Претражи Живе Речи Утехе

Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи, као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло. У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо. Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби. Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити егзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да га молиш: „Боже, силно те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем. Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља. Оци говоре да је почетак безумља веровати у своје свезнање. Ко каже: „Знам све“, тај је опасан човек. Почетак мудрости - увек трагати и никада никог не одбацивати. Бог нас може научити и кроз најпростије ствари, кроз нешто мало. Чак и од детета можемо научити уколико смо пријемчиви да чујемо нешто више од онога што хипотетички знамо. Митрополит Атанасије Лимасолски https://www.facebook.com/svetijovan.preteca/posts/божији-човек-мора-бити-мудар-не-сме-бити-наиван-под-мудрим-овде-наравно-не-мисли/1140871058079760/

Предавање на тему “Акатист Пресветој Богородици у личној и саборној молитви Цркве”, одржаће проф. др Владимир Антић у четвртак 20. марта у 18 часова, у крипти цркве св. Марка на Ташмајдану. Духовно вече у храму св. Марка WWW.SLOVOLJUBVE.COM Предавање на тему “Акатист Пресветој Богородици у личној и саборној молитви Цркве”, одржаће проф. др Владимир Антић у четвртак 20. марта у 18 часова, у...

У хришћанском животу подстиче се духовна комуникација, или такозвана духовна љубав. То се дешава између добрих хришћана а посебно између пастира и његове духовне деце. Како се ова духовна комуникација манифестује и шта је њено значење? У његовој основи треба да буде наша жеља за Господом, наша љубав према Исусу Христу. Господ Исус Христос нам је све: Он је наше благо, наше спасење, наша радост, наша нада, наш живот, наша сила и тврђава, наш Бог и Спаситељ! Морамо цео свој живот усмерити ка Њему, увек Га чувати у својим мислима и срцима, живети и дисати Њиме. Tакво наше духовно општење треба да буде. И ако је ово општење између обичних чланова Хришћанске Цркве спасоносно, онда је општење пастира са његовом духовном децом од немерљиво већег значаја. Она подстиче у нама висока, духовна стремљења, надахњује нас на добро, гура у страну лош, страшћу испуњен живот и побуђује нас на покајање и исправљање. Духовно јединство пастира са његовом духовном децом олакшава подношење земаљских туга, недаћа и страдања. Испричај све пастиру, па ће ти бити лакше на души. Ово духовно јединство доноси радост и срећу у наш често тежак овоземаљски живот. Веза између пастира и његове духовне деце често је дирљива. Чини се, нема никог на свету ни ближег ни дражег од духовног оца, а то је зато што добри пастир прима духовну децу у своје срце. У твојој породици те често нико не разуме, јер само ти живиш духовним животом, само за тебе је живот Христос, док је за остале чланове твоје породице Христос остављен по страни. Реци ми, нећеш ли се после овога зближити са пастиром, добрим слугом Христовим, и неће ли он бити најближи, најдражи човек твоме срцу? И што јачи и светлији Христос живи у уму и срцу пастира и његовог стада, то духовно јединство може бити веће, чистије и спасоносније. Али ово јединство такође може довести до невоља ако се много задржавамо, често и не слутећи, само на личности пастира; Његов лик је увек пред нама, наше срце је испуњено осећањима према њему као човеку, док Христос, наш Спаситељ, остаје по страни. Тада ће се међу стадом развити љубомора, завист, ривалство и зло. Тада су могуће следеће појаве. Наш вољени пастир је умро, а ми замишљамо да је све изгубљено, да немамо коме да се исповедимо и код кога да се причестимо. А где је Христос? Да ли је Он био са вама? - Нажалост не. Да је Он био, не би ти се десило такво разочарање. Да се заједно молимо, да заједно подносимо туге и страдања, да се заједно радујемо, да се заједно духовно изграђујемо, једном речју, да не изгубимо Христа, него да Га све више стичемо – томе треба да допринесе духовно јединство пастира са својим стадом. Епископ Арсеније (Жадановски) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Са благословом Преосвећеног викарног Епископа липљанског Доситеја, старешине Вазнесењског храма у центру Београда, протојереј-ставрофор Милосав Радојевић ће у суботу 1. фебруара 2025. године у овом храму одржати духовно вече на тему "Литургија - Васкршњи догађај". Прота Милосав, сада духовник у манастиру Ваведење на Сењаку, био је дугогодишњи парох Вазнесењске цркве, а предавање ће почети после бденија, у 19 часова. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Са Богочовеком Христом на путу ка Крсту и Васкрсењу" одржаће презвитер др Србољуб Убипариповић, ванредни професор на Православном богословском факултету у Београду, у понедељак, 29. априла 2024. године у Дому културе Студентски град у малој сали са почетком у 19 часова. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Литургија - лек бесмртности Велике четрдесетнице" одржаће протођакон Радомир Врућинић, ректор и професор Богословије Светог Саве у Београду, после Свете Литургије, у недељу, 21. априла 2024. године у цркви Светог кнеза Лазара (21. дивизије). Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Смрт и Васкрсење" одржаће презвитер др Александар Ђаковац, ванредни професор на Православном богословском факултету у Београду, у суботу 20. априла 2024. године, после вечерњег богослужења у цркви Светог Николе у Земуну. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Читање Старог завета током пете седмице Великог поста" одржаће др Ненад Божовић, доцент на Православном богословском факултету у Београду, 15. априла 2024. године са почетком у 19 часова, у малој сали Дома културе "Студентски град". Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Ја вас изабрах од света (јн. 15,19)" одржаће јереј Стеван Јовановић после бденија 13. априла 2024. године у цркви Свете Петке на Чукаричкој падини. Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Како данас живети хришћански" одржаће презвитер др Александар Ђаковац у суботу 13. априла 2024. године са почетком у 18 сати и 30 минута у храму светог Георгија у Старој Бежанији. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Библијско схватање појма покајање" одржаће протођакон др Драган Радић, професор Православног богословског факултета у Београду, 11. априла 2024. године са почетком у 19 часова (после акатиста) у крипти цркве светог Марка у Београду. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Свети Јован Лествичник - пример поста и молитве" одржаће ђакон Немања Калем, професор Богословије Светог Саве у Београду, 11. априла 2024. године после вечерњег богослужења у Саборној цркви у Београду. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Тајна хришћанског успеха" одржаће ђакон др Владан Таталовић, професор на Православном богословском факултету у Београду, 8. априла 2024. године са почетком у 19 часова, у малој сали Дома културе "Студентски град". Извор: Радио Слово љубве

Лекари, психолози и свештеници често се суочавају са последицама неумесне употребе аскетизма. Зашто се пост, који је осмишљен да помогне у борби против греха, претвара у оружје у човековој борби са сопственим здрављем? Шта су потребе и по чему се разликују од хирова ? Пост није циљ, већ средство Уочи поста увек се јављају многа питања и забунe. Задатак свештеника је да спречи радње које могу нанети штету човеку, како духовну тако и физичку. Пост је посебно аскетско средство за постизање духовног резултата, али истовремено није циљ духовног живота, већ само његово средство, вежба. Зато, прво, пост не треба да наноси штету, а друго, пост може имати духовни резултат. Смисао поста није избегавање једења одређене хране, већ постизање духовне користи. У идеалном случају, резултат поста треба да нам постане поука, још један корак у нашем духовном успону. Искуство показује да и најмањи корак на овом пољу за нас може постати велика радост, јер духовни резултати имају много већу вредност од видљивих, материјалних. Али понекад се увредимо: чинило нам се да испуњавамо све што је Црква прописала, али духовни резултати нису били видљиви. Али чак и ако резултати нису видљиви, они су ту. Они, кап по кап, испуњавају унутрашњу чашу духа, као што појединачни, ружно обојени комади стакла, повезани заједно, могу да формирају лепу шару, „шаблон“ духовног искуства. Ресурси и издржљивост Бог је створио човека са великим залихама физичких, менталних и духовних ресурса. Можемо издржати много! Ако покушате да нас сломите, одолеваћемо дуго, деценијама. Искуство наше отаџбине показује да људи могу да живе „на прелому” више од једне генерације. Међутим, снаге су исцрпљене, а људи који су предуго живели „на прелому“, изумиру. Главни разлог за то је тај што људски ресурси имају ограничење и нема потребе да покушавате да га сазнате кроз лично искуство. Наравно, свако од нас има прилику да се тестира, а у младости се сви тестирамо. Неофити који долазе у цркву такође се тестирају када први пут покушају да посте. Али важно је разумети да је свако само-експериментисање добро под два услова. Први услов је да експеримент мора имати могућност преокрета, односно могућност враћања у нормалу; и друго, „истраживачки“ рад мора имати искусног вођу. Да бисмо ово разумели, да бисмо разумели како и на шта можемо да се ограничимо, морамо умети да разликујемо унутрашња стања у себи којима је потребна наша пажња и брига – потребе, да их разликујемо од надпотреба – од жеља и хирова. Да бисмо разумели нашу меру у самоограничењу, морамо разумети шта је наша потреба. Потребе и над-потребе Потреба је оно што је сваком од нас потребно за нормалан живот. Не за преживљавање, већ за нормалан живот. Нормално, животна активност се одвија у равнотежи трошкова и ресурса. У стресу, током преживљавања, више се ресурса троши него што се стекне и обнови. Понекад је то неопходно када треба да се саберемо, концентришемо, да бисмо „овде и сада“ целог себе уложили у резултат, али након таквог продора, наше тело и наша душа, духовне и физичке компоненте, захтевају додатну обнову. Опстанак је живот на кредит. Као што знате, кредит се мора отплаћивати уз камату. Живот се јавља у равнотежи, опстанак је неравнотежа. Наш живот нема само минималне потребе, већ потребе за растом и развојем. Развој у условима опстанка је готово немогућ, јер је развој и скуп начин живота. Да бисмо живели, потребно је да задовољимо све своје потребе – физичке, менталне и духовне. Када човек не добије довољно онога што му је потребно за живот, принуђен је да троши своје ресурсе намењене развоју. Уместо развоја, долази до адаптације, а ако се ситуација не промени, може да почне деградација која доводи до физичке, менталне и духовне болести, а у најгорем случају и смрти. Дакле, одговорност за задовољење основних потреба код одрасле особе није манифестација себичности („Превише брине о себи!“), већ показатељ његове личне зрелости. „Неофити” се често усредсређују на свете подвижнике, заборављајући да су ти људи имали мудрост и огромно духовно искуство, па је покушај савременог човека на самом почетку свог духовног пута да изврши подвижнички подвиг више манифестација охолости него духовности. Ако је особа неодговорна у задовољавању својих потреба, онда ће то пре или касније негативно утицати не само на његово здравље и живот, већ и на животе његових најмилијих, који ће морати да се брину о њему. Наше тело, цео наш организам је божанска креација и има невероватну лепоту и огроман ресурс, али управљање својим телом је уметност. Не техника, не технологија, већ уметност, и то треба научити. Пост је начин да се савлада ова најважнија уметност. Наравно, да бисмо водили нормалан живот током поста, морамо добро познавати себе. Али, на жалост, врло често се у православљу практикује такав приступ да је познавање монашких правила важније од познавања себе. Ово је веома тужно, јер смо сви различити и имамо различите потребе. Нико није одговоран за сваког од нас осим нас самих.Просечан монах живи у другачијем окружењу и у другачијој, угоднијој климатској зони. Оно шта једу монаси, не примењује се на људе који живе у граду, људе који раде. Стога је уметност самоспознаје лична уметност. Овде је веома важан осећај за меру и експедитивност. Важно је да слушам своје тело, да разумем шта ми се дешава када једем или не једем одређену храну. Пост је одвео до болнице Током поста, једна старија жена је завршила у болници. Разлог је био тај што је, и поред својих 92 године, постила строго, „као у манастиру“, па су њени рођаци, након што је прекинула пост, морали да позову хитну помоћ. Поставља се питање у којој мери је такав пост духовни чин, има ли себичности у том „духовном подвигу“? На крају крајева, није у питању само жена која је постила, већ и њени вољени који су морали да решавају проблеме који су се појавили. На Божић и Ускрс у нашим црквама падање у несвест је, авај, уобичајена појава и свака продавница свећа има комплет прве помоћи за такве случајеве. Сваки човек мора имати дух разумевања, иначе уместо поста, резултат је профанација идеје: уместо да се бави духовним здрављем, човек подрива телесно здравље. Да бисте се мудро ограничили, морате проучити своје потребе. Упознајте себе Које су основне физичке потребе особе? Прво, потреба за сном. Спавање је неопходно не само за обнављање снаге, већ и за нормализацију нашег емоционалног стања, што утиче на наше духовно стање. Са становишта психолога, физиолога и лекара, особа која није довољно спавала је у измењеном стању свести, неадекватна је и не може нормално да перципира себе, своје поступке и жеље, или да изгради односе са другим људима. Лишавање сна је једно од најокрутнијих мучења, које може резултирати привременим или потпуним лудилом. Напетост која настаје код особе која није довољно спавала доводи до раздражљивости. Током поста људи често својим уобичајеним активностима и обавезама додају, на пример, читање акатиста. Ово је само по себи добро. Лоша ствар је што неки губе меру и намећу себи „неподношљив терет“. И тако је човек остварио мали духовни подвиг, али ће следећи дан дочекати без сна, што плодове његовог духовног рада чини тужним не само за њега, већ и за његове ближње. Нико осим нас не може знати наше потребе. Због тога је веома важно да упознамо себе. Морате сигурно знати: — Колико је мени лично потребно да будем наспаван? Чињеница, да је вашем комшији довољно 5 сати спавања, не може бити критеријум за вашу потребу за сном. Поред тога, број сати потребних за спавање зависи од много фактора, на пример, доба године, присуства стресне ситуације (ако постоји, биће потребно више времена да се обнови снага). Научници су доказали да особа која није довољно спавала, једе више од особе која се наспавала. Храна Храна није само средство да се утоли глад; врло често храна за нас постаје универзални начин да надокнадимо разна „незадовољства“. На овај начин не задовољавамо потребу за храном. Када кажемо „потреба“ мислимо на психофизиолошки феномен, а када говоримо о култури исхране, мислимо на сам процес једења – како и када седамо за сто, зашто долазимо у кафић, које производе бирамо у продавници. Потреба за храном и култура исхране нису директно повезане. Нажалост, у нашој култури дошло је до одређене метаморфозе - уместо да задовољи нутритивне потребе, храна често задовољава емоционалне потребе. На пример, тешимо се храном. Сетите се свог детињства: „Да ли плачеш? Ево мало слаткиша за тебе!” „Да ли вам је досадно и не знате шта да радите? Хајде да једемо." За време поста важно је да једноставно размишљамо када и шта једемо. Одрасла особа треба тачно да зна колико јој је хране потребно. И то не за утеху, већ за разумно засићење. Да ли заиста једем када желим и колико желим? Која је храна добра за мене? Морате јести довољно често, у малим порцијама. Зашто је важно? Јер ако дуго не обраћамо пажњу на осећај глади, то нам постаје навика. Гладан се преједа, али умерен не чека глад. Многима од нас је тешко да оставимо храну на тањиру. Остављати храну на тањиру, чак и ако сте сити, једноставно није добро, непристојно је, „мама (бака) ће се увредити“. Морате научити да слушате своје тело. Ово је веома озбиљна вештина. Чини се да говоримо о врло једноставним стварима, али о њима и не размишљамо. Управо поремећаји у прехрамбеном сектору доводе до тога да пост изазива ужас код неких од нас: „На крају крајева, храна је последње задовољство које ми преостаје!“ Треба ли да одустанем и од тога? Никад!" А ако такав човек ипак одлучи да пости, онда мора да изврши насиље над самим собом, а насиље над самим собом не води ничему добром. Одмори се Ако се осећамо уморно, то значи да је прекасно за одмор. Требало би да направите паузу од посла да бисте повратили снагу много раније, у тренутку када вам мотивација и расположење почну да опадају. Одмор може бити прелазак са посла, на коме сте седели неколико сати, на неку активност која није стресна. Овакве мале паузе током дана помоћи ће да избегнемо исцрпљено стање на крају дана, у које волимо да се утерамо. У овом стању заиста можете само да легнете и заспите, а неки кажу да заспе „у ходу“, у тренутку када им глава падне на јастук. Али ,ово није одмор. Исцрпљеност је патологија и не доводи до духовног искуства. То доводи до сагоревања . Под речју одмор најчешће подразумевамо сан. Ово није у реду. Сан је сан. Одмор је активна фаза живота, док је спавање пасивна фаза. Управо у процесу одмора развијамо нове ресурсе, па је одмор активност, али не захтева физички и психички стрес и лишена је одговорности. Свако има своју норму одмора, а она се мења са годинама. Одмор такође захтева самоћу. Особа мора бити у самоћи неко време. Количина овог времена је различита за свакога. Некима је довољно пола сата дневно. Али ово је минимум неопходан да би се обезбедио живот. Са годинама, потреба за приватношћу се повећава. За одмор је неопходна тишина. Самоћа, тишина и време које човек може да проведе сам са собом. Ово је потребно да би човек могао да живи нормалним животом, укључујући и чињеницу - да би могао да се моли. Ако се у твојој глави стално води некакав унутрашњи дијалог, молитве неће бити. Без одмора, немогуће је успоставити молитвено правило. Без одмора, духовни живот је немогућ. Опуштање је такође веома значајно. Ако је човек преплављен страстима, проблемима, ако је у стрепњи, у тузи, одмор ће бити наставак његове патње. Људи који су стално узнемирени не одмарају се, а када после паузе поново почну активност, постају иритирани. У нашем времену високе технологије, људи су под стресом. Под утицајем смо ТВ-а, телефона, интернета, „опуштамо се” са слушалицама у ушима или за компјутером. Стално бити у току са информацијама не доприноси одмору, а без одмора не можемо бити ефикасни као људи, а да не говоримо о развоју. За одмор је потребна тишина! Свештеници позивају људе да чешће присуствују службама. У храму се човек коначно сусреће са самим собом. Обожавање ће вас приморати да искључите телефон, изађете ван мреже и извадите слушалице из ушију. У храму се бавимо сасвим другом делатношћу, спором, тихом, монотоном делатношћу. У храму долази до „присилне“ трансформације нашег унутрашњег простора. Време проведено у цркви је за нас веома важно, без богослужења не може бити унутрашњег живота. Здравље Одсуство бола је такође наша потреба. Бол је стрес: чак и благи бол нас мало по мало исцрпљује и троши наше ресурсе. Лекари једногласно кажу да је таблету боље узети када главобоља тек почне, а не када је већ у пуном јеку, при чему једна таблета можда неће бити довољна. Не смеш дозволити да те било шта повреди! Стрпљење у болу није врлина, већ мана. Када се навикнете на то, можете прескочити тренутак у којем је потребна активност. Наравно, можете издржати сваки бол. Али морамо имати на уму да ако почнемо да трпимо бол, онда нам прети губитак осетљивости. А бол је сигнал невоље. Ако смањимо осетљивост на бол, она се смањује на свим људским рецепторима. А особа која има смањен осећај бола може пропустити тај важан сигнал, и то може бити опасно за њен живот. Можете питати, какве све ово има везе са духовним животом? Најдиректније! Када вас нешто боли и стојите у цркви за време службе, много је теже концентрисати се на молитву. А кад хоћеш да спаваш, колико си пажљив на молитви? Поред физиологије - психолошке потребе Поред физиолошких, имамо и психолошке потребе. Наводимо оне који су основне: — Потреба да осетите вредност себе, свог живота, своје личности. Ако мој живот, моја личност нису вредни, зашто су ми потребне духовне вежбе? Ако су мој живот и личност вредни, онда ми је важно да се развијам, растем и испуњавам свој живот смислом. - Потреба за припадањем, за љубављу и интимношћу - потреба да се осећате делом нечег већег, породице, групе, народа, културе, професионалне заједнице. Дефинитивно треба да осетимо да нисмо сами. А ако говоримо о вери, веома је важно да осетите своју повезаност са Богом, Црквом, то је осећај који нас врло често греје и подржава. То је оно што нас доводи до храма када наше ноге више не могу да се помере од умора. - Потреба за независношћу. Важно нам је да будемо део нечег већег и целовитог, али нам је у исто време потребна независност, осећај да смо посебна особа одговорна за себе. — Потреба за самореализацијом је важна не само за креативне људе, релевантна је и за представнике било које професије, потребна је домаћицама и пензионерима. Самоостварење и креативност се манифестују у свему: у нашем начину живота и нашим пословима, у нашим односима, у нашем држању и ходу, у начину на који се облачимо, у начину како изгледамо: све је то самоспознаја. — Потреба за психичком безбедношћу. Говоримо о психичкој сигурности – стању када се човек не брани, када не очекује претњу, када га не понижавају, већ поштују, цене, чују, узимају у обзир. Ово је такође веома важан тренутак у животу. Духовне потребе: - Потреба да се буде. Али „бити“ није само на нивоу постојања, већ на нивоу разумевања самог себе. Када Бог позива Авраама, он се јавља: „Ево ме“. Ово је исповест нечијег бића - "Ја јесам." Ова духовна потреба се открива у самоспознаји, у покајању, у самосвести. Уосталом, покајање је немогуће без свести и знања о себи; самоспознаја је основа сваког покајања. — Потребе за комуникацијом са Богом и другим људима. Ова потреба се остварује током молитве, богослужења и у људској комуникацији. - Потреба за смислом. „Човек је створење рањено смислом“, он не може да живи без смисла. Ако смо се у нешто разочарали, то значи да смо изгубили смисао. На пример, када започнемо нови посао, прве године летимо на крилима, све схватамо, све је важно и занимљиво. Овај фитиљ траје три године, а онда се смисао исцрпи... Тако у неофитизму, док нам је јасан смисао црквености, продуховљени смо, чим нам свакодневица и навика замагљују смисао, постајемо малодушни. Губитак смисла је опасан за нас, морамо стално да схватамо своје постојање. — Потреба за развојем, потреба за трансформацијом. Наша душа тежи савршенству, по природи. Она не може да трпи своје грешно стање. Берђајев је рекао да је човек створење незадовољно собом. Да бисмо се вратили правом изгледу синова Божијих, морамо постати другачији. Ово је потреба за трансформацијом, потреба за летењем, за добијањем крила, потреба за светлошћу. Ко је одговоран за нас? Веома важно питање: ко је одговоран за задовољавање наших личних потреба? Чини се да је одговор очигледан – ми сами. Али у стварном животу ову одговорност често пребацујемо на друге. Мама треба да зна када да ме храни, шеф треба да зна када треба да се одморим од посла, а ако мисли да ми не требају паузе, послушаћу. Отац зна шта смем, а шта не смем, будилник зна у које време треба да устанем. Са задовољством пребацујемо одговорност за задовољење наших потреба на неке спољашње околности. И говоримо: „Такав је живот! Не могу ништа". Иако, уствари можете много учинити ако озбиљно схватите овај задатак. Много тога се може променити без претеране промене начина живота. Све што треба да урадимо је да схватимо своје потребе и почнемо да се понашамо пажљиво и брижно. Жеље, хирови... Како се потребе разликују од жеља и хирова? Шта је жеља и по чему се разликује од потребе? Ако је потреба нешто без чега не можемо нормално да функционишемо, онда је жеља када желим мало више него што имам. На пример, потреба за храном може се задовољити кромпиром. Врста јела за засићење није битна. Али ако желите да добијете пржени кромпир, онда је то већ жеља. Или други пример: треба ми два слободна дана за одмор, али желим да се додатно образујем. Жеља за учењем одражава и моју потребу за развојем и жељу за радошћу због учења о свету. За ово ми треба додатно време и додатни одмор. Други пример: потребно ми је 25 минута да ручам, али такође желим да седим са пријатељима за столом и ћаскам. Можете, наравно, проћи са минимумом. На пример, током рата жена је могла да има једну хаљину, проблем је био што је требало да је осуши после прања, да би имала шта да обуче. Можете проћи са минимумом. Али понекад желите више. Нема ништа лоше у овој жељи, то је нормално. Сада нисмо ни у рату ни у глади, па се неке жеље могу задовољити. Када изразимо своје жеље, почињемо да причамо о користима и задовољству. Уметност самоконтроле је способност да разликујете своје жеље од користи, задовољства, забаве итд. Када су потребе задовољене и жеље испуњене, појављује се естетика, потреба за лепотом, за различитошћу. Почињу хирови - да ли је то добро или лоше? Понекад је то једноставно неопходно! Хирови стварају осећај радости, захвалности, обиља, великодушности. Ако имам оно што ми треба, имам оно што желим, онда сам богат и могу да делим! Дакле, хир није лоша ствар. Ако човек може себи да приушти неки хир, то значи да у његовом животу постоји неко обиље за које може да захвали Богу. Управо хирови могу бити мета поста. Одрицање од таквог вишка је добровољна жртва! Потреба за осећањем сопствене вредности је нормална, али постоје људи код којих се њихова сопствена вредност мери оним што им је дато. Стога, да би осетили своју вредност, бескрајно изнуђују пажњу и поклоне, признања и ласкање од других. Пошто добије оно што жели, човек то узима здраво за готово или почиње да поставља нове захтеве. Разлике између потреба и жеља су изражене чињеницом да своје потребе, по правилу, не можемо да задовољимо директно, јер су потребе повезане са нашим жељама. Када желим да једем, осећам жудњу. Али ако схватим да је време да једем, али не желим да једем, веома је тешко да се натерам. Наше тело неће радити у недостатку жеље, јер су сви физиолошки ланци везани за жељу. Дакле, задовољавање потреба није механички процес, већ ментална, обично несвесна, активност. У овој активности важни су и мотиви и жеље. Жеље могу бити различите природе. Једне потичу из потреба, друге из страсти, а трећу врсту жеља диктирају култура, традиција и стереотипи. Све то се на нас преноси васпитањем. Одрастамо неспособни да разумемо себе, да утврдимо шта су моје потребе, и одгајамо своју децу у истим стереотипима. Могу ли потребе да сачекају? Шта се дешава ако дуго не задовољавамо своје потребе и жеље, ако морамо стално да се ограничавамо у свему? Последице могу бити прилично озбиљне. Прво, особа може постати депресивна. Стање: „Не желим ништа“ један је од знакова депресије. Депресија се може манифестовати на различите начине. Може доћи до такозване узнемирене депресије (од речи „узбуђење”). Таква особа је споља веома активна, понекад чак и претерано и ради много, али у њеним очима постоји меланхолија и празнина, и из овог „замрзнутог“ погледа може се схватити да је особа депресивна. Она све ради аутоматски, не „изнутра“, већ као одговор на спољашње стимулусе. Овај облик депресије није безбедан; ако се не препозна на време, може постати клинички. Али чешће се депресија манифестује у блажој верзији: „Не знам шта желим“. Разлог за ово „не знам“ може бити уобичајена забрана нечијих жеља. То доводи до тога да се особа плаши да изјави да нешто жели (тј. да призна своје потребе) како не би чула одбијање. Понекад се људи плаше да им се каже „не“ и стога одлучују да „не знају“ шта желе. Резултат забрана и одбијања може бити жеља особе да има превише. Проблем са одбијањем, проблем са избором, страх од пропуштених прилика - све су то последице строгих унутрашњих забрана, навика да се не задовољавају своје потребе и жеље. Последице таквог односа према себи могу бити веома озбиљне. Пост је време за анатомију жеља Потребе се морају задовољити, а жеље разумети. Пост је дивно време да средите своје жеље. А ова анатомија мора бити веома разумна. Зашто желим ово? Слатко, горко, масно, кисело? Наше жеље понекад изазивају страсти, а ми имамо много различитих страсти. Многе од њих смо стекли у нашој породици. На пример, у неким породицама постоји такозвани „култ хране“, и они су понекад поносни на то. У култу хране нема ничег посебног, осим што може да подстакне страст. Живимо своје страсти а да то ни не схватамо. Оне такође подстичу жеље које нам је тешко контролисати. Морамо схватити да је страст имитација потребе. Дакле, страст се не може открити, она се открива само као јака и страсна жеља. Пост понекад буди страсти. Невоља је у томе што оне не подлежу нашој контроли и вођству, нису подложне нашој вољи, оне су аутономне. То јест, наша слободна воља, авај, није слободна над страстима. Страсти производе жеље, стварају моћну мотивацију и терају нас да поступамо онако како оне желе. То значи да је наш задатак да препознамо страст, раскринкамо је, пронађемо њен корен и уђемо у „борбу” са њом. Али борба против страсти је посебна тема и немогуће је остварити без вођства. Свештеник Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru

Духовно вече у Вазнесењској цркви у Ул. адмирала Гепрата, 9. новембра од 18 часова - ђакон др Александар Милојков ће одржати предавање на тему Тумачење Књиге постања. Добро дошли! Извор: Радио Слово љубве

Сви желе да имају мир, али не знају како да га постигну. Пајсије Велики се разгневио и замолио Господа да га избави од гнева. Јави му се Господ и рече му: „Пајсије, ако хоћеш да се не љутиш, немој ништа желети, не осуђуј и не мрзи никога, па се нећеш гневити.“ Ко хоће да чини своју вољу, никада неће стећи смирење. Душа која се предала вољи Божијој лако подноси све невоље и болести, јер се и када је болесна моли и созерцава Бога: „Господе, Ти видиш моју болест. Знаш колико сам грешан и слаб. Помози ми да издржим и хвала Ти за Твоју доброту“. И Бог олакшава болест, и душа осећа помоћ Божију, радујући се и благодарећи Богу. Ако те задеси каква невоља, онда помисли: „Бог види моје срце, и ако је Њему драго, онда ће бити добро и мени и другима“. И тако ће ваша душа увек бити у смирењу. А ако приговарате: „Ово није тако и то није добро“, никада нећете наћи мир у души, чак и ако много постите и молите се. Апостоли су се потпуно предали вољи Божијој. Тако се стиче понизност. Тако су сви свети, велики људи подносили све невоље, предајући све вољи Божијој. Бог нас воли! И зато немамо чега да се плашимо, осим греха. Због греха губимо благодат, а без милости Божије враг прогони душу као што ветар разноси суво лишће или дим. Увек треба да памтимо да су демони пали због гордости и да стално покушавају да нас повуку са собом. И рече Господ: “Научите се кротости и смирења од мене, и наћи ћете покој душама својим.” Господе милостиви, дај нам смирење Твоје, као што си га дао Светим Апостолима: „Мир свој дајем ти“. Господе, дај да се и ми наслађујемо Твојим смирењем. Свети Апостоли примише смирење Твоје изливши га на цео свет. И спасавајући народ, нису изгубили свој мир, а није се ни умањио у њима. Како сачувати духовно смирење усред искушења нашег времена? Судећи по Светом писму, а и по карактеру данашњих људи, ми живимо на крају света. Дакле, треба да сачувамо душевни мир без којег се не можемо спасти, како је рекао велики молитвеник руске земље, преподобни Серафим. Док је био жив, због његових молитава Бог је чувао Русију. После њега је био још један стуб, који је сезао од земље до неба, отац Јован Кронштатски. Ја ћу се држати тога. Он је наш савременик, и ја сам био сведок његове молитве, док друге светитеље нисам видео. Он је волео народ, и није престајао да се моли Богу :„Господе, дај мир Твој народу своме“. „Господе, дај слугама Твојим Духа Светога, да љубављу Својом загреј срца њихова, и упути их на сву истину и свако добро“. „Господе, желим да Твој мир буде у свим људима Твојим, које си толико волео, дајући Сина Свог Јединородног да спасе свет“. „Господе, дај им благодат Своју, да Те у миру и љубави познају и заволе“. И да као таворски апостоли кажу: „Добро нам је, Господе, бити с Тобом“. Тиме је непрестано се молећи за народ, сачувао и своје духовно смирење. Ми га, пак, губимо, јер у нама нема љубави према људима. Свети апостоли и сви свети хтели су да се народ спасе и усрдно су се молили за њих. Дух Свети им је дао снагу да воле људе. Ако не волимо свог брата, не можемо имати смирења. Размисли о овоме! Слава Господу који нас не остави сирочадима, него нам даде Духа Светога на земљи. Дух Свети учи душу неизрецивој љубави према народу и сажаљењу према свим заблуделима. Бог се сажалио на изгубљене и послао свог јединородног Сина да их спасе. А и Дух Свети нас учи да се сажалимо на изгубљене, који иду у пакао. Ко није примио Духа Светога, нема потребе да се моли за своје непријатеље. Тако се стиче смирење, и осим овога, не постоји други начин. Ако се човек много моли и пости, а не воли своје непријатеље, не може имати душевни мир. Не бих могао да причам о томе, да ме Дух Свети није научио љубави! Душа грешна, захваћена страстима, не може да буде смирена и да се радује Господу, чак и ако има сва земаљска богатства и царује над целим светом. Ако се таквом цару, који се радује са својим кнезовима и који седи на престолу у свој својој слави, каже: „Царе, сада ћеш умрети“, тада ће се његова душа огорчити и задрхтати од страха, схвативши своју немоћ. Има сиромашних, који су, пак, богати само љубављу према Богу. Они ће, ако им неко каже: „Сада ћете умрети“, мирно одговорити: „Нека буде воља Господња“. “Слава Господу, што ме се сетио, и што хоће да ме одведе тамо где је разбојник први пут ушао“. Има оних који се не плаше смрти, него је мирно чекају, попут праведног Симеона, који је певао песму: "Сад отпушташ с миром слугу Твога, Господе.” Какав је мир у души имао праведни Симеон, могу да схвате само они који у души носе мир Божији; или су то бар једном осетили. О том миру Господ је рекао Својим ученицима: „Мир свој дајем вам“. Ко има тај мир, мирно прелази у живот вечни и говори: „Слава Теби, Господе, што сада и ја долазим к Теби и заувек ћу у миру и љубави видети Лице Твоје. Твој тихи, кротки поглед привукао је моју душу да тугује за Тобом“. Душа се неће смирити ако не изучава закон Божији и дању и ноћу, јер је написан Духом Божијим. И Дух Божији из Писма прелази у душу, осећајући усхићење и благонаклоност. И она више не воли земаљско, јер оно пустоши душу и баца је у малодушје, и подивља немајући потребе да се моли Богу. Непријатељ, пак, схватајући да душа није у Богу, поколеба је и утиче на њу по својој намери. Намеће јој разне помисли, тако да цео дан проводи у смушености, неспособна да јасно созерцава Господа. Ко у себи носи мир Духа Светога, излива га и на друге. А онај ко у себи носи злог духа, он, пак, излива зло. Господ је знао је да ако не волимо своје непријатеље, нећемо имати смирења у души. И зато нам је дао заповест: Љубите непријатеље своје. Ако не волите своје непријатеље, тада ће душа бити мирна само повремено, Али ако их волимо, мир ће постојати у души и дању и ноћу. Чувајте мир стечен благодаћу Духа Светога у својој души. Не губите то због ситница. Ако се према брату понашаш смирено, Бог ће ти дати неупоредиво више. Ако ожалостиш брата, невоља ће неминовно задесити твоју душу. Ако ти падне нека развратна помисао, одмах је отерај, чувајући смирење своје душе. Ако примиш помисао, душа ће напустити своју љубав према Богу, губећи смелост у молитви. Ако пресечете своју вољу, победићете непријатеља, а за награду ћете добити душевни мир. У супротном, бићете поражени од непријатеља, и утученост ће мучити вашу душу. Душа која је познала Господа увек се труди да Га созерцава у себи, јер Он долази души тихо, смирујући је, и сведочећи спасење без речи. Краљеви и владари народа, када би осетили љубав Божију, никада не би ишли у рат. Рат се дешава због греха, а не због љубави. Бог нас је створио из љубави и заповедио нам да живимо у љубави, славећи Њега. Ако владари испуњавају заповести Господње, а људи и поданици их понизно слушају, тада ће на земљи бити велики мир и срећа. Али због жудње за влашћу и непослушности охолих пати цела васиона. Молим те, Милостиви Господе, дај свима људима од Адама до свршетка векова, да познају Тебе, Твоју благост и милост. Дај да сви народи осете Твој мир, виде Светлост лица Твога. Твој тихи и кротки поглед привлачи душу. Старац Силуан https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/kako-da-go-zachuvame-dushevnoto-smirenie-srede-soblaznite-na-nasheto-vreme/

Са благословом Епископа сремског г. Василија, у Богородичиној цркви у Сремској Каменици ће 19. марта 2023. бити приређено духовно вече уз госта, игумана манастира Тумане, архимандрита Димитрија (Плећевића), са почетком у 17 часова. Обрада вести Редакција Радија Слово љубве. Извор: Радио Српски Сион Епархије сремске

Епископ јегарски г. Нектарије, викар Патријарха српског и старешина београдске Саборне цркве, позвао је верујући народ на наредно духовно сабрање под сводовима ове светиње. Наиме, у уторак, 14. марта 2023. године, после вечерњег богослужења које почиње у 17 часова, предавање у Парохијском дому Саборног храма одржаће ђакон др Никола Лукић, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду. Тема је "Крсту Твоме поклањамо се Христе и Васкрсење Твоје певамо и славимо". Саборна црква на свом Инстаграм налогу бележи беседе Владике Нектарија са светих служби у суботу и недељу, 11. и 12. марта 2023. године и доноси плакат - позивницу на предавање. Реч Епископа Нектарија, 12. марта 2023: Слово Епископа Нектарија у суботу, 11. марта 2023: Извор: Саборна црква, Инстаграм

Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Поглеај како људи скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају, увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи, светитељи, правили су се људи пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и силу у себи. Авва Исаија пише: "Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у тајности." А свети Нил Синајски вели: "Покривена кожа на телу је бела, а откривена — опаљена и црна." Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим делима. Али који претрпи до краја благо њему (Мат. 10, 22; 24, 13) Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе, кроз векове и векове! И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно блаженство. И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом. И светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи. Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања. Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне. Господе, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин. http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/2015/03/

Духовно вече биће приређено у уторак, 31. маја, у цркви Св. Ђорђа на Чукарици - од 18 ч ће предавање на тему "О страху Божијем" одржаће проф. др Зоран Кинђић, професор Факултета политичких наука, сазнаје Радио "Слово љубве" од проте Часлава Маринковића, старешине овог храма на Бановом брду. Извор: Радио Слово љубве

Епархија шабачка је најавила духовно вече 11. априла од 19 часова, у организацији "Гласа Цркве" - центра за хришћанску културу и црквени живот у Шапцу - на тему "Пост као мера живота - Бог и човек у Великом посту" говориће протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Богословије у Сремским Карловцима. Извор: Епархија шабачка

У недељу, 10. априла 2022, у парохијској сали Храма Свете Петке у Сурчину, од 18 часова биће приређено духовно сабрање под насловом "Покајање - души радовање" - говориће архимандрит Стефан Вуковић игуман Манастира Велика Ремета и др Невенка Пјевач, вероучитељ, док ће у музичком делу вечери наступити појац Маја Проданић и Хор "Златно звонце". Извор: Радио Слово љубве

У Храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић у недељу, 10. априла 2022, после Свете Литургије, биће приређено предавање на тему "Пост као време самопреиспитивања", а говориће г. Никола Лукић, асистент на Православном богословском факултету у Београду. Извор: Радио Слово љубве

Црква св. Василија Острошког на Бањици организује у суботу, 9. априла 2022, од 18 часова, предавање на тему "Јеванђелска порука у данима Великог поста". Предавач је професор Богословије Светог Саве у Београду, Јован Лазаревић. У овом храму ће у четвртак, 14. априла, од 17.30 часова, тема бити "Зашто грешимо - библијски осврт". Беседиће ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије Светог Саве у Београду. Извор: Радио Слово љубве