Претражи Живе Речи Утехе

Непосредно по свом устоличењу у трон Митрополије загребачко-љубљанске, на Цвети, 9 априла 1933. године, владика Доситеј послао је Васкршњу посланицу својој новој пастви у Епархији загребачкој. У посланици је између осталог рекао: "Разумећете браћо моја у Христу и сва децо моја духовна, да ми није лако било растати се од моје браће у Христу из Ниша, као и из Епархије нишке и тамошњег побожног, јуначког и родољубивог народа. Своју љубав светој вери православној, моја браћа у Христу, свештеници, посведочили су другом, новом Ћеле кулом, а јунаштво деце моје духовне из другог гвозденог пука и у топличком и јабланичком устанку дуго се неће моћи заборавити, него ће се дуго и дуго причати и препричавати, па и уз гусле опевати. Али је велика утеха обузела моју душу, радошћу је била она испуњена, од свега онога што сам већ при првом доласку у нову Богом ми чувану епархију чуо и видео. Верујем да ћу у своме новом винограду код моје браће свештеника, наћи искрену и одушевљену потпору, а код моје православне пастве пуну оданост и љубав."

Слава храма Саборa српских светитеља на Карабурми прослављена је 13. септембра 2020. године светом Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су протојереји-ставрофори Тоде Јефтемић, Драган Станишић и Милош Мићић, протојереј Александар Лукавац, јереј Јован Јефтић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић, Немања Ристић и Филип Новаковић у молитвеном присуству старешине храма протојереја Ђорђа Драгутиновића, братства храма и благочестивог народа престонице. Звучни запис беседе Током свете архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх је рукоположио ђакона Филипа Новаковића у чин свештеника. Пошто је преломио славски колач са домаћином славе г. Драганом Микићем, Његова Светост Патријарх је уручио грамате добротворима који су допринели уређењу храма, парохијског дома и пратећих објеката, господи Драгану Микићу, Мирославу Антићу, Милији Илићу, Драгану Нијемчевићу, Дејану Ранђеловићу, Јовану Шуменковићу, Владимиру Скерлићу и Зорану Јовићу. Извор: Инфо-служба СПЦ

У духу сверадосног и спасоносног празника из домостроја нашега спасења - Рођења Господа нашег Исуса Христа, у јануарском двоброју „Православља“ - новина Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020), објављен је Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Са званичне интернет странице „Православља“ разговор доносимо у целости. Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (PDF) Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. *Налазећи се у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите небоземну тајну овог празника? Врло је важно оно што сте нагласили у самом питању, да славимо оваплоћење Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку, овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће, јер је сваки човек смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек примио на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову људску природу подигне из мртвих. Ту велику тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није могло без оваплоћења Његовог. *Следујући химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих његових духовних и животних напора? Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке успехе, јер нас ти успеси оспособљавају да бисмо могли достојно носити тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни. *Ваше блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага? Да искрено поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког облика радости повезаних са материјалним стварима. *Божић је празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање Божића у данима када сте Ви били дете? Први пут ћу о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде, који нам је оставио једно предање, пуног смисла и врло дубоко. Он је уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам не више од пет година. Сећам се када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година, мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака испричао ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи различитог нивоа духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић, свакако да не бих могао ово да прескочим. *Торжественост божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите поуку у погледу решења наведеног проблема? Када би човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна заједница остати до дана суда Христовог. *Лепа је прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској? У повереној нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни тога да је литургијска прослава темељ сваког другог прослављања, не бисмо могли бити незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да вршимо. *Блажењејши Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне православне Цркве? Ја сам већ неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу које је пало на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо. Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава. Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији толерише, али мислим да не би могло за дуго. Највећи је проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле, са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије једног дела Цркве у Украјини, решавала на будућем Сабору. Пуно сам размишљао да ли ће се неко саблазнити оваквим одговором, управо у интервјуу о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да је Православна Црква у великом проблему, али теши ме чињеница да свака саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ да знањем побеђују саблазни. *За крај, која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ? Порука би била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарском двоброју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020) Извор: Православље

У понедељак 15. по Духовима, када Света Црква прославља свете мученице Минодору, Митродору, и Нимфодору, Преосвећени Епископ шумадијски господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су богослови: Милан Јелић, Никола Караклајић, и Александар Бојанић. За певницом је било братство храма Светог Саве и верни народ који је одговарао на прозбе. Звучни запис беседе По прочитаном одељку Јеванђеља по Марку и причи о исцељењу крвоточиве жене, Преосвећени је протумачио верном народу речи Јеванђеља. Он је истакао да је одељак из Светога Писма веома поучан... Да је једна жена била болесна од течења крви. Она је свих ових дванаест година ишла од лекара до лекара и да је сву своју имовину потрошила и било јој је још горе... Ова жена дванаест година болује од тешке болести, али она кроз свих дванаест година, иако се суочавала са тешким ситуацијама, она је у дубини душе гајила веру да ће неко њу исцелити ако нису могли лекари. И дошао је. Ко? Нико други до Бог. Са дубоком вером ова жена дотиче се Христове одеће и добија исцељење. Каква је то радост морала бити за ту жену. За њу је то много теже било друго. Њу је народ као крвоточиву сматрао нечистом. Она није могла нигде да буду у друштву са осталим људима. Ако би им пришла, њој би рекли: ти си нечиста не можеш са нама да се мешаш. Она је имала ту душевну болест, али није изгубила наду, није изгубила веру. Ма колико год да паднемо не смемо да изгубимо веру. Све можемо да изгубимо. Не губе само богатство него и породицу, али ако не изгубиш веру брате и сестро не бој се. Онај који види и твоје и моје смирење и веру, Он зна како ће то да удвостручи. Пуно је примера из историје хришћанске цркве, имате таквих примера и у Новом и у Старом Завету. Имате пример Јова који је толико страдао али веру није изгубио. Да браћо и сестре, ова жена јесте себе сматрала грешницом, али искрено. Није лицемерно. Зато је она говорила да се није усуђивала да додирне Тела Христовога и крај од Његове одеће. Зато је говорила, само ако се дотакнем ресе хаљине Његове ја ћу оздравити. Оздравиће ме Онај Коме ја идем да га дотакнем и целивам, оздравиће Онај у Кога ја верујем. Уједно овај пример нам показује како нестварне божанске енергије и прожимају материју и чине је освећеном и спасоносном да се преко њих пројаве и чуда. Због тога ми целивамо иконе, свете мошти, носимо одеће неког светитеља... У наставку је Преосвећени подсетио и на још једно чудо. “Када је жена осетила силу, осетио је и Господ. Зна Он коме иде та Његова сила, али пита своје ученике: Ко ме се дотаче? Ученици, несавршени рекоше: Видиш колико те гурају, а питаш ко ме се дотаче? Божанска сила када се усмери према људима она је сва међу људима. Само треба људи да је осете. А осетиће је људи ако верују, и ако стално иду у сусрет ка Христу, да се сретну са Христом и да траже оздрављење прво духовно а иза духовног и телесно... Потребно је да постепено прилазимо Христу, са вером, са добрим мислима, речима и делима. Да не мислимо да можемо да скочимо са неке платформе на неки спрат. Можда можеш ако си физички јак, али не можеш да осетиш ништа, попећеш се, ниси се намучио да се пењеш ка горе. Коме горе? Па ономе који седи на престолу, каже апостол Павле. Христос је са својом божанском силом сав на земљи, и да је Његова сила откривена за служење људском роду. Зато се сила Божија открива. Он нас позива да дођемо кад год хоћемо да је узмемо и да се користимо том силом божанском. Шта је Господ рекао овој жени? Видевши њену веру Он јој рече: Кћери, вера твоја спасла те је, иди у миру. Иди у свет, али и проповедај дело Божије које се десило данас у теби. Видимо да је вера основ нашег живота и нашег правог знања. Вера је како кажу свети оци “свевидеће око”, душа која види Бога и преко Бога види човека. Вера је лични сусрет са Господом Христом. Колика ти је вера такав ти је сусрет са Богом. Нема ли вере нема ни сусрета са Богом, нема ли вере нема ни поверења у Бога, а кад човек нема поверења у Бога он нема поверења ни у људе. Једног Епископа Цркве Христове у Француској упитали су: “Владико да ли Бог верује у некога?” А он је одговорио: Бог верује у човека.” Преосвећени је на крају закључио да: “Бог верује да се човек може поправити, ако хоће, ако није огрезао у гордости и сујети, у нечему што мисли је за нешто веће од онога што га је Црква поставила. Ја сам за нешто веће и узвишеније. За веру није потребна ни нека наука, ни велика трговина, ни богатство, само је потреба добра воља да се верује у Спаситеља света. Нека нам Господ помогне и овај пример Јеванђеља да и ми хрлимо у сусрет са Господом, да га се дотакнемо мислима, срцима умом својим. На крају је ова жена рекла, само да га се дотакнем ресе крајева Његове хаљине и оздравиће се. А ето ти и ја, брате и сестро, дао нам је Бог не да се дотакнемо само крајева хаљине него да га целога примимо у себе кроз Тајну Причешћа. За то нам је потребна вера, али вера која се претаче у дела. Не вера која је на језику, него вера која је на делима. Бог вас благословио.” Извор: Епархија шумадијска

Од Господа ти радост! радост – у свакој муци, у свакој невољи, у свакој смрти Њега ради. Јер у овом тужном свету нема истинске радости мимо Њега. Та колико је пута, нема сумње, Он свемилостиви сишао у сам пакао мој и извукао ме из најстрашније смрти моје, умирања мог. То је сигурно и с тобом много пута учинио. И разлио чудесну радост по души мојој и твојој. Тако увек, тако свуда у свим световима човечанским Он стиже и пристиже к нама са Својом Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Радошћу. И ко је онда богатији од нас! И заиста смо увек са пресветлим Апостолом – „као они који ништа немају, а све имају“. Несумњиво, све имају – када Господа Христа имају. Зато смо добре воље увек у овом малом и мајушном свету: добре смо воље у мукама, у невољама, у гоњењима, у страдањима, и у свима смртима: јер изнад свију њих и у свима њима чудесни и благи Господ хода од срца мог до срца твог, и срца свачијег. Ко има очи да види, то увек види; ко има уши да чује, то увек чује. Нема муке моје, ни болести моје, ни смрти моје, које човекољубиви Господ није свемилостиво узео на себе. Тако исто и твоје. То си морао осетити. По твоме писму разливена је нека туга, која као да својим невидљивим капиларима сише очајање. А очајање? То је највећи непријатељ човеков у земаљском свету. Јер најмоћнији: врло лако стровали душу човекову у смрт. А када душа у човеку умре, – нашта му онда сав свет, сви светови скупа? Онда се сви светови претварају у смрдљива гнојилишта, и човек у мукама постаје близанац ђаволу и анђелима његовим. Не! нема места очајању за хришћанина у овом свету, јер када је Господ сишао у овај свет, и Црквом сав остао у њему, – како онда дати места очајању у души својој? Та сав Господ је ту, поред нас, око нас! Само завапи к Њему, и гле! – већ си у загрљају Његовом. А ко те онда може отети из загрљаја Његовог: који то непријатељ, који то човек, који то ђаво, који то пакао? Та никаква нас сила, никаква злосила не може раставити од љубави Његове. Њиме смо увек јачи од свакога зла, од свакога греха, од свакога пакла, од свакога ђавола, и од свију скупа. Сва је мудрост хришћанинова у томе: држати се непрестано Господа Христа – држати се молитвом, држати постом, држати милостињом, држати љубављу, држати кротошћу, држати смиреношћу, држати трпљењем, држати покајањем, држати светим Причешћем, држати светом исповешћу; држати се Њега, Неизменљивог, Ничимнезаменљивог и Никимнезаменљивог Бога и Господа, сваком светом тајном и сваком светом врлином. Онда? – Онда смо изнад свих смрти, изнад свих мука: увек радосни – радошћу вере, радошћу спасења... Правог свештеника не смеју саблазнити ни рђави свештеници, ни рђави првосвештеници. Он увек гледа изнад њих, и увек угледа свете свештенике и свете првосвештенике: угледа светог Златоуста, светог Саву, светог ђакона Авакума, и безброј других светитеља. И ка њима се пружа свом душом, и њима се одушевљава, и њима се руководи. А они? Сви су они у Цркви живи и данас, као јуче, и као пре хиљаду година. Живи сви свети Апостоли, живи сви свети Мученици, живи сви свети Оци, свети Исповедници, и свакодневно саслужују на светој Литургији и нама, недостојним свештенослужитељима Божјим. Зар нисмо онда јачи и силнији од сваке смрти, од оваког зла, од сваког греха? И зар можемо имати изговора за своје очајање у свештеничком звању? Та ни служба анђелска није узвишенија од службе свештеничке! Свештеник има божанске власти над – рајем и паклом, над смрћу и животом, над бесмртношћу и вечношћу. А ти, драги мој, као да си тренутно посумњао у то, и клонуо духом. Горе срце! Јер нико у роду људском нема што свештеник Христов има. Главно је: ослони се вером и молитвом и љубављу на чудесног Господа, Господа Сладчајшег – и све ће смрти побећи од тебе, а камоли очајање и његова исчадија. Сва ти добра од Господа жели препоручујући се твојим светим молитвама твој отац Јустин. Писмо свештенику (13 фебруара 1956). Свети ЈУСТИН Ћелијски (Нови) Извор: Епархија зворничко-тузланска

Додао је да је потребно да се у новој години ослобађамо страсти од људских грехова, од свега што нас помрачује и загађује изнута. „Једино тако ако будемо радили у овој новој години, онда ће нова година заиста бити нова по тој новини о обнови врлином и часним и честитим дјелима које дјеламо и у односу према Богу и у односу једних према другима“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика је рекао да је 1918. година упамћена по догађајима који су означили прекретницу у историји. Ти догађаји су на свјетском плану убиство руске царске породице, а код нас обновљење јединства Пећке Патријаршије. „Има ту једна група која наше браће који стварају некакву аутокефалну, како је зову, црногорску цркву. Од чега је стварају – од ничега. Група деликвената духовних, моралних, црквених, она је на тргу Јосипа Броза на Цетињу, како каже у одлуци полицијске станице цетињске ‘створила вјерску заједницуЦПЦ’. Какве везе та вјерска заједница може имати са Црквом Божјом која овдје постоји скоро двије хиљаде година. А нарочито, без прекида постоји од времена Светога Саве и Светога Илариона, првога зетскога епископа“, казао је он. Он је рекао да се Русија вратила сама себи и запитао се хоће ли се вратити Црна Гора сама себи у Новој години. „Црна Гора која се гради на богоубиству и братоубиству, на лажним темељима, на лажној вјери не може имати будућност. Неопходно је да дође до помирења међу браћом, не дијелећи се ни на ове ни на оне, него да се вратимо заједништву. Није то Црна Гора краља Николе. Треба да се ослободимо лажи, обмана, превара… Диобе међу браћом преточиле су се у језичке и националне диобе“, поручио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије се осврнуо и на захтјев који је Митрополија упутила држави, а тиче се градње саборне цркве Свете Тројице на Цетињу у којој треба да буду смјестене три велике хришћанске светиње: рука Светог Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона Богородице Филеримос. „Ја се надам да ће наш предсједник схватити да треба да се подигне храм изнад Цетињског манастира, те да ће по томе остати упамћен“, казао је он. „Дај Боже да се обновимо богољубљем и братољубљем. Дај Боже да се то догоди са свим земаљским народима, да сви буду један истински Божји народ који не гине, не пропада и не уништава се. Без вјере нема праве обнове људског бића. Људи мијењају себе и ослобађају се се онога што имају у себи. Од људскога бијеса и људскога сљепила, од тога да нас ослобађа Нова година“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска