Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'боја'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, у Недељу Свих Светих, 31. маја 2020. године, на дан када се обележава годишњица Чегарског боја, служио је Свету aрхијерејску Литургију у капели Светих Врача Козме и Дамјана у комплексу Војне болнице у Нишу. Владики Арсенију су саслуживали протојереј-ставрофор Јован Илић, парох у храму Светог Пантелејмона у Нишу, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Предраг Радосављевић, старешина храма Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу, јереј Ђорђе Димић, војни свештеник и ђакон Ђорђе Филиповић. По благослову Преосвећеног Епископа Арсенија, беседио је отац Ђорђе Димић, чију беседу можете чути у прилогу на крају текста. Затим је Владика нишки у спомен-костурници Ћеле Кула служио парастос јунацима Чегарског боја, који су дали своје животе за слободу пре 211 година. Светој архијерејској Литургији и парастосу присуствовали с представници Војске Републике Србије и Града Ниша на челу са градоначелником господином Дарком Булатовићем. Бој на Чегру у близини Ниша, један од најтрагичнијих оружаних сукоба у историји Србије, одиграо се 31. маја 1809. године. Процењује се да је том приликом погинуло око 6.000 турских ратника, а укупни губици на страни Срба процењују се на око 4.000. О Ћеле Кули Ћеле – кула је споменик из Првог српског устанка, који је у знак одмазде тадашња Отоманска власт изградила од лобања погинулих српских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у бици на Чегру. Стеван Синђелић је учествовао у свим борбама у Поморављу од почетка устанка 1804. и истакао се у бојевима на Иванковцу 1805, кад је за показану храброст добио чин војводе, и на Делиграду 1806. под командом Петра Добрњца. У мају 1809. године војвода Синђелић се са 3.000 Ресаваца придружио устаницима који су намеравали да ослободе Ниш. На Чегру је био у најистуренијем од шест српских шанчева и на њега је напад усмерио командант нишке тврђаве Хуршид паша, али су устаници одбили више турских јуриша. Пошто је увидео да браниоци, упркос невиђеном херојству, не могу да одоле турској сили, Синђелић је у јеку борбе запалио складиште муниције, испаливши у њега хитац из кубуре. Експлозија је дигла шанац у ваздух, усмртивши преостале браниоце и велики број Турака који су упали у утврђење. Процењује се да су укупни губици турске војске били око 6.000, док је на српској страни страдало близу 4.000 устаника. После чегарске битке Турци су желели да се на најсвирепији начин освете српском народу. Они су на периферији Ниша, на путу који води ка Цариграду, одлучили да подигну кулу од глава изгинулих српских војника. Турски заповедник Ниша од 1809 – 1812, Хуршид паша, наредио је Србима ћурчијама да одеру главе и коже испуне памуком. За то им је плаћао по 25 гроша. Коже испуњене памуком послате су султану у Цариград, у знак победе. Од лобања je подигнута Ћеле – кула, што на турском језику значи кула од људских лобања. Ћеле – кула је четвороугаоног облика, висине око 4 метра. Главе су биле окренуте напоље, а биле су утврђене кречом и песком. Било је 952 лобање, у 14 редова са сваке стране. У почетку су мештани, по сведочењу летописаца из тог времена, кришом вадили лобање из куле и са почастима их сахрањивали, а на смањење броја лобања у Ћеле – кули утицало је, поред осталог, и само време, тако да је данас сачувано од заборава 58 лобања, од којих је једна, која се сматра лобањом Стевана Синђелића, издвојена из куле и посебно изложена. Заштита и уређење Ћеле – куле, предузете првих година после ослобођења града, настављени су и касније. Изнад куле од лобања, најпре је 1892. године подигнута капела по пројекту архитекте Димитрија Лека.Приликом прославе 60-то годишњице ослобођења Ниша од Турака (1937. године) око куле је подигнута гвоздена ограда. Годину дана после тога испред Ћеле – куле постављен је споменик са бистом Стевана Синђелића и рељефом на коме је приказана битка на Чегру. Споменик је дело вајара Славка Милетића. Поводом прославе 180. годишњице Чегарске битке 31. маја 1989. годнине уређен је простор око Ћеле – куле и обновљена је сама капела.Ћеле – кула је сврстана у споменикe културе од изузетног значаја за Републику Србију. Извор: Радио Глас
  2. У манастирској тишини вредне руке монахиња, са молитвом на уснама, украшавају васкршња јаја – воском, биљем, акрилним бојама… Сваки потез повлаче пажљиво и оживљавају чаролију боја, цртежа васкршњих порука, са много стпљења и пуно маште. Репортере “Вијести” јуче је на капији манастира Ждребаоник дочекала порука да је затворен. Ипак, у том даниловградском манастиру љубазно су нас дочекали игуманија и 15 монахиња. Ранијих година оне су, пред најрадоснију хришћански празник – Васкрс, украшавале више од хиљаду јаја. Због ситуације изазване епидемијом коронавируса, први пут припремају мање од тога, објашњава монахиња Теодосија. За све њих, јучерашњи је Велики петак који најдуже траје: “Данас се налазимо у њему и сви осјећамо крст на ком је Христ разапет и трудимо се да га понесемо. Ово је више него тужно. Носимо свој крст и ми и народ и изнијећемо га до краја, ако Бог да”, казала је она. Док монахиње марљиво раде свака свој део посла – кувају јаја у луковини, бојама, украшавају воском, мраморном и батик техником, цртају акрилним бојама, стављају цвјеће и биљке, па вежу јаја у најлон чарапу, без муке задовољавају новинарску знатижељу објашњавјући како се што ради. Теодосија им помаже и појашњава које све технике користе. “Фарбамо јаја у луковини, користимо стару технику фарбања воском која се чува у свим нашим православним домовима, а манастир је и дан данас његује… Са доласком млађих сестара увели смо и ове друге начине, па смо фарбали акрилним бојама, цртали разноразне мотиве, затим смо радили мраморну технику. Свако са својим даром и умјећем допринесе да јаја изгледају љепше. Раније смо фарбали више од хиљаду јаја, било је толико народа да би то све раздијелили за три, највише четири дана, а сада смо смањили, због свега што се дешава”, казала је она. Болан је Васкрс без верника Први пут ове године Васкршња Литургија ће бити одржана без верника. Ту одлуку пре неколико дана донела је Митрополија црногорско-приморска, поручујући верницима да се придржавају препорука медицинске струке. Тада су позвали вернике да, знајући да нам је свима као људима подједнако потребна брига и о души и о телу, празник Васкрсења Христовог прославе уз поштовање и црквених и здравствених правила. Монахиње свакодневно објашњавају верницима да у недељу неће бити причешћа, а то им је, каже Теодосија, јако болно. “Заиста јако болно. Како црква да не отвори своја врата за сваку духовну потебу, јер она је љечилиште, она је духовна болница. Као што постоје праве болнице и црква је болница за све потребите, који долазе овдје и траже духовну утјеху. Много је болно за све оне који живе црквени живот, који знају шта је богослужење, желе да се причесте и дођу до Господа самог. Сада нам је много тешко због њих. Изналазили смо разноразне начине да им објаснимо да не могу доћи на службу и да се не могу причестити иако су постили цијели пост. Народ је добро разумио све ово и мислим да и они нас разумију и да пате исто због свега овога”, казала је она. Монахиње се ипак надају да ће, у данима после Васкрса, поштујући све мере Националног координационог тела, верницима моћи да поделе јаја. Пишу иконе и носе се са недаћама Манастир Ждребаоник налази се на непуна три километра од центра Даниловграда. Манастирски комплекс, окружен високом каменом оградом, чине црква, велики конак и низ приземних зграда које су својевремено служиле као учионице. У манастирској цркви од 1856. похрањене су мошти Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве и део моштију Свете Февроније. Од 1991. манастир је женски. У кругу манастира саграђен је модеран и велелепан конак, са библиотеком и радионицом у којој монахиње “пишу иконе”. У мноштву икона које су осликале је и прекрасна реплика Филермосе. И док се новинарска посета манастиру ближи крају, остаје жал за недореченим. Монахиње су причале и о вери, распећу Исуса Христа, жртви коју је поднео због свих, али и недаћама које се ређају на њихова плећа ових дана, поступцима оних који полицији пријављују посете манастиру иако поклоњење свецу није забрањено у време кад нема службе. Кажу да верују да ће, упркос немогућности да радост Христовог васрснућа поделе са онима који годинама долазе на службу у њихов манастир, Бог својом милошћу причестити све који су се спремали за ту свету тајну. Лане, руже, јагоде, јарићи… Вредне монахиње у паузи између молитви и рада имају разоноду – лане које су добиле када је имало свега пар седмица. Оно има посебно место унутар комплекса, смјештено је иза ограде, са леве стране од улазне капије… Три месеца једна од монахиња чувала га је у својој келији, док није ојачало. Сада од њега, док скакуће по манастирском дворишту, чувају руже. Осим о ланету, старају се о јарићима, кокошкама, гускама, ћуркама, а однедавно и једном патку. У њиховој башти засађене су јагоде, све врсте поврћа. Вредне руке монахиња одржавају и башту и целокупно имање, а неколико њих задужено је за пчеле… “Неспоразум” на дан затворио манастирска врата “Драга нам у Христу браћо и сестре, драга наша вољена дјечице, са жаљењем Вас обавјештавамо да ће у ове Васкршње дане наш и Ваш манастир због људске слабости и мале вјере бити затворен. Даће васкрсли Господ да овај голготски крст понесемо и изнесемо и загрлимо васкрслог господа и једни друге”, натпис је који је екипу “Вијести” дочекао на манастирској капији. Монахиње су објасниле да су манастир морале да затворе након опомене полиције, која је долазила по пријави комшија – да верници преко дана долазе да се поклоне моштима Светог Арсенија. Но, до краја посете натпис је скинут, иако изричити дан раније, представници даниловградске полиције дошли су јуче до манастира како би игуманији и монахињама објаснили да је у питању неспоразум. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Једна од првих ствари коју научите на часовима иконописа јесте да постоји „покајање“: увек можете да поправите начињену грешку (потез четкицом или нанос боје). Та интервенција, на неки начин, исправља прошлост. Но, на људском плану гледано, може ли се заиста променити нешто што се већ десило у прошлости, или је могуће само (иако ни то није мало) избрисати његове негативне последице на садашњост? О овој дилеми (тзв. quantum eraser) на пољу квантне физике пише амерички теоријски физичар Брајан Грин у књизи Ткиво свемира. Пошто је констатовао да се „прошлост не може ни на који начин изменити данашњим акцијама“, Грин поставља наизглед „теолошко“ питање: „Ако не можете променити нешто што се већ догодило, да ли можете учинити следећу најбољу ствар: избрисати утицај истог на садашњост?“ Осим што је интригантно, ово питање је и пример како се космологија приближава философији и чак куца на врата теологије. Поједини покајање описују као највећи реализам: сагледавши свој промашај у светлу циља који нам је Бог поставио, спознајемо свој положај у односу на Бога, ближње, време, простор, космос… Тада уочавамо какав застор нас је заклонио и какве мрље су прекриле белину изворног лика. Чисто бело сликарско платно пружа сличну аналогију – када је украшено усхићује, а када је замрљано смућује. Није познато ко је био први сликар који је почео да делове канваса (платна за сликање) оставља неосликаним. Наиме, композиција се може још више осветлити малим триком: неке делове платна оставите просто нетакнутим. Едгар Дега је тим маниром неке делове белог платна штедљиво чувао код наношења четкице да би постигао осећај величине хаљине свог модела или столице на којој она седи. Сезан је, слично њему, остављао белину платна нетакнутом да би нас учинио свеснијим потеза четкицом по белини који дају ефекат површине, док тонови и колори стварају дубину. Када сам једанпут, следећи тај сликарски поступак, покушао да сувишак нанете светложуте боје поправим белом, то ми, на моју жалост, није успело. Понекад личи на Сизифов посао покушај враћања исконској чистоти. Али, постоји нада: ако чистоту схватимо не као повратак уназад (што је, као што знамо, немогуће) него као сјај назначеног циља, тада је могуће чистоту задобити и то још чистије заблистати него у почетку („тако ће онај који победи бити обучен у хаљине беле“ – Откр. 3,5; уп. 7,9). Велика препрека овом сазнању је наш пали ум који радије замишља оно архетипско неголи будуће стање. Покајање је питање истинског постојања коме, верујем, сви теже. Један графит на улицама велеграда гласио је, просто, „Постојим“. Шта је његов аутор хтео да каже? Да ли се епископ или свештеник тога града запитао о тој личности; какву поруку је желео да пренесе? Колико нас уопште боли патња многих, „паштећих“ се око нас. Хришћанска вера није занесеност само духовним стварностима. Верујем да када би нам се на тренутак дало целовито прозрење у бол измученог човечанства – не бисмо престали да се молимо за његов спас. Но, ми често нисмо свесни колики је благослов и радост бити створен, бити створење „Онога који створио и саздао човека“. Пошто постоји Творац, ми нисмо напуштени. Спознаја да си Његово створење чини те благодарним. Истовремено, када бисмо на трен били свесни последица Христовог васкрсења – наш живот би постао трајно славословље. Један грчки старац је, са таквим увидима, младом сликару саветовао да увек слика радосне ликове. Уколико само присуство Цркве у свету не представља знак суда и позив на покајање и крштење света – тада она не испуњава своју сврху. То је оно што садашња генерација, било да су клирици и хришћани, треба да схвати као велику одговорност пред Богом: да манифестује једну Цркву која није од света али је у свету. Уколико се мисија данашње Цркве сведе на идеолошки обрачун са неистомишљеницима и прогон због другачијег фокуса, због неспретно срочене мисли и сл., последице могу бити штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. Наш неуспех да се друштво дубље христијанизује повод је за наше покајање и искање опроштаја. Искрени епископ је позван да макар једном изговори реченицу: „Иштем опроштај од Бога и људи што нисам увек на висини задатка“. Звучи утопистично? Можда. Но, ако су то чинили хришћани минулих епоха, зашто би наша била изузетак! При догађају силаска Светог Духа на Апостоле и прву Цркву, дошло је до двоструког чуда (емфатички наглашеног у другој глави Дела Апостолских): присутни људи су најпре окусили начин живота Будућег века (2,1-4) и потом су се покајали (2, 38-39), после чега је уследило њихово крштење (2,41). Догађај Педесетнице показује да када имамо харизматично присуство Есхатона у свету – свет се тада разбуђује за покајање и укључење (утеловљење) у Нови Израиљ – Цркву. Стога Црква не може проповедати веру која се не тиче егзистенцијалних потреба света. Ту се показује да Црква није супротстављена свету. Та заједница, хвалећи Бога, беше омиљена код целог народа. И стога: „Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“. (2,47) Може ли се, дакле, избрисати лош утицај прошлости на садашњост? Тема покајања доводи нас на праг одговора. Данашње колебање око исповести модерни човек може да превазиђе уколико, у духу наведеног догађаја, схвати да га Црква унапред прихвата. Задивљујући је пример чина исповести описаног у једном старијем Молитвослову. Покајник прилази свештенику који га са епитрахиљoм дочекује и најпре му чита опроштајну молитву. Милосрђе и разумевање трагике греха могуће је једино с обзиром на Оног који долази. Једино увидом у будућност можете опростити и добити опроштај. Будућност ослобађа прошлост и очишћује је од њене негативне димензије. Биће да нам изворни смисао покајања може постати доступан тек уколико изнова анализирамо грчку реч metanoia. С обзиром на њену библијску употребу, реч неминовно упућује на нешто долазеће, с оне стране, после (уп. meta-ta–physika). Ако кроз покајање идемо даље (meta) од палог ума (nous), тада нас оно ослобађа од бремена прошлости (сагрешења, пороци). У сваком случају, појам μετάνοια је најтешње повезан са будућношћу: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 3,2). Metanoia води ка новом налажењу изгубљеног компаса. У озарености покајања схваташ да Бог не тражи природни jus talionis, закон награде или казне (узвратни закон из Изл. 21,24). Покајањем проничеш у сазнање да је темељ на коме се одржава свет пре слободанеголи судбина. О томе је писао Г. Флоровски у „Метафизичким предусловима утопизма“. „И ми о томе опиту и искуству говоримо када опит вере противстављамо натуралистичком опиту, а не о неком ‘природном богопознању’ које је заувек замењено и одстрањено кроз оснивање Цркве“. Због тога у хришћанству бела боја није просто реминисценција „природне“ чистоте. (Иначе, идеја белог сликарства може се препознати код руског супрематиста Казимира Малевича који је 1918. године насликао White on White. Његова теорија гласи да слика треба код гледалаца да створи „чисти осећај“ који се може постићи кроз огољивање уметности до њене суштине). Дакле, историја човека није у природном развијању наследно-урођених задатака, него у подвигу или, речима Флоровског, у „безбројном низу слободно-чудесних дотицаја Божанске Славе, чудесних сусрета са Богом“. Да не будем погрешно схваћен: l’art pour l’art је залудна ствар, чиста таштина. Не упућујемо на њу овде због тога. Поента са уметношћу је много суштинскија, будући да се у њој слобода пројављује на изузетан начин, те због те слободе уметност треба повезивати са истином живота који нуди Црква. У уметности као истинском стваралаштву (ту не мислим само на сликаре и музичаре) одвија се благодатно знаменовање и освећење света. Када Црква поседује уметнички (и друштвени) инстинкт за човека тада је и други препознају не као ауторитарну институцију него као духовни дом. У грчкој поезији 20. века, где се згуснутост речи (λόγος) налази у најскладнијем ритму са животним сликама, откривамо првородну лирику. Тако, у песми Марије Полидури, стих који гласи: „родила сам се само зато што си ме заволео“ (μόνο γιατὶ μ’ ἀγάπησες γεννήθηκα), доводи до освешћења после којег обрнута перспектива постаје закон оптике. Поезија (и уметност уопште) налази raison d’être само када се обраћа једном Ти. То доводи до тога да у другом нађемо своју сврху (реч несебичан у грчком значи да неко нема сврху у самоме себи – ἀνιδιοτέλεια). Тада схваташ да су огромни размери заборава другог: „Плачем зато што сам те заборавио а не зато што те немам више“ (κλαίω ποὺ σὲ ξέχασα καὶ ὄχι ποὺ δὲν σὲ ἔχω), бележи песник Михаил Ганас. То је стање у коме, према стиховима Одисеја Елитија, препознајеш као да је неко други уместо тебе корачао кроз живот (σὰ νά ‘μουν ἄλλος κι ὄχι ἐγώ / μὲς στὴ ζωὴ πορεύτηκα). Из таквих опита искрсава истина да се лепота нашег путовања не састоји из лепих предела него из тога како ће се наше очи изменити од виђеног. У прустовском маниру, нису пејзажи то што чини једно путовање него начин на који их гледамо. Или, како каже Андрић за мостове, највреднији су „они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух“. Покајањем омивених очију гледамо у будућност и, милошћу Васкрслог Богочовека и васкрсавајућег нас из свакодневних и сваковрсних смрти, корачамо кроз историју до Дана онога – најсветлијег. Покајање тако постаје симптом низа слободно-чудесних дотицаја Цара Славе долазећег на великом, белом престолу (уп. Откр. 20,11). http://teologija.net/bela-boja/?fbclid=IwAR27_bHiquRpgzV1HfB_gRewqATmhsx93wVpQIu9tlpQ7o07ezXvsmcu4hA
  4. Једна од првих ствари коју научите на часовима иконописа јесте да постоји „покајање“: увек можете да поправите начињену грешку (потез четкицом или нанос боје). Та интервенција, на неки начин, исправља прошлост. Но, на људском плану гледано, може ли се заиста променити нешто што се већ десило у прошлости, или је могуће само (иако ни то није мало) избрисати његове негативне последице на садашњост? О овој дилеми (тзв. quantum eraser) на пољу квантне физике пише амерички теоријски физичар Брајан Грин у књизи Ткиво свемира. Пошто је констатовао да се „прошлост не може ни на који начин изменити данашњим акцијама“, Грин поставља наизглед „теолошко“ питање: „Ако не можете променити нешто што се већ догодило, да ли можете учинити следећу најбољу ствар: избрисати утицај истог на садашњост?“ Осим што је интригантно, ово питање је и пример како се космологија приближава философији и чак куца на врата теологије. Поједини покајање описују као највећи реализам: сагледавши свој промашај у светлу циља који нам је Бог поставио, спознајемо свој положај у односу на Бога, ближње, време, простор, космос… Тада уочавамо какав застор нас је заклонио и какве мрље су прекриле белину изворног лика. Чисто бело сликарско платно пружа сличну аналогију – када је украшено усхићује, а када је замрљано смућује. Није познато ко је био први сликар који је почео да делове канваса (платна за сликање) оставља неосликаним. Наиме, композиција се може још више осветлити малим триком: неке делове платна оставите просто нетакнутим. Едгар Дега је тим маниром неке делове белог платна штедљиво чувао код наношења четкице да би постигао осећај величине хаљине свог модела или столице на којој она седи. Сезан је, слично њему, остављао белину платна нетакнутом да би нас учинио свеснијим потеза четкицом по белини који дају ефекат површине, док тонови и колори стварају дубину. Када сам једанпут, следећи тај сликарски поступак, покушао да сувишак нанете светложуте боје поправим белом, то ми, на моју жалост, није успело. Понекад личи на Сизифов посао покушај враћања исконској чистоти. Али, постоји нада: ако чистоту схватимо не као повратак уназад (што је, као што знамо, немогуће) него као сјај назначеног циља, тада је могуће чистоту задобити и то још чистије заблистати него у почетку („тако ће онај који победи бити обучен у хаљине беле“ – Откр. 3,5; уп. 7,9). Велика препрека овом сазнању је наш пали ум који радије замишља оно архетипско неголи будуће стање. Покајање је питање истинског постојања коме, верујем, сви теже. Један графит на улицама велеграда гласио је, просто, „Постојим“. Шта је његов аутор хтео да каже? Да ли се епископ или свештеник тога града запитао о тој личности; какву поруку је желео да пренесе? Колико нас уопште боли патња многих, „паштећих“ се око нас. Хришћанска вера није занесеност само духовним стварностима. Верујем да када би нам се на тренутак дало целовито прозрење у бол измученог човечанства – не бисмо престали да се молимо за његов спас. Но, ми често нисмо свесни колики је благослов и радост бити створен, бити створење „Онога који створио и саздао човека“. Пошто постоји Творац, ми нисмо напуштени. Спознаја да си Његово створење чини те благодарним. Истовремено, када бисмо на трен били свесни последица Христовог васкрсења – наш живот би постао трајно славословље. Један грчки старац је, са таквим увидима, младом сликару саветовао да увек слика радосне ликове. Уколико само присуство Цркве у свету не представља знак суда и позив на покајање и крштење света – тада она не испуњава своју сврху. То је оно што садашња генерација, било да су клирици и хришћани, треба да схвати као велику одговорност пред Богом: да манифестује једну Цркву која није од света али је у свету. Уколико се мисија данашње Цркве сведе на идеолошки обрачун са неистомишљеницима и прогон због другачијег фокуса, због неспретно срочене мисли и сл., последице могу бити штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. Наш неуспех да се друштво дубље христијанизује повод је за наше покајање и искање опроштаја. Искрени епископ је позван да макар једном изговори реченицу: „Иштем опроштај од Бога и људи што нисам увек на висини задатка“. Звучи утопистично? Можда. Но, ако су то чинили хришћани минулих епоха, зашто би наша била изузетак! При догађају силаска Светог Духа на Апостоле и прву Цркву, дошло је до двоструког чуда (емфатички наглашеног у другој глави Дела Апостолских): присутни људи су најпре окусили начин живота Будућег века (2,1-4) и потом су се покајали (2, 38-39), после чега је уследило њихово крштење (2,41). Догађај Педесетнице показује да када имамо харизматично присуство Есхатона у свету – свет се тада разбуђује за покајање и укључење (утеловљење) у Нови Израиљ – Цркву. Стога Црква не може проповедати веру која се не тиче егзистенцијалних потреба света. Ту се показује да Црква није супротстављена свету. Та заједница, хвалећи Бога, беше омиљена код целог народа. И стога: „Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“. (2,47) Може ли се, дакле, избрисати лош утицај прошлости на садашњост? Тема покајања доводи нас на праг одговора. Данашње колебање око исповести модерни човек може да превазиђе уколико, у духу наведеног догађаја, схвати да га Црква унапред прихвата. Задивљујући је пример чина исповести описаног у једном старијем Молитвослову. Покајник прилази свештенику који га са епитрахиљoм дочекује и најпре му чита опроштајну молитву. Милосрђе и разумевање трагике греха могуће је једино с обзиром на Оног који долази. Једино увидом у будућност можете опростити и добити опроштај. Будућност ослобађа прошлост и очишћује је од њене негативне димензије. Биће да нам изворни смисао покајања може постати доступан тек уколико изнова анализирамо грчку реч metanoia. С обзиром на њену библијску употребу, реч неминовно упућује на нешто долазеће, с оне стране, после (уп. meta-ta–physika). Ако кроз покајање идемо даље (meta) од палог ума (nous), тада нас оно ослобађа од бремена прошлости (сагрешења, пороци). У сваком случају, појам μετάνοια је најтешње повезан са будућношћу: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 3,2). Metanoia води ка новом налажењу изгубљеног компаса. У озарености покајања схваташ да Бог не тражи природни jus talionis, закон награде или казне (узвратни закон из Изл. 21,24). Покајањем проничеш у сазнање да је темељ на коме се одржава свет пре слобода неголи судбина. О томе је писао Г. Флоровски у „Метафизичким предусловима утопизма“. „И ми о томе опиту и искуству говоримо када опит вере противстављамо натуралистичком опиту, а не о неком ‘природном богопознању’ које је заувек замењено и одстрањено кроз оснивање Цркве“. Због тога у хришћанству бела боја није просто реминисценција „природне“ чистоте. (Иначе, идеја белог сликарства може се препознати код руског супрематиста Казимира Малевича који је 1918. године насликао White on White. Његова теорија гласи да слика треба код гледалаца да створи „чисти осећај“ који се може постићи кроз огољивање уметности до њене суштине). Дакле, историја човека није у природном развијању наследно-урођених задатака, него у подвигу или, речима Флоровског, у „безбројном низу слободно-чудесних дотицаја Божанске Славе, чудесних сусрета са Богом“. Да не будем погрешно схваћен: l’art pour l’art је залудна ствар, чиста таштина. Не упућујемо на њу овде због тога. Поента са уметношћу је много суштинскија, будући да се у њој слобода пројављује на изузетан начин, те због те слободе уметност треба повезивати са истином живота који нуди Црква. У уметности као истинском стваралаштву (ту не мислим само на сликаре и музичаре) одвија се благодатно знаменовање и освећење света. Када Црква поседује уметнички (и друштвени) инстинкт за човека тада је и други препознају не као ауторитарну институцију него као духовни дом. У грчкој поезији 20. века, где се згуснутост речи (λόγος) налази у најскладнијем ритму са животним сликама, откривамо првородну лирику. Тако, у песми Марије Полидури, стих који гласи: „родила сам се само зато што си ме заволео“ (μόνο γιατὶ μ’ ἀγάπησες γεννήθηκα), доводи до освешћења после којег обрнута перспектива постаје закон оптике. Поезија (и уметност уопште) налази raison d’être само када се обраћа једном Ти. То доводи до тога да у другом нађемо своју сврху (реч несебичан у грчком значи да неко нема сврху у самоме себи – ἀνιδιοτέλεια). Тада схваташ да су огромни размери заборава другог: „Плачем зато што сам те заборавио а не зато што те немам више“ (κλαίω ποὺ σὲ ξέχασα καὶ ὄχι ποὺ δὲν σὲ ἔχω), бележи песник Михаил Ганас. То је стање у коме, према стиховима Одисеја Елитија, препознајеш као да је неко други уместо тебе корачао кроз живот (σὰ νά ‘μουν ἄλλος κι ὄχι ἐγώ / μὲς στὴ ζωὴ πορεύτηκα). Из таквих опита искрсава истина да се лепота нашег путовања не састоји из лепих предела него из тога како ће се наше очи изменити од виђеног. У прустовском маниру, нису пејзажи то што чини једно путовање него начин на који их гледамо. Или, како каже Андрић за мостове, највреднији су „они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух“. Покајањем омивених очију гледамо у будућност и, милошћу Васкрслог Богочовека и васкрсавајућег нас из свакодневних и сваковрсних смрти, корачамо кроз историју до Дана онога – најсветлијег. Покајање тако постаје симптом низа слободно-чудесних дотицаја Цара Славе долазећег на великом, белом престолу (уп. Откр. 20,11). Извор: Теологија.нет
  5. У Крушевцу је данас низом манифестација обележена 629-годишњица од Боја на Косову и празник Видовдан, а припадници Министарства одбране и Војске Србије учествовали су у њиховом обележавању.Делегација Министарства одбране и Војске Србије, коју је предводио бригадни генерал Јелесије Радивојевић, а коју су чинили и пуковници Велибор Павловић и Иван Лазаревић, присуствовала је данас државној церемонији полагања венаца и одавања почасти поводом обележавања 629-годишњице Боја на Косову, која је одржана Споменика косовским јунацима.Након тога, делегација Министарства одбране и Војске Србије присуствовала је и откривању споменика Кнегињи Милици, на Тргу Деспота Стефана Лазаревића у центру Крушевца поводом Видовдана, који Крушевац обележава као свој Дан.Припадници Министарства одбране и Војске Србије учествовали су данас у Крушевцу у литији и у пратњи и ношењу кивота са моштима кнеза Лазара, коју организује црква Лазарица и Епархија крушевачка, уз присуство Патријарха српског господина Иринеја, свештенства Епархије крушевачке, локалне самоуправе града Крушевца, Расинског управног округа и многобројних грађана.Припадници Команде за развој Расинске бригаде, која се налази у крушевачкој касарни „Цар Лазар“, обележили су данас Видовдан и прославили крсну славу јединице Свети мученик Цар Лазар и Свети српски мученици – Видовдан, уз присуство и богослужење свештеника капетана Стевана Стевановића, свештеника Специјалне бригаде КоВ и Епархије крушевачке.Као изасланик председника Србије Александра Вучића, централну церемонију у Крушевцу предводио је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Влади Републике Србије Зоран Ђорђевић.
×
×
  • Креирај ново...