Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'покајању'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Онај ко жели да се спасе увек ваља да има срце спремно за покајање и скрушавање: „Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и поништено не одбацује Бог“ (Пс. 50, 19). У таквој скрушености духа човек са лакоћом може да безбедно пролази крај лукавих замки ђавола, чије су све снаге управљене на то да смуте дух човеков и у тој смутњи да посеју свој кукољ, по речи јеванђелској: „Господару, ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда, дакле, кукољ? А он рече им: Непријатељ то учини.“ (Мт. 13, 28) Почетак покајања рађа се од страха Божијег и пажње према себи, како говори Свети Мученик Вонифатије: страх Божији је отац пажње, а пажња – мати унутарњег спокоја. Страх Господњи буди уснулу савест, која чини да душа, као у некој води чистој и непомућеној, сагледава своју незграпност – тако се рађају клице и разрастају корени покајања. Ми целога живота својим падовима греховним жалостимо величанство Божије па смо зато и дужни да са смирењем просимо у Господа опроштај дугова својих. А може ли облагодаћени човек после пада да се подигне кроз покајање? Може! По Псалмопеснику, „отиснух се да паднем, али ме Господ прихвати“ (Пс. 117, 13). Када је Свети Пророк Натан разобличио Давида у греху његовом, овај се покајао и добио опроштај (2. Цар. 12, 13). Погодан је за ово и пример једног пустињака, који је, пошавши за воду, крај извора пао у грех. Но, вративши се у келију, он је увидео своје сагрешење и опет почео да проводи подвижнички живот, као и пре. Враг га је смућивао, предочавајући му тежину греха и старајући се да га одвуче од подвижничког живота. Но, војник Христов постојавао је на своме путу. Овај случај Бог је онда открио неком блаженом оцу и заповедио му да у грех палог брата прослави због такве победе над ђаволом. Када се искрено кајемо у гресима својим и обраћамо Господу своме Исусу Христу свим срцем Он нам се радује, приређује светковину и сазива на њу пријазне Му Силе, показујући им драхму, коју је опет пронашао, тј. царски лик Свој и подобије (у нама покајницима). Подигавши на плећа заблуделу овчицу, Он је приводи к Оцу Своме. У обиталиште сверадосних Бог настањује и душу човека који се покајао, заједно са онима који од Њега нису ни одбегли. И зато не будимо лени да се обратимо милостивоме Владици нашем брзо, и не предајмо се лакомислености и очајању, због тешких и неизбројних грехова својих. Очајање је најпотпунија радост за ђавола. Оно је грех к смрти. Покајање за неки учињени грех, између осталог, састоји се и у томе да га човек више не чини. Као што за сваку болест постоји лечење, тако и за сваки грех постоји покајање. https://www.youtube.com/@БојанБановић/community
  2. Епархија рашко-призренска и Дом културе „Грачаница“ поводом Васкршњег поста вечерас, 21. марта 2023. године, са почетком у 19 часова, организују духовну трибину „Покајање као промена ума и начина живота“, на којој ће говорити архимандрит Сава Јањић, игуман Манастира Високи Дечани. Извор: Дом културе Грачаница фејсбук
  3. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржаће предавање на тему "Покајање и исповест као најкраћи пут у Царство Божје", у Манастиру Раковица, у недељу, 19. марта 2023. године, са почетком у 17 часова. Извор: Радио Слово љубве
  4. Братство храма св. Александра Невског на челу са старешином , свештеником Стевом Вукићем, позива благочестиви народ на ново духовно сабрање и разговор посвећен покајању и исповести у суботу 04. марта 2023. године. Сабрање у великој сали Парохијског дома почиње око 18 часова и 30 минута, после бденија које се служи од 17 часова. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  5. Свима нама, без изузетка, потребно је исцељујуће дејство покајања. Свети Јован Златоусти каже: „Грех је рана, а покајање је лек“. Оно што су за тело ране и лекови, то су за душу грех и покајање. Покајање је повратак човека Богу. Почетак овог пута је свест о сопственим сагрешењима. Након што човек постане свестан греха, следи одлучност да се покаје. То је кључни тренутак на његовом животном путу, који одређује хоће ли човек и даље остати у греховном мраку или ће се вратити Небеском Оцу. Неки људи налазе се у стању извесне неосетљивости. Они размишљају на следећи начин: „Немам шта да исповедим. Никога нисам увредио. Никога нисам убио, никога опљачкао“. Међутим, уколико ове људе упитате за неке грехе, понекад чак и тешке, они их неће прихватити као такве: „Данас“, кажу они, „сви тако раде“. Они верују да, ако неки грех чине многи, он престаје да буде грех! Онима који мисле да су без греха упућене су речи Светог Јеванђелисте Јована: „Ако кажемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1. Јн. 1, . Сагласно Апостолу Јакову, „сви много грешимо“ (Јак. 3, 2), и зато је свима нама потребно излечење душе, које нам даје света Исповест. Неке људе ђаво баца у очајање. Такви хришћани сматрају да су они толико грешни, да за њих нема и не може бити опроштаја. Опроштај грехова, међутим, који се даје кроз Свету Тајну Исповести, не зависи од величине и количине грехова, него од милости Господње која је безгранична. Мисао о томе да наши грехови не могу бити опроштени намеће нам ђаво, како би нас бацио у очајање. Након што превазиђемо поменуте препреке, ђаво ће против нас искористити још једно снажно оружје: стид. „Како да одем код духовника“, кажу многи, „и да му признам све оне страшне грехе које сам учинио? Какво ће мишљење о мени после тога имати тај човек?!“ Нека сви, који овако размишљају, послушају Светог Златоустог: „Стиди се када грешиш, а немој се стидети када се кајеш... Док се човек налази у греху, он (ђаво) му не допушта да се стиди и самим тим га предаје срамоти греха, јер зна да ће човек, ако осети стид, побећи од греха; међутим, приморава га да се стиди покајања, јер зна да ће, због стида, остати непокајан. На тај начин, сатана постиже двоструко зло: баца човека у грех и спречава његово покајање“. Ако човек савлада све ове препреке и одлучи да се исповеди, ђаво ће у њега посејати мисао да одложи исповест. „Отићи ћу да се исповедим други пут“, размишљају многи, „биће још времена“. Колико је само људи који су отишли из овог света, а да нису успели да се духовно припреме за то! Непријатељ нам предлаже да данас послужимо греху, а да се сутра – потрудимо на врлини. Он нам не предлаже да се отворено одрекнемо Бога, него нам, како каже Свети Василије Велики, „лукаво отима ’данас’ и оставља нам наду у ’сутра’. А затим, кад наступи сутра, поново долази наш злобни саветник (тј. ђаво) и тражи ’данас’ за себе, а ’сутра’ за Господа. Тако нас неприметно одводи из овог живота.“ Господ Исус Христос је својим ученицима заповедио да врше Свету Тајну Исповести: „Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 22-23). Овим речима Исуса Христа су свети апостоли, а такође и њихови наследници – свештеници, „добили власт какву Господ није дао чак ни анђелима“, како каже Свети Јован Златоусти. Христос је то учинио зато да би сваки грешник наилазио на подршку и разумевање у свом подвигу, јер је свештенику, који је такође човек, позната духовна борба. Посредством духовника, у време вршења Тајне Исповести, дејствује Божија благодат – не само ради отпуштања грехова покајника, него и ради решавања духовних проблема с којима се он суочава. Чак и ако (исповест) не исцели одмах окорело греховно стање, ипак ће силно помоћи у исцељењу, јер благодаћу Светога Духа покајнику даје снагу. Благодарећи покајању, борба против страсти постаје лакша. Ако имамо грех који је постао навика, још више морамо притицати духовнику који ће, користећи „мач духовни“ (в. Еф. 6, 17) засећи корен греха до самог његовог искорењивања. „Човек мора свим силама избегавати грех и чувати се од њега, да не би пао“, каже преподобни Никодим Светогорац. „Ако му се, услед човечије слабости, и догоди да падне, нека не очајава, него нека одмах устане и, нека се, не губећи време, покаје и исповеди.“ Господ је рекао да је прва и главна заповест – заповест о љубави: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим... Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт. 22, 37-39). Сагласно Христовим речима, свој живот треба да испитамо у односу на три главна правца: наш однос са Богом, узајамни односи са нашим ближњима и однос са самима собом. Брижљиво самоиспитавање довешће нас до скрушености и покајања и припремиће нас за исповедање грехова пред духовником. Искуство доживљаја Царства Божијег задобијамо још у овом животу као последицу нашег покајања. „Како је могуће да се Царство Божије приближи човеку још у овом животу“, пита се праведни Јован Кронштатски и одговара: „Благодарећи искреном покајању: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“ (Мт. 3, 2). Душа се испуњава покајањем, а затим следи Царство Божије као унутрашње стање човечијег срца. Човеково дубоко и искрено покајање ће, слично магнету, привући милост и љубав Господњу. https://www.facebook.com/duhovnepouke88
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је путем свог званичног Инстаграм налога поуку о праштању и покајању, коју у наставку преносимо у целини: Стих молитве Оче наш у ком се каже: “и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”, је сам по себи довољан и носи у себи сву тајну праштања. Он заправо имплицира сву тајну покајања. Праштање напросто није могуће без претходног покајања, а покајање није само један психолошки чин, а нарочито није куртоазни чин, нити пак сентиментално осећање жаљења због учињене грешке. Покајање означава промену начина живљења и самог поимања живота, то јест подразумева потпуно преумљење. Због тога Оци Цркве покајање сагледавају као најрадикалнију промену човековог начина постојања и његовог односа према Богу, ближњима, творевини и себи. Покајање подразумева да мора свако од нас, дакле - ја први, да буде свој најоштрији судија на олтару своје савести. Тек када сагледам своје пропусте, своје промашаје, шта то нисам учинио, што сам требао да учиним, или сам учинио погрешно, онда је могуће да кроз покајање прихватим и другога као свог ближњега. Извор: Инстаграм налог Његове Светости
  7. У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас се Црква сјећа Свете Марије Египћанке, чије житије сви добро познајемо, јер се у цјелости чита у пету недељу Великог поста и зато што су га многи од нас више пута читали код куће. У питању је веома дирљива прича о жени која је младост провела у страстима, али је потом, опоменута гласом Пресвете Богородице, напустила свјетски живот, отишла у пустињу и тамо великим подвизима достигла високу светост. Често чујемо да је Марија Египћанка била блудница, односно, модерним речима, проститутка. Али то није тако било – о томе се не говори у житију. Напротив, говорећи старцу Зосими о својој младости, она помиње да је свој живот провела као блудница и да је видела задовољство у животу са различитим мушкарцима, али да притом није узимала новац за то, већ је зарађивала за живот пређом. . Односно, Марија Египћанка је била једна од оних младих жена (и данас их има много) које мисле да је срећа људског живота у томе да се добије што више задовољстава: ако је згодан момак негдје у близини, зашто не ступити са њим у физичку блискост? Многи млади момци мисле на исти начин: кад виде лијепу дјевојку, зашто не би легли са њом у кревет? Врло често се на тај начин млади упознају. Такво слободно понашање доводи до тога да када, сазријевши, ови млади људи пожеле да заснују породицу, не успијевају, јер су се развратили; јер не знају шта су то чедност и брачна вјерност; јер им је лако варати свог супружника, као што је било лако дјевојкама да излазе са момцима или момцима са дјевојкама прије брака. Једном ријечју, по мјерилима савременог свијета, у животу Марије Египћанке није било ничег посебног прије него што је кренула на пут покајања. Била је једна од многих девојака које су живјеле за своје задовољство. Уживала је не само у мушкарцима, већ и у доброј храни, вину, музици. О свему томе говорила је старцу Зосими када ју је он питао за њен живот. Но, када ју је глас Пресвете Богородице зауставио на прагу храма, када је дјевојка одједном схватила да је читав њен живот грешан од почетка до краја – не зато што гријеши на неки посебан начин, него просто зато што живи као и већина – ради сопственог задовољства, задовољавајући своје страсти – тада њено срце тражи подвиг. И Марија, исповједивши и причестивши се Светим Христовим Тајнама, одлази у пустињу да започне нови живот и искупи се за своје гријехе. Из житија Свете Марије Египћанке знамо да је првих седамнаест година њеног боравка у пустињи било вријеме жестоке борбе, јер чим би узела каквог сувог коријења да једе, сјетила би се укусне хране и оних алкохолних пића којим се наслађивала прије одласка у пустињу. Ђаво је искушавао Марију сјећањима на музику коју је раније слушала, јер знамо да музика може бити најразличитија: и чедна, која узноси душу, али и развратна, а млади, нажалост, углавном слушају управо такву музику. Ове године су за њу биле године непрестане борбе са самом собом, са својим страстима, којих је морала да се ослободи подвигом сопственог живота. А онда, после седамнаест година подвига, како је преподобна Марија објаснила старцу, постало јој је лакше да живи, јер су је напустила сјећања на њен прошли живот и зато што је благодат Божија почела да делује у њој све јаче. У тренутку, када старац Зосима сусреће подвижницу, на њеном тијелу није било одјеће, но и тијела готово да није било – осушило се, а кожа јој је поцрњела. Зосима у први мах није могао да повјерује да је то жена, мислио је да види некакво привиђење или изнемоглог и мршавог пустињака. Као таква се Марија Египћанка приказује на канонским иконама – са таквим тијелом, да уопште не разликујете да ли је женско или мушко, јер је њено тијело било потпуно исцрпљено. Страсти су је напустиле. И Господ је толико просвијетлио преподобну Марију да је, иако никада није држала Библију у рукама и није знала да чита и пише, цитирала ријечи из Светог Писма. За вријеме молитве преподобна се уздизала у ваздух. Знала је име старца Зосиме, који јој је пришао, иако га раније никад није видела, тј. Господ јој је дао и дар прозорљивости. Када кажемо да је Света Марија Египћанка примјер успона човјека од великог гријеха до велике светости, то је заиста тако. Али само морамо запамтити да се у свом свјетовном животу, углавном, ни по чему није разликовала од обичних младих жена којих данас има много. Управо када ју је просвијетлио глас Пресвете Богородице, Марија је схватила сву дубину свог отпадништва од Бога и схватила: да би се приближила Царству Божијем, потребно је у потпуности да промијени свој живот. Господ нам каже да се Царство Божије с напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12). Ови напори се морају чинити током читавог живота. Преподобна Марија Египћанка ради Царства Небеског оставила је све што је имала, сва задовољства земаљског живота. Господ и Пресвета Богородица не позивају све нас да идемо у пустињу, да се одрекнемо земаљског живота, да се одрекнемо земаљских задовољстава, Црква нас благосиља да живимо у свијету, али запамтите да је Царство Божије унутар нас и да пут до њега није лак ниједном човјеку, јер лежи у самоодрицању и покајању, а покајање за сваког од нас почиње чињеницом да схватимо грешност свог живота, да схватимо да није све на корист човјеку, по ријечи апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (1 Кор. 6:12). Не доноси нам духовну корист све што нам свијет који нас окружује пружа. Пут покајања, који почиње човјековим схватањем сопствене грешности, сопствене слабости, спознајом да начин живота са страстима и стихијама овога вијека не води у Царство Небеско, треба да траје за нас не само током Великог поста, већ и току читавог нашег живота. Велики пост је вријеме чистог покајања, када нас Црква позива да преиспитамо свој живот. Али то не значи да чим се пост заврши, а то ће ускоро бити, треба заборавити на покајање и препустити се страстима, јести било коју храну која нам је доступна у било којој количини, узимати алкохолна пића и слушати било коју музику. Не. Морамо пазити на себе. Морамо се побринути да наш живот буде чедан, да нас духовно просвијетљење које доживљавамо у данима Великог поста не напусти ни када се Велики пост заврши. Можда је зато Црква установила празновање сјећања на Свету Марију Египћанку пред крај Великог поста: да бисмо још једном размислили шта значи покајање, шта значи промијенити начин живота и како се заправо треба да крећемо путем у Царство Небеско. Амин.
  8. Неко од Светих Отаца завапио је Богу: Господе, дај ми један, једини дан за који се не морам кајати! Ово не може сваки разумети. Ово може разумети само онај хришћанин, који је навикао да стоји на стражи своје душе и да у њој запажа најутанчаније покрете добрих и злих жеља, добрих и злих мисли. А жеље и мисли родитељи су речи и дела. Међутим има људи који се зову хришћанима, а којима је увек на језику готово самооправдање: Ја немам зашта да се кајем у животу. Каква самообмана! И каква разлика између оног светог човека који је желео један, једини дан чист и безгрешан, и ових „безгрешника“ који цео свој живот, тј. хиљаде и хиљаде дана, сматрају светим и безгрешним. На сваком и свачијем опелу православни свештеник се моли Богу за опроштај грехова покојникових, па каже: …јер нема човека који је жив а да није згрешио. Како згрешио? Словом, дјелом или помишленијем, дакле, и помисли могу бити грех. И жеље могу бити грех. Речи и дела произилазе, или рађају се, од помисли и жеља. Ово су као родитељи, оно као деца. Могу они бити и бездетни, па ипак човечија душа да буде сва у греху. То јест, могу наше зле помисли и зле жеље остати у нама неизражене и најављене кроз речи и дела, па ипак сва наша душа да буде помрачена грехом. Уми срце своје од зла, говори Господ (Јер,4,14). На другом месту опет у Библији каже се: Није Бог као човек да суди по спољашности, него он испитује срца и утробе. Отуда је јасно да се покајање тражи не само за речи и дела, него и за помисли и жеље. Како народ мисли и осећа? На једном молитвеном скупу певаху људи и жене неку песму о покајању, завршавајући сваку строфу овим рефреном: Покајање Богу радовање, Некајање паклу радовање. После отпеване песме устаде један човек, кога називаху брат Крстивојем, па изговори једну красну реч о потреби покајања. Пишем ово памећу: Читали сте, вели, браћо и сестре, у Светоме Писму, а чули сте и од својих свештеника, да је Бог оставио покајање за спасење. Не тражи Створитељ од нас неку небесну праведност. Зна Он од каквог смо састава. Нисмо ми као дворац од гранита, него као кућа од земље. Зна Он то боље него ми сами што себе знамо. Зато тражи од нас да колико год можемо уздржавамо се од греха и безакоња, а када сагрешимо да се одмах покајемо. У ове мутне дане наши свештеници највише говоре о покајању и позивају народ на покајање. По својој сељачкој памети ја рачунам да ако би се сав народ покајао, не би нам сав свет могао ништа наудити. -Зар није тако браћо? -Тако је!, одјекну кроз вечерњу тишину. Било је времена, драга браћо, кад ја нисам имао појма о покајању. Прво, нисам знао да се треба кајати, друго, био сам горд да би се кајао, и најзад, било ме је стид да признам грех и да се покајем. Па сам онда испитивао стање код других људи и разумео ово што ћу вам рећи – три су узрока некајању: незнање шта је грех, гордост и стид. Ја рекох што имадох. Само још да поновим – само нас покајање може спасти од свију зала. А сада нека настави неко други. Свети Николај Жички http://www.spc.rs/sr/sveti_nikolaj_zhichki_o_pokajanju_1
  9. Из архиве нашег портала доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија (Перића), на тему: О покајању и исповести.
  10. С обзиром да су Великопосна богослужења покајничког карактера кроз који провејава радосна туга, покајање и исповест су интегрални делови поста којим се верници припремају за најрадоснији хришћански празник – Васкрс. Протонамесник Живојин Кнежевић, парох Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву, каже да покајањем човек показује колико је моћан самим тим што признаје своју грешку. „Кад смо са Христом, ми смо јаки“, каже отац Живојин који додаје да хришћанство није само поштовање прописа, већ уподобљавање Христу. Исповест је друга страна покајања, за коју отац Живојин каже да је веома важна и да човек треба што чешће да се исповеда и да се искрено каје за своје грехове. „Молите се непрестано, богослужења су слика Царства Небеског, њихов предукус“, поручује отац Живојин који кроз дивне примере из хришћанске традиције објашњава шта су покајање и исповест. Извор: Радио Источник
  11. Свето јеванђеље по Луки (Лк 19, 1- 10) доноси нам још једну сјајну причу о покајању на које смо позвани како бисмо заслужили вечни живот у Царству небеском. Овога пута тај чин видимо код цариника Закхеја, који бива удостојен посете Господа Христа у свом дому. Овај јеванђељски одломак слушаоцима Радија Источник тумачио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија. Извор: Радио Источник
  12. Једна од првих ствари коју научите на часовима иконописа јесте да постоји „покајање“: увек можете да поправите начињену грешку (потез четкицом или нанос боје). Та интервенција, на неки начин, исправља прошлост. Но, на људском плану гледано, може ли се заиста променити нешто што се већ десило у прошлости, или је могуће само (иако ни то није мало) избрисати његове негативне последице на садашњост? О овој дилеми (тзв. quantum eraser) на пољу квантне физике пише амерички теоријски физичар Брајан Грин у књизи Ткиво свемира. Пошто је констатовао да се „прошлост не може ни на који начин изменити данашњим акцијама“, Грин поставља наизглед „теолошко“ питање: „Ако не можете променити нешто што се већ догодило, да ли можете учинити следећу најбољу ствар: избрисати утицај истог на садашњост?“ Осим што је интригантно, ово питање је и пример како се космологија приближава философији и чак куца на врата теологије. Поједини покајање описују као највећи реализам: сагледавши свој промашај у светлу циља који нам је Бог поставио, спознајемо свој положај у односу на Бога, ближње, време, простор, космос… Тада уочавамо какав застор нас је заклонио и какве мрље су прекриле белину изворног лика. Чисто бело сликарско платно пружа сличну аналогију – када је украшено усхићује, а када је замрљано смућује. Није познато ко је био први сликар који је почео да делове канваса (платна за сликање) оставља неосликаним. Наиме, композиција се може још више осветлити малим триком: неке делове платна оставите просто нетакнутим. Едгар Дега је тим маниром неке делове белог платна штедљиво чувао код наношења четкице да би постигао осећај величине хаљине свог модела или столице на којој она седи. Сезан је, слично њему, остављао белину платна нетакнутом да би нас учинио свеснијим потеза четкицом по белини који дају ефекат површине, док тонови и колори стварају дубину. Када сам једанпут, следећи тај сликарски поступак, покушао да сувишак нанете светложуте боје поправим белом, то ми, на моју жалост, није успело. Понекад личи на Сизифов посао покушај враћања исконској чистоти. Али, постоји нада: ако чистоту схватимо не као повратак уназад (што је, као што знамо, немогуће) него као сјај назначеног циља, тада је могуће чистоту задобити и то још чистије заблистати него у почетку („тако ће онај који победи бити обучен у хаљине беле“ – Откр. 3,5; уп. 7,9). Велика препрека овом сазнању је наш пали ум који радије замишља оно архетипско неголи будуће стање. Покајање је питање истинског постојања коме, верујем, сви теже. Један графит на улицама велеграда гласио је, просто, „Постојим“. Шта је његов аутор хтео да каже? Да ли се епископ или свештеник тога града запитао о тој личности; какву поруку је желео да пренесе? Колико нас уопште боли патња многих, „паштећих“ се око нас. Хришћанска вера није занесеност само духовним стварностима. Верујем да када би нам се на тренутак дало целовито прозрење у бол измученог човечанства – не бисмо престали да се молимо за његов спас. Но, ми често нисмо свесни колики је благослов и радост бити створен, бити створење „Онога који створио и саздао човека“. Пошто постоји Творац, ми нисмо напуштени. Спознаја да си Његово створење чини те благодарним. Истовремено, када бисмо на трен били свесни последица Христовог васкрсења – наш живот би постао трајно славословље. Један грчки старац је, са таквим увидима, младом сликару саветовао да увек слика радосне ликове. Уколико само присуство Цркве у свету не представља знак суда и позив на покајање и крштење света – тада она не испуњава своју сврху. То је оно што садашња генерација, било да су клирици и хришћани, треба да схвати као велику одговорност пред Богом: да манифестује једну Цркву која није од света али је у свету. Уколико се мисија данашње Цркве сведе на идеолошки обрачун са неистомишљеницима и прогон због другачијег фокуса, због неспретно срочене мисли и сл., последице могу бити штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. Наш неуспех да се друштво дубље христијанизује повод је за наше покајање и искање опроштаја. Искрени епископ је позван да макар једном изговори реченицу: „Иштем опроштај од Бога и људи што нисам увек на висини задатка“. Звучи утопистично? Можда. Но, ако су то чинили хришћани минулих епоха, зашто би наша била изузетак! При догађају силаска Светог Духа на Апостоле и прву Цркву, дошло је до двоструког чуда (емфатички наглашеног у другој глави Дела Апостолских): присутни људи су најпре окусили начин живота Будућег века (2,1-4) и потом су се покајали (2, 38-39), после чега је уследило њихово крштење (2,41). Догађај Педесетнице показује да када имамо харизматично присуство Есхатона у свету – свет се тада разбуђује за покајање и укључење (утеловљење) у Нови Израиљ – Цркву. Стога Црква не може проповедати веру која се не тиче егзистенцијалних потреба света. Ту се показује да Црква није супротстављена свету. Та заједница, хвалећи Бога, беше омиљена код целог народа. И стога: „Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“. (2,47) Може ли се, дакле, избрисати лош утицај прошлости на садашњост? Тема покајања доводи нас на праг одговора. Данашње колебање око исповести модерни човек може да превазиђе уколико, у духу наведеног догађаја, схвати да га Црква унапред прихвата. Задивљујући је пример чина исповести описаног у једном старијем Молитвослову. Покајник прилази свештенику који га са епитрахиљoм дочекује и најпре му чита опроштајну молитву. Милосрђе и разумевање трагике греха могуће је једино с обзиром на Оног који долази. Једино увидом у будућност можете опростити и добити опроштај. Будућност ослобађа прошлост и очишћује је од њене негативне димензије. Биће да нам изворни смисао покајања може постати доступан тек уколико изнова анализирамо грчку реч metanoia. С обзиром на њену библијску употребу, реч неминовно упућује на нешто долазеће, с оне стране, после (уп. meta-ta–physika). Ако кроз покајање идемо даље (meta) од палог ума (nous), тада нас оно ослобађа од бремена прошлости (сагрешења, пороци). У сваком случају, појам μετάνοια је најтешње повезан са будућношћу: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 3,2). Metanoia води ка новом налажењу изгубљеног компаса. У озарености покајања схваташ да Бог не тражи природни jus talionis, закон награде или казне (узвратни закон из Изл. 21,24). Покајањем проничеш у сазнање да је темељ на коме се одржава свет пре слободанеголи судбина. О томе је писао Г. Флоровски у „Метафизичким предусловима утопизма“. „И ми о томе опиту и искуству говоримо када опит вере противстављамо натуралистичком опиту, а не о неком ‘природном богопознању’ које је заувек замењено и одстрањено кроз оснивање Цркве“. Због тога у хришћанству бела боја није просто реминисценција „природне“ чистоте. (Иначе, идеја белог сликарства може се препознати код руског супрематиста Казимира Малевича који је 1918. године насликао White on White. Његова теорија гласи да слика треба код гледалаца да створи „чисти осећај“ који се може постићи кроз огољивање уметности до њене суштине). Дакле, историја човека није у природном развијању наследно-урођених задатака, него у подвигу или, речима Флоровског, у „безбројном низу слободно-чудесних дотицаја Божанске Славе, чудесних сусрета са Богом“. Да не будем погрешно схваћен: l’art pour l’art је залудна ствар, чиста таштина. Не упућујемо на њу овде због тога. Поента са уметношћу је много суштинскија, будући да се у њој слобода пројављује на изузетан начин, те због те слободе уметност треба повезивати са истином живота који нуди Црква. У уметности као истинском стваралаштву (ту не мислим само на сликаре и музичаре) одвија се благодатно знаменовање и освећење света. Када Црква поседује уметнички (и друштвени) инстинкт за човека тада је и други препознају не као ауторитарну институцију него као духовни дом. У грчкој поезији 20. века, где се згуснутост речи (λόγος) налази у најскладнијем ритму са животним сликама, откривамо првородну лирику. Тако, у песми Марије Полидури, стих који гласи: „родила сам се само зато што си ме заволео“ (μόνο γιατὶ μ’ ἀγάπησες γεννήθηκα), доводи до освешћења после којег обрнута перспектива постаје закон оптике. Поезија (и уметност уопште) налази raison d’être само када се обраћа једном Ти. То доводи до тога да у другом нађемо своју сврху (реч несебичан у грчком значи да неко нема сврху у самоме себи – ἀνιδιοτέλεια). Тада схваташ да су огромни размери заборава другог: „Плачем зато што сам те заборавио а не зато што те немам више“ (κλαίω ποὺ σὲ ξέχασα καὶ ὄχι ποὺ δὲν σὲ ἔχω), бележи песник Михаил Ганас. То је стање у коме, према стиховима Одисеја Елитија, препознајеш као да је неко други уместо тебе корачао кроз живот (σὰ νά ‘μουν ἄλλος κι ὄχι ἐγώ / μὲς στὴ ζωὴ πορεύτηκα). Из таквих опита искрсава истина да се лепота нашег путовања не састоји из лепих предела него из тога како ће се наше очи изменити од виђеног. У прустовском маниру, нису пејзажи то што чини једно путовање него начин на који их гледамо. Или, како каже Андрић за мостове, највреднији су „они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух“. Покајањем омивених очију гледамо у будућност и, милошћу Васкрслог Богочовека и васкрсавајућег нас из свакодневних и сваковрсних смрти, корачамо кроз историју до Дана онога – најсветлијег. Покајање тако постаје симптом низа слободно-чудесних дотицаја Цара Славе долазећег на великом, белом престолу (уп. Откр. 20,11). http://teologija.net/bela-boja/?fbclid=IwAR27_bHiquRpgzV1HfB_gRewqATmhsx93wVpQIu9tlpQ7o07ezXvsmcu4hA
  13. Једна од првих ствари коју научите на часовима иконописа јесте да постоји „покајање“: увек можете да поправите начињену грешку (потез четкицом или нанос боје). Та интервенција, на неки начин, исправља прошлост. Но, на људском плану гледано, може ли се заиста променити нешто што се већ десило у прошлости, или је могуће само (иако ни то није мало) избрисати његове негативне последице на садашњост? О овој дилеми (тзв. quantum eraser) на пољу квантне физике пише амерички теоријски физичар Брајан Грин у књизи Ткиво свемира. Пошто је констатовао да се „прошлост не може ни на који начин изменити данашњим акцијама“, Грин поставља наизглед „теолошко“ питање: „Ако не можете променити нешто што се већ догодило, да ли можете учинити следећу најбољу ствар: избрисати утицај истог на садашњост?“ Осим што је интригантно, ово питање је и пример како се космологија приближава философији и чак куца на врата теологије. Поједини покајање описују као највећи реализам: сагледавши свој промашај у светлу циља који нам је Бог поставио, спознајемо свој положај у односу на Бога, ближње, време, простор, космос… Тада уочавамо какав застор нас је заклонио и какве мрље су прекриле белину изворног лика. Чисто бело сликарско платно пружа сличну аналогију – када је украшено усхићује, а када је замрљано смућује. Није познато ко је био први сликар који је почео да делове канваса (платна за сликање) оставља неосликаним. Наиме, композиција се може још више осветлити малим триком: неке делове платна оставите просто нетакнутим. Едгар Дега је тим маниром неке делове белог платна штедљиво чувао код наношења четкице да би постигао осећај величине хаљине свог модела или столице на којој она седи. Сезан је, слично њему, остављао белину платна нетакнутом да би нас учинио свеснијим потеза четкицом по белини који дају ефекат површине, док тонови и колори стварају дубину. Када сам једанпут, следећи тај сликарски поступак, покушао да сувишак нанете светложуте боје поправим белом, то ми, на моју жалост, није успело. Понекад личи на Сизифов посао покушај враћања исконској чистоти. Али, постоји нада: ако чистоту схватимо не као повратак уназад (што је, као што знамо, немогуће) него као сјај назначеног циља, тада је могуће чистоту задобити и то још чистије заблистати него у почетку („тако ће онај који победи бити обучен у хаљине беле“ – Откр. 3,5; уп. 7,9). Велика препрека овом сазнању је наш пали ум који радије замишља оно архетипско неголи будуће стање. Покајање је питање истинског постојања коме, верујем, сви теже. Један графит на улицама велеграда гласио је, просто, „Постојим“. Шта је његов аутор хтео да каже? Да ли се епископ или свештеник тога града запитао о тој личности; какву поруку је желео да пренесе? Колико нас уопште боли патња многих, „паштећих“ се око нас. Хришћанска вера није занесеност само духовним стварностима. Верујем да када би нам се на тренутак дало целовито прозрење у бол измученог човечанства – не бисмо престали да се молимо за његов спас. Но, ми често нисмо свесни колики је благослов и радост бити створен, бити створење „Онога који створио и саздао човека“. Пошто постоји Творац, ми нисмо напуштени. Спознаја да си Његово створење чини те благодарним. Истовремено, када бисмо на трен били свесни последица Христовог васкрсења – наш живот би постао трајно славословље. Један грчки старац је, са таквим увидима, младом сликару саветовао да увек слика радосне ликове. Уколико само присуство Цркве у свету не представља знак суда и позив на покајање и крштење света – тада она не испуњава своју сврху. То је оно што садашња генерација, било да су клирици и хришћани, треба да схвати као велику одговорност пред Богом: да манифестује једну Цркву која није од света али је у свету. Уколико се мисија данашње Цркве сведе на идеолошки обрачун са неистомишљеницима и прогон због другачијег фокуса, због неспретно срочене мисли и сл., последице могу бити штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. Наш неуспех да се друштво дубље христијанизује повод је за наше покајање и искање опроштаја. Искрени епископ је позван да макар једном изговори реченицу: „Иштем опроштај од Бога и људи што нисам увек на висини задатка“. Звучи утопистично? Можда. Но, ако су то чинили хришћани минулих епоха, зашто би наша била изузетак! При догађају силаска Светог Духа на Апостоле и прву Цркву, дошло је до двоструког чуда (емфатички наглашеног у другој глави Дела Апостолских): присутни људи су најпре окусили начин живота Будућег века (2,1-4) и потом су се покајали (2, 38-39), после чега је уследило њихово крштење (2,41). Догађај Педесетнице показује да када имамо харизматично присуство Есхатона у свету – свет се тада разбуђује за покајање и укључење (утеловљење) у Нови Израиљ – Цркву. Стога Црква не може проповедати веру која се не тиче егзистенцијалних потреба света. Ту се показује да Црква није супротстављена свету. Та заједница, хвалећи Бога, беше омиљена код целог народа. И стога: „Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“. (2,47) Може ли се, дакле, избрисати лош утицај прошлости на садашњост? Тема покајања доводи нас на праг одговора. Данашње колебање око исповести модерни човек може да превазиђе уколико, у духу наведеног догађаја, схвати да га Црква унапред прихвата. Задивљујући је пример чина исповести описаног у једном старијем Молитвослову. Покајник прилази свештенику који га са епитрахиљoм дочекује и најпре му чита опроштајну молитву. Милосрђе и разумевање трагике греха могуће је једино с обзиром на Оног који долази. Једино увидом у будућност можете опростити и добити опроштај. Будућност ослобађа прошлост и очишћује је од њене негативне димензије. Биће да нам изворни смисао покајања може постати доступан тек уколико изнова анализирамо грчку реч metanoia. С обзиром на њену библијску употребу, реч неминовно упућује на нешто долазеће, с оне стране, после (уп. meta-ta–physika). Ако кроз покајање идемо даље (meta) од палог ума (nous), тада нас оно ослобађа од бремена прошлости (сагрешења, пороци). У сваком случају, појам μετάνοια је најтешње повезан са будућношћу: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 3,2). Metanoia води ка новом налажењу изгубљеног компаса. У озарености покајања схваташ да Бог не тражи природни jus talionis, закон награде или казне (узвратни закон из Изл. 21,24). Покајањем проничеш у сазнање да је темељ на коме се одржава свет пре слобода неголи судбина. О томе је писао Г. Флоровски у „Метафизичким предусловима утопизма“. „И ми о томе опиту и искуству говоримо када опит вере противстављамо натуралистичком опиту, а не о неком ‘природном богопознању’ које је заувек замењено и одстрањено кроз оснивање Цркве“. Због тога у хришћанству бела боја није просто реминисценција „природне“ чистоте. (Иначе, идеја белог сликарства може се препознати код руског супрематиста Казимира Малевича који је 1918. године насликао White on White. Његова теорија гласи да слика треба код гледалаца да створи „чисти осећај“ који се може постићи кроз огољивање уметности до њене суштине). Дакле, историја човека није у природном развијању наследно-урођених задатака, него у подвигу или, речима Флоровског, у „безбројном низу слободно-чудесних дотицаја Божанске Славе, чудесних сусрета са Богом“. Да не будем погрешно схваћен: l’art pour l’art је залудна ствар, чиста таштина. Не упућујемо на њу овде због тога. Поента са уметношћу је много суштинскија, будући да се у њој слобода пројављује на изузетан начин, те због те слободе уметност треба повезивати са истином живота који нуди Црква. У уметности као истинском стваралаштву (ту не мислим само на сликаре и музичаре) одвија се благодатно знаменовање и освећење света. Када Црква поседује уметнички (и друштвени) инстинкт за човека тада је и други препознају не као ауторитарну институцију него као духовни дом. У грчкој поезији 20. века, где се згуснутост речи (λόγος) налази у најскладнијем ритму са животним сликама, откривамо првородну лирику. Тако, у песми Марије Полидури, стих који гласи: „родила сам се само зато што си ме заволео“ (μόνο γιατὶ μ’ ἀγάπησες γεννήθηκα), доводи до освешћења после којег обрнута перспектива постаје закон оптике. Поезија (и уметност уопште) налази raison d’être само када се обраћа једном Ти. То доводи до тога да у другом нађемо своју сврху (реч несебичан у грчком значи да неко нема сврху у самоме себи – ἀνιδιοτέλεια). Тада схваташ да су огромни размери заборава другог: „Плачем зато што сам те заборавио а не зато што те немам више“ (κλαίω ποὺ σὲ ξέχασα καὶ ὄχι ποὺ δὲν σὲ ἔχω), бележи песник Михаил Ганас. То је стање у коме, према стиховима Одисеја Елитија, препознајеш као да је неко други уместо тебе корачао кроз живот (σὰ νά ‘μουν ἄλλος κι ὄχι ἐγώ / μὲς στὴ ζωὴ πορεύτηκα). Из таквих опита искрсава истина да се лепота нашег путовања не састоји из лепих предела него из тога како ће се наше очи изменити од виђеног. У прустовском маниру, нису пејзажи то што чини једно путовање него начин на који их гледамо. Или, како каже Андрић за мостове, највреднији су „они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух“. Покајањем омивених очију гледамо у будућност и, милошћу Васкрслог Богочовека и васкрсавајућег нас из свакодневних и сваковрсних смрти, корачамо кроз историју до Дана онога – најсветлијег. Покајање тако постаје симптом низа слободно-чудесних дотицаја Цара Славе долазећег на великом, белом престолу (уп. Откр. 20,11). Извор: Теологија.нет
  14. Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам. Ако имате неких питања, спреман сам да одговорим Питања и одговори: Да ли можете да кажете нешто о покајању у извињењу? Често кад сагријешимо у односу према неком другом, ми се можда и не покајемо довољно, али ипак кажемо томе човјеку: „Извини“. То се поготово односи на наше пријатеље са Запада, који врло често кажу: ''Sorry'', али то је постао више као један онако декларативан израз. Наравно, ако узмемо у обзир и све што смо досад говорили, а поготову то како Црква гледа на покајање, видјећемо да је то заиста један потресан догађај за људско биће. Хтио бих да искористим прилику још да кажем да постоји опасност да покајање прерасте у очајање, и да буде разарајуће ако нема разума, који би требало да прати кретање наше душе. Испричаћу једну причу из чувене књиге Старечник коју ми монаси много волимо да читамо, у којој су приче најчешће из Египатске пустиње. Неки монах пита једног старца: „Колико дана да се каје један човјек кад сагријеши?“ Каже старац: „Шта ти кажеш?“ Он вели: „Годину дана“. – „Много је“. Каже му монах: „Сто дана?“ Каже старац: „Много је“. – „Педесет дана?“ Каже старац: „Много је“. –„Три дана?“ –„То је довољно“, одговори му. Али треба у покајању да се некако прожима и вјера и љубав и нада и трпљење, и све оно о чему говори Св. апостол Јаков – да вјера рађа трпљење, трпљење наду, нада рађа љубав. Све то треба некако изнутра да прати покајање да не бисмо дошли до тога да очајавамо. Јер то је један веома велики земљотрес за људску душу кад она хоће да преуми, да промијени ум, односно – ја бих више волио да кажем тако – да га постави на право мјесто. Што се тиче извињења, некад нам нечије извињење ако није искрено дође много теже него да нам не каже: „Извини“. А то се по неким духовним кретањима, струјањима и осјети кад неко истински искрено каже: „Опрости, извини“, или кад то каже формално. У ствари, то формално извињење је и опасно. А замислите како тек Господ осјећа да ли је наше покајање искрено, топло, или је само формално. Покајање се управо догађа због нашег гријеха, због тог нашег промашаја, недоласка до циља. То је тај одлазак из дома очевог, тај одлазак на њиве глади по владици Николају, или тај одлазак у земљу далеку. И зато би требало да човјек пази на себе, како су говорили свети оци, а чим пазиш на себе, пазиш на све око себе, и на људе и на биљке и на животиње. И ту онда имаш и екологију и економију и слободу и људска права и мир и толеранцију и све што ти треба. Што каже овај старац Емилијан кога сам помињао: „Људи“, каже „праве процесије, маршеве или шетње за мир, а нигдје нема мира“. Мир би требало да постигнемо у себи, па онда не морамо да шетамо да би било мира. А мира нема без покајања, које је Господ одредио за спасење. (Римокатолички свештеник) Смијем ли ја поставити питање у контексту ове параболе о расипном сину, или распусном сину, а у вези са оним што претходи овој јеванђељској причи? Стоји код Луке у 15. глави на почетку увод како су са Исусом јели за столом сви гријешници и цариници, а фарисеји се љутили што „овај сједа за сто са гријешницима“. А онда Исус одговара овом параболом. Е, сад је моје питање вама да кажете нешто уопште о Исусовом дружењу са гријешницима, а неодобравању њиховог гријеха. Што ви из тога изводите за нас кршћане данас? Прије него што одговорим на то сасвим конкретно питање морам признати да сте ме обрадовали зато што сте ме тиме подсјетили да би требало да кажем нешто мало о посту, пошто почиње ускоро пост. Оно што сам хтио још да кажем о овом распусном сину је то да је он дошао до памети кад је огладнио, што је врло битан моменат. А та глад нас, у ствари, опомиње на нешто што често заборављамо, а што је жива живцата реалност, на смрт. Јер ми хранећи се овом храном, не хранимо се за живот, него се хранимо за живот светим Тајнама и светим Причешћем. Али, земаљска храна нам је неопходна за овај живот, а овај живот нам је опет потребан и за онај живот, да би се тамо преточио у вјечни живот. Тако да пост има и ту димензију да нас подсјети на ту велику невољу, на тог последњег непријатеља, који је смрт. Занимљиво је што каже уважени професор који је поставио питање, да им је Христос управо испричао ову причу о блудном сину за вечером, за гозбом. И опет је занимљиво да су на гозби били грешници. Па управо зато је и дошао Господ, Он сам каже: „Нисам дошао да спасем праведнике, него грешнике“. И управо, Он се дружи с њима и прича им ову причу да би их покренуо на покајање. То је сигурно и у вези с овим што сте ви напоменули. Господ увијек то чини, Он нас увијек позива на покајање, на спасење, и увијек тако да то никад не намеће, него да само то предложи. Како сам научио од једног учитеља светог Предања – Господ се тако према нама односи, да никад ништа не намеће, него Он наилази и говори као у Јеванђељу апостолима Јовану и Андреју: „Ако хоћеш, хајде за мном“. И кад говори те приче, Он их исприча тако да човјека дотакне до његовог срца, а онда му остави ненаметнуто његову слободу. Јер је врло битно да кретање за Господом буде покрет човјековог бића, покрет његове душе. У противном човјек не би био учесник у свом спасењу, што је противно хришћанским начелима и томе како Господ гледа на човјека. Није човјек неко биће над којим Он врши терор, него кога искрено воли, али који хоће да и човјек сам учини нешто. Као што ни овај отац у Св. Писму није ишао за својим блудним сином и говорио му: „Што ти трошиш, што си ти такав, што си овакав“, није то чинио, него је само волио свог сина. И та његова љубав је сина и спасла. Имам два питања. Прво је шта бисте Ви мени могли рећи о томе гдје се налази морални узор за човјека. А друго питање је шта бисте рекли о нападнутом свештенику на Добрињи и о нападачима? Једно је питање шта бих рекао, а друго шта бих урадио. То шта бих рекао ће сигурно бити на мјесту, а за то шта бих урадио, не гарантујем ништа. Што се тиче првог питања, можемо рећи да су нама хришћанима сав Закон и сви Пророци садржани у двије заповјести Новога Завјета – да љубимо Бога свим срцем и да љубимо ближњега свога као самог себе. А то је, у ствари, јединство са Христом, што подразумијева да будемо једно са Њим. Он се тако моли, ако се сјећате прије него што се узнио на небеса и прије своје славне смрти Христос каже: „Оче, као што си Ти једно са мном, и као што сам ја у Теби и Ти у мени, дај да и ови са мном једно буду.“ Ако успијемо да задобијемо то јединство, онда је то сав наш морал и закон, а није ни само то, него то је сва наша онтологија. То је тај најдубљи хришћански живот и то је циљ нашег хришћанског живота. То је везано и са овим другим питањем, јер кад постигнемо јединство са Христом, односно кад томе стремимо, кад то хоћемо, онда немојте да се надамо ичему другом од онога што се Њему догодило. А знамо добро шта се Њему догодило – пљување и шамарање и ругање и распеће на крсту и смрт. Али догодило му се и васкрсење, а с Његовим васкрсењем се и нама догодило васкрсење. Његово васкрсење постало је наше васкрсење и ми смо побиједили. Али ко издржи до краја, ко издржи све то, тај ће побиједити. Тако је то ријеч коју треба да упутимо и свештенику и оцу Јеремији, који је претрпио заиста једну велику невољу, један велики насртај и физички бол. Али опет нико од нас ко га добро зна не види у њему ни трачак мржње, осим можда неког људског огорчења, али треба се борити и за то. Могу да наведем један свој примјер. Мене је једном на телевизији прозвао неки политичар, па је рекао да сам ја украо сто милиона. Прво то је невјероватно, а друго – ја сам се без обзира морао борити с тим. Прво да га не згромим, па док сам успио то да савладам, онда да га не мрзим. И до тога сам дошао брзо, али кад је требало да га заволим, то је било јако тешко. Међутим, тек кад волиш, анулираш оно друго, и мржњу и све. Шта бисте рекли о страховима које људи имају? У мојој епархији постоји један човјек, јако болестан, али он каже мени увијек кад ме сретне: „Владико, сви су овдје болесни, само ја имам папире“. Многи од њих с том муком оду код нашег патријарха, па започну неку велику причу, а он одмах – Јеванђеље. И само им прича из Јеванђеља, а они одмах оду у дубоки сан. Не знам шта бих одговорио. И они су живи људи као и ми, и сви ми у овом свијету живећи патимо се помало тијело носећи. Али проблем је што кад нас нешто мучи, често нас то и опсједне. Мени се чини да је најважније пазити да нас некако то не опсједне, да нас не обузме, да не мислимо на то. Има тај парадокс да кад човјек заборави Бога, он обавезно некако постави себе да је божанство. А поготову постави себе за божанство ако има неку земаљску моћ. Власт је велико искушење. Ту имате новац, моћ и могућност да располажете људским судбинама. А онда човјек губи страх Божији, осим ако нема смирења. Кад човјек изгуби страх Божији, онда му се појави хиљаду неких других страхова. Е кад се они појаве, он онда стално жели да их покрије, сакрије, да их прекрије. И то увијек чини тако што покушава то да надомјести нечим – лијепим одијелима, или колима, или влашћу или било чиме. Покушава да то некако прикрије, али није баш могуће. Можда има и међу властодршцима људи који су заинтересовани за оваква питања, али они тако изгледају као да просто немају времена о овоме да мисле. Мисле да је то нешто што уопште није важно. И то је оно што је искушење – да оно што је преважно запоставите и претпоставите га нечему што је мање важно. И то је, у ствари, оно што нам говори Христос Господ: „Иштите најприје Царства Божијег и правде његове, и остало ће вам се све придодати само“. А наши људи који воде, и ми сами, често пута немамо то да иштемо Царство Божије, него кажемо: „Ма мани, какво Царство Божије. Дај да ми направимо овдје царство на земљи, да уредимо како ми мислимо да треба.“ И, како је говорио о. Јустин, видимо како га уређујемо, баш смо га „уредили“. А да имамо то да тражимо Царство Божије и правде његове, то би се пројавило и овдје. Као што се то дешава и у случају свакога од нас. Ако се ми пред Богом смиримо, чини нам се да је све мирно око нас и добро. А кад се ми узнемиримо, онда кажемо: „Јој што је општа депресија, све је катастрофа, сви су лоши људи око нас“ итд. Поменули сте власт, па можда да кажете шта мислите којим путем би требало да иду они који су на власти, као и о демократији као државном уређењу. Постоји тај проблем што је демократија отишла у своју супротност. За мене је демократија била оно што је можда била негдје у свом почетку, у старој Грчкој. Па кад се у једној мањој области, гдје сви људи један другога познају, они договоре и кажу: „Видјели смо да је Петар добар човјек, мудар, паметан, образован, па хоћемо да изаберемо Петра за вођу.“ А у каснијим временима, Петар или неки други, будући хришћанин могао је да каже: „Немојте мене, људи“. А они кажу: „Хоћемо да нас баш ти водиш, све ћемо те слушати.“ Замислите каква је то супротност од овога сад што слушамо у предизборним кампањама: „Ја сам најбољи, гласајте за мене.“ Ако би тако гледали из хришћанске перспективе, такав одмах не би могао бити више кандидат. Чим он тврди да је најбољи, знамо да нешто ту није како треба. Међутим, кад мене питају људи као монаха, као човјека и као владику, који опет има неку власт, шта ме држи да не скрећем с пута, ја кажем да мислим како је много битно човјеково опредјељење. Да ти идеш својим путем, да имаш свој правац, да имаш своју мету, свој циљ. И онда све што је около чини ти се као ситница, као нешто што нема везе с твојим путем. И не окрећеш се ни лијево ни десно. Не обраћаш пажњу, или како каже премудри Св. Јован Лествичник: „Не бавиш се тиме“. Ако имаш искушење, рецимо просто, да немаш пара, онда немој гледати излоге. И није битно то што немаш пара, ако имаш свој пут, свој правац. И ту вам могу испричати једну врло мудру причу, коју је нама причао старац Јустин, негдашњи дечански игуман. Гледа он у мене, па ми каже: „Е тако сам и ја кад сам био млад као ти, мислио да сам најпаметнији. И тако“, каже, „шетам ја изнад Дечана, ставио бројанице, управо био завршио школу, замонашио се. Шетам по путу и мислим се: Боже мили, има ли ико паметнији од мене? И у том тренутку наиђе један Албанац који је купио краву у другом селу и гонио је тим путем. А она крава није била нека добра, него стално ишла мимо пута горе-доле, сва се била изгребала и крава и онај човјек идући за њом. И напокон изађе тај човјек испред мене и каже: Оче, ти си паметан човјек, реци ми што ова крава иде стално поред пута? А ја као паметан човјек кажем њему: Па сигурно јој је непознат овај пут. Он ми одговори: А је ли јој онда познато ово поред пута? Тако и људи воле да иду поред пута. И све се изгребаше, измучише се, али неће да иду путем. Што ти је искушење, кажу. Али и идући правим путем, не треба пасти у искушење оног доброг сина из библијске приче – враћамо се поново на њу – који каже: „Оче ја сам стално с тобом и све ти чиним добро. А овај твој син потроши све твоје имање, и кад се вратио, ти њему опет све даде и закла му теле угојено. А мени никад ниси дао ни јаре да га закољем с пријатељима.“ Он му каже: „Па, сине, ти си свагда са мном“. Фарисеји су упали у то искушење и љутили се: „Што Он с грешницима сједи, једе и пије?“ Зато што Господ хоће да дâ лијека болеснима. Тако је и дјеци потребна мудрост мајке и оца, да пазе на дијете, јер смо сви склони паду и инерцији која нас може одвести у странпутицу било какве врсте. Човјек који је на правом путу требало би да на томе истрајава, да се много пази и да иде полако, чврсто, одлучно тим путем. Да не скреће, и ако други скреће, да му помогне ако може. Ако не може, он иде својим путем. То није баш лако, тешко је, зато се и каже: „Царство Божије задобијају подвижници“. Не каже да се Царство Божије задобија тек тако. Зато морамо да улазимо у тај подвиг поста и молитве, да идемо у цркву, да се трудимо, да волимо кад нас не воле и друго. То је све подвиг и то је много важно. Предавање одржано 12. марта 2005. у Старој цркви у Сарајеву Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Поуке.орг - инфо

    Поуке о покајању

    -Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт 3, 2)- Када су Светог Амвросија Оптинског упитали које је његово молитвено правило, одговорио је да на крају живота може да каже само молитву цариника: Боже, милостив буди мени грешном. Нашавши се у индијским планинама један хришћанин је срео гуруа и упитао га: да ли ти се сада може десити да погрешиш када си достигао такве висине? Он је рекао: Не. Сада не можемо да погрешимо, и зато немамо за шта да се кајемо. Хришћанин се сетио речи Светог Исака Сиријског који је рекао: Боље је грешити и кајати се, него достићи било какву “висину“ и сматрати се свецем који више не може да погреши. Извор: Епархија жичка
  16. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам.
  17. Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...