Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'вредности'.
Found 21 results
-
Часови историје у ОШ „Свети Георгије“ у Уздину су јединствени. Наставник Бранислав Тођер већ десет година уводи ђаке у свет историје на један несвакидашњи и креативан начин. За свој иновативан приступ и залагање, у 2020. години, друштво историчара „Тукидид“ доделило му је признање за наставника године. У разговору за Зелену учионицу, Бранислав открива како изгледа историјска секција у Уздину, које савремене методе и алате користи у настави и на који начин његови ђаци уче да негују љубав према домовини, култури и традицији. У 2020. години сте за свој труд да популаризујете историју ђацима добили признање за професора године. На које начине мотивишете ђаке да развију интересовање за историју? Те 2020. године у марту смо обуставили редовну наставу и прешли смо на онлајн услед пораста броја заражених ковид вирусом. У таквим околностима мотивисао сам ученике на самосталан и групни истраживачки рад, а продукти тог рада су биле бројне макете колосеума, аквадукта, тријумфалне капије, Ћеле куле, мултимедијалне презентације о знаменитим историјским личностима или догађајима који су променили ток историје, било је ту и плаката, цртежа, онлајн квизова, есеја… Организатор нас је обавестио да је учешће узело осам школа, што основних, што средњих, са 67 радова. Мени је било драго што су ученици којима сам ја био ментор освојили прва три места и са појединачним и са групним радовима. Зато су и ми доделили ту ласкаву титулу “професор године”. Успех мојих ђака ми је био одлична повратна информација да смо у новим околностима које нису биле нимало пријатне, ми задржали фокус и да смо успели да наставимо да се развијамо, да се усавршавамо, да учимо и да стечено знање применимо и представимо на квалитетан и креативан начин, што је препознато од организатора. То је био доказ да је један континуиран рад довео до тога да смо могли по квалитету ученичких радова као једна мала сеоска школа да се равноправно такмичимо са највећима. Највећа мотивација ученика јесте та да им допуштам да развију своје таленте. Неко има урођен дар за сликање, за вајање, неко за писање, неко да ухвати прави моменат приликом фотографисања, неко за глуму, неко да креира мултимедијални садржај. Већ дуги низ година историјска секција коју водим константно има и највећи број ученика и ученица, те сматрам да је њима највећа мотивација допуштање слободе да се изразе, да представе своје виђење догађаја из прошлости или личности на начин који њима навише погодује. Кроз свој рад трудите се да код деце подстакнете љубав према историји као научној дисциплини, а не само као обавезном школском предмету. Шта Вас мотивише? Главни мотив ми је да као просветни радник учествујем у креирању нових људи. Кад већ имам могућност да учествујем у “стварању људи” нека то буду бољи људи него што смо ми данас. У садашњости се живи брзо, све ја на клик, лајк, шер. Моје је да их усмерим да кад већ живе у доба кликтања, да постоје корисни садржаји, едукативни, који их могу надоградити и да кликћу на ствари које им могу користити. Учим их да буду другачији од других, да је у овом свету вредности привилегија бити црна овца и бела врана, јер беле овце, као и црне вране су превише исте, а они треба да остану своји, да буду јединствени, да буду оригинални. Као историчар учим их да не лајкују и деле вести без да провере извор информација коју желе да проследе другима. Веома је важно критички приступити садржају и зато је веома важно да се држе оне старе народне, али мало модернизоване пословице „два пута мери па онда дели”. Веома ми је важно да знају да разликују мишљење од чињеница. Можемо гајити нека осећања и мисли према неком догађају или личности, али се морамо држати чињеница ако желимо да доносимо објективан суд. Кроз рад им преносим да не морамо, а и не можемо знати увек сваку информацију, али је важно да знамо где је можемо пронаћи. Живимо у времену када су информације веома важне ако желимо да покренемо неки приватни бизнис. Права информација и адекватан контакт могу створити нове предузетнике и предузетнице. Стога покушавам да их мотивишем да читају што више могу, јер доћи ће време кад ће примена стеченог знања да им одреди судбину на тржишној утакмици. Како се одвија рад у историјској секцији коју водите у својој школи? Које су активности у којима ученици учествују? Учимо се да негујемо љубав према домовини, култури, традицији. Истовремено подстичемо осећај солидарности, емпатије, бриге о другима јер то су неке вредности које желимо да промовишемо. Трудим се да успоставим сарадњу са организацијама које подстичу стицање нових знања и вештина код ученика кроз радионице, предавања, трибине. Мото историјске секције коју водим стога и гласи: “Радимо! Кидамо! Културну баштину негујемо, животну средину чувамо и једни о другима бринемо!” Ову школску годину започели смо тако што су ученици историјске секције покренули иницијативу да дечије игралиште крај централног трга краси хуманитарно срце у које ће убацивати пластичне чепове. Ова иницијатива је била значајна јер су ученици практичним примером радили на подизању еколошке свести код наших суграђана, као и жељи да сви ми будемо хумани и да се нађемо једни другима. Ученици су за циљ имали да подстакну рециклажу и у сарадњи са организацијом “Чеп за хендикеп” да пруже подршку особама са инвалидитетом. Чекамо да локални функционери реализују идеју наших младих талената. Како је ово лето право спортско у ком смо пратили Олимпијске игре, организовали смо интерни конкурс на тему “Бодримо наше орлове и орлице до медаље”. Циљ је био да ученици сниме видео запис до 60 секунди на коме се види како бодре наше репрезентативце и репрезентативке. Том приликом сам контактирао и наше спортске савезе, спортисте, водитеље, новинаре који су нам изашли у сусрет и уступили делове спортске опреме и навијачке реквизите које постављамо на онлајн аукцију до почетка Олимпијских игара и сва средства желимо да уплатимо у хуманитарне сврхе, по жељи ученика организацији НУРДОР. Како се прилагођавате изазовима подучавања у дигиталном добу? Да ли користите одређене технологије или алате у настави историје које бисте препоручили колегама? Цивилизацијски развој праћен је бројним променама. Свака промена означава и прилагођавање новим условима. Ми, историчари, посвећујемо пажњу прошлости, говоримо о неким давним временима, али истовремено припремамо ученике за сутрашњицу. Сматрам да је неопходно да им се понуде дигитални алати, апликације помоћу којих ће усавршити информатичко знање, а уједно ће научити и како сами да поделе своје стечено знање на занимљив и креативан начин. Padlet може бити врло занимљив, нуди могућност да ученици обележе све историјске знаменитости које су посетили у земљи или свету, могу поставити фотографију, кратак видео запис, музику у зависности како они желе да представе свој културно-историјски пут. Kahoot квиз такође може бити занимљив у групном раду па једни да осмисле питања и одговоре, други да се такмиче. Помоћу гугл упитника може да се креира онлајн ескејп рум, па могу да се поставе бројне мине приликом решавања шифри за прелазак у наредну собу, могу да оду даљим путем, може да им се поставе питања тако да користе и гугл мапу, па у одређеној улици да пронађу споменик, или неку институцију па део шифре може бити име вајара, или година оснивања институције и слично, па ученици у трагању за одговорима користе бројне апликације које су данас заступљене. Креирање ескејп румова помоћу гугл упитника показало се као добра пракса у којој ученици да би успешно решили загонетке и шифре морају поседовати знање из више области, па је то један добар пример корелације наставних предмета и учења за живот, не за оцену. Враћам се поново на 2020. годину и ковид пандемије, када је на снази био и полицијски час и забрана кретања у сарадњи са организацијом Компас клуб на сајту Антикорона зона организовао сам први историјски онлајн ескејп рум помоћу Zoom апликације. Био је то велики изазов, али ИТ стручњаци из компас клуба су се побринули да све протекне у најбољем реду. И том приликом је најбрже излаз пронашла тадашња ученица којој сам предавао, иако су учествовали и одрасли. Антикорона зона је тад окупила велики број младих ентузијаста који су покушали да анимирају грађане током забране кретање, било ми је велико задовољство што сам био део тог пројекта и што смо користили нову технологију како за обнову стеченог знања тако и за усвајање новог. Било је то једно незаборавно искуство. Наставну јединицу “Друштвена криза и пораз Југославије: разбијање заједничке државе” обрађујем користећи јутјуб, па анализирамо песме од Ђорђа Балашевића “Солитер”, “Криви смо ми”, Рамба Амадеуса “Чобане”. Забрањеног пушења “Југо 45”, “Бошко и Адмира” и слично. Отворио сам и свој јутјуб канал под називом настава историје Уздин који нам служи да поставимо ученичке влогове или кратке едукативне филмове. Некако се моје запослење поклопило са почецима рада организације Хавер Србија. Ова организација промовише разнолико и инклузивно друштво и залаже се за борбу против предрасуда, дискриминације, антисемитизма и ксенофобије. Сваке године имају отворен конкурс на тему “Холокауст – култура сећања” на коме учествујемо од самог почетка и увек снимимо кратак едукативан филм кроз који представљамо колико је опасно по само друштво када се поспешују стереотипи, предрасуде, те колико су негативне последице дискриминације далекосежне. Учимо се да сређујемо видео записе па користимо апликацију InShot. Такође Canva је веома заступљена. За креирање презентација некако је можда најкомплетнија апликација genial.ly. Заиста постоје бројни алати и апликације који нам помажу да креативно стварамо занимљив садржај и преносимо знање сходно добу у коме живимо. Помоћу вештачке интелигенције ученици могу да креирају своје витешке заставе, грбове, то може бити веома занимљиво јер ученици откривају себе, односно шта њих чини, које вредности деле, па у зависности од тога настају обележја на сопственој застави. Драго ми је што је на стогодишњицу од почетка Великог рата Народна библиотека Србије дигитализовала историјске изворе из овог периода па ученици могу да читају 10 тачака ултиматума који је прослеђен нашој тадашњој краљевској влади, па одговор наше тадашње владе. Може да се приступи плакатима из тог периода. На овај начин ученици могу критички да приступе историјској грађи. Које кључне вештине или концепте желите да ваши ученици понесу са собом с ваших часова историје и како ће им то помоћи у даљем животу и образовању? Као наставник историје имам жељу да ученицима пренесем љубав према домовини, култури, традицији. Како би се развио национални идентитет код ученика неопходно је радити на успостављању љубави према земљи у којој живимо, за коју су наши преци гинули, а у којој се ми данас трудимо да оставимо траг и обезбедимо што бољу будућност поколењима. Желео бих да наставе да раде оно што учимо од петог до осмог разреда у континуитету, а то је да буду друштвено одговорни, да чиме год се бавили у животу да раде у корист општег добра. У античкој Грчкој су особе које су радиле да побољшају свој полис називали политикосе, док особе које су радиле само за лично добро не обазирући се на друштвени допринос биле називане идиотес. Ја мојим ђацима желим да израсту у боље људе него што смо ми данас, да буду узорне политикосе, да воле своје и поштују друге, да стварају свет без стереотипа, предрасуда и дискриминације. https://zelenaucionica.com/nastavnik-branislav-svoje-djake-ucim-da-je-u-danasnjem-svetu-vrednosti-privilegija-biti-crna-ovca-i-bela-vrana/
-
Релативно често се говори о томе да живимо у времену кризе животних вредности. Криза која се помиње односи се заправо на то да смо многим важним сегментгима наших људских живота одузели вредност. Зато више није важно да ли смо у браку први, пети или десети пут. Није важно ни када, колико или с ким имамо сексуалне односе. Сасвим је природан и аутентицан избор човека да се оствари као родитељ или да се на тај начин не оствари. Разлога за то је више. Један је свакако жеља да се живи слободно, аутентично, другачије и ван клишеа, што је резултирало одступањем од традиционалних патријархалних норми и идеала. Тај патријархални свет јесте заступао неке здраве животне вредности, али их је често смештао у круте формалистичке оквире у ком се нису сви могли осећати комотно. Одустајање од формализма традиције требало је да доведе до потпунијег остваривања већ постојећих вредности што би значило и побољшање квалитета живота људи. Ипак, одустајањем од традиционалног приступа вредностима одустало се и од самих вредности. Тако, данас брак не видимо као заједницу двоје људи који ће изгарати једно за друго, који ће своје личне прохтеве ставити у други план у односу на заједнички циљ, већ као уговорени пакт који за циљ има задовољење индивидуалних амбиција а који ће бити раскинут чим буде немогуће истовремено задовољење обе стране. Секс смо свели на неку сасвим обичну приодну ствар, чиме је свака сладост, љупкост, духовност, па и чаробност тог сједињења одбачена зарад опет само индивидуалног задовољења. Родитељство, мајчинство и очинство, имало је за циљ васпитавање и тренирање младих људских бића за будући самостални живот који ће значити одговорност за себе и друге и спремност на одрицање зарад већег добитка. Данас му је моћ одузета исувише попустљивим, другарским опхођењем према деци, чиме се спречава развој снажних карактера међу децом, будући да немају свемоћне и постојане маме и тате као узоре. Традиционални приступ вредностима у прошлости је саме вредности умањивао формализом и спречавао да оне обогате живот сваког конкретног појединца, али је одржавао привид квалитетног живота јер је задовољавао основне потребе људи за заједницом, за родитељеским остварењем, сексуалним сједињењем. Савремени приступ тим истим вредностима није ништа боље омогућио. Баш напротив. И брак и секс и родитељство и све друге вредности као што су успех, срећа, пријатељство, су обесмишљене чиме су људи опет онемогућени да у њима уживају на прави начин. Зато савремени човек није ништа срећнији и задовољнији својим животом и постојањем, иако има много више слободе, могућности и права. Слобода да се разведу и поново жене и удају више пута, могућност да имају секс са било ким и право да се остваре или не остваре као родитељи живот савременог човека није учинила суштински квалитетнијим. Иако је савремени приступ вредностима омогућио квантитет он није обезбедио квалитет. Маслов је говорио да нам је потребна нека врста ресакрализације, која се огледа у одавању дужног поштовања оним сегментима живота који такво поштовање заиста и заслужују. То не значи идеалистички поглед на живот, повратак патријархалних традицијама које су остале у историји. Али не значи ни одузимање светачког карактера животним вредностима које се догађа у савременом свету. Већ значи признавање универзалног, светог, вечног и символичког у вредностима живота. Без тога живот је заправо животарење које заводи својим изобиљем могућности и начина за самоудовољавање. За потпун, квалитетан, испуњен живот и свеобухватну срећу човека ипак није довољно да му је све подређено, прилагођено и лако доступно, већ и да се оствари у оним животним аспектима који су изнад човека као јединке, а које јединку заправо чине човеком, и омогућују му неограничени развој и смисао. Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/11/18/o-zivotnim-vrednostima/
-
По благослову Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и викарног Епископа топличког Г. Петра, координатора свих хуманитарних активности Архиепископије београдско-карловачке подељено је 120 пакета помоћи за 120 породица. При храму Светог Великомученика Димитрија на Новом Београду ВДС је поделило вишедетним и самохраним породицама више од 15 тона хране и намирница неопходних за свакодневни живот: пасуља, грашака, месних нарезака, паштета, сардина, јафа кекса и уља, укупне вредности 100.000,00 евра. Извор: ВДС
-
- породицама
- вишедетним
- (и још 9 )
-
На улазима средњовековних универзитета у Гранади (Шпанија) стајали су натписи: „Свет почива на четири стуба: мудрости учених, правди моћних, молитви праведних и храбрости одважних”. Универзална етика темељи се на слагању око универзалних вредности. Слагање подразумева узимање у обзир различитих ставова на почетку разговора, и штити од истицања властитог става као универзалног. Слагање упућује да су сами људи створили своје заједничко становиште и оно им улива поверење једних у друге. Универзалне вредности и норме у вези су са оним што је божанско у човеку и човечно у богу. Ове вредности и норме прелазе све границе и надилазе све поделе. Зато свако спорење око тих суштинских вредности нема никаквог смисла. Усвајање вредности и норми није ништа друго до упознавање самог себе. „Нашим светом превладава сумња у правила која треба поштовати, збуњеност пред принципима које треба применити… Не живимо више под влашћу јединственог морала… Изазов садашњице састоји се у томе да суочимо различита гледишта, да покушамо да пронађемо равнотежу међу њима, предложимо решења која могу довести до општег слагања, или макар до споразума који је прихватљив за све. Зато можемо рећи да је нови задатак етике да, на неки начин, организује заједничко постојање различитих морала.”[1] У мери у којој нисмо као народи учествовали у општељудским пословима, у тој мери смо изгубили осећање за универзалне вредности и норме. Створио се тип човека изван општости, изван људскога који још није чуо глас човечанства у својој души и духу – сведен на групни, то јест идеолошки интерес. Из мањка веза са светом, створен је вишак упућености на себе и своју ограниченост. Можда ни данас нисмо довољно свесни несвесних окова (стереотипа, предрасуда, традиционализма, национализма, антиинтелектуализма, ауторитарног менталитета), јер нас у шаци држе прашњави ликови из наше прошлости и садашњости, људи осредњег или онижег духовног стања и ситне среће, који нам не дозвољавају да се издигнемо на вишу раван искуства, знања и вредновања: наше установе су пуне бивших људи. Они не верују у универзалне вредности и норме, што значи да немају очи за висине и величине духа. Jер, колико један човек упозна других људи, толико је пута човек, јер у себи носи њихова искуства, знања и вредности.[2] Универзалне идеје, веровања и вредности спајају генерације преко провалија векова. Стварање заједничке општељудске свести и савести није могуће без сталне и дуготрајне комуникације међу људима чији је дух до сада био затворен. Има векова када један народ нема начина да се пробије до своје зрелости, до своје најбоље истине и правде: у његовој свести ови универзални појмови су истањени и изједначени са лепим заблудама. Нерадо смо се укључивали у светске токове, радије смо исписивали нашу племенску. паланачку и националну историју пуну мржње и крви. Савремени трибализам, који подстиче постмодерна идеологија, постаје велика препрека заједништву народа уједињених заједничким вредностима и нормама вредностима љубави, мира, правде и права. Затворени у племенске, националне и државне границе, људи губе однос према вишој равни осећања, веровања, мишљења и вредновања: све ово се у нас сматра синонимом за издају домовине отаџбине и њене националне културе. Те затворене племенске заједнице, „ти мали социуми су аутаркични, сами су за себе свет, закон и тиранија”.[3] „Искуство нам је паланачко… У свету паланке, важније је добро се држати устаљеног обичаја него бити личност… Паланка не воли непознато, у начелу; то је једна од основних њених ознака, којом се одликује њена историја, њена култура, њен ментални свет… Ја сам увек племе, и увек племенски дух ту проговара из мене… Појединци су слова у азбуци тог система.”[4] Универзалне вредности и норме су једина трајна светлост која обасјава и разоткрива сву погубност насиља и варварства. Човек не може да људски живи без поверења у нешто трајно и вечно. Колико један народ мора да пропати док не открије и усвоји ове вредности и норме као своје путоказе? Читав свет је моја паланка, али човек мора да пропутује и упозна тај свет, пре но што дође до овог закључка. Давно је говорио Еразмо Ротердамски: „Увек ће бити потребни људи који указују народима даје оно што их зближава изнад онога што их дели.” Националне, верске и политичке разлике не значе много у односу на људске квалитете. „На Балкану су присутне многе, изворне, оригиналне културе. Али оно општељудско,… то се теже постиже.”[5] Универзалне идеје, веровања и вредности не слажу се са животом који је сав у поделама и размрвљен, али баш то говори да су те идеје, веровања и вредности шире и дубље од данашњег живота, и да би наш живот ваљало усмерити према њиховом остварењу. „Само у надличним и једва испуњивим захтевима осећају људи и народи своју праву и свету меру.”[6] Вредности су сви они стварни или идеални предмети за које се вежу човекове потребе и жеље: вредност је све оно што је кадро да очува, оснажи и оплемени живот. Добро је све што је добро за све људе, а штетно је све што им шкоди. Вера у оно што је вредност није толико ствар разума колико воље: од моралног човека се очекује да морално делује, а не само да морално расуђује. Ако људи не живе по моралним нормама своје вере, односно културе, они убијају бога у себи, па Ниче има право да каже: „Бог је мртав”. Узалудан је напредак у чисто рационалном сазнању ако оно изгуби свако осећање за свето, добро, лепо и истинито у вишем смислу. Појаве које се не могу научно проверавати имају животно важно значење и значај. Вредност постоји изнад сваког од нас као позив и задатак да будемо бољи но што јесмо: то нам нико не може отети ако смо спремни да је остварујемо. То је онда живот као свечаност, као радост, као игра снаге и воље – живот смислен, сврховит, вредан. Морални субјект је одговоран за остваривање или неостваривање моралних вредности: он има дужност према себи и одговорност за друге. Вредности су, по речима немачког социолога Георга Зимела, „узвишене тачке нашег историјског живота, уздигнуте до подручја апсолутно важећег, онога што би једноставно требало да буде”.[7] Свет идеалних вредности и норми нам се отвара тако што нас мами и позива на остварење, како би и сви други могли да их доживе у видљивом облику. Ако човек верује у нешто што је вредно, његово веровање има за последицу његово деловање, то јест он постаје одлучан да чини праве ствари и отпоран да чини криве. Како бисмо могли било шта чинити, ако нисмо уверени да је то што чинимо заиста вредно? Сваку делатност, усмерену на остварење неке вредности, прати норма која не да да скренемо са правог пута. Право занимање духа је систем вредности чијим остварењем се осмишљава људски живот. Најтеже се живи у недостатку смисла, кад се пристане на пуки живот преживара. https://patmos.rs/2023/09/29/djuro-susnjic-univerzalne-vrednosti/
- 1 коментар
-
- универзалне
- шушњић:
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, хвостански Јустин и марчански Сава, архимандрит Прокопије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протојереји Ненад Јовановић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јереји Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Синиша Дувњак, Станислав Јоцић и Србиљуб Остојић. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија: -У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, данас читава Црква, сво Православље, слави победу над иконоборцима. Од 9. века па до данас у Цркви нашој установљен је празник који се зове Недеља Православља. Једном речју, победом над иконоборцима 843. године Православна Црква је по многим питањима која су потресала верне хришћане коначно формулисала своју веру 843. године на Сабору у Цариграду. Том победом, пре свега, посведочена је вера у Богочовека Христа, посведочена је истина да је Он потпуни Бог и потпуни човек у Личности Сина Божјег. Осведочена је истина да је човек створен као икона Божја и да је створен не за пролазности него за Царство Божје, за вечност. Посведочена је и свету показана истина да је могућа заједница између Бога и човека у Цркви Сина Божјег, у Цркви Христовој. Та истина или све истине које су осведочене на Сабору на Недељу Православља у Цариграду нису плод људских домишљања, нису плод људског гласања и одлучивања, нису плод одлуке већине, него су израз и плод Откровења Божјег. Истина о Христу Богочовеку, Истина о Богу, али у тој истини и истина о човеку, јесте истина која је нама откривена и у којој ми можемо да учествујемо искључиво и само вером, али вером не као интелектуалним уверењем и убеђењем, него вером као свеукупним, егзистенцијалним и онтолошким нашим ставом, вером као изразом читавог нашег бића које је живо искуство заједнице Бога и човека, вером која је многима саблазан, а другима такође и безумље, јер вера наша која извире из Јеванђеља Христовог има своја специфична правила, своје унутарње механизме, своју архитектуру. Наша вера из тог разлога није напросто наш став, одговор на питање шта мислимо о овој и оној теми. Наши ставови су увек израз наше вере, израз система вредности у којем и по којем живимо. Тај систем вредности се садржи у Јеванђељу Христовом. Тај систем вредности не зависи од времена и простора, од епохе, нације, боје коже или, данас, држава по којима хришћани и православни живе. Тај систем вредности није обележен ничим што има за циљ пролазне људске вредности, Није везан ни за државе, ни за нације, ни за полове, ни за континенте. То је универзалан систем вредности. Зато многи који своје животне темеље на конформизму и интересима склапају и скрајају нове и нове системе вредности, уз помоћ којих пре свега хоће да остваре своје интересе, а притом иако често говоре о слободи и, наравно, о демократији и људским правима, све то користе као одећу да би остварили своје парцијалне интересе. Ми, наравно, као хришћани православни Јеванђељем и вером знамо да јесте тако. Међутим, то нас не изненађује и не узбуђује. Одувек је тако и биће до краја света и века, јер за оне које би хтели да живе искључиво на темељима и оквирима пролазних вредности постављајући себе за меру и мерило, за њих је Христос не само вишак, него су Христос и Његово Јеванђеље за њих сметња. Сетимо се приче кад је Христос исцелио гадаринске бесомучне демонизоване. Гадаринци уместо да су Га славили због тог чудесног догађаја рекли су: Иди од нас, не требаш нам. Зашто? Зато што су се бавили пословима који не могу бити у складу са вољом Божјом, не могу бити у складу са откривеном истином и Јеванђељем Христовим. Зато Христос и његове вредности сметају, разобличавају оне који би да по своме калупу, острашћеном уму, по нечистом срцу да намећу себе и своје моделе другима и имају од тога само њима знане добити и користи. Зато кажу за Православну Цркву, а то значи за Јеванђеље Христово, да је оно старомодно, да штити вредности које су превазиђене, ново је доба. Реч ново је доба није нова. Она се чула од времена Христових и опет слушаће се до краја света и века. Сваки пут кад се појави онај који би да покори људске душе себи, облачећи се у јагњећу кожу, говори о новом добу. Кажу: Црква треба да буде модерна. Ми знамо да Црква нити је старомодна, нити је модерна. Она је Христова и увек савремена, увек актуелна, увек одговара, даје могућност ономе који тражи истину, који чезне за вечношћу, за љубављу. До ње се у Христу и Христом долази. Она даје могућност да свако добије одговор на своја суштинска, најдубља питања. Ових дана у једној песми чуо се стих: Шта ћемо сад? Ја сам и читаву песму и тај стих разумео на следећи начин: покушавамо да будемо савршени споља – славни, лепи, моћни, богати и тако даље, а онда дође један мали квар у нашем животу. Дођемо у граничну ситуацију, како то кажу мудри људи данас, и онда схватимо да од свега тога споља нема никакве помоћи. Шта ћемо сад? И на то питање: Шта ћемо сад?, одговара Христос. И Црква је зато не само савремена, него вечна, јер одговара на вечна питања и даје могућност свакоме ко трага за смислом свога постојања у историји и вечности. Дарује ту вечност. Наша правила живота јесу Јеванђеље које никога не игнорише, никоме се не намеће, никога не укида, али изнутра говори свакој души: ми никада нећемо оговарати оне који нас оговарају, ми никада нећемо отимати онима који нама отимају, ми никада нећемо гонити оне који нас гоне, све ово хипотетички и условно. Ми знамо да то нимало није једноставно, али то је принцип, то је правило. Од тог принципа и правила одступаћемо често и жестоко падати - први ја - али знаћемо да је то правило, да је то закон на који нас Господ позива. Никада нећемо бити немилосрдни према онима који то према нама јесу, него ћемо увек показати милосрђе. Никада нећемо оставити без опроштаја оне који нама неће да опросте, и тако редом... То није слабост, то није немоћ, него је то реч Христова који каже: Ко хоће да пође са мном, нека узме крст свој и пође са мном. И јарам је мој благ. Дакле, да узмемо крст свој и пођемо за Христом, то је позив. То значи поистоветити се са Његовим умом, са Његовим срцем. Дакле, наш систем вредности јесте ум Христов, срце Христово, свеукупно наше биће охристовљено и зато никада нећемо бити мили и по вољи свима и свакоме. Ми смо данас прочитали у Литургији Светог Василија Великог све оно што је наша вера. Литургија је Царство небеско међу нама, то су наша правила. Кажемо: Господе, наоружај нас оружјем истине, добре сачувај у доброти Твојој, рђаве добротом Твојом обрати у добре. Затим се молимо за бракове да буду честити, за децу, молимо се да Господ буде са удовицама, са онима који путују, да буде са онима који су под судским ислеђењем, са онима који су у рудницама, који су у изгнанству. Онда кажемо: Боже наш, буди милостив и свима онима којима је потребно Твоје велико милосрђе и онима који нас воле и онима који нас мрзе и тако даље и тако редом... Наш систем вредности је дефинисан Недељом Православља, а то је откривена истина Божја, а не наше домишљање. Браћо и сестре, нека би Господ да чувамо своју веру, јер онда ћемо увек имати изнутра невидљиви, непогрешиви критеријум како и шта прихватати што долази из овог света. Понекад ће то бити изазов и биће атрактивно и нећемо моћи лако да се одупремо, можда ћемо и пасти, али имаћемо увек луку у коју ћемо моћи да се вратимо, а то је Црква Христова, то је православна вера. Чувајмо веру своју, јер од начина на који верујемо зависиће и циљ ка којем тежимо и начин нашега живота. Рекао је старац Тадеј: Какве су вам мисли, такав вам је живот. Нека би Господ све благословио! Срећан и благословен данашњи дан, празник Недеља Православља! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх
-
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, изговорена на литургијском сабрању, у понедељак 16. августа 2021. године у храму Светог великомученика, победносца и чудотворца Георгија на Опленцу. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, људски род, али и сваки човек понаособ, има разне потребе. Има, наравно и различите дарове од Бога, како би реализовао те своје потребе. Међутим, и кад успе да оствари све што је замислио, када успе да испуни сваку своју жељу, да оствари сваку своју потребу, остаје једна универзална потреба, заједничка потреба за све људе. Постоји потреба од које зависи и смисао и пуноћа и испуњавање свих осталих потреба. Наиме, постоји једна јединствена потреба свакога од нас, постоји једно универзално, јединствено питање. То питање се зове “питање смисла живота”, смисла постојања и толико је та синтагма распростањена, толико је присутна и данас, углавном на тржишту понуде смисла. Постоје различити путеви и различите понуде које се саморекламирају, да су управо оне смисао постојања. Уосталом, кроз сву историју, ако бацимо поглед уназад, човек је постављао питање себи, зашто постоји, откуда је и који му је циљ. И не само то, него и кроз философију, кроз уметност, кроз различите религије, па ево, и кроз науку, покушава управо да открије природу своју, покушава да открије своје назначење, да пронађе смисао своме постојању. И колико год трају ти напори људски, толико имамо различитих резултата, али у исто време, исто толико неуспеха, тј. све до чега је човек дошао сам из себе није довољно да му одговори на питање, који је смисао његовог постојања. Зашто, браћо и сестре? Па стога – што год чинио човек, какве год успехе на било ком плану и пољу остварио, његов живот у једном тренутку или од једног тренутка почиње да се гаси и на крају се потпуно угаси. И онда се поставља питање, који је смисао свега претходнога, ако је коначни исход бесмисао, смрт и пролазност. Ми хришћани знамо, Откровењем Божијим, знамо љубављу Божијом, љубављу Божијом према творевини и пре свега и изнад свега у односу на нас људе који смо икона Божија, створени по слици и прилици Божијој, знамо да човек није створен за бесмисао. У крајњој линији, и покушаји да дођемо до смисла показују да тај смисао постоји. Ствар је само у томе, што га не може човек сам из себе и сам собом, искључиво и само својим силама открити. Тај смисао јесте Логос Божији, Син Божији, Исус Христос који је дошао међу нас, и не само показао, него реално нас учинио победницима над пролазношћу, над смрћу, учесницима вечнога живота, и то, већ овде, кроз Цркву своју, кроз света њена богослужења, кроз Свету Литургију. Ми смо данас чули причу из Јеванђеља по Матеју, где ученици Христови постављају питање, како се долази до смисла који јесте Царство Небеско у нама, међу нама и са нама, као судеоницима тог Царства Небеског у Телу Христовом. Господ је одговорио једноставном речју: Не може нико ући у Царство Божије, у Царство Небеско, ако не постане као дете. На другом месту позива на покајање, па вели: “Покајте се, јер се приближи Царство небеско!” Царство Небеско доводи у вези са покајањем, то јест покајање, наше покајање, у везу са могућношћу учествовања у свему ономе што нам је Господ љубављу својом дао. Наравно, то покајање није ништа друго, него преображај, узрастање, не напросто један психолошки моменат и тренутак у којем ми самоосуђујемо себе. Покајање значи преумљење, значи одрицање од система вредности које нам нуди овај свет и прихватање и живот по систему вредности Јеванђеља. Зато је основно питање, да ли ми верујемо речи Христовој, да ли верујемо Јеванђељу, да ли је реч Христова за нас меродавна? Ако јесте, онда ће нам живот изгледати на један начин. Ако није, живот ће изгледати потпуно другачије. Ако јесте, онда ћемо разумети и реч: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”. Наравно, то не значи да будемо деца по наивности, по лаковерности, него да будемо деца по безазлености, по смирењу. А шта је, браћо и сестре, смирење? Смирење, опет, није само и искључиво једно психолошко стање. И то је укључено у тајну смирења. Смирење је наше стајање пред Богом у којем ми препознајемо да сами из себе и собом јесмо пролазни, јесмо смртни, јер имамо свој почетак. Сами собом не можемо додати ни један педаљ своме узрасту, али да управо са свешћу, да не можемо собом, ни из себе, да препознајемо љубав Божију и силу Божију и знамо да њом можемо све, својом отвореношћу, својом вером, поверењем у то да је Бог онај који је наш Спаситељ, Бог који је љубав. Можда можемо бити слабашни, можемо промашивати у свом животу, можемо падати, можемо грешити, али није то од чега зависи наше спасење или погибао. Наше спасење зависи од љубави Божије, а ту љубав примамо управо свешћу ко смо, и свешћу ко смо у заједници са Њим. Ми смо се данас сабрали између осталог и да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. Ако верујемо речи Јеванђеља, тамо ћемо наћи и то, да је свака власт од Бога. И од тога да ли верујемо Јеванђељу или не, зависиће наш однос према власти. Међутим, ту исту реченицу краљ Петар је гледао из своје перспективе. И он је знао, као што су знали и православни Срби у његово доба, да је он по Божијем допуштењу и Божијем промислу постао краљ, постао владар Срба, и штавише Срба, Хрвата и Словенаца. Али, знао је и то да је то што има од Бога добио. Знао је, браћо и сестре, а знамо и ми да је знао, јер знамо његов живот. Он је знао и реченицу: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Знао је и то, да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово, веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона апостола Петра и Павла. Већ сама та икона по себи много говори. У њој је садржано једно друштво, образовани - интелектуални свет и обичан - прост свет. Али у једноме једно, у вери једно, у Христу једно. И садржана и показана љубав – јер било је момената када су та двојица апостола имали међусобно различита мишљења и ставове, препирали се, улазили у сукобе, али је увек надвладавала љубав и побеђивало јединство, јер је то јединство у Христу и Цркви Његовој. Краљ Петар је био слуга своме народу. Ко је још подигао своме слуги споменик и мајци његовој? А краљ Петар то јесте – војнику кога није успео да сачува кроз недођију, а за којег је мајка молила да га краљ врати живог и здравог, он је подигао споменик. И мајци његовој. И чувао чарапе које је та мајка упутила по краљу своме сину, који такође није жалио себе. Дакле, браћо и сестре, нисмо ми судије. Ако бисмо ми били судије, тешко да би ико прошао наш суд, јер смо немилосрдни, јер смо самољубиви, јер смо оштри и немилосрдни према другима. Суд Божији је суд љубави, али ја сам сигуран да је краљ Петар знао реченицу: Ако не будете као слуге, ако не будете последњи, нећете ући у Царство Небеско, нећете постати први. Нека му Господ да вечни покој, Царство Небеско. А ми, браћо и сестре, да знамо да је Господ са нама, да је победио смрт, сваку невољу, свако искушење без којих није могућ живот и без којих не можемо постати јачи и вернији Христу. Нека би нама Господ дао смирења, наде, вере и љубави како бисмо га овде славили заједно сви, једним гласом кроз Свету Литургију и Цркву Његову, али и у Царству Небеском и у векове векова. Амин. Извор: Епархија шумадијска / Телевизија Храм
-
О хијерархији идентитета и "неутралности" либералних вредности
тема је објавио/ла obi-wan у Зона сумрака
Америци се не пише добро. Није ни за ликовање. Ми старији знамо како је изгледало то функционисање по кључу и до чега то доводи. Одлична анализа из одбитка - преко филма. Нова правила за доделу Оскара. Вреди видети. https://www.facebook.com/dakon.ilic- 12 нових одговора
-
- хијерархији
- идентитета
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Велико ми је задовољство што се данас, налазим међу вама. Примећујем, да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали, нити небитни, и свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру. Веронаука и парохијски катихизис Дозволите ми да вам, још за који тренутак, задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, а с друге стране, уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви, говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска Православна Црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању, направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А, ипак, можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи, није, и не може бити, истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у Тајну Цркве. Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културалне околности које одређују, никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери, свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима. Савремени друштвени контекст Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати као промена епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу нису ни вредности јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредо постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност. Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција, које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни човек, а посебно постмодерни човек је окренут ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном“ тржишту међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити опште подразумеване за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве, него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци, све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава ка ком моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, било које природе он био укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност. Али, да се вратимо још за тренутак, карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да отшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидљиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани, на тај начин, чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те, тако, стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се, овде, усудио да вас замолим, да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико замишљали да су нека друштва (византијско, античко…) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства Небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епоси која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости, осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став. Друштво знања или друштво вредности? Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим. Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро, а шта је лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може за дуго времена да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али то може да се деси мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности. Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или обоје, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију. Неке од вредности савременог друштва Да се позабавимо надаље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренција и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је Он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „looser“-a, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни лузер. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да Га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не? Прочитајмо део из једног малог чланка из „Политике“ од прошлог лета (2011.), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип „Nike“ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба… Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају… Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у „Nike“ дуксерицу или у плазма телевизор!?“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном и постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „new age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама али и променама у типу религиозности. Карактеристике савремене религиозности Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, па самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидно и заокупљено сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци, нпр. о Царству небеском а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести…“. Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здрав, да што дуже буде млад и безбрижан, да буде леп и да удобно живи. Али исти такво дете, а и одрастао човек, хоће да верује уколико је могуће да веру прилагоди поменутим животним циљевима. Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека или ћемо да останемо, или да се трудимо да останемо аутентични хришћани, под условом наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима и прихватања, у љубави и са расуђивањем, савремене епохе у циљу њеног преображавања. У циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим јер то није хришћански став. Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може да нам деси да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља. Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве. Уколико савремени човек жели да се забавља, жели да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете да му говорите о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у new age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји и представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује или да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо да веру озбиљно преносимо деци, а да не поменемо све фазе људског живота. Васпитање за хришћанске вредности Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, а што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја. Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво јер би то спадало у сферу утопије али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије и да тако буду и пример за шире друштво и места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета. Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке - да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она има у савременом друштву изразито друштвену димензију. Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности је обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва и што би било признато и од стране самог тог друштва, макар оних искрених, да на тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију. У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији али, ипак, сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга, обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће. Протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић Извор: Саборност
-
Много пута сам овдје на форуму прочитао мисао ( парафразирам ):"Ове нове вриједности које пропагирају заснивају се на неограниченој слободи која уништава, док се највећа слобода налази у "ограниченој" слободи која поштује одређена правила". У великој већини случајева та се мисао односи на неку нову друштвену промјену која се покушава успоставити у српском друштву, а у складу са неким савременим западњачким тумачењима начела слободе, једнакости, правде... Теме у којима је ово изречено варирају од геј брака до општег савременог менталитета. Неки у тим новотаријама препознају неки нови комунизам, други пак неолиберализам, трећи екстремни индивидуализам, а четврти у томе виде просто декаденцију без обзира на политичку подлогу. Колико је, дакле, хришћанство у сукобу са савременим западњачким вриједностима ( ако јесте у сукобу са њима )? На који начин, зашто?
- 1 нови одговор
-
- хришћанство
- вредности
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Лекари ће смети да приме поклон у вредности од 54.521 динар
тема је објавио/ла АлександраВ у Друштво
Новоусвојеном одредбом Закона о здравственој заштити здравствени радници у Србији ће убудуће смети да приме поклон, који није изражен у новцу или хартијама од вредности. Предвиђено је да појединачна вредност исказивања захвалности не прелази пет одсто просечне плате, што је 2.726 динара, односно 23 евра, а укупна вредност не прелази просечну нето плату. Просечна зарада без пореза и доприноса за јануар 2019. године износила је 54.521 динара (462 евра). То значи да се више неће третирати као корупција (кривична дела примање и давање мита) ако пацијенти лекаре награде поклонима у поменутим вредностима, али никако у новцу. Тај изузетак од правила да лекари не смеју ни да траже ни да приме новац, поклон, услугу или било какву другу корист за себе, чланове своје уже породице, предвиђен је одредбама Закона о здравственој заштити, који је Скупштина усвојила 3. априла. Правило је да здравствени радник и сарадник, као и чланови њихових ужих породица, „не смеју тражити, нити примити новац, поклон, услугу или било какву другу корист за себе, чланове своје уже породице или физичка и правна лица која се оправдано могу сматрати интересно повезаним, а који могу утицати на непристрасност или професионално обављање дужности, односно који се могу сматрати наградом у вези са вршењем дужности и обављањем здравствене делатности”. „Изузетно од става 5. овог члана, исказивање захвалности у виду поклона мање вредности, односно рекламног материјала и узорака, који није изражен у новцу или хартијама од вредности и чија појединачна вредност не прелази пет одсто, а укупна вредност не прелази износ једне просечне месечне плате без пореза и доприноса у Републици Србији, не сматра се корупцијом, сукобом интереса, односно приватним интересом, у складу са законом”, наводи се у Члану 234. новог Закона о здравственој заштити. Уколико здравствени радник и здравствени сарадник има сумњу у погледу сукоба интереса или прихватања поклона или услуге, према Закону они су дужни да о томе најкасније наредног радног дана обавесте етички одбор здравствене установе. Извор: Политика -
Зашто су праве вредности постале медијски табу Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу Аутор: Гордана Поповићуторак, 08.01.2019. у 21:00 (Фото Д. Драгановић) Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића? Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин. – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она. Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи? Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације. Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става? Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди. Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита... Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију? Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза. Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”? И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија. http://www.politika.rs/scc/clanak/419845/Zasto-su-prave-vrednosti-postale-medijski-tabu?fbclid=IwAR2KGfuWuQmapuUNi_hcwIOp2bp9zV0eEAIPwDn8BsGAim7t8Wg6Ji2zfTs#.XDUC_T-HQUs.facebook Ne znam ko je ova žena,al je sve objasnila.
-
Политика: Зашто су праве вредности постале медијски табу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Друштво
Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу. Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића? Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин. – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она. Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи? Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације. Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става? Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди. Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита... Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију? Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза. Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”? И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија. Извор: Политика -
Литерарни конкурс: Црква као чувар традиционалних вредности у савременом друштву
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
-
Дискусија о вредностима је од изузетног значаја и потребно је што пре, у контексту глобализације која све више утиче на популацију у свету, дати одговор на то питање. Глобализација је мултидимензионалан процес који се одвија на више нивоа и има више аспеката. Утиче на свет у целини, а посебно на земље и регионе, на целокупно човечанство као и на конкретна људска бића. Одражава се на политику и економију, морал и право, науку и уметност, образовање и културу. Она оставља печат на готово сва подручја људских прегнућа, са могућим изузетком религије. Данас само религија систематски одолева очајничким нападима глобализације, улазећи у неравноправну борбу за одбрану оних вредности које сматра фундаменталним и које су угрожене глобализацијом. Једино је религија способна да одоли идеологији глобализације са сопственим духовним и моралним системом утемељеним на вековима дугом искуству генерација формираних у периоду пре глобализације. У савременој борби за људске вредности многи све чешће деле мишљење оних који су надахнути религиозним идеалима, с једне стране, али и оних чији је поглед на свет обликован под утицајима секуларног хуманизма. Хуманистичка идеја апсолутног достојанства човековог и универзалне, „опште људске“ вредности чине срж идеологије савремене глобализације, и требале би да послуже као темељ једне светске цивилизације. Међутим, под „општим људским“ вредностима се подразумевају не само она људска и морална начела која су заједничка свим религиознима или која су једнако обавезујућа и за религиозне и за нерелигиозне („не убиј“, „не кради“, „не сведочи лажно“, итд), већ и многе идеје, које су са религијске тачке гледишта дискутабилне, укорењене у систему либерално-хуманистичке моралности. У оквиру „општих људских“ вредности посебна пажња се поклања афирмацији права појединца на сопствени начин живота, који се протеже све дотле док појединац не чини штету другима. [Хуманистички манифест 2000, погл. V] Са тачке гледишта хуманистичког морала, једино ограничавање људске слободе односи се на кршење слободе других: морална личност је она која не угрожава интересе других, док је неморална она која нарушава њихову слободу. Идеја апсолутних моралних норми као и појам греха не постоје у савременој хуманистичкој етици. Насупрот томе, у религијској традицији присутан је концепт апсолутног богоустановљеног моралног права и његова злоупотреба сматра се грехом. Са становишта религиозне личности, у моралном смислу је недопустиво оно што директно угрожава интересе других људи. Јер истинска слобода верника не лежи у забрањивању, већ у ослобођењу од греха, превазилажењу свега што омета духовно усавршавање. Није случајно то што је савремени либерални хуманизам у блиској вези са глобализацијом. У његовој основи, као и у сржи пројекта глобализације, лежи идеја универзалности и то је једина алтернатива. Свакако, хуманисти ће усмено признати право личности да припада било којој религији или да не припада уопште било којој верској заједници, јер не би било политички коректно да се религији потпуно ускрати право на постојање. Међутим, у пракси је хуманизам надахнут, пре свега, антирелигијским патосом и стога тежи да у што већој мери раслаби религију, сатера је у гето, изгони је из друштва и умањи њен утицај на људе, нарочито младе. Секуларна, световна, антицрквена и антиклерикална оријентација савременог хуманизма је очигледна. Управо зато што хуманистичка идеологија све јасније потребује карактеристике милитантног секуларизма, зато конфликт између њега и религије постаје све сличнији борби за опстанак – не борби за живот, већ за смрт. Либерали и хуманисти воле да описују ову борбу као сукоб између, с једне стране, застарелог погледа на свет заснованом на идејама које су биле актуелне пре научних достигнућа, на „метафизичким и теолошким спекулацијама из прошлости“ [Хуманистички манифест2000, погл. II], и с друге стране, прогресивног, научно поткрепљеног и модерног погледа на живот. Они су усадили ову идеју у умове људи путем медија и система основног, средњег и високог образовања, које је у државним рукама у већини западних земаља. Омладина је васпитавана на идеји да ми живимо у „постхришћанском“ добу, да је религија нешто безнадежно назадно и застарело. Либерални хуманизам се активно бори за срца и умове младих, знајући да ће исход дебате о вредности широм света, коју хуманисти покушавају да нам протуре као конфликт генерација, зависити од система вредности будуће генерације. У стварности секуларна идеологија није заменила религиозни поглед на свет, јер ће религиозни систем вредности наставити да постоји упоредо са либерално-хуманистичким. Овде би било неадекватно говорити о сукцесији система вредности током њиховог историјског развоја: ради се о њиховом противљењу, које понекад води ка политичким, верским и религиозним конфликтима. Потенцијално жариште данашњег међуцивилизацијског стања је у значајној мери изазвано наметањем западне либерално-хуманистичке идеологије, засноване на идеји сопствене универзалности, онима који су васпитавани на другим духовним и моралним традицијама и имају различите системе вредности. Они у наметању западне идеологије виде претњу сопственом идентитету. Очито да антирелигијски карактер савременог либералног хуманизма одбацују они чије је понашање религиозно мотивисано и чији је духовни живот заснован на религиозном искуству. Овде се не ради само о појединцима за које је вера питање личног избора, већ и о читавим нацијама, културама и цивилизацијама формираним под окриљем религиозних фактора. Нетрпељивост између секуларизма и религије може на међунационалном, културном и цивилизацијском нивоу да прерасте у отворени сукоб. Постоји неколико одговора религиозних на изазов тоталитарног либерализма и милитантног секуларизма. Најрадикалнији одговор дали су исламистички екстремисти, који су прогласили џихад „постхришћанској“ западној цивилизацији и свим њиховим такозваним „основним људским вредностима“. Феномен исламистичког тероризма се не може схватити без разумевања реакције савременог исламског света на покушаје Запада да наметне свој поглед на свет и понашање које је у складу са њим. Навикли смо да слушамо изјаве како тероризам нема ни националност ни вероисповест, и несумњиво да су нерешени проблеми етичке или политичке природе у основи терористичке активности. Али немогуће је негирати чињеницу да су најагресивнији извршиоци савременог исламистичког тероризма инспирисани религијском парадигмом, посматрајући своје поступке као одговор на потпуну хегемонију западњачког секуларног начина размишљања. И све док Запад наставља да полаже права на монопол [исправног] поимања света, пропагирајући своје стандарде који су без алтернативе и обавезни за све нације, Дамаклов мач тероризма ће наставити да прети целокупној западној цивилизацији. Још једна варијација религиозног одговора на изазов секуларизма је покушај да се сама религија прилагоди, укључујући догму и морал, савременим либералним стандардима. Поједине протестантске заједнице су, усмерене ка то циљу, већ прошле овај пут, уливајући током неколико деценија либералне стандарде у своју доктрину и црквену праксу. Резултат тог процеса је ерозија догматских и моралних основа хришћанства, где је свештеницима допуштено да не верују у васкрсење Христово, где се оправдавају или благосиљају „истополни бракови“, чланови клира и сами ступају у такве бракове, теолози преправљају Библију и стварају многобројне верзије политички коректног хришћанства окренутог ка либералним вредностима. Ревизија вековима старог црквеног предања, како би се угодило феминистичком покрету, водила је до увођења институције женског свештенства у поменуте заједнице и као последица тога дошло је до још већег јаза између њих и представника традиционалног хришћанства. Коначно, трећи одговор религиозних на секуларизам је покушај успостављања мирног, неагресивног, мада очито неравноправаног, дијалога с њим, у циљу постизања равнотеже између либералног демократског модела западне друштвене структуре и религиозног начина живота. Такав пут одабрале су хришћанске цркве које су остале верне предању, наиме, римокатоличка и православна, као и нехришћанске религије попут јудаизма, будизма и умереног ислама. Признање неопходности вођења дијалога са црквама и верским заједницама имамо и код либералних политичара који сматрају да до конфликта може доћи када се верске заједнице лише свог права на јавно испољавање. Све више политичара траже контакт са религиозним лидерима, увиђајући да се мишљење цркава и верских заједница не сме игнорисати током процеса разраде оних вредности које ће послужити као основ „новог светског поретка“. Карактеристичан пример таквог поимања је Европска унија – једног од главних катализатора процеса интеграције и глобализације у савременом свету. Што се тиче Weltanschauung-а, Европска унија је суштински секуларна супер-држава заснована на хуманистичким принципима наслеђеним из доба просветитељства. Све до недавно покушаји цркава и верских организација да успоставе дијалог са институцијама Европске уније готово увек су иницирани од стране самих цркава, и нису наишли ни на какав јасан одговор европских институција. Тада није постојала, као ни данас, структура која би Цркви омогућила да спроведе систематски и конструктивни дијалог са Европском унијом. Међутим, по усвајању новог европског устава, таква структура би требало да се успостави, јер пројекат устава прописује „отворен, транспарентан и регуларан дијалог“ Европске уније са црквама и верским организацијама. [Уставни уговор ЕУ, I, 52] Укључивање ове тачке у устав као и признавање чињенице „универзалних вредности“ на којима је ЕУ заснована и надахнута „културним, религијским и хуманистичким наслеђем Европе“ [Уставни уговор ЕУ, Преамбула], може да отвори нове могућности за дијалог између религије и секуларног либералног хуманизма. Данас и Римокатоличка и Православна Црква могу да спроведу такав дијалог на високом интелектуалном нивоу. У социјалним доктринама обеју цркава, проблеми који се тичу дијалога са секуларним хуманизмом по питању вредности детаљно су испитани из свих углова. Римокатоличка црква се у много докумената бавила овим питањем у Магистеријуму, од којих је последњи – Основи социјалног учења Римокатоличке цркве – састављен у понтификалној комисији Justitia et Pax и објављен 2004. У православној традицији најзначајнији документ овог типа је Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, објављен 2000. године. Оба документа истичу првенство религиозних вредности над интересима световног живота појединца. У Основама социјалног учења римокатоличке цркве признаје се постојање „универзалних вредности“, али под тиме се подразумевају оне вредности које „се црпу из откривења и људске природе“ (§ 85), тј. оне вредности које произилазе из антрополошких и религиозних премиса. Данас свет потребује озбиљан и промишљен дијалог, а не наставак и продубљивање конфликта између религиозног и хуманистичког погледа на свет. Управо такав дијалог предлаже традиционално хришћанство. Оно се не противи хуманизму као таквом, али је против либералне, атеистичке верзије хуманизма. Црква не прихвата ту верзију хуманизма која, према тврдњи њених оснивача, „искључује мистицизам и религију“. [Хуманистички манифест 2000, Увод] Црква разликује религиозни хуманизам од атеистичком хуманизму; први је вођен духовним вредностима. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 98] Дакле, хуманизам „је у складу са стандардима Божије промисли о љубави у историји“, „целовит и солидаран хуманизам који је у стању да створи нови социјални, економски и политички поредак, заснован на достојанству и слободи сваке људске личности, који треба да се спроводи у миру, љубави и солидарности“. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 19] Наведене вредности у потпуности одговарају оним идеолозима савременог секуларног хуманизма, либерализма и глобализације који их дефинишу као „опште људске“. Црква, стога, не одбацује ове вредности, већ им даје другачији садржај. Суштина неслагања ова два хуманизма – религиозног и атеистичког, црквеног и световног, традиционалног и либералног – лежи у различитом, понекад дијаметрално супротном поимању вредности као што су достојанство и слобода личности. Извор: “Traditional and liberal values in the debate between Christianity and secularism”, Europaica, № 63, Brussels 2005. Превод: Јована Пантелић
-
- митрополит
- иларион
- (и још 8 )
-
Питање вредности је главно питање у савременом дијалогу цивилизација. Човечанство данас и у будућности зависи управо од одговора на то питање. Дискусија о вредностима је од изузетног значаја и потребно је што пре, у контексту глобализације која све више утиче на популацију у свету, дати одговор на то питање. Глобализација је мултидимензионалан процес који се одвија на више нивоа и има више аспеката. Утиче на свет у целини, а посебно на земље и регионе, на целокупно човечанство као и на конкретна људска бића. Одражава се на политику и економију, морал и право, науку и уметност, образовање и културу. Она оставља печат на готово сва подручја људских прегнућа, са могућим изузетком религије. Данас само религија систематски одолева очајничким нападима глобализације, улазећи у неравноправну борбу за одбрану оних вредности које сматра фундаменталним и које су угрожене глобализацијом. Једино је религија способна да одоли идеологији глобализације са сопственим духовним и моралним системом утемељеним на вековима дугом искуству генерација формираних у периоду пре глобализације. У савременој борби за људске вредности многи све чешће деле мишљење оних који су надахнути религиозним идеалима, с једне стране, али и оних чији је поглед на свет обликован под утицајима секуларног хуманизма. Хуманистичка идеја апсолутног достојанства човековог и универзалне, „опште људске“ вредности чине срж идеологије савремене глобализације, и требале би да послуже као темељ једне светске цивилизације. Међутим, под „општим људским“ вредностима се подразумевају не само она људска и морална начела која су заједничка свим религиознима или која су једнако обавезујућа и за религиозне и за нерелигиозне („не убиј“, „не кради“, „не сведочи лажно“, итд), већ и многе идеје, које су са религијске тачке гледишта дискутабилне, укорењене у систему либерално-хуманистичке моралности. У оквиру „општих људских“ вредности посебна пажња се поклања афирмацији права појединца на сопствени начин живота, који се протеже све дотле док појединац не чини штету другима. [Хуманистички манифест 2000, погл. V] Са тачке гледишта хуманистичког морала, једино ограничавање људске слободе односи се на кршење слободе других: морална личност је она која не угрожава интересе других, док је неморална она која нарушава њихову слободу. Идеја апсолутних моралних норми као и појам греха не постоје у савременој хуманистичкој етици. Насупрот томе, у религијској традицији присутан је концепт апсолутног богоустановљеног моралног права и његова злоупотреба сматра се грехом. Са становишта религиозне личности, у моралном смислу је недопустиво оно што директно угрожава интересе других људи. Јер истинска слобода верника не лежи у забрањивању, већ у ослобођењу од греха, превазилажењу свега што омета духовно усавршавање. Није случајно то што је савремени либерални хуманизам у блиској вези са глобализацијом. У његовој основи, као и у сржи пројекта глобализације, лежи идеја универзалности и то је једина алтернатива. Свакако, хуманисти ће усмено признати право личности да припада било којој религији или да не припада уопште било којој верској заједници, јер не би било политички коректно да се религији потпуно ускрати право на постојање. Међутим, у пракси је хуманизам надахнут, пре свега, антирелигијским патосом и стога тежи да у што већој мери раслаби религију, сатера је у гето, изгони је из друштва и умањи њен утицај на људе, нарочито младе. Секуларна, световна, антицрквена и антиклерикална оријентација савременог хуманизма је очигледна. Управо зато што хуманистичка идеологија све јасније потребује карактеристике милитантног секуларизма, зато конфликт између њега и религије постаје све сличнији борби за опстанак – не борби за живот, већ за смрт. Либерали и хуманисти воле да описују ову борбу као сукоб између, с једне стране, застарелог погледа на свет заснованом на идејама које су биле актуелне пре научних достигнућа, на „метафизичким и теолошким спекулацијама из прошлости“ [Хуманистички манифест2000, погл. II], и с друге стране, прогресивног, научно поткрепљеног и модерног погледа на живот. Они су усадили ову идеју у умове људи путем медија и система основног, средњег и високог образовања, које је у државним рукама у већини западних земаља. Омладина је васпитавана на идеји да ми живимо у „постхришћанском“ добу, да је религија нешто безнадежно назадно и застарело. Либерални хуманизам се активно бори за срца и умове младих, знајући да ће исход дебате о вредности широм света, коју хуманисти покушавају да нам протуре као конфликт генерација, зависити од система вредности будуће генерације. У стварности секуларна идеологија није заменила религиозни поглед на свет, јер ће религиозни систем вредности наставити да постоји упоредо са либерално-хуманистичким. Овде би било неадекватно говорити о сукцесији система вредности током њиховог историјског развоја: ради се о њиховом противљењу, које понекад води ка политичким, верским и религиозним конфликтима. Потенцијално жариште данашњег међуцивилизацијског стања је у значајној мери изазвано наметањем западне либерално-хуманистичке идеологије, засноване на идеји сопствене универзалности, онима који су васпитавани на другим духовним и моралним традицијама и имају различите системе вредности. Они у наметању западне идеологије виде претњу сопственом идентитету. Очито да антирелигијски карактер савременог либералног хуманизма одбацују они чије је понашање религиозно мотивисано и чији је духовни живот заснован на религиозном искуству. Овде се не ради само о појединцима за које је вера питање личног избора, већ и о читавим нацијама, културама и цивилизацијама формираним под окриљем религиозних фактора. Нетрпељивост између секуларизма и религије може на међунационалном, културном и цивилизацијском нивоу да прерасте у отворени сукоб. Постоји неколико одговора религиозних на изазов тоталитарног либерализма и милитантног секуларизма. Најрадикалнији одговор дали су исламистички екстремисти, који су прогласили џихад „постхришћанској“ западној цивилизацији и свим њиховим такозваним „основним људским вредностима“. Феномен исламистичког тероризма се не може схватити без разумевања реакције савременог исламског света на покушаје Запада да наметне свој поглед на свет и понашање које је у складу са њим. Навикли смо да слушамо изјаве како тероризам нема ни националност ни вероисповест, и несумњиво да су нерешени проблеми етичке или политичке природе у основи терористичке активности. Али немогуће је негирати чињеницу да су најагресивнији извршиоци савременог исламистичког тероризма инспирисани религијском парадигмом, посматрајући своје поступке као одговор на потпуну хегемонију западњачког секуларног начина размишљања. И све док Запад наставља да полаже права на монопол [исправног] поимања света, пропагирајући своје стандарде који су без алтернативе и обавезни за све нације, Дамаклов мач тероризма ће наставити да прети целокупној западној цивилизацији. Још једна варијација религиозног одговора на изазов секуларизма је покушај да се сама религија прилагоди, укључујући догму и морал, савременим либералним стандардима. Поједине протестантске заједнице су, усмерене ка то циљу, већ прошле овај пут, уливајући током неколико деценија либералне стандарде у своју доктрину и црквену праксу. Резултат тог процеса је ерозија догматских и моралних основа хришћанства, где је свештеницима допуштено да не верују у васкрсење Христово, где се оправдавају или благосиљају „истополни бракови“, чланови клира и сами ступају у такве бракове, теолози преправљају Библију и стварају многобројне верзије политички коректног хришћанства окренутог ка либералним вредностима. Ревизија вековима старог црквеног предања, како би се угодило феминистичком покрету, водила је до увођења институције женског свештенства у поменуте заједнице и као последица тога дошло је до још већег јаза између њих и представника традиционалног хришћанства. Коначно, трећи одговор религиозних на секуларизам је покушај успостављања мирног, неагресивног, мада очито неравноправаног, дијалога с њим, у циљу постизања равнотеже између либералног демократског модела западне друштвене структуре и религиозног начина живота. Такав пут одабрале су хришћанске цркве које су остале верне предању, наиме, римокатоличка и православна, као и нехришћанске религије попут јудаизма, будизма и умереног ислама. Признање неопходности вођења дијалога са црквама и верским заједницама имамо и код либералних политичара који сматрају да до конфликта може доћи када се верске заједнице лише свог права на јавно испољавање. Све више политичара траже контакт са религиозним лидерима, увиђајући да се мишљење цркава и верских заједница не сме игнорисати током процеса разраде оних вредности које ће послужити као основ „новог светског поретка“. Карактеристичан пример таквог поимања је Европска унија – једног од главних катализатора процеса интеграције и глобализације у савременом свету. Што се тиче Weltanschauung-а, Европска унија је суштински секуларна супер-држава заснована на хуманистичким принципима наслеђеним из доба просветитељства. Све до недавно покушаји цркава и верских организација да успоставе дијалог са институцијама Европске уније готово увек су иницирани од стране самих цркава, и нису наишли ни на какав јасан одговор европских институција. Тада није постојала, као ни данас, структура која би Цркви омогућила да спроведе систематски и конструктивни дијалог са Европском унијом. Међутим, по усвајању новог европског устава, таква структура би требало да се успостави, јер пројекат устава прописује „отворен, транспарентан и регуларан дијалог“ Европске уније са црквама и верским организацијама. [Уставни уговор ЕУ, I, 52] Укључивање ове тачке у устав као и признавање чињенице „универзалних вредности“ на којима је ЕУ заснована и надахнута „културним, религијским и хуманистичким наслеђем Европе“ [Уставни уговор ЕУ, Преамбула], може да отвори нове могућности за дијалог између религије и секуларног либералног хуманизма. Данас и Римокатоличка и Православна Црква могу да спроведу такав дијалог на високом интелектуалном нивоу. У социјалним доктринама обеју цркава, проблеми који се тичу дијалога са секуларним хуманизмом по питању вредности детаљно су испитани из свих углова. Римокатоличка црква се у много докумената бавила овим питањем у Магистеријуму, од којих је последњи – Основи социјалног учења Римокатоличке цркве – састављен у понтификалној комисији Justitia et Pax и објављен 2004. У православној традицији најзначајнији документ овог типа је Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, објављен 2000. године. Оба документа истичу првенство религиозних вредности над интересима световног живота појединца. У Основама социјалног учења римокатоличке цркве признаје се постојање „универзалних вредности“, али под тиме се подразумевају оне вредности које „се црпу из откривења и људске природе“ (§ 85), тј. оне вредности које произилазе из антрополошких и религиозних премиса. Данас свет потребује озбиљан и промишљен дијалог, а не наставак и продубљивање конфликта између религиозног и хуманистичког погледа на свет. Управо такав дијалог предлаже традиционално хришћанство. Оно се не противи хуманизму као таквом, али је против либералне, атеистичке верзије хуманизма. Црква не прихвата ту верзију хуманизма која, према тврдњи њених оснивача, „искључује мистицизам и религију“. [Хуманистички манифест 2000, Увод] Црква разликује религиозни хуманизам од атеистичком хуманизму; први је вођен духовним вредностима. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 98] Дакле, хуманизам „је у складу са стандардима Божије промисли о љубави у историји“, „целовит и солидаран хуманизам који је у стању да створи нови социјални, економски и политички поредак, заснован на достојанству и слободи сваке људске личности, који треба да се спроводи у миру, љубави и солидарности“. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 19] Наведене вредности у потпуности одговарају оним идеолозима савременог секуларног хуманизма, либерализма и глобализације који их дефинишу као „опште људске“. Црква, стога, не одбацује ове вредности, већ им даје другачији садржај. Суштина неслагања ова два хуманизма – религиозног и атеистичког, црквеног и световног, традиционалног и либералног – лежи у различитом, понекад дијаметрално супротном поимању вредности као што су достојанство и слобода личности. Извор: “Traditional and liberal values in the debate between Christianity and secularism”, Europaica, № 63, Brussels 2005. Превод: Јована Пантелић View full Странице
-
- хришћанства
- између
- (и још 8 )
-
Москва домаћин фестивала породичних вредности „За Живот“
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из света
Међу гостима су представници влада, научне заједнице, друштвених организација, православног свештенства, лекари, наставници, новинари, личности из културне сфере, бизнисмени, активисти омладинских организација и појединци са активном грађанском улогом. Русију ће представљати делегација представника око 200 организација активних у 57 региона у земљи. Укупни број најављених организација већ је премашио 250. Догађају ће такође присуствовати председник Синодског одељења за црквени добротвони рад и друштвени сервис Епископ ореховско-зујевски Пантелејмон. Руска Православна Црква води кампању с циљем спречавања абортуса и подржавања трудних жена у кризи. Укупно Русија има 51 склониште за трудне жене и мајке са децом, организованаих учешћем Цркве. Додатно, Русија је успоставила 115 црквених центара за хуманитарни рад. У плану је да до краја 2017. године отвори још 14 центара. Према речима председника непрофитне организације „За Живот“ Сергеја Чеснокова, фестивал није ограничен за временски оквир од три дана. Учесници у народном покрету „За Живот“ не само да се боре за законску заштиту нерођене деце, већ и активно развијају добротворне програме намењене трудницама и породицама са децом. Покрет има и свој савезни, свенародни програм „Сачувај живот“ који пружа психолошку и социјалну помоћ трудницама у тешким животним ситуацијама. Од 1. јануара 2015. организатори су успели да сачувају 6.907 беба мајки које су одбиле абортус, а добиле помоћ у одређеном временском перидоу. -Други пројекти овог покрета је програм „Просветљење“ које спонзорише предавања о превенцији абортуса у 160 градова и насеља у Русији, а која је похађало 130.000 људи, каже координатор програма Константин Шестаков. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Хришћански свет -
Москва домаћин фестивала породичних вредности „За Живот“
тема је објавио/ла JESSY у Духовни живот наше Свете Цркве
Москва ће бити домаћин 8. међународног фестивала друштвених технологија у одбрани породичних вредности „За Живот“ од 14. до 17. августа 2017. године. Фестивал је највећи форум такве врсте на територији бившег Совјетског Савеза, са више од 500 учесника из 186 градова Русије, Белорусије, Украјине, Грузије, Србије, Литваније, Италије и Шпаније са циљем заштите људског живота од момената зачећа и ради превладавања демографске кризе. Међу гостима су представници влада, научне заједнице, друштвених организација, православног свештенства, лекари, наставници, новинари, личности из културне сфере, бизнисмени, активисти омладинских организација и појединци са активном грађанском улогом. Русију ће представљати делегација представника око 200 организација активних у 57 региона у земљи. Укупни број најављених организација већ је премашио 250. Догађају ће такође присуствовати председник Синодског одељења за црквени добротвони рад и друштвени сервис Епископ ореховско-зујевски Пантелејмон. Руска Православна Црква води кампању с циљем спречавања абортуса и подржавања трудних жена у кризи. Укупно Русија има 51 склониште за трудне жене и мајке са децом, организованаих учешћем Цркве. Додатно, Русија је успоставила 115 црквених центара за хуманитарни рад. У плану је да до краја 2017. године отвори још 14 центара. Према речима председника непрофитне организације „За Живот“ Сергеја Чеснокова, фестивал није ограничен за временски оквир од три дана. Учесници у народном покрету „За Живот“ не само да се боре за законску заштиту нерођене деце, већ и активно развијају добротворне програме намењене трудницама и породицама са децом. Покрет има и свој савезни, свенародни програм „Сачувај живот“ који пружа психолошку и социјалну помоћ трудницама у тешким животним ситуацијама. Од 1. јануара 2015. организатори су успели да сачувају 6.907 беба мајки које су одбиле абортус, а добиле помоћ у одређеном временском перидоу. -Други пројекти овог покрета је програм „Просветљење“ које спонзорише предавања о превенцији абортуса у 160 градова и насеља у Русији, а која је похађало 130.000 људи, каже координатор програма Константин Шестаков. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Хришћански свет View full Странице -
Јеврејским заједницама враћена имовина у вредности више од 14 милиона евра среда, 17. мај 2017, 21:24 -> 21:57 Извор: Танјуг Од доношења Закона о отклањању последица Холокауста до сада, Јеврејским заједницама Србије враћена је имовина у вредности од преко 14 милиона евра, изјавио је за "Танјуг" потпредседник Јеврејске општине Београд Харис Дајч. Према речима Дајча, највећи део те имовине је враћен Јеврејској општини Београд, а у питању је имовина углавном у централним градским општинама Стари град, Врачар и Савски венац. Потпредседник Јеврејске општине Београд Харис Дајч "Веома смо задовољни тиме јер је то пре свега резултат веома добрих односа. Оно што је предуслов свега је закон, који је свеобухватан и јединствен у Европи, као и врло професионалан и савестан однос Агенције за реституцију, али и других државних институција које учествују у том процесу", рекао је Дајч. Наводећи да је од укупног броја захтева, Јеврејска општина Београд поднела три четвртине, Дајч је напоменуо да је скоро половина захтева што се тиче Београда решена. Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић каже да је Закон о отклањању последица Холкауста први и једини у Европи, подсетивши да се он примењује од марта 2016. године. Он је поновио да је од тада Јеврејским заједницама враћена имовина од преко 14 милиона евра. "Врло је ефикасан поступак. Доносимо одлуке краће од законских рокова који су нам дати. Очекујемо да ћемо решити све захтеве у року од три године. Сви захтеви су у поступку, ниједан не стоји", рекао је он Танјугу. Како каже, закон се спроводи веома ефикасно. Истичући да је недавно био на Међународној конференцији у Бриселу на којој се говорило о искуству других земаља, Секулић је напоменуо да у Србији нема оних проблема који су тамо препознати. Каже да су архиве у Србији отворене за све и да је однос државних органа потпуно отворен, без икакве дискриминације. Одлука се, додаје, донесе ефикасно у складу са законом без икаквих проблема. "Осам година једна жена у Пољској није успела да уђе у архиву како би добила податке о опственом идентитету. Требало је да добије извод из матичне књиге рођених. Осам година је чекала и након тога су јој одбацили захтев јер је застарео", наводи један од примера директор Агенције за реституцију. Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић Он је подсетио и да је Закон о отклањању последица Холокауста у Скупштини Србије прошао без иједног гласа против и без иједног отпора у јавности. "Србија има право да тражи признање од Међународне заједнице за то јер га је заслужила", закључио је Секулић. Скупштина Србије усвојила је Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих законских наследника у фебруару 2016. године. Законом се уређује поступак враћања имовине припадницима јеврејске заједнице који немају правне наследнике и организацијама које су у време када им је одузета имовина биле у функцији јеврејске заједнице. Према том пропису, захтев за враћање имовине подносице јеврејска општина, а поступак врацања имовине поверава се Агенцији за реституцију која у року од шест месеци мора да донесе решење по поднетом захтеву. У случају посебно сложених предмета, рок је годину дана од пријема захтева.
- 3 нових одговора
-
- јеврејским
- заједницама
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Румунска Црква: марш за хришћанске породичне вредности
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Црква је одлучила да организује сада марш пошто либералне струје у земљи већ дуго раде на гашењу моралних вредности и очекује се да ускоро организују и референдум о промени начина како се породица дефинише у садашњем православном националном уставу. Наредна расправа у суду крајем марта представља тренути случај једног Румуна који хоће да његов „брак“ са Американцем буде законом признат. Предлози везани за ово више пута су одбачени у Парламенту. Године 2015. Патријарх румунски Данило затражио је од законодавних тела да одбаце такав предлог претходних година, поменувши да и румунски Устав (чл. 48) и Грађански законик (чл. 258) схватају брак као заједницу мушкарца и жене. Године 2016. Коалиција за породицу сакупила је три милиона потписа за подршку уставном амандману који још строжије дефинише брак као заједницу искључиво између једног мушкарца и једне жене, што је била иницијатива коју је подржала Румунска Православна Црква. Синод се такође бавио и проблемом деце остављене од родитеља док живе у дијаспори. „Деца пате посебно због недостатка физичког и емотивног присутва њихових родитеља,“ саопштио је Синод, и опомиње Румуне који раде у иностранству да поведу своју децу са собом или да се врате кући својој деци. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава -
Румунска Црква: марш за хришћанске породичне вредности
тема је објавио/ла JESSY у Румунска Патријаршија
Свети Синод Румунске Православне Цркве одлучио је да организује велики марш овог пролећа u циљу подршке традиционалних хришћанских вредности. Romanian Insider је известио да ће се „Марш за живот 2017: Помогните мајкама и бебама – Оне зависе од вас“ одржати 25. марта, на дан када ће по новом календару Православна Црква прославити велики празник Благовести. „Овим догађајем вредности традиционалне хришћанске породице биће истицане у свима епархијама Румунске Патријаршије,“ пише у саопштењу Цркве. Црква је одлучила да организује сада марш пошто либералне струје у земљи већ дуго раде на гашењу моралних вредности и очекује се да ускоро организују и референдум о промени начина како се породица дефинише у садашњем православном националном уставу. Наредна расправа у суду крајем марта представља тренути случај једног Румуна који хоће да његов „брак“ са Американцем буде законом признат. Предлози везани за ово више пута су одбачени у Парламенту. Године 2015. Патријарх румунски Данило затражио је од законодавних тела да одбаце такав предлог претходних година, поменувши да и румунски Устав (чл. 48) и Грађански законик (чл. 258) схватају брак као заједницу мушкарца и жене. Године 2016. Коалиција за породицу сакупила је три милиона потписа за подршку уставном амандману који још строжије дефинише брак као заједницу искључиво између једног мушкарца и једне жене, што је била иницијатива коју је подржала Румунска Православна Црква. Синод се такође бавио и проблемом деце остављене од родитеља док живе у дијаспори. „Деца пате посебно због недостатка физичког и емотивног присутва њихових родитеља,“ саопштио је Синод, и опомиње Румуне који раде у иностранству да поведу своју децу са собом или да се врате кући својој деци. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.