Jump to content
  • Поуке.орг - инфо
    Поуке.орг - инфо

    Проф. др Ненад С. Милошевић: О јавном паљењу бадњака

     

    AVvXsEgxWnDcsallXpEHbqv91n3pMcUBSP1nKRB8

    У  претходном осврту под насловом „О пливању за крст“, наведена је и новоустановљена пракса јавног паљења бадњака уочи празника Рождества Христовог – Божића, као један од феномена који је такође попримио форму црквеног богослужбеног чина, а чија садржина је упитна. И ову манифестацију попут претходне, изузев обредног дела прати и пригодни забавни програм, који врхуни у неизоставном ватромету и употреби разних пиротехничких средстава.

     

    Загушени разноврсним тумачењима символике бадњака, која се протежу од паганског наследства, па преко „рођака“ све до самога Богомладенца Христа, јавно паљење бадњака је за неке постало најзанимљивијим, а код многих и јединим обележјем поменутог празника. Мистагошко пак учешће (μετέχω = причешћивати се) у тајни Оваплоћења, остала је привилегија знатно мањег броја причасника Тела и Крви вечнога Богомладенца Христа.

    Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај о чијем пореклу се мало зна. Мишљења по овом питању су подељена и крећу се, како је тим поводом истакнуто, почев од оних који сматрају да бадњак представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу, подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића? Не упуштајући се у детаљну расправу о символици која се бадњаку приписује, као и разним пропратним радњама, ипак бисмо се осмелили да устврдимо да оба виђења садрже извесне елементе истине, а који указују на дубок смисао овог лепог и корисног народног обичаја везаног за породично прослављање празника Божића. Истовремено, треба нагласити да упорно истицање паганског порекла славе, бадњака и других елемената хришћанског живота православних Срба, од стране неких „учених“ умова, не представља резултате њихових научних сазнања, већ заправо патолошку жал за паганским, као и жељу за неопаганизацијом сопственога народа.

    Сведочанства која су, наиме, забележена у неким крајевима Српског поморја, Боки Которској и Херцеговини, према којима се, у не тако давној прошлости, бадњак полагао на огњиште уз одважне речи домаћина: „Нека гори идол криви, слава Теби, Боже живи“ (Бока Которска); или: „Нека гори ивер клети, слава Теби, Боже свети“ (Херцеговина), убедљиво указују на порекло обичаја. У складу са тим, у светој Божићној ноћи паганско божанство, којем се некада клањаху давни преци, заветно се спаљује уз истовремено исповедање вере у Господа Исуса Христа. Штавише, пропратно посипање ловора по поду куће исказује победу Живога Бога над паганским идолима - мртвим ивером. Упоредо са тим, крстолико преливање бадњака вином наводи на становиште да је свечано полагање тог нарочитог дрвета на ватру својеврстан чин везан за култ мртвих, што препознајемо у нашој локалној богослужбеној пракси где се вином прелива умрли при полагању у гроб, гробови покојника, али и кољиво припремљено за покојне мирјане и прослављене светитеље. С обзиром на то да је актуелна српска пракса преливања вином релативно новијег датума настанка, могуће је закључити да је тај обичај преузет из „обреда“ ложења бадњака, а не обрнуто. Ишчезнуће овог првобитног односа према бадњаку вероватно је узроковано  потребом да се том чину изнађе други смисао, очишћен од сећања на паганско порекло обичаја, -  јер многобожије идолов упразднисја-, као и да би се истакла снажнија символика празника Божића. У жељи пак, да се у породичном окриљу дочара амбијент витлејемске пећине, сходно владајућем обичају, по поду дома се распростире слама, док сви чланови породице, седећи на поду вечеравају из једног суда - наћви, узимајући храну прстима и грејући се ватром са огњишта као божанским огњем у тој светој и благословеној ноћи. Како је ватра у тој ноћи била другачија од свих других ватри током године, пошто ју је освећивало Тело Онога који в јаслех возлежит, а Кога је она грејала и уједно осветљавала прескромни простор свете пећине испуњен неизмерном благодаћу, тако је дрво којим се ложила та ватра постајало освештано, и као такво бивало нарочито поштовано, слично како се то ради са свећама и кандилима које прислужујемо у светим храмовима.

    Међутим, паљење бадњака на јавним местима, углавном у црквеним портама или по градским и сеоским трговима, уз присуство великог броја људи, верника и знатижељника, посве је нов обичај, стар свега неколико деценија. Прво јавно паљење бадњака десило се на платоу испред Цетињског манастира  почетком седамдесетих година XX века, и то на иницијативу архимандрита Марка Калања, тадашњег секретара блаженопочившег Митрополита Данила Дајковића. Према усменом сведочанству о. Марка, он је, позивајући се на предратни обичај да се војсци у касарнама носио бадњак од стране угледних грађана како би био спаљен у присуству војника и официра, издејствовао од Удбе дозволу за дотични чин. Инспирисан овом праксом, у Београду је тек негде у распону 1985-1986. године, тадашњи игуман манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, а потоњи Епископ милешевски г. Филарет,  увео праксу јавног ложења бадњака. Догађај се збио на платоу испред наведеног манастира, и том приликом је по први пут установљен обред (свештенорадња) освећења бадњака, који су пратиле све друге култне радње које су неговане у приватним домовима. Подразумева се да је од тада овакве манифестације пратио и пригодни културно-уметнички програм. За тадашње време је једна оваква приредба била оправдана с обзиром да је, после Цетиња, то био први излазак Цркве изван храмовних порти, односно прво јавно прослављање Божића. У потоњим временима, нарочито после деведесетих година XX века, овај феномен се проширио по свим српским земљама, тако да су данас ретка места где се обичај спаљивања бадњака не практикује, претећи чак да потисне или у најмању руку ослаби традиционално породично прослављање Божићне ноћи у породичним домовима.

    Покушај да се јавном паљењу бадњака да црквени  карактер, то јест да се устроји „чин освећења и паљења бадњака“, те да исти постане централном  јавном манифестацијом сматрамо, пре свега, неприкладним. Један од разлога је већ наговештена могућност да се породично прослављање празника Божића, заједно са свеукупним богатством смисла и доживљаја, пренесе на улице и претвори у манифестацију испуњену свакојаким садржајем, како је уосталом већ неко смело истакао, - од врућег вина и ракије до тешке артиљерије. Други, и за православне хришћане неупоредиво важнији разлог обавезујућег карактера, јесте канонска забрана паљења култних ватри. Сходно 65. канону Трулскога сабора свако паљење ватри у било које обредне сврхе се за православне хришћане сматра тешким преступом, због чега се починиоци подвргавају строгим казнама:  „Заповедамо да се од сада престане ложење ватри, које неки о новомесечјима (први дан  у месецу) пале пред својим радионицама и кућама, које ватре (затим) неки и прескачу, чинећи то по неком старом обичају. Који, дакле, тако што учини, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен…“

    После ових изричитих наредби Свете Цркве, изречених на Светом и Васељенском Петошестом сабору, свака расправа о оправданости практиковања новопројављеног обичаја јавног спаљивања бадњака је сувишна. Коначно,  неопходно је да се верни истрајно подстичу и пастирски поучавају у циљу исправног разумевања смисла и значаја породичних обичаја везаних за прослављање празника, у конкретном случају Божићњег бадњака[1]. Благодарећи управо таквом свештеном поучавању, они ће поново бити у стању да на примерен и предањски начин учествују у мистагогији празника и у својим домовима, заједно са својим породицама, припремајући се тако за стварно и непосредно сједињење са Оваплоћеним Богом на Божићњој Литургији.

     

    Проф. др Ненад С. Милошевић,

    редовни професор Православног богословског факултета у Београду

     

    Извор: Инфо-служба СПЦ




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    пре 7 часа, sampaganini92 рече

    Ali upravo ta cinjenica da se jedan kucni porodicni dogadjaj izmesta u javnost i poprima nazalost jako cesto vasarski karakter je losa.

    Где ће да пале  бадњаке они који живе у становима? У микровалној?

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 10 часа, Вукашин рече

    Тај обичај се примио широм српских земаља. Не видим да ће се ускоро угасити

    Нити има разлога да се угаси. Свако агресивно наступање контра паљења Бадњака ће бити оно шо ће многе отерати од Цркве. 

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 11 часа, Вукашин рече

    Непоштено је само помињати +Филарета

    Па помиње се он у негативној конотацији...није баш славан у СПЦ, критикује се палење бадњака и одлично је напоменути ако је он то започео, тако да све буде "зло и наопако".

    Ја стварно никад нисам био на палењу бадњаке пред храмом. Знам људе који никад нису били на литургији а ките бадњак и иду да се пали пред храм. И наравно то ми је болно све...али не треба преко колена све. Не треба бити сентименталан, треба исправљати накарадности, али не бацати дете са прљавом водом из лавора. То је то...обичај се примио у народу, народ не може "полагати" литургику, и сад то не треба избацивати напрасно и збуњивати народ.

    Могу професори колико 'оће да паметују, ја сам данас  на литургији слушао певницу, док је народ чекао Причешће, како пева "свети оче Павле". Ем профе критикују те "песмице", ем Патријарх Павле није канонизован...али народ га сматра Светим, моли му се и паве му...то нису ствари неких аката, него живе Цркве која воли свог Патријарха, диви му се, моли му се, пева му.

    Што се тиче бадњака - ако је то пордичан обичај, а ја га памтим, не знам кад је уведен и од кога, мој отац није ишао на литургију, али је спавио Славу, секао бадњак, ми деца памтимо сву ту церемонију раног печења чеснице, бадњак, слама - ако је то пренесено испред храмова, зар то није одлично? Не могу људи да пале бадњаке у микровалним, роујемо капитализму, све је измењено - дете са бетона дође пред храм, народ, деца радосна, радост, ВАТРА...свако ко је камповао макар зна како је ватра умирујућа, како некако зближава људе око ње....није то магија ватре, него то је све од Бога. Све природно, па и ватра....осећај "огњишта" на тренутак...

    Сад шта је поп рекао да симболише ово или оно - кога, бре, брига, као да је то важно Богу, важно је да се народ макар примакне Цркви. Нека је то неки први корак, па супер. "Свима бејах све не би ли кога придобио" (Павле говори), дакле одлично, тај обиај исканалисати да се народ више оцркови и супер, идемо даље.

    Професори кад пишу треба 16 зарез осам преводилаца...одлично, профа зна моного, нека то пише владикама тамо, па на Сабору они нека то расправе, изважу па полако нека тај обичај исканалишу сходно народним осећањима и народном (не)знању, а не ајд' палио бадњак, ајд' не палимо бадњак.

    У микровалној га не можемо палити, не могу се сви вратити на село, хришћанство је вере градова, начин живота је немогуће драстично мењати...дакле можда је баш због немогућности да се више одржава домаћи обичај, ради живота у становима, можда је баш Свети Дух преко владике Филарета, или ма кога, пренео то унутар цркених порти...шта ако је тако? Који литургичар може доказати да није тако? А зар није тако ако наши митрополити палише бадњаке и благосиљаше и кропише водом? Па шта нам више треба? Лоше пропратне радње преко свештеника одстранити и то је то.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    А, Христијанизација паганских обичаја...шта ћемо са тим...је ли то значи да и  славе (слављење светаца ) треба укинути, јер су и славе христијанизација паганских обичаја, и многи који славе славе, нису литургијски хришћани, и многи који славе славе, псују, пију...итд.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 25 минута, Рапсоди рече

    90А, Христијанизација паганских обичаја...шта ћемо са тим...је ли то значи да и  славе (слављење светаца ) треба укинути, јер су и славе христијанизација паганских обичаја, и многи који славе славе, нису литургијски хришћани, и многи који славе славе, псују, пију...итд.

    И то је свим тим људима на осуду када чине и блате на тај начин онога Светог чије име тог дана треба да прослављају и блатећи њега хуле и на Оног који је те свете прославио.

    Али себи на осуду чине то у свом дому, исто као што без лицемерја нажалост многи то чинимо свакога дана у разним приликама. Али то је ствар личног духовног здравља појединца и односа према Богу. Када дођу у Цркву да освете колач и жито, они не псују не пију итд. Док јавно паљење бадњака-пливање за крст често неке вулгарне форме укопчава са црквеним обредом. То је оно што акцентује текст.

    Ствар је крајње деликатна, и бадњак је један веома леп обичај али који мора да буде боље укопчан у црквени живот јер он овакав какав је људима представља супстрат сурогат идол за Бога. То је прсото тако, укини људима бадњак и кренуће на цркве са вилама. Јер за те људе који тамо учествују (90%) то је једина спона са празником и Црквом. Тај фолклорни фактор. Значи ми баратамо са огромном већином квазиправославних Срба и питање је желимо ли то тако да остане или хоћемо да мало порадимо на том питању. Не треба ништа укидати и бранити али треба радити на томе да се ти слојеви паганске свести који доминирају сљуште и да се допре до здравог црквеног живота.

    Историја наше Цркве није баш била под идеалним условима, и христијанизацију народа је успорила-прекинула турска окупација која је трајала вековима. Тад је акценат био на преживаљавању заједничком народа и Цркве. Након одласка турака су стизала смутна времена за смутним временима, многи утицаји из тада до сржи позападњачене Русије који су сматрани православним, па светски рат један па други па комунизам. И сад кад имам поприлично повољне услове, хоћемо ли сви заједно да радимо на наставку христијанизације Срба или ћемо ко пијани плота да се држимо за никад до краја христијанизоване обичаје и обреде, шта претеже? Шта је примарно? Једино што замерам тексту је то што то никако не бих чинио нагло и забранама него доследним едуковањем народа, које понекад изискује и да део оних који су ту из неког разлога који са Богом везе нема буду изиритирани.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 13 минута, Božena рече

    Jedino se tad okupi narod u tolikom broju kad je paljenje badnjaka, to je stara vera.

    Jedino su svestena lica mogla uci u kucu kroz slavu, pa je zato kanonizovana 1862. 

    Тако је, народ већином и даље држи неке своје паганизоване верзије хришћанства. И то је нешто на чему треба радити а не одржавати и подржавати овакво стање. Времена се згушњавају великом брзином и Црква треба да онима који то желе пружи лек од палог стања у коме су, бесмртност, вечни живот, Христа и ништа мање од тога. Ако обичаји могу да играју улогу која томе доприноси, одлично. Ако не играју улогу која доприноси али ни не одмаже нека их. Ако омета здрав црквен живот, измени их или укини.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 14 минута, sampaganini92 рече

    Тако је, народ већином и даље држи неке своје паганизоване верзије хришћанства

    Pa sta rade popovi da to promene?

    Замисли да апсотоли рекоше Господу пре 2000 година "ма све пагани око нас и Јевреји тврдокорни, да баталимо ми ово"! Треба око засада да се ради крваво. Не само да се засади воћка, него да се окопава, ђубри, шиша, понекад покрива цват наилоном да га мраз не убије...аман...усади неко шљиву и ти оћеш да скупљаш плодове...не иде. Па шта су посланице Павлове него изгарање за паству? Зато и јауче да их порађа сваки дан....боли трудничке има...код нас је дошло да је срамота попа да посаветује, нема кад...ајде да макар има исповедници ко некад...

    Невереоватно.

    Мала анегдота. Произвођач обуће објавио конкурс за  продавца обоће у једној сиромашној земљи. Добро му ишао посао, па одлучио да прошири али на сиромашну земљу. И послао једног да истражи тржиште. Овај се врати и вели, газда, тамо је много сиромашно, голи и боси ходају, нема шансе да ишта продаш. Немају они пара.

    Пошаље другог, а овај вели, газда, та земља је рај за продају ципела. Сви боси ходају, нико нема ципела, свакоме ципеле требају.

    То су две различите психологије виђења ствари. Бре народ је био под окупациојом 500 година! Па онда устанци, па од 1912-те до данас 4 рата (ако све ратове у бившој Ју стрпамо у један, четири рата за један век). Па шта оћете ви, да народ има десетке из литургике? Радите са народом. Нема се кад, шаш'...

    Та проблематика је објашњена лепо у Посланици Св. Јакова (Арсовића)...и то је алфа и омега те проблематике.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 3 минута, Ćiriličar рече

    Pa sta rade popovi da to promene?

    Замисли да апсотили рекоше Господу пре 2000 година "ма све пагани око нас и Јевреји тврдокорни, да баталимо ми ово"!

    Невереоватно.

    Мала анегдота. Произвођач обуће објавио конкурс за продавца обоће у једној сиромашној земљи. Добро му ишао посао, па одлучио да прошири али на сиромашну земљу. И послао једног да истражи тржиште. Овај се врати и вели, газда, тамо је много сиромашно, голи и боси ходају, нема шансе да ишта продаш. Немају они пара.

    Пошаље другог, а овај вели, газда, та земља је мека за продају ципела. Сви боси ходају, свакоме ципеле требају.

    То су две различите психологије виђења ствари. Бре народ је био под окупациојом 500 година! Па онда устанци, па од 1912-те до данас 4 рата (ако све ратове у бившој Ју стрпамо у један, четири рата за један век). Па шта оћете ви, да народ има десетке из литургике? Радите са народом. Нема се кад, шаш'...

    Та проблематика је објашњена лепо у Посланици Св. Јакова (Арсовића)...и то је алфа и омега те проблематике.

    Па да то и кажем да, свештенство, епископи, па и верујући лаици сви треба да се позабаве овим питањем и да раде са народом који има изобличене погледе на православље. Не да му бране али да му објашњавају појашњавају, да га оздрављају полако. 

    Наравно, тим пре што пре није било услова да народ ишта дубље зна о отачком предању и својој вери у последњих па већину наше историје, сад је одлична прилика да се ради на томе. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима




    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...