Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у крипти храма Светог Саве на Врачару 4. јуна 2024. године са почетком у 19 часова биће представљена књига др Дарка Танасковића „Религија у друштву, култури и политици“. О књизи професора емеритуса и академика Дарка Танасковића, у којој су сабрани његови изабрани огледи, интервјуи, чланци и расправе, говориће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, професор емеритус Правног факултета Универзитета у Београду и амбасадор Републике Србије при Светој Столици др Сима Аврамовић и аутор дела. У предговору књиге, која је првенац издавачке установе Архиепископије београдско-карловачке „Духовна реч“ и може се набавити у малопродајним објектима Српске Православне Цркве, као и путем интернет продаје, Патријарх српски г. Порфирије истиче: Мисао академика Дарка Танасковића, признатог оријенталисте, преводиоца и дипломате, а пре и после свега православног хришћанина, Србина, човека љубави Христове, светосављем прокрвљеног и посвећеног делатника засада Господњег, већ деценијама прожима интелектуалну стварност, проничући све до тананих нити нашег народног бића и осветљујући необујмљиву тајну хришћанског идентитета. Бити човек вере и бити у томе свој основни је став овог ерудите ренесансног формата кроз чије огледе, интервјуе, чланке, говоре и расправе, сакупљене у овој уистину драгоценој књизи, питко сазнајемо о себи, својој историји, односу са другима и друачијима, о проблемима савременог света и човека, о главним изазовима будућности. Књига ова и више је од обичног штива, јер сабирајући пропламсаје целоживотног прегнућа академика Танасковића читаоца позива да му буде и саговорник и сатрудник. Извор: Информативна служба СПЦ

У Свечаној дворани Матице српске у суботу, 3. јула 2021. године, одржан је скуп „Положај српскога језика у савременом друштву (изазови, проблеми, решења)” у организацији Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика. Округли сто је отворио професор др Драган Станић, председник Матице српске, истакавши важност преиспитивања положаја српског језика у нашем друштву. Након тога, присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј. Поводом усвајања Закона о родној равноправности, којим су угрожене уставне слободе грађана и достигнућа два столећа развоја науке о српском језику, Матица српска и Одбор за стандардизацију српског језика организовали су велики скуп истакнутих стручњака у области српског језика и друштвено-хуманистичких дисциплина. Руководећи се науком и објективним чињеницама, на Скупу су разматрани различити проблеми у погледу структуре и употребе тзв. родно осетљивог језика, али и других неповољних аспеката које прописује Закон. Рад округлог стола реализован је у три сесије. У првој сесији, чији су модератори били проф. др Срето Танасић, дописни члан АНУРС, и проф. др Александар Милановић, изложени су радови проф. др Срете Танасића, дописног члана АНУРС, академика Предрага Пипера, проф. др Јелице Стојановић, проф. др Драгољуба Петровића, проф. др Софије Милорадовић, проф. др Рајне Драгићевић, проф. др Весне Ломпар, проф. др Вељка Брборића, проф. др Јованке Радић, проф. др Раде Стијовић, проф. др Миланке Бабић, проф. др Јордане Марковић, проф. др Зорице Никитовић и проф. др Милана Ајџановића. У другој сесији изложени су радови др Владана Јовановића, др Марине Спасојевић, др Наташе Вуловић, др Ане Мацановић, проф. др Марине Јањић, проф. др Ане Јањушевић Оливери, проф. др Сање Ђуровић, проф. др Александра Милановића, проф. др Виктора Савића и проф. др Исидоре Бјелаковић. У трећој сесији, чији су модератори били проф. др Драган Станић и проф. др Виктор Савић, изложени су радови проф. др Драгана Станића, проф. др Јована Делића, дописног члана САНУ, проф. др Ксеније Марицки Гађански, проф. др Александра Јовановића, проф. др Петра Пијановића, проф. др Бошка Сувајџића, проф. др Валентине Питулић, проф. др Слободана Антонића, проф. др Богољуба Шијаковића, проф. др Часлава Копривице, проф. др Драга Перовића, проф. др Бранислава Ристивојевића и адвоката Миленка Радића. Програм је снимљен и може се погледати у видео-архиви сајта Матице српске. Извор: Матица српска

„Ко ће наћи врсну жену јер вриједи више него бисер“, (ПрС. 31, 10) вели се у Светој књизи. И ко је нашао такву жену, „нашао је добро и добио љубав од Господа“. (ПрС. 18, 22) Добра жена је Божији дар. „Кућа и имање наслеђује се од отаца; а од Господа је разумна жена.“ (ПрС. 19, 14) „Она је као лађа трговачка, издалека доноси храну своју. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао дјевојкама својим. Мисли о њиви, и узме је. Од рада руку својих сади виноград. Опасује снагом бедра своја и кријепи мишице своје. Види како јој је добра радња; не гаси јој се ноћу жижак. Рукама својима маша се преслице, и прстима својим држи вретено. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руку убогоме… Зна се муж њезин на вратима кад сједи са старјешинама земаљским… Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага. Пази на владање чељади своје, и хљеба у лијености не једе. Синови њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такође хвали је.“ (ПрС. 31, 14-18; 20; 23; 26-28) Ово је старозавјетни идеал; приказ врсне жене. Наглашене су врлине: оданост, врједноћа, милосрђе, умност, достојанство. И на крају своје похвале врсној жени, као срж и кулминацију свега, Премудри Соломон узвикује: „Љупкост је преварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу“. (ПрС. 31, 30) Другим ријечима, без духовне компоненте, без личног жениног односа према Богу, све су њене врлине преварне и безвриједне. Таква, неокађена и неодуховљена, жена израња у мермерно хладном лику соц-реалистичких и нац-социјалистичких узора. Старозавјетни мудрац не говори директно али се између свих редова уочава и чита жртвеност женина. Све њене врлине усмјерене су ка другима и служењу њима. Њеним врлинама награђени су муж и дјеца, и остали, а она од њих, у најбољем случају, има поштовање и хвалу. Од те жртвене и мукотрпне судбине није се одвојила жена ниједног доба, па ни овог. Ако јесте, она је изневјерила себе и своје назначење. С ријечима о мукама, жена је изашла из раја. Не рече ли Бог Еви, пражени, а преко ње и свим женама: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар.“ (1. Мојс. 3, 16) „Вриједна је жена вијенац мужу своме; а која га срамоти, она му је као трулеж у костима“, (ПрС. 12, 4) вели Премудри Соломон. И боље је живјети са лавом и аждајом него са злом женом. (Сир, 25, 18) Јер свака је злоба мала пред женином злобом. (Сир. 25, 21) На ово Премудри Соломон додаје још да је боље „сједити у углу од крова него са женом свадљивом у кући заједничкој.“ (ПрС. 25, 24) „Непрестано капање кад је велики дажд – вели он – и жена свадљива, једно су. Ко је уставља, уставља вјетар, и она се одаје као мирисаво уље у десници.“ (ПрС. 27, 15-16) Новозавјетни узори су још преданији у жртву другима. Свети апостол Павле даје упутства вјерном свом ученику какав женски лик да клеше у својој пастви. Вели му да жене „буду разборите, чедне, кућанице, добре, покорне својим мужевима, да се не би хулило на ријеч Божију“. (Титу, 2, 4-5) Апостол свети указује на то да жена, својим владањем, објављује и шири ријеч Божију. Она нема потребе да говори у Цркви; (1. Кор. 14, 34) то је и неприлично. (1. Кор. 14, 35) Њено понашање је најбоља проповјед. „Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима – вели свети апостол Петар – да ако неки не вјерују ријечи, онда понашањем жена и без ријечи буду придобијени, када виде чедно понашање ваше са страхом“. (1. Петр. 3, 1-2) Старозавјетни мудрац свједочи да је љупкост преварна и љепота ташта; новозавјетни апостол Христов иде даље па тачно наглашава женама шта им је чинити. „Ваше украшавање – вели – да не буде споља; у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеном човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом скупоцјено.“ (1. Петр. 3, 3-4) Он указује на подстицајни примјер светих претходница. „Тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима. Као што Сара бјеше послушна Аврааму, називајући га господаром; њене кћери постадосте чинећи добро, и не бојећи се никаквог страха.“ (1. Петр. 3, 5-6) На стварној и дјелотворној љепоти духа инсистира и свети апостол Павле. Пише свом ученику, епископу Тимотеју, да учи жене да „у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима, као што приличи женама које се привољеше богопоштовању“. (1. Тим. 2, 9-15) Кроз преданост другима и жртвену муку жене се спасавају. У Светом писму речено је да ће се жене „спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“. (1. Тим. 3, 15) У данашње вријеме, обилато изазовима и искушењима, „женско питање“ је актуализовано до усијања. Од потреса тим „питањем“ изазваним, ни Црква није остала поштеђена. Не можемо се отети утиску да су поједине протестантске црквене групације на то „питање“ одговориле на такав начин да су се тим одговором искључиле из круга Цркве Божије. Руковођене утилитарном логиком овога, вихорног, времена, увеле су праксу страну и далеку Цркви Христовој. Заборавило се на плејаде светих мученица и подвижница, преподобних мајки и дјевственица, свијетлих примјера Христових светитељки које су се удостојиле највеће славе небеске. Ниједна од Божјих угодница није носила неко јерархијско звање али су се попеле на такву духовну висину до које, највјероватније, неће досећи ниједна „свештеница“ ововремских и овоземаљских. Тако света Православна црква одговара на женско питање указујући на светитељске примјере жена, почевши од Саре, прародитељке, до јучерашњих и данашњих жена, страдалница и исповједница. Жена не може бити свештеник у Православној цркви јер је тако одувијек било. Тако свето Предање учи и то традиција Цркве одрава. Господ наш, Првосвештеник велики, који је прошао небеса (Јевр. 4, 14) оваплотио се као мушкарац, и за своје насљеднике, свете апостоле, мушкарце изабрао. И жене су Господа пратиле и његову науку у душе своје упијале; у Његове се пријатеље рачунале; оданије му биле и од самих апотола, али Господ ни једну од њих није у апостолско звање призвао. Православни богослови нас уче да је за ”православне хришћане рукополоени свештеник ‘слика Христова’. Ми вјерујемо да има нешто у природи мушкарца, рукополоеног свештеника, што му омогућава да буде освештано присуство Боије, мистично отјеловљење женика Цркве и Господа”. (Филис Мишел Онест) Шта је кључно питање сваког истински вјерујућег хришћанина: рукополоење и успињање јерархијским љествицама овдје, на Земљи, или спасење у окриљу Божијем, у Царству небеском? Ако нам је спасење циљ, онда смо, заиста, сви једнаки. Нема повлашћених; ”нема више Јудеца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског”, јер смо сви једно у Христу Исусу. Православно памћење је богато и пребогато споменима светих жена, почевши од Пресвете и Пречисте, часније од херувима и неупоредиво славније од серафима, Богородице, Владичице наше, до светитељки нашег доба, чуварки и бранитељки свете вјере наше, православне. Прошло је толико пуно времена откако су, којекуда, с праксом увођења жена у свештене чинове почели. Било би упутно сагледати докле су стигли; који су резултати. Да је у славу Божију све то било, не би се топили као лед артички и све тањи били. Све је мање и тање стадо којима ове ”пастирке” могу да слуе. Колико пута ме сретну и питају неке наше, зашто, забога, не могу и оне у Хиландар. К’о за чудо, не могу да се ни једне једине од њих у њиховој цркви сјетим. Када би чиста срца у своју цркву чешће навраћале, било би им довољно да за Хиландаром не ”жуде”. Жена има довољно простора за ангажман у Цркви. Прије свега, у домаћој својој Цркви, у којој, својом жртвом и одрицањем, изњедрава и подиже пород, нови народ Божији. Испит вјере и побожност полаже се, најприје, у својој кући. „Ако ли ко о својима, а посебно о домаћима, не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5, 8) „Ако ли неко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију“? (1. Тим. 3, 5) пита се свети апостол Павле. Уградити себе у једно честито и боголико биће, већа је ствар но било какав успјех у каријери и у формалним звањима. Ликовима Христових сљедбеница, жена мироносица, а највише, у образу Његове Пречисте Мајке, женско јестаство уздигнуто је на дотад недосегнуту висину. Преко женске природе људском роду указана је највећа могућа част: Бог је удостојио жену да од ње буде рођен; да кроз жену сиђе међу нас, људе, и да од жене прими људско тијело и природу. Поколебани и устрашени апостоли разбјежаше се, а Петар се три пута Христа одрече, а оне, са Пресветом Богомајком на челу, успеше се до врха Голготе и, скрхане болом, стајаху код Крста Исусова. (Јн. 19, 25) Оне, а не апостоли, прате Јосифа у погребној поворци. (Лк. 33, 55) Њима је првим објављена радост свих радости – Христово Васкрсење. Од ове почасти не може бити веће. „Вративши се од гроба, јавише ово Једанаесторици и свима осталима… а овима се учинише њихове ријечи као бунцање, и не вјероваше им.“ (Лк. 24, 9) Петар, који је био очевидац небројених Христових чуда, који је толико пута, из уста свога Учитеља, чуо шта ће се збити, видјевши празан гроб, „отиде чудећи се у себи томе што се догоди“. (Лк. 24, 12) Мироносице наших дана слиједе жртвене примјере својих претходница. Оне нечујно али предано послују у кошници Цркве и знатно доприносе расту и напретку њеном. И као што су жене мироносице исказале огромну храброст пратећи свога Учитеља и састрадавајући с Њим, тако су и наше сестре и мајке, у времена тешка и преломна, пратиле судбину Цркве Христове, састрадавајући с њом. Да није било њих и њихове одлучности, многа би црквена врата дуго чекала да буду отворена. Својом љубављу и оданошћу оне су их отварале. У црквене зидове оне су удахњивале дах животности. Нечујно али истрајно наше побожне мајке и баке пресађивале су у срца својих потомака вјеру у Бога и љубав за Цркву Његову и тако одговриле изазовима које је вријеме пред њих постављало. Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

У овонедељном Храму о хришћанском образовању, некада,кроз историју и сада, мисији цркве, њеним циљевима, методима, месту у животу верника 21. века разговарамо са теологом Стеваном Јовановићем, вероучитељем у Петој београдској гимназији. Звучни запис емисије "У првим данима Цркве, када су се људи" као хришћани саздавали, а не рађали" (Тертулијан), оглашени је пре ступања у Цркву имао да прође кроз прилично дуго раздобље катихезе (поуке) ,тј. припреме за свету Тајну Крштења. Почетком другог столећа у Риму, на пример, катихетска поука трајала је две године. Тада се подразумевало да човек може да постане члан Цркве тек пошто упозна њена учења и усвоји их, истински разумевајући законе живота у њој. Током раздобља мисионарског ширења хришћанства преовладавало је крштавање одраслих, а када се то раздобље завршило и када је крштавање деце постало - правило, катихеза је постала очигледни облик послекрштењског поучавања чланова Цркве. У западним црквама катихеза остаје неопходни предуслов за "конфирмацију", тј. за свету Тајну Миропомазања, која се над дететом обавља на измаку детињства. Православна Црква, пак, одржала је предањску повезаност Крштења и Миропомазања као двоједине свете Тајне кроз коју верујући постаје-члан Цркве. Мада различите Православне помесне Цркве нису разрешиле неки општеобавезујући облик послекрштењске катихезе, опште је и једнодушно прихваћено да деци треба пружити хришћанску поуку и образовање. Ово опште уверење показује да је начело пре-давања правила вере и правила живота члановима Цркве органски и суштински део црквеног Предања." (Протојереј др Александар Шмеман) Извор: РТС

Изашла је нова књига познатог руског проповедника и мисионара протојереја Андреја Ткачова под називом „Мушкарци, мушкарци…“. Овај зборник чланака и есеја посвећен је улози мушкарца и мушког начела у друштвеном и породичном животу, у питањима вере и Цркве, као и у васпитању генерације која расте. По мишљењу аутора, ова тема је изузетно важна и актуелна у савременом хришћанском друштву. Многе традиционалне институције друштвеног живота су се изгубиле или се подвргавају активном и свесном уништавању. Какви су улога и место мушкарца у савременом друштву, какав је значај оца за васпитавање деце и очување вере? У својим искреним размишљањима отац Андреј покушава да одговори на ова и друга питања. Своје читаоце такође позива да размисле и осмисле ова питања заједно с њим. Књига је изашла уочи Међународног сајма књига у Београду 2019 године у издавачкој кући „Бернар“. *** Мушкарци, мушкарци… Мало је потребно да човека уплашите. На пример, пошаљете му писмо без адресе пошиљаоца. Дрхтећом руком, мрзак сам себи, Отвараш коверат по ивици. Очекујеш да прочиташ: „Долијао си, гаде!“ Или: „Помагај! Умирем!“ Отприлике тако почиње филм Џима Џармуша „Сломљено цвеће“. Мушкарац добија писмо од непознате, са којом је пре двадесет година наводно имао везу (сад, стари мој, листај напамет свој донжуански списак). А у писму пише да он, очигледно, има сина, коме је већ деветнаест година. И то није чудно, зато што деца настају из љубави. И ја сам га, вели, васпитавала сама, као самостална жена. Васпитавала га, а он је сада отишао да тражи оца. То јест, тебе. То је све. Ciao. Да те убије или да те загрли, не знам. Даље размишљај сам. О, како ме увек интригирала ова тема! Како ме привлачила и опчињавала! Отац који сусреће сина после двадесет година – то је фабула „Старијег сина“ Вампилова[1]. Иако син није прави, старац је поверовао. Зато што је душа болела. Зато што... И шта уопште може бити дирљивије, смешније и човечније од Вампиловљевог „Старијег сина“? А други син, који је у зрелом узрасту кренуо у потрагу за биолошким родитељем, за оним ко је пре много година зачећем усрећио убрзо остављену девојку, шта је то? То није шта, него ко. То је мој добар познаник, коме је већ педесет шест. Али, тада му је било осамнаест, и он је пропутовао пола Совјетског Савеза, да би разбио нос виновнику свог земаљског постојања. Да га нађе и да га пребије. За остављену мајку. За немање оца. И он је све испитао, с тешком муком нашао, за храброст дрмнуо сто грама вотке, позвонио на вратима... Врата је отворио ћелав, сажвакан животом чикица са тужним очима. „Кога тражите?“ – упитао је чикица, и мој добри познаник је заплакао, рекао „тата“ и чврсто загрлио родитеља. И колико је таквих прича, колико? Будући различите, особене, обојене на свој начин, све те приче су у много чему исте, зато што свугде постоји „отац“ и свугде постоји „син“, а у позадини је замршени, повређени и загонетни живот, помешан са грехом у односу педесет према педесет процената. Баш тако – са грехом попола. Човек у опасности виче „мама!“, али не журите да помислите да човек нема потребу за оцем. Потреба постоји. Она је огромна. Мама је, једноставно, слика првобитне топлине, без које је постојање немогуће. А тата, то је већ сложена слика поретка света, који иде узлазном линијом. У речи „тата“ постоји не више топлина утробе, већ хијерархија, поштовање, страх. Постоји осмишљење света, постоје култура и цивилизација. Цивилизација живи у речи „отац“. Да, управо то и постоји у речи „тата“, и када траже тату, заправо се труде да разјасне и заузму своје сопствено место на земљи, на средини између неба и преисподње. Отац, тата, татица. Ако отац тражи сина, то је животно оваплоћење приче о блудном сину. У култури, то су и „Војников отац“ и „Човекова судбина“[2]. А најдирљивија је прича о Паку из Хемингвејеве књиге „Покретни празник“. Дешава се у Шпанији за време Франка. У огласном одељењу једних од највећих мадридских новина неки човек из провинције, дошавши у престоницу да тражи сина који је побегао од куће, дао је следећи оглас: „Пако. Врати се. Све сам ти опростио. Чекам те на тргу испред – ту иде назив хотела у центру града – у подне. Тата.“ У назначено време на том тргу окупило се неколико стотина дечака. Сви они су прочитали тај оглас, случајно или намерно. Сви су се звали Пако. У Шпанији је то исто као што су се у руском селу пре револуције сви звали Вањка. Сви ти дечаци, сви ти Пакои, који су из различитих разлога побегли од куће, толико су желели да се отац више не љути и да им опрости, да би могли да се врате из мравињака престонице у родну кућу без страха. Та деца осећала су се потпуно исто као блудни син. И одједном тај оглас! То је, у ствари, последња Рембрантова слика, само у речима, а не у бојама. Зар Јеванђеље и живот могу случајно да се поклапају овако – до неразликовања? Не, господо, то није случајно. То је закон извучен из хаоса живота проницљивим погледом књижевног генија. Дакле, отац који је васпитавао тражи сина. То је Јеванђеље. А да ли отац који није васпитавао тражи сина? Шта је то? То је такође Јеванђеље. Само што више није прича о блудном сину, него поглавља о покајању. То је оповргавање тезе да је мушкарац само онај који оплођује, варварин, освајач и животиња која говори. Не. Уопште није тако. Истина, мушкарац у младости ризикује да склизне у једну од две, добро описане, варијације полне бестидности. Имам у виду Дон Жуана и Казанову. Први је блудник-романтик. Он се искрено заљубљује у сваку нову жену, да би, добивши узвраћену љубав, истог часа охладнео према њој. Други је, просто, циник и развратник. Његова глава је хладна, као код чекисте из познатог афоризма Дзержинског, иако је у крви увек огањ. Тај се не заљубљује. Чак ни на један дан. Он је то себи забранио, као што су обавезни да чине и представници неких професија којима је забрањено да се заљубљују у клијенте. Казанова незасито сакупља ужитке, и љубав ту може само да смета. Треба ли да прецизирамо да су Дон и Казик – антипородични људи? „Зграбити весло, ставити ногу у узенгију, увек љубећи нова уста“ – то је њихов животни стил, ако се послужимо речима Гумиљова из песме „Дон Жуан“. Узгред, главни јунак Џармушовог филма има име веома слично имену Дон Жуан. Али, ево, долази ново животно доба. Још не старост, не. Него нешто ново. Као хладна зима за немирног вилиног коњица код Крилова. Не старост, него старење. „Поздрављам те, моје старење!“, када, по речима другог песника, „девица, као звер, штити свој капут“[3]. Тада много тога постаје симбол и наговештај: снови, одраз у огледалу, посматрање непознатих породица у парку, писма, тупи бол у грудима... Неко има децу, неко већ и унуке. А ја само телевизор. И тада ступају на сцену други стихови поменутог Гумиљова: И само кад, сред оргије победне, Одједном дођем себи, ко месечар бледи, Уплашен у заветрини својих путева Присетим се, непотребни атом, Да од жене нисам имао децу И да мушкарца никад нисам звао братом. Заиста, ако су све жене током живота потенцијалне или стварне љубавнице, онда међу мушкарцима нема браће (само супарници и мужеви-рогоње), а међу децом нема ни сина ни ћерке. У овој тачки личне приче може и да се полуди. Може чак да се кришом учини себи нешто лоше и неповратно у глувом и празном стану. Али, могуће је и покајати се. Наравно, боље је покајати се. Остарели блудник заиста и личи на пробуђеног месечара. На месечара из неког разлога не делују закони гравитације. Он хода по ивици крова и пење се по вертикалном зиду. Док се не пробуди. А онда, одједном – писмо, или књига, или сусрет, или кошмарни сан. И ти, остарео, ником потребан, почећеш да грозничаво тражиш излаз. Одједном ћеш се стропоштати с висине по којој си тако дуго ишао без икаквог осигурања. Тада ће син, који ће се случајно појавити, чак и са намером да те ишамара, бити гласник неба. И живот ће ти весело намигнути, да, ето, није све тако лоше. Ипак имаш децу. А ако немаш, онда опет Вампилов. Тада ће неки пробисвет рећи: „Оче, то сам ја“ – и ти ћеш се разнежити. Ти ћеш рећи, крикнућеш: „Па да! Сећам се! Нашу јединицу су тада пребацили у Гомељ, и она је остала сама на прашњавом путу. На њој је била танка цицана хаљина. Пут је остао у прашини, и ја сам тада ту оставио своју срећу. Ти си пљунути ја кад сам био млад! Сине!“ Жену ка деци зове инстинкт. Зове је од раних година и зове је тако снажно, са таквом влашћу, да понекад нема никакве могућности да му се супротстави. А мушкарца ка деци зове касније, и чак не инстинкт, већ нешто друго. Можда савест. А можда није. Нико још није томе дао тачан назив. Али „то“ постоји. И било би добро што раније осетити присуство тог феномена у крви и у ваздуху. Да не би било заувек касно. Мушкарци, мушкарци. Да вас чујем, о чему причате? Ове речи нису упућене свима. Само некима. Живели сте лакомислено док нисте оседели, јурили сте као ловачки пас, или за новцем, или за славом, или за купљеном љубављу; до седих власи протрчали сте поред обавеза, поред крста, поред брига; згазили сте као лептира, чизмом од вештачке коже, свој краткотрајни живот, и пробудићете се одједном са осећањем да је све пропало. И тада ће животињски и неутешни урлик, урлик смртно рањене звери, поцепати ваздух вашег богатог стана или вашег убогог собичка. И дотрчаће суседи с вриском: Шта се десило? Али, управо ће то бити болно и чемерно – што је касно да некоме нешто објасните. Касно и непотребно. Извор: Православие.ру

Због чега се у данашње време чини толико злочина који се одликују невиђеном окрутношћу? Одакле се чак и код основаца ствара необјашњива агресија? Како да научимо да је искорењујемо из себе, да волимо ближње, да живимо у свету са људима, да умемо да разликујемо добро од зла – о томе разговарамо са архиепископом Новогрудским и Слонимским ГУРИЈЕМ, ректором богословије и Минску. - Ваше Преосвештенство, новински портали запрепашћују количином бруталних злочина, које не чине само одрасли већ и деца. Владико, шта се дешава са нама, због чега се толиком брзином мењамо на горе? - Окрутни злочини које извршавају деца су на жалост тужна реалност. Многи људи пораст дечијег преступа објашњавају погоршењем економске ситуације, жељом за лаком зарадом и невољама у породици. Све то је тачно али мислим да то није главна ствар. Неко немирно стање ума и душе данас је присутно у свим слојевима нашег друштва. Погледајте шта се дешава око нас: последњих деценија у целој европској цивилизацији види се губитак моралних смерница, потенцирање на нормирању истополних бракова, усвајање и васпитавање деце од стране таквих „супружника“, пропаганда идеологије о сведопуштењу. Покренут је процес уништења традиционалног схватања породице и непоколебљивих духовних темеља на којима одувек почива људско друштво. Нормалност абнормалног се активно уграђује у људски ум. Мас-медији и комуникација имају разорни утицај на личност повлачећи, пре свега слабашне дечије умове под паролама права и слободе, у мрежу зависности од наркотика и алкохола. Све то доводи до духовне деградације човека стварајући пораст злочина посебно међу малолетним лицима, која лако подлежу различитим утицајима са стране. То је спољашња страна проблема. Али постоји и унутрашња. Још 1940. године преподобни Лаврентије Черњиговски је писао: „У последње време на земљи ће бити пропаст и „сирки“ ( тако је баћушка називао зле духове), сви они ће изаћи и биће у људима који се не буду ни крстили, ни молили, већ ће само убијати један другог...“. И заиста, када читаш новинске чланке имаш осећај да човеком, који је извршио убиство – смртни грех, руководи сила демонска. Понекад преступник ни сам не резуме због чега је то урадио. Дешава се да се он чак и не сећа својих поступака. Њиме преовладава сила таме, а не сопствена воља, што не изненађује: човек није заштићен молитвом, не одлази у цркву, не исповеда се и не причешћује Светим Христовим Тајнама, а то је наша најпоузданија заштита од утицаја демона. Осим тога, велики број младих људи виси на интернету, одушевљава се разним игрицама које их чине зомбијима, доносе агресију – компјутеру нису узалуд дали назив „ зомби кутија“. Свеопшти пад морала, неверје, одсуство жеље за радом, а при том би да имају све, то убија душе, ствара окрутност и наводи људе да чине страшне смртне грехове. - Али владико ми треба некако да се изборимо са тим, како не би пали у понор. Али како? - Наравно ситуација се не може исправити насилним методама. Школа „ под кључем“, обезбеђење са аутоматима, како је уведено у неким земљама, не даје позитиван резултат. Због тога само духовно образовање и развој појединца, као и раније, остаје главна заштита и помоћ у овом тешком послу. Духовно и морално васпитање формира личност, благотворно делујући на све стране и форме узајамног односа човека са светом. Оно формира такве моралне осећаје као што су савест, дужност, вера, одговорност, заједништво и патриотизам. Истински верник, у чију се душу још од детињства утемеље духовне и моралне основе, увек показује милосрђе, жртву и способан је да прави разлику између добра и зла. Изван Цркве и изван црквеног живота није могуће достићи основни циљ живота и васпитања. Главни циљ васпитања и образовања се не достиже влашћу Цркве над човеком већ начином живота прожетог духом Цркве и духом Православља. - И наравно, Преосвећени Владико, циљ васпитања пре свега треба да буде припрема човека за вечни живот – у Богу и са Богом, да нам земаљски дани не пролазе узалуд и да смрт не постане духовна катастрофа? - Наравно. Свети Григорије Богослов каже: „Сећање на Бога је важније од дисања“. Од рођења човек треба да се спрема за вечни живот, јер ми не знамо када ћемо напустити земаљски. Време је као река. Оно се бескрајно прелива из тренутка у тренутак и ма колико наш сат био тачан, време ће свакако за нас остати загонетним. Сат може да нам каже колико је сада сати, али не може да нам каже шта је то време. Спајање простора и времена некада је довело А. Ајнштајна до једне од његових најневероватнијих претпоставки: очигледна разлика између прошлости, садашњости и будућности може бити ништа више од илузије. Као пример овоме, испричаћу вам једну причу. Један монах је често ишао у шуму да се моли. Желео је да што дуже остане у самоћи разговарајући са Христом. Онда је једног дана, по обичају, подвижник опет отишао из манастира у шуму. Молио се, разговарао са својим вољеним Господом не примећујући време. Завршивши разговор за Њим , монах се вратио у манастир. Видевши да је манастирска капија закључана покуцао је, а врата му отвори неки непознати монах. Тада подвижник упита тог монаха: „ Ко сте Ви?“ А он му одговори: „ Ја сам вратар овог манастира, а Ви?“ – „ Ја сам отац Рафаило, један од братије“. – „ Ког манастира?“ – „ Овог манастира“. Вратар се зачуди: „ Ја живим у овом манастиру већ четрдесет година и последње две године имам послушање вратара. Никада међу братијом нашег манастира није био монах са именом Рафаило“. Тада је дошао ред да се изненади придошлица: „ Шта Ви то причате? Шта се дешава у нашем манастиру? Одмах ме одведите код игумана!“ Вратар и монах су кренули ка игуману и монах виде да тај игуман није његов старац, већ неки потпуно непознат њему човек. Овај игуман, схвативши да се десило нешто чудно, замоли оца Рафаила да каже ко је био његов игуман. Монах одговори: „ Мој игуман је старац Агафоник“. Тада нови игуман посла библиотекара да погледа у манастирској архиви, да ли је некад у том манастиру био игуман, старац по имену Агафоник. Прошло је много сати док се библиотекар није вратио и рекао: „ Па наравно, у нашем манастиру је био игуман по имену Агафоник, као и монах по имену Рафаило, али је то било пре петсто година“. Игуман је затражио манастирску архивску књигу и прочитао је оцу Рафаилу имена осталих чланова његове братије. И тада је отац Рафаило узвикнуо: „ Да, да, то су сви оци мог манастира!“ Игуман је упитао оца Рафаила где је био све те године, а он му одговори: „Данас сам, као и увек, отишао у шуму да се помолим и да поразговарам са Господом Исусом. По завршетку молитве одмах сам се вратио у манастир, а у манастиру су ме дочекале све те промене. Остало ми је непознато“. Тада је игуман окупио сву братију и испричао им о овом невероватном догађају, како је монах Рафаило чудним начином причао са Исусом не неколико сати, дана или чак година, већ столећима, која су му се чинила само као сати... То се дешава када разговарате са људима које тако силно волите и које веома поштујете. Сати па чак и године пролазе као тренутци. Због тога, у првом плану васпитања треба да буде не привремене и пролазне, већ вечне истине, које су потврђене вековима и многим генерацијама. - Ако би људи размишљали о вечности и о томе да ће једном морати да оду и да ће дати одговор пред Богом, злочина би несумњиво било мање, посебно убистава – страшног смртног греха. И жене би такође више размишљале о греху чедоморства у утроби... - Нажалост, у свету видимо обрнут процес. На пример, у Ирској рани абортуси су били забрањени, чак и у случају смртоносне патологије фетуса, за убиство детета у утроби је следила казна од 14 година затвора, а од ове године биће дозвољени абортуси до дванаесте недеље трудноће, па чак и касније – у случају угрожавања здравља мајке или присуства унутрашње патологије, са дијагнозом коју лекари често греше. Убијање је постало норма. И све дубље тонемо у страшне смртне грехове, човечанство се осетно котрља у потпуно лудило. У децембру прошле године у Немачкој је законом регулисан трећи пол. У изводима из матичне књиге рођених биће три колоне за уписивање пола: „ мушки“, „женски“ и „други“. Становници Њу Јорка ће сада званично имати три опције за род у свом родном листу. Одговарајући законски пројекат потписао је градоначелник града. Зашто се онда питамо где идемо? Научници из Норвешке су током социолошких истраживања дошли до закључка да се ниво људске интелигенције постепено смањује. Упркос томе што се цивилизација у целини стално развија, човек не постаје интелектуално развијен: модерне технологије му не дозвољавају да размишља о многим проблемима. „ Са таквом динамиком коју видимо данас – изјавили су научници – човек ће ускоро бити на нивоу развоја мајмуна.“ Али најважније је то што човек у таквој „цивилизацији“ постаје духовно сиромашан, што и доводи до агресије и као резултат јављају се монструозни злочини. Стога, да бисмо остали људи, треба да чувамо нашу духовну православну културу, да поучавамо себе и учимо нашу децу томе, треба да памтимо да смо ми деца Створитеља, створена по Његовом лику и сличности. Подобно томе свако треба да се остварује у свом најбољем светлу, да се развија и достигне своје савршенство. И нека нам Господ у овоме помогне. - Спаси Господе, хвала Владико на садржајном разговору. Са архиепископом Новогрудскими Слонимским Гуријем разговарао је протојереј Вадим Кузмич Извор: Православие.ру

Поводом трогодишњице историјског сусрета патријарха московског и све Русије Кирила са римским папом Фрањом у Хавани, 12. фебруара 2019. организована је међународна конференција на Факултету за постдипломске и докторске студије Св. равноапостолног Кирила и Методија у Москви. Тема конференције је била „Смрт и умирање у технолошком друштву: између биомедицине и духовности“. Организатор овог научног скупа били су Одељење за спољне односе Московске Патријаршије, Папски савет за јединство хришћана, овај Факултет и Папска академија живота. У својој поздравној речи митрополит Иларион је напоменуо да је прва годишњица сусрета Папе и Патријарха обележена на Фрибуршком универзитету у Швајцарској, а друга у Бечу и била је посвећена положају хришћана на Блиском истоку. Истакнуто је, између осталог, да је еутаназија преступ човека против самог себе и против друштва. Пропагирање еутаназије може се на крају крајева претворити у смртоносну друштвену идеологију и на тај начин би се стварала „цивилизација смрти“ уместо, „цивилизације љубави“, о којој је као о задатку хришћанског друштва много писао папа Јован Павле II. На конференцији су говорили представници Папског савета за јединство хришћана и Епископ орехово-зујевски Пантелејмон, који је рекао и то да се тема конференције тиче не само болесних, него и свих људи који се спремају да пређу у други живот, па и сваког од нас; сваки човек је смртан, истиче епископ. Напомиње се да ће ова конференција пружити веома важан и потребан допринос, а у практичном раду лекара, мединцинских сестара, свештеника може помоћи да више помогну другима и тиме их припремити за неизбежни крај живота. Научном скупу су прусуствовали представник патријарха антиохијског и свег Истока у Москви митрополит филипопољски Нифон, старешина Подворја Српске Цркве у Москви епископ моравички Антоније, старешина Подворја Цркве Чешких земаља и Словачке архимандрит Серафим (Шемјатовски), старешина Подворја Православне Цркве у Америци у Москви протојереј Данило Андрејук, као и генерални секретар Конференције католичких бискупа Русије свештеник Игор Ковалевски, сарадник Папског савета за јединство хришћана свештеник Јакинт Дестивел, стручњак за биоетику, медицинско и морално богословље свештеник Ренцо Пегораро и други. Извор: Српска Православна Црква

Иринеј: Јединство народа и државе важни у очувању Косова Патријарх српски Иринеј сматра да најновији притисци у вези с Косовом треба да доведу до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета, те поручује да је најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. У интервјуу Политици патријарх напомиње да јединство, о којем говори, не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Напомиње, такође, и да социјални проблеми и незадовољство које постоји код неких слојева друштва не треба да цепа народно биће, посебно, како каже, имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. EPA (Fehim Demir) Каже да је, у том смислу, с великом бригом пратио недавне демонстрације у Бањалуци, те оцењује да су они који не желе добро Републици Српској и српском народу тада сигурно били задовољни. "Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти протести јесу повезани", каже патријарх, али истовремено примећује да држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, "поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима". Кад је реч о Косову, каже да се још нада и моли за то да вође држава које су својим гаранцијама основале РС, прихвате чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије и да ће "заједно с Русијом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру". Патријарх каже и да кад год је у могућности борави на Косову и Метохији, те да тада има прилику да чује и види шта се догађа с нашим људима, а то што се догађа, како наводи, већина нашег народа која живи у другим деловима Србије и свуда по свету, не може ни да замисли. "Не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, куће, светиња.." навео је патријарх. С тим се, додаје, наш народ суочавао још под османском влашћу, касније за време два светска рата, током полувековне владавине комуниста, али за то смо и сами криви, примећује, јер, како каже, удаљавали смо се од "Бога, Цркве, Српства". "Све нам је било, а некима је и данас, прече од Српства и Православља", казао је Иринеј и поручио да је и у случају Косова најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. Коментаришући збивања у другим православним црквама и срединама у свету, Иринеј је, између осталог, навео да верује да ни српска црква, али ни друге православне цркве неће прихватити "неког православног папу". "Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску цркву је ништавно", поручио је српски патријарх. Напомиње да су односи СПЦ с Ватиканом унапређени кроз дијалог на више нивоа, те додаје да лично веома цени одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, те поручује да морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Упитан како види улогу Цркве у данашњем српском друштву, каже да је уобичајено да се рецимо у медијима каже: Српска православна црква и њени верници, а да смо у ствари сви ми црква православна - и владике и свештеници и народ - "сви сми ми црква". "И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати ипсред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање нашег народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо нашој деци наше цркве и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани, родитељи...", навео је патријарх, те поручио: "Значи, црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега". Патријарх је честитао свима данашњи празник - Савиндан и пожелео да се у јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа, за кога је, како каже, довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске цркве и истовремено зачетник осамостаљене српске књижевности.