхитрена и непромишљена прибегавања практично корисним решењима често могу да доведу до много већих проблема од оних који настају због решења која се оцењују као непрактична, или чак погрешна. У црквеној свести је Света Евхаристија пасхални догађај, не само из разлога што је установљена на Пасху (Пасха – време од вечери Великог Четвртка до Свете и Велике Недеље), већ и зато што је сама суштина њеног служења прослављање Пасхе Господње, увек и изнова. Њено служење реализује учешће (причешћивање) заједнице верних, као и сваког појединца, у Пасхи, – Смрти и Васкрсењу, – али реализује и Други Долазак Господњи: „Ово чините у мој спомен: јер кад год једете Хлеб овај и Чашу ову пијете, смрт моју објављујете и (васкрсење моје исповедате) докле не дође” (1.Кор 11, 24 - 26 и Анафора Св. Василија Великог). Она је догађај радости кроз учествовање у вечном животу у Христу. Са друге пак стране, пост је ванредно литургијско време кроз које Црква упућује своје верне на покајање и очишћење од греха зарад чвршћег и приснијег приљубљивања Христу, Искупитељу и Спаситељу. Пост побуђује код човека свест о сопственој палости, као и о реалности битисања у овом палом и несавршеном свету који у злу пребива, па су стога и црквена богослужења осмишљена на другачији начин. Пошто провођење времена у покајању и посту враћа човека самоме себи, својим слабостима и преступима, те је човек скрушен у молитви и кајању и истовремено усредређен на милостињу и свако доброчинство, ради омекшања срца и надоградње савести, Црква поставља Евхаристију као коначни циљ његовог хода по „пустињи“ поста. Господ наш Исус Христос, који је наш Пут, Истина и Живот, тојест образац у свему, па и у посту, Својим искупитељским наумом одлази у пустињу, пости и моли се, изнурава себе, припремајући се за Свој искупитељни пут ка Својој Пасхи – Крсту и Васкрсењу. Подстичући верне да, у границама људских способности, опонашају тај искупитељни и спасоносни обрaзац, желећи да у свему буду подобни Њему, Црква је устројила и дисциплину поста, као и посебно уређено литургијско време које га прати, осмишљава и усмерава. Црква осмишљава и реализује литургијски програм тако што сама улази у одређено време које „не означава само њену ’идеју‘, већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање“ (А. Шмеман, Велики пост, Крагујевац 1983, 74). Улазећи пак у време поста, време својеврсне туге, које се не подудара са евхаристијском радошћу, Црква строго забрањује савршавање Евхаристије, али истовремено не лишава верне благодатног животног Извора, причешћујући их Даровима принетим и савршеним на недељним евхаристијским „прослављањима“. Литургија Пређеосвећених Дарова је специфично богослужење које се данас савршава само у време Свете и Велике Четрдесетнице, док се у прошлости служила средом и петком током читаве године. Конструкција овог последовања је настала по узору на празничне вечерње Литургије Светог Василија Великог. Састоји се, такође, из два дела: вечерњег последовања и делова Божанствене Литургије. Разлог служења ове Литургије јесте причешћивање верних претходно освећеним Светим Даровима, у данима када Света Црква забрањује приношење евхаристијских Дарова и савршавање евхаристијске Литургије. Старо правило, које потиче још од времена светих апостола (Дап. 2, 46), да верни приступају Светом Причешћу свакодневно (Св. Василије Велики, Писмо Кесарији патрицији: „Причешћивати се свакодневно Светим Телом и Крвљу Христовом добро је и корисно… “ , PG 32, 484) или бар четири пута седмично (Св. Василије, исто: „Ми се заиста сваке седмице четири пута причешћујемо, недељом, средом, петком и суботом, као и другим данима ако је спомен неком светом.“). Канонске одредбе о неприкладности вршења приноса (јер је Евхаристија пасхални, радосни догађај) у данима строгог поста (време туге и жалости) превазилажене су причешћивањем Светим Даровима освећеним на недељној евхаристијској Литургији. Пре устројавања форме заједничког причешћивања у храмовима, верни су односили честице Светога Тела својим кућама како би се сами свакодневно причешћивали (Св. Василије велики, исто, 485). Најстарији помен о Литургији Пређеосвећених Дарова наводи 52. канон Трулскога Сабора 692. године, док се најстарија сведочанства о њеној форми налазе у чувеном Барберинском Евхологију, датираном нешто касније (крај 7. или почетак 8. века), што упућује на закључак да је чин Пређеосвећене постојао у црквеној пракси и пре тих датума. Актуелни канон Трулског Сабора истиче: „У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека бива Света Литургија Пређеосвећених Дарова“, што јасно указује на пост као смисао њеног постојања. Одредба Трулског Сабора кроз овај 52. канон заснована је на већ постојећем правилу о неслужењу евхаристијске Литургије у данима Великога поста. У то нас уверавају и канони Лаодикијског Сабора, из друге половине 4. века. Тако 49. канон овог Сабора каже да „не треба у Четрдесетници Хлеб приносити, осим само суботом и недељом“, али и да „рођендане“ (спомен страдања) Светих Мученика (51), као и венчања и рођендане (52), не треба чинити. С обзиром на то да Црква у периоду Свете Четрдесетнице забрањује савршавање Евхаристије у све седмичне дане, осим суботе и недеље, причешћивање верних у тим данима (понедељак – петак) бива после заласка сунца, у оквиру вечерњег богослужења, а пошто се оконча време целодневног поста. Значајно је истаћи да се овде ради о тоталном посту, што буквално значи неузимање никакве хране нити пића од вечере претходног дана до причешћивања те вечери, што и јесте разлог споја причешћивања са последовањем вечерња. Тај однос поста и причешћивања је определио и време служења Литургије Пређеосвећених дарова, али и време трајања поста пред Причешће. Дакле, пост траје готово двадесетчетири часа, а причешћивање бива по истеку поста у раним вечерњим часовима. Временом је дошло до поремећаја овако установљеног поретка. Ограничавање причешћивања верних на свега четири пута годишње допринело је слабљењу дисциплине поста. Са друге стране, свест о томе да се тотални пост разрешава тек после вечерњег богослужења учинила је да се у време Четрдесетнице време служења вечерња помери, негде на ране послеподневне часове, а негде и на јутарње часове, све у зависности од тога на који начин верни практикују пост. Следствено, служење Литургије Пређеосвећених Дарова је под тим новим околностима остало да буде привилегија манастирских заједница и епископских катедралних храмова, док је по парохијама готово ишчезла пракса њеног служења, све до најновијих времена такозване литургијске обнове, када је поново враћена у богослужбени програм многих парохија. Имајући у виду околности под којима живе савремени хришћани, као и њихов однос према посту, ревизија времена служења Пређеосвећене постаје озбиљан проблем, чијем решавању се приступа олако, без правилног литургијског и богословског расуђивања. Исправан начин пошћења је данас ограничен искључиво на време трајања евхаристијског поста, дакле од поноћи па до Причешћа на јутарњим Литургијама. Такав пост се практиковао и при оживљавању праксе служења Пређеосвећених Литургија средом и петком током Свете Четрдесетнице. С обзиром на то да је једна од израженијих тежњи литургијске обнове било и „постављање ствари на своје место“, а пошто се по правилу Пређеосвећена савршава у склопу вечерњег богослужења, онда је било природно да се она врши увече, када је и време служења вечерње аколутије. Међутим, пошто ни свештенослужитељи ни већина верних који желе да се причешћују у тим данима нису у стању да издрже двадесетчетворочасовни пост, прибегава се „правилу“ о шесточасовном посту пред Причешће. То практично значи да пост пред Причешће започиње после подневног ручка. Оваква пракса, нажалост, представља грубо нарушавање како смисла поста, и начина причешћивања, тако и целокупног смисла литургијског времена Свете Четрдесетнице. Пре свега, шесточасовни пост пред Причешће никада није било правило православних – осим у случају да се Литургија врши у раним јутарњим часовима, када је по обичајном праву потребно најмање шест часова тоталног поста – већ је то одредба Тридентског сабора и она је за римокатолике важила све до Другог Ватиканског сабора када је сведена на свега један сат. Друго, једини смисао причешћивања под оваквим видом (Пређеосвећеним Даровима) и у време прописано за причешћивање (вече, по заласку сунца) јесте тотални двадестчетворочасовни пост. На почетку овог одговора могло се наслутити да је поимање литургијског времена у периоду Свете Четрдесетници на неки начин изокренуто, другојачије осмишљено, па се тако и однос поста и Причешћа поставља на другачијим релацијама. Стога, ако се у редовним приликама пости како бисмо се причестили, у периоду поста, када је забрањено савршавање божанствене Евхаристије, приступа се Светом Причешћу због тога што се пости. Разлог причешћивању у околностима поста треба посматрати као неопходност снажне духовне потпоре, у виду својеврсне попутнине „путницима“ који преваљују суровост пустињског хода. То је духовна храна која ће их оснажити у трудовима и сачувати од искушењâ Сатане, којима су они који посте изложени, попут Самог Спаситеља у пустињи. Из свега до сада реченог може се закључити да је право време служења Литургије Пређеосвећених Дарова увече, после заласка сунца, када је иначе време служења вечерњег последовања, када и истиче канонско време поста. Када свештенослужитељи и верни ревнују у посту и држе га по правилима светих канона, тада је и служење Пређеосвећене увече једино исправно. Међутим, служити Литургију Пређеосвећених Дарова увече само због ревности према богослужбеном Типику, а истовремено се не придржавати одредаба о посту и о причешћивању у време поста, јесте тешко огрешење и о пост и о Причешће. Исправно је из тог разлога Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве донео одлуку да „у случају служења пређеосвећених Литургија у вечерњим часовима, свештена лица и верници који желе да се причесте на овим Литургијама треба да се, након претходног поста, уздржавају од хране, пића и пушења од поноћи” (АСбр. 31/зап. 102 од 23/10. маја 1995. године). Проф. др Ненад С. Милошевић Извор: Инфо-служба СПЦ

У претходном осврту под насловом „О пливању за крст“, наведена је и новоустановљена пракса јавног паљења бадњака уочи празника Рождества Христовог – Божића, као један од феномена који је такође попримио форму црквеног богослужбеног чина, а чија садржина је упитна. И ову манифестацију попут претходне, изузев обредног дела прати и пригодни забавни програм, који врхуни у неизоставном ватромету и употреби разних пиротехничких средстава. Загушени разноврсним тумачењима символике бадњака, која се протежу од паганског наследства, па преко „рођака“ све до самога Богомладенца Христа, јавно паљење бадњака је за неке постало најзанимљивијим, а код многих и јединим обележјем поменутог празника. Мистагошко пак учешће (μετέχω = причешћивати се) у тајни Оваплоћења, остала је привилегија знатно мањег броја причасника Тела и Крви вечнога Богомладенца Христа. Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај о чијем пореклу се мало зна. Мишљења по овом питању су подељена и крећу се, како је тим поводом истакнуто, почев од оних који сматрају да бадњак представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу, подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића? Не упуштајући се у детаљну расправу о символици која се бадњаку приписује, као и разним пропратним радњама, ипак бисмо се осмелили да устврдимо да оба виђења садрже извесне елементе истине, а који указују на дубок смисао овог лепог и корисног народног обичаја везаног за породично прослављање празника Божића. Истовремено, треба нагласити да упорно истицање паганског порекла славе, бадњака и других елемената хришћанског живота православних Срба, од стране неких „учених“ умова, не представља резултате њихових научних сазнања, већ заправо патолошку жал за паганским, као и жељу за неопаганизацијом сопственога народа. Сведочанства која су, наиме, забележена у неким крајевима Српског поморја, Боки Которској и Херцеговини, према којима се, у не тако давној прошлости, бадњак полагао на огњиште уз одважне речи домаћина: „Нека гори идол криви, слава Теби, Боже живи“ (Бока Которска); или: „Нека гори ивер клети, слава Теби, Боже свети“ (Херцеговина), убедљиво указују на порекло обичаја. У складу са тим, у светој Божићној ноћи паганско божанство, којем се некада клањаху давни преци, заветно се спаљује уз истовремено исповедање вере у Господа Исуса Христа. Штавише, пропратно посипање ловора по поду куће исказује победу Живога Бога над паганским идолима - мртвим ивером. Упоредо са тим, крстолико преливање бадњака вином наводи на становиште да је свечано полагање тог нарочитог дрвета на ватру својеврстан чин везан за култ мртвих, што препознајемо у нашој локалној богослужбеној пракси где се вином прелива умрли при полагању у гроб, гробови покојника, али и кољиво припремљено за покојне мирјане и прослављене светитеље. С обзиром на то да је актуелна српска пракса преливања вином релативно новијег датума настанка, могуће је закључити да је тај обичај преузет из „обреда“ ложења бадњака, а не обрнуто. Ишчезнуће овог првобитног односа према бадњаку вероватно је узроковано потребом да се том чину изнађе други смисао, очишћен од сећања на паганско порекло обичаја, - јер многобожије идолов упразднисја-, као и да би се истакла снажнија символика празника Божића. У жељи пак, да се у породичном окриљу дочара амбијент витлејемске пећине, сходно владајућем обичају, по поду дома се распростире слама, док сви чланови породице, седећи на поду вечеравају из једног суда - наћви, узимајући храну прстима и грејући се ватром са огњишта као божанским огњем у тој светој и благословеној ноћи. Како је ватра у тој ноћи била другачија од свих других ватри током године, пошто ју је освећивало Тело Онога који в јаслех возлежит, а Кога је она грејала и уједно осветљавала прескромни простор свете пећине испуњен неизмерном благодаћу, тако је дрво којим се ложила та ватра постајало освештано, и као такво бивало нарочито поштовано, слично како се то ради са свећама и кандилима које прислужујемо у светим храмовима. Међутим, паљење бадњака на јавним местима, углавном у црквеним портама или по градским и сеоским трговима, уз присуство великог броја људи, верника и знатижељника, посве је нов обичај, стар свега неколико деценија. Прво јавно паљење бадњака десило се на платоу испред Цетињског манастира почетком седамдесетих година XX века, и то на иницијативу архимандрита Марка Калања, тадашњег секретара блаженопочившег Митрополита Данила Дајковића. Према усменом сведочанству о. Марка, он је, позивајући се на предратни обичај да се војсци у касарнама носио бадњак од стране угледних грађана како би био спаљен у присуству војника и официра, издејствовао од Удбе дозволу за дотични чин. Инспирисан овом праксом, у Београду је тек негде у распону 1985-1986. године, тадашњи игуман манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, а потоњи Епископ милешевски г. Филарет, увео праксу јавног ложења бадњака. Догађај се збио на платоу испред наведеног манастира, и том приликом је по први пут установљен обред (свештенорадња) освећења бадњака, који су пратиле све друге култне радње које су неговане у приватним домовима. Подразумева се да је од тада овакве манифестације пратио и пригодни културно-уметнички програм. За тадашње време је једна оваква приредба била оправдана с обзиром да је, после Цетиња, то био први излазак Цркве изван храмовних порти, односно прво јавно прослављање Божића. У потоњим временима, нарочито после деведесетих година XX века, овај феномен се проширио по свим српским земљама, тако да су данас ретка места где се обичај спаљивања бадњака не практикује, претећи чак да потисне или у најмању руку ослаби традиционално породично прослављање Божићне ноћи у породичним домовима. Покушај да се јавном паљењу бадњака да црквени карактер, то јест да се устроји „чин освећења и паљења бадњака“, те да исти постане централном јавном манифестацијом сматрамо, пре свега, неприкладним. Један од разлога је већ наговештена могућност да се породично прослављање празника Божића, заједно са свеукупним богатством смисла и доживљаја, пренесе на улице и претвори у манифестацију испуњену свакојаким садржајем, како је уосталом већ неко смело истакао, - од врућег вина и ракије до тешке артиљерије. Други, и за православне хришћане неупоредиво важнији разлог обавезујућег карактера, јесте канонска забрана паљења култних ватри. Сходно 65. канону Трулскога сабора свако паљење ватри у било које обредне сврхе се за православне хришћане сматра тешким преступом, због чега се починиоци подвргавају строгим казнама: „Заповедамо да се од сада престане ложење ватри, које неки о новомесечјима (први дан у месецу) пале пред својим радионицама и кућама, које ватре (затим) неки и прескачу, чинећи то по неком старом обичају. Који, дакле, тако што учини, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен…“ После ових изричитих наредби Свете Цркве, изречених на Светом и Васељенском Петошестом сабору, свака расправа о оправданости практиковања новопројављеног обичаја јавног спаљивања бадњака је сувишна. Коначно, неопходно је да се верни истрајно подстичу и пастирски поучавају у циљу исправног разумевања смисла и значаја породичних обичаја везаних за прослављање празника, у конкретном случају Божићњег бадњака[1]. Благодарећи управо таквом свештеном поучавању, они ће поново бити у стању да на примерен и предањски начин учествују у мистагогији празника и у својим домовима, заједно са својим породицама, припремајући се тако за стварно и непосредно сједињење са Оваплоћеним Богом на Божићњој Литургији. Проф. др Ненад С. Милошевић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ

У последњих неколико деценија су на сцени јавних наступа наше помесне Цркве светосавске одомаћени неки, на први поглед – богослужбени, обичаји који су са одушевљењем прихваћени у ширим слојевима нашег народа. Поред јавног паљења бадњака и све популарнијих „литија“ ту се посебно истиче такозвано „пливање за крст“, свечаност која се приређује у част празника Богојављења (19/6 јануара). Колико је овај обичај, заједно са другим овде поменутим, популаран говори и многољудна публика која прати свечаност, али и заинтересованост медија који доприносе значају целог догађаја. Порекло овог „чина“, или боље речено – чињења, се може довести у везу са уставном литургијском праксом богојављенског благослова вода (εὐλογία τῶν ὑδάτων), која се од древности практикује у јелинофонским Црквама, али и са популарним руским обичајем купања у отвореним водама на празник Богојављења. Нажалост, овде код нас новоустројена пракса би могла да се третира само као неуспели покушај уобличења оригиналног локалног „чина“. На сву срећу сам обичај није настао вољом и одлуком црквених власти, а још мање неком посебном духовном потребом уцрковљених верника. Обичај се појавио иницијативом спонтаног полета у слободнијем доживљају Цркве и њеног богослужења, што се види и из самог садржаја програма који се приређују. О неком поретку или пак типику нема ни назнака, а сваки литургијско-богословски смисао је демантован самим чињењем. Коначно, садржина програма се може дефинисати више као нека својеврсна спортска манифестација са религијским предзнаком, врло често допуњавана, или „украшавана“, елементима маскенбала. Оваква једна манифестација не би била проблематична када у њој не би учествовали свештенослужитељи као предводници „обреда“, и када Часни Крст, и поред неоспорног поштовања који му неизоставно указују пливачи, не би био кориштен као такмичарски реквизит, попут ватерполо лопте. Стога сматрамо да би, у циљу чувања свештености празника Богојављења, Часнога Крста и црквених свештенорадњи, морао да се разлучи јеролошки садржај од фолклорног, односно спортског. Чин великог водоосвећења настао је у дубокој древности у оквиру свете тајне крштења која се савршавала на одређене празнике (Велика Субота, Педесетница, Божић, Богојављење, Лазарева субота). Освећена вода на празник Богојављења имала је посебан значај за верујуће управо због тога што је на тај празник вршена успомена на Крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану, па су верни захватали ту воду и односили је ради освећења домова, пијења и кропљења њоме током читаве године. Потапање Часнога Крста у освећену воду, које је настало када крштења више нису обављана на празник Богојављења, као да је требало да буде замена самом погружавању катихумена, те је на тај начин истакнуто символичко погружавање Господње у Јордану. С обзиром да су се од самих почетака црквене историје крштења обављала и у стајаћим и текућим водама природно је било да се и водоосвећење савршава над њима. Током византијског периода развоја богослужења дошло је до комбинованог начина водоосвећења, у храму (крстионици) и на отвореним водама (реци, мору, језеру). Дакле, тамо где постоји обичај и где то околности дозвољавају, излажење на реке или друге воде уз појање тропара био је наставак чина освећења воде у храму. Трократно пак потапање Крста у воду, било у купјељ у храму, било у реку или море, уз појање тропара Во Јордање крешчајушчусја… завршни је свечани чин великог водосвећења, и само као такво оно може бити третирано од стране свештенослужитеља и верног народа. Свако одступање од овог поретка и придавање неког другог смисла или садржине представља грубо огрешење о свештеност чина и дело је светогрђа. Најузвишенији вид исказивања поштовања Часном Крсту, јесте литургијски третман те најдрагоценије хришћанске реликвије. И поред честих ненамерних, али и непромишљених употреба Живоноснога Крста , попут многобројних изображења крста у нашим храмовим (често непримереним и претераним – по подовима, на прекривачима или намештају, до разноразноврсног потрошног материјала који се продаје у црквама – н.пр. брикетима), Црква је истакла ауторитативан образац по коме се треба равнати при свакој употреби овог спасоносног оруђа – сад животниј, а то је чин воздвижења Часнога Крста, који се савршава на истоимени празник - Крстовдан. Са коликим благочешћем, са коликим страхопоштовањем и са каквим благољепијем се ово непобједимоје оружије износи на поклоњење говори богослужбени устав тога празника. По правилу, а како нам сведоче најстарији писани споменици, Крст за благосиљање (σταυρός εὐλογίας) се чува у ризници храма, а у новије време на часној трапези (не да би био при руци свештенослужитељима за сваку пригоду, већ зато што је трапеза најпоштованије место које приличи његовом похрањењу), и њиме на Литургији благосиља (само) архијереј, закључујући молитву анафоре благословом: И да буду милости Великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа… (што у суштини и јесте неизоставно воздвижење на свакој Литургији, као њен структурални елеменат). Употреба пак Крста у друге сврхе, попут натјецатељске под називом „пливање за крст“ није у сагласности са црквеним етосом поштовања Крста Господњег. Обичај купања (погружења у отвореним водама) који практикују браћа Руси и у неком виду браћа Јелини јесте благословен обичај, не различит од оног првобитног – пијења и кропљења освећеном водом. Пошто верујемо да се освећењем воде на празник Богојављења, било у храму било на реци, освећују све струје вода под небом, добровољно купање у водама тога дана за хришћане представља изузетан благослов освећења сопственог тела, својеврсна обнова крштењског погружења. Имајући све ово у виду и настојећи да будемо верни предању Цркве и поштујући богослужбени поредак, сматрамо неопходним да одговорни црквени пастири прибегну литургијској акривији и побрину се да чин великог водоосвећења буде свештен и неповређен. Појединачна, или пак групна погружавања верних у воду могу да се врше самоиницијативно на сваком прикладном месту. Притом, спортско-такмичарске приредбе несумњиво треба подржати у смислу изградње витешког духа и чврстог карактера заснованог на хришћанским вредностима, при чему би их требало организовати на примеренији начин. Проф. др Ненад С. Милошевић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ