Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Митрополита бачког г. др Иринеја, Црквена општина у Горњем Ковиљу организује предавање протојереја-ставрофора др Милоша Весина на тему „Како у све немирнијем свету стећи и сачувати смирење?ˮ. Предавање ће бити одржано у недељу, 25. августа, са почетком у 18:00 часова, у дворани Светосавског дома у Горњем Ковиљу. Извор: Епархија бачка

У петак, 31. маја, навршава се 12 година од упокојења протојереја-ставрофора проф. др Радована Биговића, угледног теолога, духовника и педагога. Света Литургија ће у капели св. Димитрија на Гардошу бити служена од 9 часова, затим ће бити служен помен на гробу, по жељи породице, у 11 часова. Прота Радован Биговић рођен је 1956. године у Никшићу. Докторирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду, дипломирао и на Философском факултету. У два мандата био је декан Православног богословског факултета. Био је духовник манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. Био је члан Удружења књижевника Србије, уредник филозофско-теолошке библиотеке "Службеног гласника" Републике Србије, оснивач и дугогодишњи председник Хришћанског културног центра у Београду. Поред неколико књига објавио је око стотину студија, чланака и есеја у разним часописима у земљи и иностранству, а посебно се бавио односима Цркве и друштва. Добитник је многих признања, попут Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Златног беочуга Културно-просветне заједнице Београда и плакете заслужног грађанина Земуна. Протојереј-ставрофор др Радован Биговић упокојио се у Господу 31. маја 2012. године у Београду и сахрањен је на гробљу у Земуну. Вечан спомен проти Радовану. Извор: Радио Слово љубве

Протојереј-ставрофор Вајо Јовић говориће у четвртак, 14. децембра 2023, након вечерње службе, у 18 часова, у парохијском дому Храма Светог Александра Невског на Дорћолу, на тему "Смисао и светост хришћанског брака и породице", најављено је из ове цркве. Извор: Радио Слово љубве

Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржаће у среду, 10. маја 2023. године, предавање у Великој сали Коларчеве задужбине на тему "Да ли смо градитељи или рушитељи", са почетком у 19 часова. Улаз је слободан. Задужбина Илије М. Коларца

На Светој Литургији у београдској Саборној цркви, коју је 25. септембра 2022. године служио протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић архијерејски намесник београдски први, у молитвеном присуству архимандрита Нектарија изабраног викарног Епископа јегарског, уз саслужење братства овог храма и учешће великог броја верника, свечано је у заслужену мировину испраћен старешина поменуте светиње, високопречасни протојереј-ставрофор Петар Лукић, свештеник који неуморно служи Господу и својој пастви преко пола века, најпре деценију у Бијељини, а онда пуних четрдесет година у престоници Србије. Место настојатеља Саборне цркве сада, по благослову Патријарха српског г. Порфирија, преузима викарни Епископ г. Нектарије. Заслуге оца Петра у укупном животу Српске православне цркве далеко су, и давно, превазишле оквире богослужбене праксе. Подсетићемо да је прота Петар старешина Саборне цркве четири пуне деценије, заслужан за њену рестаурацију, као и за организовање великих и многобројних догађаја на овом светом и историјском месту, попут интронизација патријараха и архијереја, посета страних и домаћих државних и црквених делегација, концерата духовне музике и сл. Затим, прота је учинио много у управљању, већ 18 година, хором Саборне цркве, Првим београдским певачким друштвом, најстаријом таквом институцијом код нас. Организатор је чувених традиционалних новогодишњих концерата Саборног храма у Народном позоришту у Београду. Немерљиве су његове заслуге у руковођењу Православним Пастирско-саветодавним центром Архиепископије београдско-карловачке, пуних 25 година. У свим поменутим мисионарским делатностима прота Петар Лукић, добитник многих награда и признања различитих институција, успео је да, као чврста и сигурна спона, повеже духовно-културно-уметнички, научни и просветни, туристички и спортски свет, у једну, врхунску мисију - проповедати Христа Господа свом душом и снагом, целом свету. На пригодној свечаности која је приређена у недељу, 25. септембра 2022. године, након Свете Литургије у Саборној цркви, о. Владимир Вукашиновић је истакао да свештеник, вршећи своју свету службу, никад не одлази у пензију, већ му се само смањују одређене дужности и обавезе, те да се у овом времену посвећује личном духовном напредовању, јер је дотадашње служење било посвећено верном народу. Прота Петар се захвалио свима, архијереју г. Нектарију, свештеницима, свим парохијанима Саборног храма, својим духовним чадима, посебно породици. Епископ г. Нектарије је овом приликом даровао оцу Петру икону Светог Георгија, да крили њега и породицу, указавши да ће наставити тај велики труд који је досад улагао прота Лукић. Прво београдско певачко друштво отпевало је "Многаја љета". Сабрање се наставило послужењем за верујући народ у порти Саборног храма. Радио Слово љубве емитоваће звучне записе са свечаног испраћаја проте Петра Лукића у заслужену мировину у понедељак, 26. септембра, у емисији "Епархија инфо", од 12 часова. Извор: Радио Слово љубве

У манастиру Хиландар представљена је 27. марта 2022. године књига „Хиландарац ван Хиландара - Стопама Светог Симеона“, која је посвећена уметности протојереја-ставрофора др Војислава Билбије, известила је Задужбина Хиландара. Књига је објављена 2021. у издању Друштва пријатеља манастира Хиландара из Бањалуке, са благословом архимандрита Методија, игумана Хиландара. Издање је помогао Републички секретаријат за вере Владе Републике Српске. Скупу који је одржан у свечаном салону манастира присуствовали су хиландарски игуман Методије, прота Војислав Билбија, Мирко Марић, Републички Секретаријат за вере Владе Републике Српске, о. Срђан Рољић, духовник Друштва пријатеља манастира Хиландара из Бања Луке, Игор Тодоровић, председник Друштва, проф. др Саша Павловић, чланови уредништва издања. Представљању је у великом броју присуствовала и хиландарска братија, заједно са радницима и гостима који су боравили у манастиру. Ова збирка и каталог уметничких радова проте Воја, који је својим богонадахнутим стваралаштвом оставио неизбрисив траг у Хиландару, дочекана је са великом радошћу. Реч је о публикаци о делима везаним за манастир Хиландар и Светог Симеона Мироточивог. Нека од капиталних дела проте Воја налазе се у Хиландару. Највећу инспирацију за свој рад, као и духовно испуњење, о. Војислав добио је управо на Светој Гори. Његов целокупни рад, како у стилском тако и у тематском приступу, прелама се кроз призму личности Светог Симеона и манастира Хиландара. Богат језик његовог стваралаштва изражен је кроз мноштво техника, материјала, облика, величина, намена и употреба. Његов рад би се могао окарактерисати као непрекидна молитва, изражена кроз уметност, углавном у племенитим материјалима – сребро, злато, дрво - најчешће тисовина, као и у кости, са интарзијама од корала, драгог камења и другог. Извор: Задужбина Хиландара инстаграм

Нова књига у част јубилеја Православног богословског факултета у Београду, посвећена научном наслеђу првог декана проте Стевана Димитријевића. У нововековној историји наше Цркве посебно место заузима прота Стеван Димитријевић. Дугогодишњи ректор Призренске богословије и први декан Православног богословског факултета у Београду оставио је неизбрисив траг у историји српске црквене просвете, богословља и црквене историографије. Његовом животопису и богатој делатности на различитим пољима до сада је посвећен читав низ радова. Са друге стране, међутим, до сада није било свеобухватне студије у којој се систематски представља и анализира његово богато научно наслеђе. Ако се по народној изреци ,,слично препознаје сличним“ свакако је за све нас срећна околност да се веома сложеног научно-истраживачког рада, посвећеног научном наслеђу проте Димитријевића и његовом месту у српској богословској и широј научној заједници, прихватио богослов и црквени историчар Владислав Пузовић. Студија која је пред нама припада просопографији - бави се личношћу и научним делом једног научника и духовника, кога у првом реду види као свестраног црквеног историчара. Аутор ове студије то чини са једне поодмакле временске дистанце, што на свој начин доприноси објективном сагледавању свега онога што је прота Стеван Димитријевић учинио на пољу наше домаће црквено-историјске науке. То чини веома прегледно и, с тачке гледишта научне историјске критике, веома стручно и професионално. За израду монографије користи, пре свега, све релевантне Димитријевићеве научне радове, данас расуте по различитим јавним и приватним библиотекама, све приказе и рецензије његових дела, расуте по различитим црквеним и научним часописима, као и необјављену архивску грађу из једанаест архива (у Србији, Хиландару и Украјини), помоћу које реконструише његове научне контакте и место у српској науци прве половине двадесетог века. Широки и разноврсни научни опус проте Димитријевића аутор сагледава тематски, анализирајући научне радове и студије по тематским целинама. Прота је као свршени студент Кијевске духовне академије најпре урадио студију о српско-руским црквеним односима, што је била и тема његове кандидатске дисертације 1898. У писању овог рада искористио је архивску грађу из руских архива, и први пут је ставља на увид стручној научној јавности. То ће бити увод у читав научни циклус протиних радова посвећених српско-руским црквеним везама, који ће обележити целокупну његову научну делатност. Прота Стеван Димитријевић се бавио проучавањем богате архивске грађе манастира Хиландара, где је боравио више пута. Он посебно проучава новију архивску грађу 18. и 19. века, и то чини у сарадњи са Српском краљевском академијом. Успео је да објави 22 документа који се односе на 15, 16. и 17. век, а његов велики подухват преписивања и припреме за штампу 588 хиландарских архивских докумената из 18. века, који, на жалост, из различитих разлога није окончан публиковањем, управо кроз ову монографију сачуван је од заборава. Такође у рукопису, на 254 странице, сачувано је протино дело које се односи на историју Српске Цркве – то су његова предавања на Православном богословском факултету. На овај рукопис, који се чува у Димитријевићевој заоставштини у Архиву САНУ, аутор скреће пажњу као на важно дело српске црквене историографије које би у наредном периоду ваљало објавити. Посебно се прота Димитријевић бавио проучавањем лика и дела Светог Саве. Пратио је народно усмено предање о Св. Сави и записивао га. Дотицао се и неких спорних питања: тонзура Св. Саве и спаљивање његових моштију - да ли је било једно или два спаљивања - 1594 и 1687. године? Протином заслугом у једном рукопису из 17. века, у манастиру Завали, пронађена је и објављена Служба преноса моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Писац књиге која је пред читаоцем се исто тако исцрпно бави радовима проте Димитријевића који се односе на новију српску црквену историју, попут радова о патријарху Василију Јовановићу Бркићу, митрополитима Стефану Стратимировићу и Михаилу Јовановићу. Монографија доноси увид и у необјављено научно наслеђе проте Димитријевића, односно радове који су остали у рукопису и чувају се у његовој заоставштини. Кроз читаву студију аутор прати рецепцију Димитријевићевих научних радова у српској научној средини и шире, указујући на тај начин на протино место у српској науци. Аутор ове драгоцене студије чини посебан осврт и на то како се прота Димитријевић бавио нашим црквеним старинама. Боравећи у Призрену, Скопљу и Солуну, и у другим градовима и местима широм Старе Србије и Македоније, прикупљао је и истраживао старе рукописе, штампане књиге, записе и натписе и све то је слао у Београд. Дао је велики допринос објављивању капиталне збирке Љубомира Стојановића Стари српски записи и натписи, где је приложио близу 500 записа и натписа. С правом су га колеге истраживачи називали да је ,,творац рукописне ризнице“ Народне библиотеке у Београду, будући да је овој установи приложио неколико стотина рукописа и старих штампаних књига. Даље, на терену је прикупљао грађу о страдању српског свештенства у Првом светском рату за време веома сурове бугарске окупације. Прикупио је један од најобимнијих фондова грађе о страдању Српске Цркве и њеног свештенства у овом рату. Прота се бавио и етнографским истраживањима, прикупљајући податке који се односе на народне обичаје у селима и градовима, а везани су за крсне славе, обичаје о великим празницима, народне литије, заветине. У овим протиним списима има доста црквеноисторијског и литургичког материјала. У протиној заоставштини сачуван је рукопис на ову тему који има близу 2000 страница, а на који се по први пут обраћа пажња у овој монографији. Кроз читаву монографију, пратећи Димитријевићеве циклусе научних радова, аутор је пратио и протине научне везе које је одржавао са бројним значајним српским научницима, дајући на тај начин целовит увид у научни лик првог декана Православног богословског факултета. Укратко, сумирајући велики научни допринос кроз студиозно разматрање свих научних достигнућа проте Стевана Димитријевића, пре свега црквено-историјских, колега Владислав Пузовић се у име целог Православног богословског факултета у Београду, чији је први декан био прота Стеван, на неки начин одужује овом великом прегаоцу као узорном примеру који могу и треба да следују нараштаји младих богослова који долазе. Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић * * * Подаци о монографији: Путевима српске црквене историје. Научно наслеђе проте Стевана Димитријевића. Аутор: др Владислав Пузовић. Издавач: Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Место и година издања: Београд, 2021. Обим монографије: 286 стр. Тираж: 500 (ISBN 978-86-7405-247-1; COBISS.SR-ID 52360457). Рецензенти: 1) Др Радомир В. Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Зоран Ранковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду 3) Др Мира Радојевић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 4) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви. Садржај: Предговор (7–13); I поглавље: Биографија проте Стевана Димитријевића (15–45) (Школовање и призренски период: од Алексинца и Кијева до Призрена и Солуна 15–34; Београдски период: први декан Православног богословског факултета 35–45); II поглавље: Научни рад проте Стевана Димитријевића (47–172) (Истраживач српско-руских црквених веза 47–66; Рад на истраживању хиландарске архивске грађе 67–91; Писање целовите историје Српске Православне Цркве 92–101; Светосавски научни циклус 102–129; Научни радови из новије српске црквене историје 130–148; Истраживање црквених старина 149–160; Документовање страдања српског свештенства у Првом светском рату 161–167; Етнографске белешке 168–172); III поглавље: Епилог (173–210) (Прота Стеван Димитријевић на путевима српске црквене историографије 173–184; Протоиерей Стеван Димитриевич и его вклад в развитие сербской церковной историографии 185–198; Protopresbyter Stevan Dimitrijevic on the Paths of Serbian Church Historiography 199–210); IV поглавље: Прилози (211–261) (Рецензије Стефана Тимофејевича Голубјева и Алексеја Афанасјевича Дмитријевског на кандидатску дисертацију Стевана Димитријевића 211–221; Библиографија радова проте Стевана Димитријевића 222–235; Архивски документи 237–261); Скраћенице (263); Извори и литература (264–278); Именски регистар (279–284); Белешка о аутору (285–286). Извор: Инфо-служба СПЦ

Са надом у Васкрсење и живот вечни, обавештавамо црквену јавност да се дана 29. марта 2021. године, на дан Светог апостола Аристовула и Светог мученика Савина, упокојио у Господу дугогодишњи старешина и парох цркве на Карабурми протојереј-ставрофор Живадин Протић. Sveštenik Ugrin Popović: Radosna tuga - Čudo WWW.CUDO.RS Данас смо сахранили протојереја-ставрофора Живадина Протића. Осим што је био мој први старешина и неко ко ми је на мени разумљив начин саопштавао правила... Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину. Братство храма Сабора српских светитеља Извор: Инфо-служба СПЦ

Храм Свете Петке у Новој Пазови је најавио да ће у суботу, 13. фебруара, од 19 ч, предавање одржати прота др Милош Весин, парох из Чикага. Тема ће бити "Најчешћи изговори за недолазак на свету Тајну исповести". Предавање ће бити после Вечерње службе која почиње у 18 сати. Извор: Епархија сремска

У навечерје празника Светог свештеномученика Петра дабробосанског, 16. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, из Светониколајевског храма у Котору, емитовано је уживо шеснаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер Немања Кривокапић, настојатељ Светониколајевског храма у Котору и професор догматике и патрологије у Цетињској богословији Светог Петра првог митрополита и чудотворца цетињског. Уметнички гост био је ђакон мр Михајло Лазаревић, диригент Српског Пјевачког Друштва "Јединство" - Котор, 1838. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисија је почела служењем Молебана Пресветој Владичици нашој Богородици, који се према богослужбеној пракси у Котору служи у данима Светоуспенског поста. У служењу молебана проти Немањи саслуживали су сви которски свештеници уз милозвучно појање Српског Пјевачког Друштва "Јединство". Након служења молебана прота Немања Кривокапић је говорио управо о овом молебану који је богослужбени бисер которске парохије. У првом делу емисије настојатељ Саборног храма у Котору упознао је наше гледаоце са свим храмовима који се налазе на которској парохији, као и са свим знаменитостима овог древног града и Црквене општине која је по много чему јединствена и посебна. Према речима проте Немање при парохији которској веома успешно делује школа Веронауке, сведочећи на тај начин да су Господу најмилије молитве које деца из чистога срца произносе молећи Божји благослов. Наш уметнички гост ђакон мр Михајло Лазаревић који умјетнички руководи СПД “Јединство” од 1994, а који је и професор у Музичкој школи у Котору и Богословији Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио је о историјском континуитету овог знаменитог Пјевачког Друштва које је бисер уметности у Боки Которског, па и шире. Поред мешовитог хора, ђакон Михајло нас је упознао и са мешовитим и дечјим хором. И поред чињенице да је целокупна емисија посвећена спомену на великог и незаборавног оца Мома Кривокапића, други део наше емисије посебно смо посветили конкретном причом о овом служитељу олтара Божјег који је пола века служио у Котору, а чије ће име остати златним словима записано у историји наше свете Цркве. Казивајући сведочанства о лику, делу и узвишеном свештеном служењу проте Момчила, отац Немања Кривокапић је посебно истакао да је полувековно служење которског проте било ревносно, храбро, постојано, плодоносно и успешно. Плодови служења оца Мома пројављују се данас. Његова мудрост и храброст, спремност да безрезевно дели савете и знање, али и спремност да на свом пастирском служењу носи и терет народа, данас показују плодове чинећи нас радосним што смо стасавали и живели уз таквог човека, истакао је прота Немања Кривокапић. Говорећи о изненадном упокојењу протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, наш гост је нагласио да је васколики протин живот био велико чудо, па тако и његово упокојење. Овај сегмент разговора поткрепили смо видео прилогом сведочанства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који је казивао о осмеху на лицу упокојеног проте. "Ових дана се упокојио наш отац Момо Кривокапић. Сахранили смо га и опојали у Котору, сада у четвртак. Очевидно да је отац Момо један од тих свједока својим животом, својим срцем, умом, својом проповјеђу, својом вјерношчу Христу. Један од савремених свједока Живога Господа. Гледајући га упокојенога видио сам на његовом лику чудесни осмијех. Када га је задесио час смрти он се осмијехнуо и тај осмијех је зрачио са његовог лика. Када смо у цркви Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима поново скинули поклопац са њега да отпјевамо "Христос Воскресе", тај чудесни осмијех је био на лику упокојенога, заиста упокојенога оца Мома", посведочио је Митрополит црногорско-приморски. На самом крају емисије прота Немања је упутио пастирску поруку нашим гледаоцима, присећајући се Светописамских речи које је прота Момо често волео да понавља. Отац Немања је упутио следећу пастирску поуку: Не бојте се и радујте се! То је оно што је отац Момо често говорио. Дакле, никада да се не бојимо, већ да у свему будемо радосни. Подсећао је увек и на оне речи Спаситеља: Без мене, не можете ништа чинити... Али је увек допуњавао речима Апостола Павла: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! У погледу реализације ове емисије посебну благодарност упућујемо техничком тиму - Андреи и Марку Севаљевић, на професионалном раду и свим техничким детаљима који су учинили да са техничке стране емисија буде реализована на завидном нивоу. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Према сведочанству Његовог Високопреосвештентва Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Г. Амфилохија, новопрестављени протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, дугогодишњи парох которски и први ректор обновљене Цетињске богословије, упокојио се са благим осмехом на лицу. У наставку доносимо сведочанство које је Митрополит данас поделио са верним народом у литургијској беседи на евхаристијском сабрању у доњем Острогу. "Ових дана се упокојио наш отац Момо Кривокапић. Сахранили смо га и опојали у Котору, сада у четвртак. Очевидно да је отац Момо један од тих свједока својим животом, својим срцем, умом, својом проповјеђу, својом вјерношчу Христу. Један од савремених свједока Живога Господа. Гледајући га упокојенога видио сам на његовом лику чудесни осмијех. Када га је задесио час смрти он се осмијехнуо и тај осмијех је зрачио са његовог лика. Када смо у цркви Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима поново скинули поклопац са њега да отпјевамо "Христос Воскресе", тај чудесни осмијех је био на лику упокојенога, заиста упокојенога оца Мома", посведочио је Митрополит црногорско-приморски. Видео запис целокупне беседе погледајте у наставку:

Поводом упокојења нашег драгог оца Момчила Кривокапића, из архиве Радија “Светигора“ доносимо емисију “Хришћани говоре о Богу и животу” у којој је гост монаха Арсенија (Јовановића) био отац Момо. Звучни запис беседе Ако је Господ рекао: Без Мене не можете чинити ништа, а Свети апостол Павле каже: Све могу у Христу Исусу Који ми моћ даје, па ко сам ја ту. Моје је само да послушам. Нисмо ми своји, али слава Богу кад смо Христови. А кад смо Христови-скупо смо плаћени- казао је том приликом, између осталог отац Момчило Кривокапић. Извор: Радио Светигора

Навршило се пет година од блаженог упокојења протопрезвитера Томаса Хопка (28. март 1939 – 18. март 2015). Овај угледни теолог био је на челу Академије Светог Владимира у Њујорку од 1992. до 2002. године. Одликовао се као изванредни проповедник и предавач. Томас Џон Хопко је рођен у Ендикоту, у држави Њујорк, 28. марта 1939. године, као треће дете и једини син Џона Џ. Хопка и Ане (Запотоки) Хопко. Крштен је и васпитан је у карпато-руској цркви Свете Марије, а образован је у државним школама у Ендикоту. Матурирао је у Јунион-Ендикот средњој школи 1956. године. О. Томас је дипломирао на Универзитету Фордам 1960. године са дипломом из студија руске културе. Потом је дипломирао на Православној академији Светог Владимира 1963. године, а на Универзитету Дјукејн стекао је мастер диплому из философије 1969. године, а докторирао из богословља на Фордам универзитету 1982. године. Рукоположен је за свештеника августа 1963. г.; служио је као парох у неколико парохија: у цркви св. Јована Крститеља цркви у Ворену, Охајо (1963–1968); Светог Григорија Богослова, у Вопингерс Фолсу, у Њујорку (1968–1978); у цркви Св. Николе, Џемејка Естејтс, у Њујорку(1978–1983). О. Томас је рукопроизведен у протојереја 1970. године, а чин протојереја-ставрофора добио је 1995. године. Почетком 1968. отац Томас је почео своју дугу службу у Православној академији Св. Владимира. Годинама је био на различитим положајима: асистент-предавач догматског и пастирског богословља, 1968-1972; асистент професора догматског богословља, 1972-1983; ванредни професор догматског богословља, 1983-1992; декан, настојатељ капеле Три Јерарха, и редовни професор догматског богословља 1992-2002. године. Током година своје свештеничке службе о. Томас је био аутор многобројних књига и чланака. Најпознатије његово дело је Православна вера: Основни приручник о Православној Цркви (у четири књиге преведено на српски језик и објављено у издању „Каленића“, издавачке установе Шумадијске епархије. – наша прим.). Био је одличан говорник и проповедник, учествовао је на многим конференцијама, предавањима, симпосијумима и црквеним окупљањима свих врста. О. Томас је вршио небројене задатке у име Православне Цркве у Америци, што је подразумевало представљање Цркве на међуправославним окупљањима и васељенским састанцима. После пензионисања, Томас Хопко се са породицом преселио у Елвуд Сити, у Пенсилванији (САД), где су живели поред православног манастира Преображења Господњег, и отац Томас је започео нову службу: православни хришћански разговори на интернет радију. Од 2008. године о. Томас је направио преко 400 подкастова за Еншејнт Феит Радио. О. Томас и супруга Ана (девојачко Шмеман) родили су петоро деце и имају шеснаест унука и три праунука. Извор: Српска Православна Црква

Дана 5. новембра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је један од најистакнутијих савремених српских богослова протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио на тему: „Шта је човек, а мора бити човек?“ П. П. Његош. На самом почетку архијерејски намесник младеновачки протојереј-стварофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и захвалио се што су се у незапамћеном броју одазвали позиву. Нагласио је да оца Гојка не треба посебно представљати и испричао како је дошло (и поред бројних препрека) до вечерашњег сусрета. Прота Гојко је одушевио неколико стотина Младеновчана (међу њима многи нису успели да нађу место за седење у препуној свечаној сали парохијског дома младеновачког Светоуспенског храма) излагањем на тему узету из познатих стихова владике Рада. Предавач је указао да смо се одродили једни од других, живећи у брзим системима, у великим градовима. Постајемо браћа онда кад дођемо сами до себе. Подсетивши на умовање великог Његоша о томе шта је човек, великој драми људске природе, прота Гојко Перовић појаснио је да Ловћенски Тајновидац поручује да немамо времена да чекамо дефиницију тога шта је човек, већ да једноставно то морамо бити вођени неким етичким постулатима и спознајом да је Бог човека створио за бескрај. Три века је одлазак у цркву носио опасност по живот, било је време прогона хришћана. Потом, наступа период привилегија… Онда се јавља монаштво и одлазак у пустињу као реакција на то. Шта данас чинити? Како и где да одемо? Нема одласка у пустињу, ту си – где си! Ту долазимо до лепоте, до манастира Високи Дечани, Острога, Милешеве… Тамо где имамо простор да се вратимо лепоти и једни друге препознамо као браћу и сестре – казао је ректор Цетињске богословије. Ове године славимо јубилеј – 800 година самосталности Српске Цркве. Црква нас, дакле, након 800 година зове да се вратимо на једно место, славимо Бога и будемо браћа и сестре. Црква има могућност да обнови људски лик у нама, да имамо лепоту као милешевски Бели анђео. Да поред авиона, аутопутева и свега што имамо у савременом добу, будемо људи, како је говорио патријарх Павле. Ако будемо људи, живећи и сведочећи Јеванђеље у свету и времену у којем живимо одговорићемо и на питање из наслова теме ове духовне трибине, закључио је прота Гојко Перовић своје надахнуто и обиљем духовитих досетки проткано излагање, које су Младеновчани испратили дугим и снажним аплаузом. Након изузетног излагања присутни су постављали питања. Тема је била веома инспиративна за присутне и питања су разјаснила поједине сегменте излагања. Опште мишљење је да је, након преко 50 учесника духовних трибина младеновачке Цркве, ова била најуспешнија. За све оне који нису могли присуствовати овом сабрању биће објављен снимак на You Tube каналу храма Успења Пресвете Богородице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Oтaц Дaлибoр кojи je рoђeн 14. jaнуaрa 1976. у Дoњeм Вaкуфу, у Бoсни и Хeрцeгoвини, пoслиje зaвршeнe Бoгoслoвиje, свojу прву свeштeничку дужнoст oбaвљao je у Koрeници и тих првих пoврaтничких гoдинa пoкривao je пoдручje личких oпћинa Koрeницa, Дoњи Лaпaц и Удбинa. 2013. гoдинe, o. Дaлибoр нaстaвљa свoj свeштeнички пoзив у пaрoхиjи кoстajничкoj кoja oбухвaћa грaд Хрвaтску Koстajницу, oпћинe Дoњe Kукурузaрe, Majур, Дубицу и диo oпћинe Двoр. Toкoм скoрo 20 гoдинa рaдa o. Дaлибoр, нe сaмo дa je биo скрoмни свeштeник и вjeрoучитeљ, нeгo je нa свим мjeстимa свoг свeштeничкoг пoзивa, успjeшнo пoвeзивao дoнaтoрe, лoкaлну влaст и Eпaрхиjу у пoкрeтaњу oбнoвa пoрушeних, дeвaстирaних и нaпуштeних хрaмoвa. Пoсeбнo сe издвaja бoрбa oкo jeднoг oд нajзaпуштeниjих и нajзaбoрaвниjих српских мaнaстирa у Хрвaтскoj, мaнaстирa Koмoгoвинa нa Бaниjи, кojи je упрaвo зaхвaљуjући нeсeбичнoм зaлaгaњу и упoрнoшћу oцa Дaлибoрa, дoживиo свojу oбнoву и чиje oтвaрaњe, прeдвиђeнo зa oву гoдину, нaжaлoст ниje дoчeкao. Oтaц Дaлибoр биo je jeдaн oд риjeтких млaдих свeштeникa кojи je биo друштвeнo aктивaн и чoвjeк с oсoбитим стaвoм. Збoг тoгa je биo пoштoвaн и oмиљeн и мeђу пaсивним вjeрницимa и aтeистимa. Успиo je дa сe свojoм oтвoрeнoшћу и мудрим бeсjeдaмa приближи свaкoм чoвjeку и свojoм сoциjaлнoм oсjeтљивoшћу пoкрeнe брojнe хумaнитaрнe aкциje пoмoћи сoциjaлнo угрoжeнимa пoрoдицaмa кoje чинe вeћину њeгoвих пaрoхиjaнa. У свoм крaткoм живoтнoм, aли бoгaтoм свeштeничкoм путу, oтaц Дaлибoр биo сe aнгaжирao у истрaживaњу рaтних стрaтиштa пo Лици и Бaниjи, a чeстo je кao зaмjeнa служиo брojнe пaрaстoсe жртвaмa нa Бaниjи, у Двoру зa жртвe Oлуje и Бaнскoм Грaбoвцу, oдaклe сe пaмтe њeгoвe риjeчи дa je ‘бoљe бити пoтoмaк жртвe, нeгo пoтoмaк убицe’. Суoчeн с нeгaтивнoм друштвeнoм aтмoсфeрoм испуњeнoм свaкoднeвним умирaњeм, риjeтким слaвљимa и крштeњимa, нaстojao je свojим oптимизмoм и вjeрoм ojaчaти људe нa путу издржљивoсти. У тoмe je пoтпунo успиo. Изa сeбe oстaвиo je супругу и двиje мaлoљeтнe кћeркe.

Протојереј др Александар Шмеман, убраја се у ред чувене плејаде православних руских мислилаца и слови за неодступног богослова Православља и мисионара Цркве 20. вијека. Један је од утемељивача савремене мисионарске мисли, аутор популарних богословских дјела, врсни проповједник и мајстор усмене ријечи, али, прво и изнад свега, частан свештеник посвећен Православљу и својој Цркви. Рођен је 13. маја 1921. године, у руском градићу Ревељу (Естонија) од родитеља из угледне хришћанске породице. У раним годинама дјетињства преселио се из Естоније у Француску, гдје је са руском емиграцијом и остао све до свог коначног одласка у Америку 1951. године. Прво образовање започео је најприје у руској војној школи у Версају, из које потом прелази у гимназију, а касније и наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. Већ у раној младости, млади Александар, свој прави духовни дом проналази у Христовој Цркви, гдје кроз свакодневно дјелатно учешће у божанственој Литургији, бива уведен у свето Православље. Године Другог свјетског рата и период њемачке окупације Француске, било је вријеме његовог пресудног опредјељења за богословске студије на руском Богословском институту Светог Сергија у Паризу (1940-1945). Током петогодишњих студија превасходно се посвећује изучавању црквене историје, из које, по самом завршетку, и постаје предавач прво као лаик, а потом и као свештеник. Темом из области литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Суштинска питања литургијског богословља и историје хришћанске Цркве била су, од самог почетка, центар његовог духовног и научног интересовања као и сваког потоњег интелектуалног дјеловања. Године 1951. коначно одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. вијека, отац Георгије Флоровски. Самим престижом дубокоумне личности овог угледног православног богослова, Академија се уздигла на завидну академску и теолошку раван, на којој ће од 1962. успјешно дјеловати и сам отац Шмеман, преузимањем положаја Декана све до своје смрти 13. децембра 1983. године. На положају декана и предавача црквене историје и литургијског богословља, отац Шмеман је провео најдужи период свога тамошњег живота, када је, очигледно његовом заслугом, Академија и постала главни расадник Православља у Америци, центар литургијског и евхаристијског препорода, а његова личност остала упамћена као незаборавна успомена и дивно сјећање на овог великог православног богослова, неодступног борца, оца и учитеља. Извор: Радио Светигора

Уз највише државне почасти, посмртни остаци проте Милана Ђурића, пренети су у породичну гробницу у Ужицу, девет година након што је 1917. преминуо у Риму, где је стигао тешко болестан повлачећи се са српском војском преко Албаније. Припремили: Наталија Видић и Горан Марјановић Обелиск од белог мермера из Венчаца, висок три и по метра, радио је чувени руски архитекта Николај Краснов, аутор између осталог и спомен костурница и на острву Виду и Зејтинлику у Грчкој. "Споменик је претио да падне на једну страну зато што је бетонски постамент био готово уништен, због тога су урадјени радови, грађевински радови у том делу, урађену су фуге како не би дошло до пропадања и проласка воде и не би долазило до даљег пропадања овог споменика", каже Славица Стефановић, Народни музеј Ужице. Проту блиског сарадника Николе Пашића, народ је 21 пут бирао за посланика, читав свој живот, дуг 72 године, посветио је како националном уједињењу, тако и политичком, културном и привредном развоју ужичког краја. Захваљујући његовој иницијативи проширена је мрежа основних школа у ужичком округу и Ужице је добило потпуну Гимназију. "Све је то утицало на њега да се он залаже у том смислу да оснује овде и окружну библиотеку са читаоницом, а поред тога он је заслужан и за долазак првог воза у Ужице 1912. године, па знамо.. у народном сећању је тај први воз остао упамћен као Протин воз", каже Славица Стефановић, Народни музеј у Ужицу. За постигнуте резултате у посланичкој и свештеничкој одежди, прота је одликован бројним домаћим и страним, ратним и мирнодопским одликовањима. Осим споменика на Доварју, који му је подигла захвална отаџбина, сећање на омиљеног проту чува и његово име овде на спомен плочи на ужичкој цркви светог Ђорђа где је највише службовао, као и на цркви у Рачи, спомен чесми у Сињевцу и спомен капели у родним Заовинама. Прота Милан Ђурић је рођен у Заовинама 9. марта 1844. године. Био је народни трибун и оснивач радикалског покрета, члан Главног одбора радикалне партије. Био је народни посланик са прекидима од 1878. до 1917. године. Учествовао је у ослободилачким ратовима. Његов савременик, прота Витомир Видаковић га описује речима: „Велики у вери, истрајан у борби, несавитљив у данима искушења, прота беше горостас...“ Прота Ђурић је био далековид политичар, родољуб, хуманиста, посленик просвете и културе. На његову иницијативу, као посланика у Народној скупштини, проширена је мрежа основних школа у ужичком округу. Ужице је добило потпуну гимназију, савремену болницу, једну од првих електричних централа у Србији, Ткачницу и железничку пругу 1912. године. Залагањем ужичког народног трибуна, након 1903. у ужичком крају је заживела грађанска и парламентарна демократија. Добивши подршку од народних посланика, проте Милана Ђурића и Љубомира Стојановића, општинска управа у Ужицу на челу са Петром Чађевићем, предузела је низ мера ради бржег привредног и културног развоја овог краја. Постоје приче да све оно што Никола Пашић сам није смео или није хтео да каже старом краљу Петру I, чинио је то преко народног посланика и ужичког проте Милана Ђурића. А што краљ Петар није хтео лично да каже Пашићу у брк, то је, опет, ишло преко овог народног посланика, са којим је био пријатељ од времена кад није био краљ него кнез-емигрант на Цетињу. Кад год би се односи између краља Петра и Николе Пашића затегли, покушавао је прота Милан Ђурић да их како-тако измири. Упокојио се 30. априла 1917. године у Риму. Уз највеће државне почасти посмртни остаци проте Милана Ђурића су пренети у родно Ужице и сахрањени на Доварје 1926. године. Видео прилог РТС http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/srbija-danas/2873998/konzervacija-spomenika-prote-milana-djurica.html