Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'радић'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Драмски уметник Миодраг Петровић који је цео радни век провео у Српском народном позоришту у Новом Саду, 12. августа 2022. године, у Великој Хочи је премијерно извео монодраму под називом "Од осмеха до премудрости Божје", за коју је добио и благослов Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија. Ово дело редитеља Предрага Ћурића публика је одгледала у једној од учионица школе у Великој Хочи, јер је планирано извођење на отвореном омела киша. По речима г. Петровића, са којим је после представе разговарала сестра Оливера Радић, осмех може само да приближи људе вери а не да их удаљи, а човек је једино биће које се смеје. Разговор Оливере Радић са Миодрагом Петровићем: Представа је спој различитих мисли и реченица о смеху али су ту и шале и анегдоте настале у животима свештеника, монаха, Епископа, писаца а завршава се речима св. Аве Јустина (Поповића) о комедиографу Браниславу Нушићу. Монодрама "Од осмеха до премудрости Божје" ових дана се представља и публици у још неколико места на Косову и Метохији, а након тога ће моћи да је доживи и публика, како каже г. Петровић, "у остатку Србије", пре свега у портама, на саборима и црквеним сабрањима. Извор: Радио "Слово љубве"
  2. Професор др Радивој Радић, члан Византолошког института САНУ и професор византологије на Филозофском факултету у Београду, права је особа која може да пружи одговоре на ове и сличне дилеме. Професор Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке, и посебно, византијске историје, а за књигу “Друго лице Византије“ добио је награде Владимир Ћоровић (2015) и награду Веселин Лучић (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету. Као никада раније сусрећемо се с прекрајањем историје. И оне скорашње, али и давне. Каква је и колика улога историчара-византолога у бацању светлости на наше порекло, миграције, њихов узрок и разлоге, на последично стање у свету? - Као истраживачи прошлости који се баве проучавањем средњег века (5–15. столеће) византолози могу меродавно да одговоре на питања која се односе на то раздобље. Када је историја у питању, стручњаци знају одговоре на круцијална питања наше најстарије историје, одговоре засноване на релевантним изворима, али их је последњих тридесетак година у јавном дискурсу унеколико прекрио талас псеудоисторије. Због тога је, као никада раније, постало неопходно устати у одбрану историјске науке. У психологији постоји појава која се означава као Данинг–Кригеров ефекат, а односи се на људе који мало знају и, заправо, нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способностима имају веома високо мишљење. Живимо у време када бахата самоувереност, а у спрези са танким или никаквим знањем, на својеврстан начин даје печат интелектуалној клими наше средине. Један угледни психијатар је то назвао „тиранијом медиокритета“. Ово се нарочито односи на друштвене мреже које су преплављене пожељном, прилагођеном и измаштаном „историјом“. Ако је за утеху, а мислим да није, тога има и у другим срединама, па и оним за које се оправдано или не сматра да су напредније од наше. Данашње време обитавања на друштвеним мрежама пружило је прилику обичном човеку да изнесе мишљење и став о разним питањима, па и своме пореклу, а са друге стране просто смо затрпани разним врстама података и позивања на изворе, где је врло тешко и искуснијима да разликују праву од псеудонауке. Од којих историјских заблуда патимо? Како се борити против псеудоисторије и које су њени камени-темељци? - Данашња публика је склона да истинитости историје претпостави интригантност приче, што значи да ће лакше поверовати у занимљиву и обавезно тајанствену и завереничку причу него у обичну историјску истину која није загонетна. Једна од највећих заблуда која оптерећује наш јавни дискурс односи се на веровање да смо „народ најстарији“. То веровање, које је научно потпуно неутемељено, временом је постало део овдашњег фолклора и израсло у својеврсну догму која се не мора доказивати. Зато и треба нагласити да историчари од заната пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују. Суштинске слабости псеудоисторичарских погледа на прошлост су преношење наших схватања и посматрања у давна времена, упадљиво непознавање унутрашње критике извора, довођење у исту раван извора који су савремени догађајима и оних који су настали више векова касније (наравно, под условом да ови други поткрепљују пожељне тезе), затим очигледно и потпуно непознавање старих језика на којима су настајали главни извори, улажење у истраживања са унапред одређеним циљем и у складу са тим подесно „прилагођавање“ тумачења изворних података, олако закључивање на основу језичких сличности, тј. уподобљавање речи из савременог српског језика са древним етнонимима и топонимима а на основу језичке сличности и сазвучја и на основу тога доношење сензационалистичких закључака. Као најподеснији начин да се историјска наука одбрани од тих фантазмагоричних теорија је да се пишу научно-популарне књиге у којима ће се на један релаксиран начин, дакле без гломазног научног апарата, али са пуном сциентистичком веродостојношћу писати о прошлости. У том смеру се последњих година чине одређени напори. Тим књигама треба придружити и документарне научне емисије на телевизији са сличном тематиком. Како се у свему томе сналази наука, како да изађе из херметичких кругова и обрати се јавности с правим подацима? Који су најстарији подаци о постојању Словена на Балканском полуострву? - Једно од главних упоришта теорије о неизмерној старини српског рода почива не само на потпуном негирању досељавања Словена, односно Срба на Балканско полуострво, него и на веровању да Велике сеобе народа, потврђене небројеним историјским и археолошким доказима и артефактима, заправо уопште није ни било. За ову прилику навешћу само шесторицу писаца, савременика досељавања Словена на Балканско полуострво. Они су живели у четири међусобно сасвим удаљена подручја ондашњег света, међусобно се никада нису упознали и писали су различитим језицима. Византинци Прокопије и Теофилакт Симоката пишу на грчком, Јован Бикларенски и Исидор Севиљски, становници Пиринејског полуострва, пишу на латинском, Јофан Ефески на сиријском, а Себеос на јерменском. Сви они доносе готово истоветне вести о томе како су Словени, као дошљаци, упадали и пустошили византијске земље у 6. и почетком 7. столећа. Очигледно је да је била реч о догађајима и историјским процесима који су снажно одјекнули широм ондашњег света. С друге стране, није ми познат ниједан извор који тврди супротно, тј. да су Словени, односно Срби староседеоци на Балканском полуострву. Столеће површности Утисак је да историја данас ни у свету ни код нас није толико важна као што је била пре, рецимо, педесет година. Живимо у столећу за које је већ изречена оцена да ће упркос вртоглавом и yиновском развоју технологије (или управо захваљујући њему?) бити столеће површности. Живимо у веку у коме је поверење у научни метод ако не ишчезло, а оно барем доживело дубоку кризу. Цивилизацијски гледано, на делу су у знатној мери ретроградни процеси. Ту је и жеља за свеопштим негирањем која је нарасла до неслућених размера. Код нас је већ поодавно почело да превладава једно лагодно уверење, један сасвим погрешан друштвени однос према историји као нечему што је само по себи „лако разумљиво“, што не захтева некаква посебна знања, никакву школску спрему, чему је свако вичан и чиме свако може да се бави. Такво уверење је произвело поплаву „историјских“ књига чији су аутори убеђени да коначно доносе праву истину, колосалне, „коперниканске“ сциентистичке преокрете и епохалне закључке, између осталог, и о најстаријој прошлости српског народа. Отуда међу псеудоисторичарима готово да нема оних који су студирали и завршили историју. Доминирају правници, социолози, публицисти, инжењери, политиколози, новинари, физичари. Да не идемо даље, живимо у времену када се изнова пишу књиге о томе како земља није сферичног облика него је заправо равна плоча. Весници нове астрономије се једино још увек нису договорили да ли ту равну плочу држе четири слона или четири корњаче. У напору да отшкринете врата давне историје омета вас и недостатак докумената, што отвара простор за разне врсте злоупотреба. Ваше књиге „Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, „Клио се стиди“ боре се против ових врста злостављања историје као науке. Да ли сте се уморили? - Са осећањем великог задовољства могу да укажем на чињеницу да су се међу мојим колегама, млађим једну генерацију од мене, појавили неки који су такође устали у одбрану еснафа историчара, а против псеудоисторије. Моја „борба“ почела је објављивањем књиге „Срби пре Адама и после њега“ давне 2003. године и дуго ми се заиста чинило да сам потпуно сам. Међутим, пријатно је сазнање да је сада стање знатно боље. Мислим да сам углавном написао оно што сам хтео, а писао сам у одбрану једне часне професије која је била оптужена да је издајничка и да подастире лажну историју. У сваком случају, ако буде било потребно, радо ћу да припомогнем млађим колегама јер, нема сумње, псеудоисторија неће нестати. Колико је важно познавати историју, нарочито Византију, насељавање Срба и њихове односе с Византијским царством? На какве нас све изазове ставља савремено доба? Има ли ревизија историјских читанки од пре неколико деценија? - Српска средњовековна држава је била део тзв. византијског комонвелта, јединствене заједнице народа чија се цивилизација развијала под благотворним утицајима који су долазили из Византијског царства. Осим Срба, ту заједницу су чинили Бугари и Руси, као и Јермени и Грузини. Међутим, као најзападнији православни народ, Срби су претрпели и утицај који је долазио из латинског света западне Европе. Тај је утицај у српске земље стизао како преко приморских градова, Дубровника и Котора, пре свега, тако и из суседне Угарске. Ипак, пресудни су били византијски цивилизацијски обрасци. Из тог разлога је важно познавати историју Византије. Уз то, велики фонд знања о нашој средњовековној прошлости почива управо на подацима из византијских извора. У наше време из појединих центара на Западу, наравно не научних него политичких, о Византији се говори у негативним тоновима, па због тога извесна сенка пада и на Србију као државу која се својевремено налазила у византијској културној орбити. Када је средњи век у питању, колико ми је познато, у историјским читанкама нема ревизија. Византија је некако у главама Срба највише романтизован историјски период. Шта је лаж, а шта истина у нашим митовима и савременим народским тумачењима улоге Срба и њиховог значаја? Докле ћемо се бавити златним кашикама, уместо да причамо о христијанизацији и асимилацији, о вазалским односима и животу обичног сељака у раном средњем веку? - Постоји једна привлачна синтагма о томе да су Срби заправо „последњи Византинци“, а изрекли су је некакви публицисти или песници. Наравно, реч је о сасвим произвољној и неутемељеној оцени која се ничим не може доказати. Византија као непоновљив амалгам римског државног уређења, грчке културе и хришћанства нема свог историјског наследника. Историја Византије није историја Грка у средњем веку. Премда садржи неке од елемената које су чиниле оно што се назива „византинизам“, ни царска Русија није њен наследник упркос идеји о Москви као трећем Риму. Србија је у време династије Немањића (1166–1371) доживела своје звездане тренутке и уживала знатно већи углед и заузимала више место у хијерархији оновремених европских држава него што је то случај са данашњом Републиком Србијом у оквиру Европе нашег времена. Последњих деценија је у историјској науци учињен искорак тако што се са великих тема „догађајне“ историје прешло на занимање за живот обичних људи које обично означавамо синтагмама „људи без архива“, „небројено мноштво“, „ћутећа већина“. Ивана Радоичић https://www.dnevnik.rs/drustvo/radivoj-radic-vizantolog-mi-smo-zrtve-pseudoistorije-24-07-2022
  3. У свету, чини се, више него икада до сада, владају разне врсте теорија завере, толико гласне и многобројне да се глас научника готово и не чује у какофонији медиокритетских мишљења, међу којима посебно место заузимају она посвећена нашем пореклу и историји. Професор др Радивој Радић, члан Византолошког института САНУ и професор византологије на Филозофском факултету у Београду, права је особа која може да пружи одговоре на ове и сличне дилеме. Професор Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке, и посебно, византијске историје, а за књигу “Друго лице Византије“ добио је награде Владимир Ћоровић (2015) и награду Веселин Лучић (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету. Као никада раније сусрећемо се с прекрајањем историје. И оне скорашње, али и давне. Каква је и колика улога историчара-византолога у бацању светлости на наше порекло, миграције, њихов узрок и разлоге, на последично стање у свету? - Као истраживачи прошлости који се баве проучавањем средњег века (5–15. столеће) византолози могу меродавно да одговоре на питања која се односе на то раздобље. Када је историја у питању, стручњаци знају одговоре на круцијална питања наше најстарије историје, одговоре засноване на релевантним изворима, али их је последњих тридесетак година у јавном дискурсу унеколико прекрио талас псеудоисторије. Због тога је, као никада раније, постало неопходно устати у одбрану историјске науке. У психологији постоји појава која се означава као Данинг–Кригеров ефекат, а односи се на људе који мало знају и, заправо, нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способностима имају веома високо мишљење. Живимо у време када бахата самоувереност, а у спрези са танким или никаквим знањем, на својеврстан начин даје печат интелектуалној клими наше средине. Један угледни психијатар је то назвао „тиранијом медиокритета“. Ово се нарочито односи на друштвене мреже које су преплављене пожељном, прилагођеном и измаштаном „историјом“. Ако је за утеху, а мислим да није, тога има и у другим срединама, па и оним за које се оправдано или не сматра да су напредније од наше. Данашње време обитавања на друштвеним мрежама пружило је прилику обичном човеку да изнесе мишљење и став о разним питањима, па и своме пореклу, а са друге стране просто смо затрпани разним врстама података и позивања на изворе, где је врло тешко и искуснијима да разликују праву од псеудонауке. Од којих историјских заблуда патимо? Како се борити против псеудоисторије и које су њени камени-темељци? - Данашња публика је склона да истинитости историје претпостави интригантност приче, што значи да ће лакше поверовати у занимљиву и обавезно тајанствену и завереничку причу него у обичну историјску истину која није загонетна. Једна од највећих заблуда која оптерећује наш јавни дискурс односи се на веровање да смо „народ најстарији“. То веровање, које је научно потпуно неутемељено, временом је постало део овдашњег фолклора и израсло у својеврсну догму која се не мора доказивати. Зато и треба нагласити да историчари од заната пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују. Суштинске слабости псеудоисторичарских погледа на прошлост су преношење наших схватања и посматрања у давна времена, упадљиво непознавање унутрашње критике извора, довођење у исту раван извора који су савремени догађајима и оних који су настали више векова касније (наравно, под условом да ови други поткрепљују пожељне тезе), затим очигледно и потпуно непознавање старих језика на којима су настајали главни извори, улажење у истраживања са унапред одређеним циљем и у складу са тим подесно „прилагођавање“ тумачења изворних података, олако закључивање на основу језичких сличности, тј. уподобљавање речи из савременог српског језика са древним етнонимима и топонимима а на основу језичке сличности и сазвучја и на основу тога доношење сензационалистичких закључака. Као најподеснији начин да се историјска наука одбрани од тих фантазмагоричних теорија је да се пишу научно-популарне књиге у којима ће се на један релаксиран начин, дакле без гломазног научног апарата, али са пуном сциентистичком веродостојношћу писати о прошлости. У том смеру се последњих година чине одређени напори. Тим књигама треба придружити и документарне научне емисије на телевизији са сличном тематиком. Како се у свему томе сналази наука, како да изађе из херметичких кругова и обрати се јавности с правим подацима? Који су најстарији подаци о постојању Словена на Балканском полуострву? - Једно од главних упоришта теорије о неизмерној старини српског рода почива не само на потпуном негирању досељавања Словена, односно Срба на Балканско полуострво, него и на веровању да Велике сеобе народа, потврђене небројеним историјским и археолошким доказима и артефактима, заправо уопште није ни било. За ову прилику навешћу само шесторицу писаца, савременика досељавања Словена на Балканско полуострво. Они су живели у четири међусобно сасвим удаљена подручја ондашњег света, међусобно се никада нису упознали и писали су различитим језицима. Византинци Прокопије и Теофилакт Симоката пишу на грчком, Јован Бикларенски и Исидор Севиљски, становници Пиринејског полуострва, пишу на латинском, Јофан Ефески на сиријском, а Себеос на јерменском. Сви они доносе готово истоветне вести о томе како су Словени, као дошљаци, упадали и пустошили византијске земље у 6. и почетком 7. столећа. Очигледно је да је била реч о догађајима и историјским процесима који су снажно одјекнули широм ондашњег света. С друге стране, није ми познат ниједан извор који тврди супротно, тј. да су Словени, односно Срби староседеоци на Балканском полуострву. Столеће површности Утисак је да историја данас ни у свету ни код нас није толико важна као што је била пре, рецимо, педесет година. Живимо у столећу за које је већ изречена оцена да ће упркос вртоглавом и yиновском развоју технологије (или управо захваљујући њему?) бити столеће површности. Живимо у веку у коме је поверење у научни метод ако не ишчезло, а оно барем доживело дубоку кризу. Цивилизацијски гледано, на делу су у знатној мери ретроградни процеси. Ту је и жеља за свеопштим негирањем која је нарасла до неслућених размера. Код нас је већ поодавно почело да превладава једно лагодно уверење, један сасвим погрешан друштвени однос према историји као нечему што је само по себи „лако разумљиво“, што не захтева некаква посебна знања, никакву школску спрему, чему је свако вичан и чиме свако може да се бави. Такво уверење је произвело поплаву „историјских“ књига чији су аутори убеђени да коначно доносе праву истину, колосалне, „коперниканске“ сциентистичке преокрете и епохалне закључке, између осталог, и о најстаријој прошлости српског народа. Отуда међу псеудоисторичарима готово да нема оних који су студирали и завршили историју. Доминирају правници, социолози, публицисти, инжењери, политиколози, новинари, физичари. Да не идемо даље, живимо у времену када се изнова пишу књиге о томе како земља није сферичног облика него је заправо равна плоча. Весници нове астрономије се једино још увек нису договорили да ли ту равну плочу држе четири слона или четири корњаче. У напору да отшкринете врата давне историје омета вас и недостатак докумената, што отвара простор за разне врсте злоупотреба. Ваше књиге „Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, „Клио се стиди“ боре се против ових врста злостављања историје као науке. Да ли сте се уморили? - Са осећањем великог задовољства могу да укажем на чињеницу да су се међу мојим колегама, млађим једну генерацију од мене, појавили неки који су такође устали у одбрану еснафа историчара, а против псеудоисторије. Моја „борба“ почела је објављивањем књиге „Срби пре Адама и после њега“ давне 2003. године и дуго ми се заиста чинило да сам потпуно сам. Међутим, пријатно је сазнање да је сада стање знатно боље. Мислим да сам углавном написао оно што сам хтео, а писао сам у одбрану једне часне професије која је била оптужена да је издајничка и да подастире лажну историју. У сваком случају, ако буде било потребно, радо ћу да припомогнем млађим колегама јер, нема сумње, псеудоисторија неће нестати. Колико је важно познавати историју, нарочито Византију, насељавање Срба и њихове односе с Византијским царством? На какве нас све изазове ставља савремено доба? Има ли ревизија историјских читанки од пре неколико деценија? - Српска средњовековна држава је била део тзв. византијског комонвелта, јединствене заједнице народа чија се цивилизација развијала под благотворним утицајима који су долазили из Византијског царства. Осим Срба, ту заједницу су чинили Бугари и Руси, као и Јермени и Грузини. Међутим, као најзападнији православни народ, Срби су претрпели и утицај који је долазио из латинског света западне Европе. Тај је утицај у српске земље стизао како преко приморских градова, Дубровника и Котора, пре свега, тако и из суседне Угарске. Ипак, пресудни су били византијски цивилизацијски обрасци. Из тог разлога је важно познавати историју Византије. Уз то, велики фонд знања о нашој средњовековној прошлости почива управо на подацима из византијских извора. У наше време из појединих центара на Западу, наравно не научних него политичких, о Византији се говори у негативним тоновима, па због тога извесна сенка пада и на Србију као државу која се својевремено налазила у византијској културној орбити. Када је средњи век у питању, колико ми је познато, у историјским читанкама нема ревизија. Византија је некако у главама Срба највише романтизован историјски период. Шта је лаж, а шта истина у нашим митовима и савременим народским тумачењима улоге Срба и њиховог значаја? Докле ћемо се бавити златним кашикама, уместо да причамо о христијанизацији и асимилацији, о вазалским односима и животу обичног сељака у раном средњем веку? - Постоји једна привлачна синтагма о томе да су Срби заправо „последњи Византинци“, а изрекли су је некакви публицисти или песници. Наравно, реч је о сасвим произвољној и неутемељеној оцени која се ничим не може доказати. Византија као непоновљив амалгам римског државног уређења, грчке културе и хришћанства нема свог историјског наследника. Историја Византије није историја Грка у средњем веку. Премда садржи неке од елемената које су чиниле оно што се назива „византинизам“, ни царска Русија није њен наследник упркос идеји о Москви као трећем Риму. Србија је у време династије Немањића (1166–1371) доживела своје звездане тренутке и уживала знатно већи углед и заузимала више место у хијерархији оновремених европских држава него што је то случај са данашњом Републиком Србијом у оквиру Европе нашег времена. Последњих деценија је у историјској науци учињен искорак тако што се са великих тема „догађајне“ историје прешло на занимање за живот обичних људи које обично означавамо синтагмама „људи без архива“, „небројено мноштво“, „ћутећа већина“. Ивана Радоичић https://www.dnevnik.rs/drustvo/radivoj-radic-vizantolog-mi-smo-zrtve-pseudoistorije-24-07-2022 View full Странице
  4. У Храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси у суботу, 16. априла, од 18 часова, предавање на тему "Пост у Новом Завету и хришћанском предању" одржаће протођакон др Драган Радић, професор Православног богословског факултета у Београду. Добро дошли! Извор: Радио Слово љубве
  5. Помно пратимо читаву ситуацију око хапшења Епископа Јоаникија и свештенства са надом да ће се обновити литије за одбрану светиња у Црној Гори. Надамо се да ће се што прије отворити границе како би и ми могли да дођемо да подржимо Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, наше свештенике, нашу браћу и сестре у Црној Гори онако како су и они нас подржавали у тешким временима која преживљавамо од 1998. године до дана данашњег. Звучни запис емисије Као што сте ви нама увијек били подршка, тако и ми желимо да подржимо вас. Иако вас тренутно не можемо подржати физички, знајте да смо молитвом и духом уз вас. Наш Епископ Теодосије је одредио да по свим манастирима служимо акатисте и каноне Пресветог Богородици за повлачење тог скандалозног закона о слободи вјероисповијести који власт покушава наметнути у Црној Гори. И ми са Косова и Метохије желимо да поручимо да не дамо светиње и да ће оне заувијек припадати нашој Цркви. Ми смо мислима и молитвом уз вас, своју браћу у Црној Гори. Ви сте у нашим срцима и душама а чим се границе отворе, доћи ћемо да и физички подржимо литије за одбрану светиња у Црној Гори“- казао је свештеник Јован Радић професор Призренске Богословије који је био гост наше емисије “Косметска кандила“. Са оцем Јованом смо разговарали о животу Цркве Христове у страдалном Призрену, раду Призренске Богословије. Отац Јован се сјећа и времена непосредно прије свог рукоположења када је био вјероучитељ у Грачаници. Сјетио се и свог учешћа у раду чувеног ансамбла “Косовски божури“, свог школовања у Грчкој и утиску који су на њега оставили поједини старци светогорци. “Са “Божурима“ сам путовао у Русију и многе друге земље, а један од најдражих концерата био ми је концерт у Кремљу гдје смо наступали пред 7000 људи и цијелим цржавним врхом Русије. Одјекивала су Кремљем грачаничка звона уз звуке НАТО бомби, како би пренијели нашу реалност и истину. Били смо тада, још као дјеца, амбасадори Косова и Метохије“-каже Јован Радић. Отац Јован Радић је завршио ПБФ у Београду, а Црквену гимназију у Солуну и Килкису у Грчкој. Док је студирао у БГ био је и члан српског византијског хора “Мојсије Петровић” и члан фудбалског клуба при ПБФ-у, који је неколико година за редом освајао ,,ТЕО“ куп у Немачкој. Као ученик Црквене Гимназије у Килкису, отац Јован је посетио Свету Гору и са школским другарима био примљен у келији старца Јосифа Ватопедског. “То је био један од најблагодатнијих сусрета у његовом животу“-каже Јован. Свештеник Јован Радић са нама је подијелио и своја сјећања на тешко ратно дјетињство које је провео у свом родном Ораховцу. Извор: Радио Светигора
  6. ,,Двадесет година траје наш живот у изолацији, од када је српски народ на Косову и Метохији остао без основних структура наше државе: Војске, полиције, судства и свега онога што може да нормализује живот на једном простору“-каже новинар Оливера Радић професор из Ораховца говорећи у двострукој изолацији у којој се сада налазе због вируса covid-19 који је погодио цио свијет, а однио и један живот са Косова и Метохије. Звучни запис емисије Оливера наглашава да је све вријеме изолације, од 1998. године наовамо једино Црква увијек остала уз народ свој. ,,Црква је била та која је српски народ одржала на овим просторима“-каже Оливера. Упоређујући нову изолацију, насталу падемијом корона вируса, она каже да је разлика у томе што смо свих ових година до сада знали ко нам је непријатељ и од кога да се чувамо. ,,Ово сада је нешто опасније. Створена је атмосфера да се народ боји од сусрета са својим ближњим. За нас је ова изолација страшнија него што је то у другим мјестима у Србији или Црној Гори јер је здравство код нас ослабљено, самим тим што ми немамо ни слободу. Конкретно у Ораховцу имамо једну малу амбуланту, у којој ради једна љекарка опште праксе, док је до најближе болнице у Лапљем селу сат и по времена вожње а до Клиничког центра у Косовској Митровици два сата, док чак ни поменуте болнице нису адекватно опремљене како би се избориле са овим вирусом. Тај страх затвара људе у куће. Немамо гдје да купимо маске, рукавице и дезинфекциона средства. Предали смо се у Божије руке а колико страдање ће Господ да нам допусти то само Он зна, нико од нас не зна“-каже Оливера Радић. Оливера са пуно наде вјерује да ће побиједити вјера у нашем народу, да ћемо вјером и сједињењем са Господом, преко Светог причешћа, успјети да побиједимо и ово искушење као и многа до сада. “Много нам је било лакше да се боримо са изолацијом раније када нисмо имали интернет и медије који умногоме више уносе пометњу разним порукама и статусима на друштвеним мрежама. Окренимо се заједно са својом породицом Господу и свом породичном Свецу и заједно, у смирењу и стрпљењу, чекајмо да и ова пошаст прође“-каже Оливера Радић. Од Оливере смо сазнали доста тога и о лијепој традицји шарања васкршњих јаја у ораховачком крају, које је почело на Средпосну сриједу Часног поста. Она напомиње да ће нас и страшник, јаје које се прво офарба том приликом, које наш дом иначе штити од свих зала, заштити и од ове нове пошасти. Извор: Радио Светигора
  7. У сусрет најрадоснијем хришћанском празнику рођења Богомладенца Христа- Божићу са сестром Оливером Радић новинаром и професором из Ораховца у овој епизоди емисије ,,Косметска кандила“ разговарамо о томе како се Бадњи дан и Божић и недјеље које му претходе: Дјетињци, Материце и Оци славе у оарховачком крају. Звучни запис емисије Она је говорила и о свом пријатељу нобеловцу Петеру Хандкеу и упутила своју и подршку вјерног народа Косова и Метохије нашој Митрополији поводом актуелних дешавања изазваних усвајањем дискриминаторског Закона о слободи вјероисповијести и увјерења. Извор: Радио Светигора
  8. Протојереј Миломир Радић, парох при Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву, одбранио је магистарску тезу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо извод из Реферата поднетог Наставно-научном већу истог факултета од стеране комисије за преглед и оцену рада у саставу: др Ненад Милошевић, ментор, др Владимир Вукашиновић и др Драган Војводић. Када је реч о самој структури тезе, треба истаћи да је рад подељен на два дела. Кандидат је најпре у уводу аргументовано предочио предмет истраживања и изложио план израде тезе, да би у наставку представио досадашње научне резултате проучавања олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века. Први део рада подељен је у пет целина. У првој целини овога дела рада истраживачка пажња посвећена је олтарском простору као централном делу хришћанског храма, при чему кандидат сагледава функцију и смисао олтарског простора из перспективе служења Свете Литургије. Тим поводом узети су у обзир време настанка првих храмова, као и формирање основне троделне концепције хришћанскога храма – олтара, наоса и нартекса, директно наслеђене из архитектуре Јерусалимског храма из доба цара Соломона. Олтар је наиме централни део богослужбеног живота хришћана јер у њему бива савршавана Света Литургија. Та чињеница ће утицати и на све оце Цркве који су тумачили храм, а који овај део упоређују са самим небом. У томе су предњачили свети Герман Цариградски, Максим Исповедник, Симеон Солунски и други. Наш кандидат је овом приликом правилно указао и на важност усмерења храма и олтарског простора ка Истоку, образлажући есхатолошки контекст таквог приступа. У оквиру ове целине су анализирани и најважнији делови олтарског простора попут Свете трпезе и Горњег места. Изузев претходно описане садржине овога дела рада, нарочити истраживачки простор посвећен је визуелном и уметничком украшавању олтарскога простора. Треба нагласити да је тим поводом сажето обрађен развој хришћанске уметности, са посебним освртом на иконоборачку кризу и развој теологије икона кроз векове. Кандидат је такође проучавао и распоред композиција у олтарским просторима из периода краја XII и прве половине XIII века. Недостатак сликарства пре студеничких представа, ускратио је релевантне податке о узорима и распореду сцена у олтарском простору са краја XII века. Развој олтарског сликарства ће се касније наћи под директним утицајем идејних решења првога српскога архиепископа, реализованих ангажовањем најбољих тадашњих мајстора из престонице Ромејске империје. Приликом осликавања наведених простора неизоставна је и доминатна присутност есхатолошке перспективе. Овоме у прилог треба додати и формирање олтарских преграда изграђиваних у проучаваним храмовима, а које такође настају као одраз богословских и историјских промена. У другом делу магистарске тезе аутор прати и сагледава литургијске утицаје који доводе до проширења олтарских простора у Србији на преласку из дванаестога у тринаести век, при чему је утицај Светога Саве од пресуднога значаја. Управо због тога, прво поглавље другога дела рада посвећено је тематици организовања помесне Цркве у Србији, то јест на територији тадашње Рашке жупаније и осталих српских земаља. Том приликом су разматране политичке прилике у Србији, али и крсташко освајање Цариграда 1204. године које ће у потпуности променити политичку и друштвену слику тадашњег света, самим тим и Србије. У следећем поглављу проучаван је изглед олтарских простора у катедралним храмовима наше помесне Цркве у доба Светога Саве и његових наследника. С обзиром да Србија у дотичном периоду није имала развијене градске центре, епископска седишта су била смештена у манастирским срединама. Приметно је да су тим поводом за катедралне цркве бирани храмови са развијеним олтарским простором или су пак, исти проширивани у веома кратком временском року. То је сигурно урађено на примеру олтара будућег седишта архиепископије у Жичи, али врло вероватно и у храмовима у Хвосну и Ариљу, и тако даље. Упоредо са тим, неки олтарски простори су били преуређивани у складу са 7. каноном Седмог Васељенског сабора и каснијим тумачењем Теодора Валсамона. Наредно поглавље другога дела тезе посвећено је развоју богослужбеног живота и одговарајућег типика на просторима Србије. Сажето је изложен процес формирања богослужбених образаца на Истоку, поготову парохијског (азматског) и манастирског типика и њихових међусобних утицаја, при чему ће једна од фаза описаног развоја доживети своје коначно усаглашавање управо у време Светог Саве. Падом Цариграда у руке Латина 1204. године, доћи ће до замирања азматског типика и превладавања утицаја монашког типика, што ће сасвим извесно оставити последице на богослужење Православне Цркве и у Србији. Каснија путовања Светога Саве у Свету Земљу и посете древним патријаршијама и боравак на Светој Гори још више ће допринети учвршћивању Типика Лавре Преподобног Саве Освећеног у Србији. Последње поглавље магистарске тезе нашег кандидата подразумева проучавање литургијског искуства Светог Саве које се тиче служења божанствене Евхаристије, али и учествовања православних хришћана у Светој Литургији. Говорећи о литургијском опиту Светога Саве истраживачка пажња је усмерена на чин предложења, који ће и утицати на архитектонске промене у олтарским просторима у Србији током прве половине ХIII века. Следствено, консултовани су најстарији словенски литургијски извори у којима је садржан чин проскомидије. Најпре је проучен текст из најстаријег словенског Служебника Варлаама Хутинског из девете деценије ХII века, где је предложење изложено уз текст Литургије Светог Јована Златоустог, а који се налази после Литургије Светог Василија Великог. На почетку рукописа, где се налази Литургија Светог Василија Великог, стоји да је Чин уписан у Јовановој Служби, при чему само предложење врши ђакон, а што је пракса из предиконоборачког периода. Други текст који је консултован том приликом јесте 54 поглавље Законоправила Светог Саве, где је дато упутство како треба вршити предложење. Упоредно истраживање задате тематике потпомогнуто је консултовањем још једног рукописног извора из овог периода из манастира Светог Саве Освећеног у Палестини, објављеног у трећем тому Описа литургијских рукописа А. А. Дмитријевског. Три горенаведена рукописа наиме сведоче о једној врло шареноликој пракси чина предложења из проучаваног времена, што је иницирало и озбиљну анализу. Осим чињенице да је овај рад урађен квалитетно, не само у методолошком смислу већ и у погледу садржаја, треба истаћи и то да је наш кандидат успео да материју изложи на оригиналан начин. Овим радом он исправно уочава и квалитативно тумачи са литургиолошке тачке гледишта све особености развоја олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века, допуњујући досадашње резултате истраживања ових храмова из других научних области. Све су то разлози који нас наводе на констатацију да је овим радом наша богословска средина добила веома значајно дело из области литургике и теологије литургијског простора. Извор: Епархија жичка
  9. Протојереј Миломир Радић, парох при Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву, одбранио је магистарску тезу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо извод из Реферата поднетог Наставно-научном већу истог факултета од стеране комисије за преглед и оцену рада у саставу: др Ненад Милошевић, ментор, др Владимир Вукашиновић и др Драган Војводић. Када је реч о самој структури тезе, треба истаћи да је рад подељен на два дела. Кандидат је најпре у уводу аргументовано предочио предмет истраживања и изложио план израде тезе, да би у наставку представио досадашње научне резултате проучавања олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века. Први део рада подељен је у пет целина. У првој целини овога дела рада истраживачка пажња посвећена је олтарском простору као централном делу хришћанског храма, при чему кандидат сагледава функцију и смисао олтарског простора из перспективе служења Свете Литургије. Тим поводом узети су у обзир време настанка првих храмова, као и формирање основне троделне концепције хришћанскога храма – олтара, наоса и нартекса, директно наслеђене из архитектуре Јерусалимског храма из доба цара Соломона. Олтар је наиме централни део богослужбеног живота хришћана јер у њему бива савршавана Света Литургија. Та чињеница ће утицати и на све оце Цркве који су тумачили храм, а који овај део упоређују са самим небом. У томе су предњачили свети Герман Цариградски, Максим Исповедник, Симеон Солунски и други. Наш кандидат је овом приликом правилно указао и на важност усмерења храма и олтарског простора ка Истоку, образлажући есхатолошки контекст таквог приступа. У оквиру ове целине су анализирани и најважнији делови олтарског простора попут Свете трпезе и Горњег места. Изузев претходно описане садржине овога дела рада, нарочити истраживачки простор посвећен је визуелном и уметничком украшавању олтарскога простора. Треба нагласити да је тим поводом сажето обрађен развој хришћанске уметности, са посебним освртом на иконоборачку кризу и развој теологије икона кроз векове. Кандидат је такође проучавао и распоред композиција у олтарским просторима из периода краја XII и прве половине XIII века. Недостатак сликарства пре студеничких представа, ускратио је релевантне податке о узорима и распореду сцена у олтарском простору са краја XII века. Развој олтарског сликарства ће се касније наћи под директним утицајем идејних решења првога српскога архиепископа, реализованих ангажовањем најбољих тадашњих мајстора из престонице Ромејске империје. Приликом осликавања наведених простора неизоставна је и доминатна присутност есхатолошке перспективе. Овоме у прилог треба додати и формирање олтарских преграда изграђиваних у проучаваним храмовима, а које такође настају као одраз богословских и историјских промена. У другом делу магистарске тезе аутор прати и сагледава литургијске утицаје који доводе до проширења олтарских простора у Србији на преласку из дванаестога у тринаести век, при чему је утицај Светога Саве од пресуднога значаја. Управо због тога, прво поглавље другога дела рада посвећено је тематици организовања помесне Цркве у Србији, то јест на територији тадашње Рашке жупаније и осталих српских земаља. Том приликом су разматране политичке прилике у Србији, али и крсташко освајање Цариграда 1204. године које ће у потпуности променити политичку и друштвену слику тадашњег света, самим тим и Србије. У следећем поглављу проучаван је изглед олтарских простора у катедралним храмовима наше помесне Цркве у доба Светога Саве и његових наследника. С обзиром да Србија у дотичном периоду није имала развијене градске центре, епископска седишта су била смештена у манастирским срединама. Приметно је да су тим поводом за катедралне цркве бирани храмови са развијеним олтарским простором или су пак, исти проширивани у веома кратком временском року. То је сигурно урађено на примеру олтара будућег седишта архиепископије у Жичи, али врло вероватно и у храмовима у Хвосну и Ариљу, и тако даље. Упоредо са тим, неки олтарски простори су били преуређивани у складу са 7. каноном Седмог Васељенског сабора и каснијим тумачењем Теодора Валсамона. Наредно поглавље другога дела тезе посвећено је развоју богослужбеног живота и одговарајућег типика на просторима Србије. Сажето је изложен процес формирања богослужбених образаца на Истоку, поготову парохијског (азматског) и манастирског типика и њихових међусобних утицаја, при чему ће једна од фаза описаног развоја доживети своје коначно усаглашавање управо у време Светог Саве. Падом Цариграда у руке Латина 1204. године, доћи ће до замирања азматског типика и превладавања утицаја монашког типика, што ће сасвим извесно оставити последице на богослужење Православне Цркве и у Србији. Каснија путовања Светога Саве у Свету Земљу и посете древним патријаршијама и боравак на Светој Гори још више ће допринети учвршћивању Типика Лавре Преподобног Саве Освећеног у Србији. Последње поглавље магистарске тезе нашег кандидата подразумева проучавање литургијског искуства Светог Саве које се тиче служења божанствене Евхаристије, али и учествовања православних хришћана у Светој Литургији. Говорећи о литургијском опиту Светога Саве истраживачка пажња је усмерена на чин предложења, који ће и утицати на архитектонске промене у олтарским просторима у Србији током прве половине ХIII века. Следствено, консултовани су најстарији словенски литургијски извори у којима је садржан чин проскомидије. Најпре је проучен текст из најстаријег словенског Служебника Варлаама Хутинског из девете деценије ХII века, где је предложење изложено уз текст Литургије Светог Јована Златоустог, а који се налази после Литургије Светог Василија Великог. На почетку рукописа, где се налази Литургија Светог Василија Великог, стоји да је Чин уписан у Јовановој Служби, при чему само предложење врши ђакон, а што је пракса из предиконоборачког периода. Други текст који је консултован том приликом јесте 54 поглавље Законоправила Светог Саве, где је дато упутство како треба вршити предложење. Упоредно истраживање задате тематике потпомогнуто је консултовањем још једног рукописног извора из овог периода из манастира Светог Саве Освећеног у Палестини, објављеног у трећем тому Описа литургијских рукописа А. А. Дмитријевског. Три горенаведена рукописа наиме сведоче о једној врло шареноликој пракси чина предложења из проучаваног времена, што је иницирало и озбиљну анализу. Осим чињенице да је овај рад урађен квалитетно, не само у методолошком смислу већ и у погледу садржаја, треба истаћи и то да је наш кандидат успео да материју изложи на оригиналан начин. Овим радом он исправно уочава и квалитативно тумачи са литургиолошке тачке гледишта све особености развоја олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века, допуњујући досадашње резултате истраживања ових храмова из других научних области. Све су то разлози који нас наводе на констатацију да је овим радом наша богословска средина добила веома значајно дело из области литургике и теологије литургијског простора. Извор: Епархија жичка View full Странице
  10. Прва студентска фондација "Осмех на дар" организује 12. акцију прикупљања пакетића за малишане Косова и Метохије, осталих делова Србије, Републике Српске, Хрватске... Акција на Правном факултету траје до 22. децембра - сваког радног дана активисти фондације од 10 до 16 часова прикупљају слаткише, нове играчке и школски прибор. Акција на Филолошком, ФОН-у и Фармацеутском факултету траје до петка, 15. децембра. Стефана Радић из фондације "Осмех на дар" позива све који могу да помогну. Више информација на www.osmehnadar.org. Извор: радио "Слово љубве" Преузимање
  11. Прва студентска фондација "Осмех на дар" организује 12. акцију прикупљања пакетића за малишане Косова и Метохије, осталих делова Србије, Републике Српске, Хрватске... Акција на Правном факултету траје до 22. децембра - сваког радног дана активисти фондације од 10 до 16 часова прикупљају слаткише, нове играчке и школски прибор. Акција на Филолошком, ФОН-у и Фармацеутском факултету траје до петка, 15. децембра. Стефана Радић из фондације "Осмех на дар" позива све који могу да помогну. Више информација на www.osmehnadar.org. Извор: радио "Слово љубве" Преузимање View full Странице
×
×
  • Креирај ново...