Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је у суботу, 6/19. децембра 2020. године – на празник Светога Николаја Мирликијског, на светој Литургији у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Серафим (Балтић), сабрат манастира Нова Грачаница, свештенство Саборног храма и ђакони Епархије бачке. После прочитане јеванђелске перикопе владика Иринеј је казао да је личност светитеља Николаја правило вере, пример верности Богу и ревности за веру. Он је образац, пример или узор за кротост, за благост, за доброту, за милосрђе, за све јеванђелске врлине о којима Господ говори. Нарочито је познато да је овај дивни Божји угодник много помагао сиромашнима, то је важно у свакоме времену. И данас не треба да мислимо да због такозваног савременог стандарда људи нису сиромашни. Напротив. И данас треба бити милосрдан, сажаљив, испуњен љубављу према гладнима или сиромашнима, а још више према сиромашнима духом, хранити не само људе којима треба хлеба, воде и основних производа за живот, него хранити, колико год можемо, гладне и жедне правде Божје, Царства небескога, а ако то добијемо или задобијемо онда се све друго додаје, по речима Сâмога Христа. То је све својим примером показао свети Николај и зато га је Господ прославио и чудотворством његових светих моштију, и његовом делатном, молитвеном помоћи и присуством где год хришћани призивају његово име да се за њих Богу моли. Његове свете мошти сачуване су до данас, налазе се у граду Барију, на југу Италије. Нека молитве и благодатна помоћ светитеља Николаја буде са свима нама и са свима који га прослављају, навео је владика Иринеј, честитајући славу свечарима, онима који светитеља Николаја прослављају као небеског покровитеља. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Републици Србији на снази је ванредно стање, уведено у циљу спречавања ширења короновирусне заразе. Епархија бачка Српске Православне Цркве позвала је вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама. У овим изазовним тренуцима, Епархија бачка преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и Добротворне службе Платон Атанацковић пружа помоћ свима којима је помоћ потребна. У предстојећим данима, поштовани посетиоци сајта Информативне службе Епархије бачке, имаћете прилику да чујете више о томе како је организована харитативна делатност у парохијама широм Епархије бачке и како се одвија богослужбени живот у условима ванредног стања. Први саговорници били су нам: протопрезвитер Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски, и презвитер Петар Пивнички, парох при храму Светог Николаја у Бачком Петровом Селу. Звучни запис разговора са протопрезвитером Дејаном Станојевим Звучни запис разговора са презвитером Петром Пивничким Парохијани се могу јавити својим парохијским свештеницима, као и на број телефона епархијске Добротворне службе Платон Атанцковић 064/800 27 64 и дежурни телефон број 021/402 403. Број телефона кол центра Црвеног крста Нови Сад је 021/4871 700. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У уторак, 17. септембра 2019. године, на празник свештеномученика Вавиле, пророка Мојсеја Боговидца, Светог Петра Дабробосанског и преподобног Петра Троношког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. Чтецирао је г. Марко Гаљак, а за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Епископ Јован је у беседи између осталог рекао: “Браћо и сестре, потребније и важније, утешније за човека који је уплашен, збуњен, који се налази над провалијом свога живота, није ништа друго него да му дође онај који има моћ и силу да том човеку каже: “Не бој се!”. И ето данашње ово Јеванђеље данас нам је утешно, где нам Господ кроз одељак данашњег Јеванђеља говори или боље речено, Господ нас храбри да не малаксамо у својим искушењима, својим падовима у овоземаљским недаћама. Зато и каже Господ: “Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам даде Царство Небеско”. Даље нам Господ саветује како да задобијемо Царство Небеско. Јер Он Христос често пута у Јеванђељу говори: “Иштите најпре Царства Божијега и правде његове а све ће вам се друго додати”. И Господ нам данас показује како можемо да задобијемо то Царство Небеско. Каже: „Продајте све што имате и дајте милостињу”. Овде је реч о блаженству оних који имају милосрђе. Укратко речено, милосрђе је провера вере наше, љубави наше, наде наше и ако хоћете мудрости наше. Шта значи провера мудрости наше? Па да знамо шта можемо дати а шта тиме што дајемо, шта задобијамо. Другим речима ми људи исувише мало можемо да дајемо. Шта је то у односу на Царство Небеско? Ништа. Али зато што ми мало дајемо и то је оно што је важно, да од нас Бог не тражи много. Него тражи мало, да би нам Он за то мало дао исувише много. А нама браћо и сестре, Бог даје исувише много него што ми то заслужујемо”. Извор: Епархија шумадијска

Малени храм Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници био је и ове среде испуњен хришћанским душама које су дошле да, у Заједници са својим Предстојатељем узнесу благодарност и Бескрвну Жртву Господу и да се сједине са Васкрслим Христом. На празник светог Сампсона Странопримца, Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану саслуживали су презвитер Милош Ђурић и протођакон Иван Гашић, уз чтецирање Марка Гаљака, Стефана Радисављевића и Александра Цалића. Певницом је руководио студент Богословског факултета Илија Арсенијевић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/bresnica10072019.mp3 У својој архипастирској беседи, наш драги владика говорио је о неопходноси да ми, као следбеници Христови, будемо неустрашиви. Осврћући се на спасоносне речи Јеванђеља које је Господ упутио својим ученицима “Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лк 12, 32), владика Јован је поучио све верне: “Кад Господ нама каже: “Не бој се човече.”, чега имамо да се плашимо, осим себе и својих непокајаних грехова. Када човек окајава своје грехе, када се исповеда, причешћује и живи хришћанским животом и има Христа у себи, нема чега да се плаши. Са њим је Бог. Зато је Господ и рекао: “Ја сам са вама”. А ако је Бог са нама, ко може против нас? Ако мислимо да има неко јачи од Бога, онда не треба ни да постојимо. Ако знамо да је Бог са нама, не треба да се плашимо ни самог ђавола. Али да бисмо све то могли да применимо на себи, треба да имамо јаку веру. Данашњим Јеванђељем Господ нас храбри да не малаксамо у било чему у овом свету, а све нас сналазе и невоље и муке и патње и бол и туге и разочарења, али нам Господ каже да се не бојимо”. Епископ нас је подсетио да смо сви привремени у овом свету, да овде нико вечно није остао, нити је нама Господ овај свет обећао, већ нас је Господ створио за вечност, не за време или пропадање, већ за Живот вечни и Царство Божије. Посебан акценат Епископ Јован ставио на начин стицања Царства Божијег. “У Јеванђељу Господ нас позива да оставимо и распродамо све што имамо и да будемо милостиви, јер ми управо бивамо спашени милошћу и милостињом Божијом. Према речима светих отаца, све остале хришћанске врлине нас доводе до врата раја, а милосрђе нас уводи у рај. Милосрђе је не само провера наше вере и љубави, већ и провера наше мудрости, јер кроз милосрђе ми се спашавамо и на тај начин показујемо да дарове и таланте које нам је Господ дао ми користимо за спасење”. Велики број верника приступио је Светој Чаши уздајући се у Господње милосрђе и Његову доброту. Међу онима који су се причестили било је и деце којима је ово прво причешће након Крштења. Мудрост и разумност у старању за спасење кроз дела милосрђа и одрицања, о којима је говорио владика Јован показао је управо свети Сампсон Странопримац, кога наша света Црква данас прославља. Овај Божији угодник рођен је у другој половини петог века у кући врло имућних родитеља у Риму. Био је врло учен и по професији је био лекар. Прославио све својом милосрдношћу и по томе што је бесплатно лечио, упућујући болеснике да живе хришћанским животом. Преподобни Сампсон се преселио из Рима у Цариград, где је раздао своје имање, помагао болесне и сиромашне. Чувши за његово човекољубље тамошњи патријарх га рукополаже за свештеника. У то време разболео се цар Јустинијан велики, и по мишљењу многих лекара његова болест је била неизлечива. Након молитве, Бог у сну цару Јустинијану откри да ће га Сампсон излечити. Одмах по позиву, преподобни Сампсон је дошао код цара и спустивши руку на оболело место, одмах га исцелио. Велике дарове које му је цар нудио је одбио говорећи да је он имао и злата и сребра и осталог имања, али да је све то оставио ради Христа, да би добио небеска блага. Једино шта је прихватио то је да цар сазида један дом за убоге у коме им је Сампсон помагао. Скончао је овоземаљски живот и преселио се у Царство Божије 530. године. На примеру преподобног Сампсона видимо значај и величину милостиње и милосрђа, јер је не желећи да наплати свој таланат, добио дар од Господа који се не може ни чим купити. Извор: Епархија шумадијска

О милосрђу и сарадњи са ВДС-ом разговарамо са јеромонахом Игнатијем Шестаковим, сабратом московског Сретењског манастира. Преносимо уводник овогодишњег Летописа, из пера јереја Владимира Марковића, генералног секретара ВДС-а, који је Инфо служба СПЦ објавила на својој интернет страници. Позивамо на традиционални 11. Литургијски фестивал, који Актив вероучитеља основних школа Чукарице и Раковице организује заједно са Верским добротворним старатељством, уз подршку ГО Чукарица. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/01.06.19 - Budimo Ljudi - Jeromonah Ignjatije sestakov - Milosrdje je lek koji isceljuje dusu - 0.40.09.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Еванђеља се чита Христова парабола о Страшном суду (Мт. 25,31–46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У параболи се одговара: Љубав — и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину, за праведно, једнако и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи — ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није. Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“ — његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности — и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична“ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку оног што се може волети у њему, онога што је од Бога. Хришћанска љубав је у овом погледу нешто супротно „социјалној активности“ са којом, данас често идентификују хришћанство. За „социјалног активисту“ објект љубави није „личност“ (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније „хуманости“. Али за хришћанство човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. „Социјални активиста“ није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне „хуманости“, али оно чини смртни грех против самог себе када год престане да се брине за личност и када престане да је љуби. Социјални активизам је увек „футуристичан“ у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постигнути. Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада — једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани, сигурно, имају одговорности за „овај свет“ и морају да их испуне. Ово је подручје „социјалног активизма“ које потпуно припада „овом свету“. А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све „услове“ овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај — у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који „у злу лежи“, једине трајне и трансформишуће победе, победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призвање, да љубављу испуни грешни свет. Парабола о страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за „хуманост“, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав — признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, знамо, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер „уколико сте то учинили једном од најмањих од моје браће, мени сте учинили“… из књиге оца Александра Шмемана "Велики пост" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у 27. недјељу по Духовима, 2. децембра са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Вјерном народу, сабраном у светој служби Божјој, архипастирским словом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је казао да се са отпочињањем Божићног поста ми, унапријед, радујемо Рођењу Христовом. Спремајући своју душу и своје срце, спремамо се за сусрет са Богомладенцем Христом који се силом Духа Светог оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице ради нас и ради нашег спасења. Звучни запис беседе „Тиме је Господ показао своје старање о роду људском, јер наш Отац Небески зажелио је да нам свима устроји спасење кроз свог јединородног Сина силом Духа Светог. Зато славимо Свету и Живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, Бога Живога, Бога љубави и заједно са анђелима Божјим пјевамо ону радосну пјесму: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“, казао је Његово преосвештенство. По ријечима владике Јоаникија, Господ прима наше молитве као и од Светих анђела, који су бестјелесне небеске силе, испуњене божанском љубављу, и који се непосредно причешћују и испуњавају свјетлошћу и љубављу Божјом. Црква Божја свједочи да нашу пјесму, нашу хвалу, наше молитве Бог прима и услишава као и анђелске, као од умних својих бића. „Бог нас је почаствовао да се сједини са нама, да се оваплоти, постане човјек као један од нас, да се до те мјере са нама сједини па је узео нашу људску природу да би нас привео Богу и Оцу, да би нас усиновио Оцу нашем небеском. Зато имамо слободу да се обраћамо Богу, Творцу неба и земље, Оцу нашем небеском као свом оцу најближем и најмилијем. Ту молитву Бог прима као родитељ од своје љубљене дјеце“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки. Он је позвао вјерни народ да се за празник Рођења Богомладенца Христа спрема постом и молитвом. Пост, указао је владика, није само уздржавање од мрсне хране. „То је само прва до безброј степеница које овај подвиг има. Пост јесте, на неки начин, успињање духовном лествицом, али само једна у томе; неопходна је и не можемо је никако прескочити, јер нас она оспособљава да се попнемо на следећу и тако редом. Ко мисли да је пост само то, он ништа није схватио о посту.“ „За нас православне пост је дисциплина да постимо од злих мисли, злих сјећања, од злопамћења, мржње, свађе, препирке, од мисли која навлаче мрак на наш ум који треба да је свијетао, као и анђелски, а нарочито треба да се ослободимо од братомржње, од мржње и пакости према онима који другачије мисле, другачије живе, који су друге вјере“, поучавао је Преосвећени владика Јоаникије. Истакао је да се, осим поста, треба и заједнички Богу молити, јер Бог нарочито воли саборно славословље и молитву. „Цио свијет је, драга браћо и сестре, у неком врењу, кризи, проблемима. Цијело човјечанство је, заправо, један човјек, Адамово потомство, сви се сједињујемо у једном. Кад би Бог дао да повјерујемо у Христа Господа како ваља, онда би међу људима настало јединство, на земљи би настао рај, али, на жалост, нема те сагласности. Макар, мало, ми хришћани приближавамо се тој сагласности. То је наша дужност, да се Богу молимо за нас, наше породице, наше ближње, за Цркву Божју, за јединство Цркве Божје, за оне који су угрожени, који су сиромашни, који су одбачени, који су презрени, који су болесни, нарочито према њима да покажемо љубав, пажњу, саосјећање, самилост. То је оно што Бог прима као велики дар“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Сабрани који посте Божићни пост, приступили су Светом Причешћу. Након службе, владика Јоаникије је, у селу Главацама код Берана, обишао локацију, коју је за изградњу Храма Светог Николе, нашој Цркви приложио г. Предраг Божовић. Надлежни парох, јереј Ненад Бубања са иницијативним Црквеним одбором припрема превод земљишта у власништво Епархије. Извор: Митрополија црногорско-приморска