Претражи Живе Речи Утехе

У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље. Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“. „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“. Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“. Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској. Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“. Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“. Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“. Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“. Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“. На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“. „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“. Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“. текст и фотографије: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021. View full Странице