Претражи Живе Речи Утехе

Изашла је нова књига познатог руског проповедника и мисионара протојереја Андреја Ткачова под називом „Мушкарци, мушкарци…“. Овај зборник чланака и есеја посвећен је улози мушкарца и мушког начела у друштвеном и породичном животу, у питањима вере и Цркве, као и у васпитању генерације која расте. По мишљењу аутора, ова тема је изузетно важна и актуелна у савременом хришћанском друштву. Многе традиционалне институције друштвеног живота су се изгубиле или се подвргавају активном и свесном уништавању. Какви су улога и место мушкарца у савременом друштву, какав је значај оца за васпитавање деце и очување вере? У својим искреним размишљањима отац Андреј покушава да одговори на ова и друга питања. Своје читаоце такође позива да размисле и осмисле ова питања заједно с њим. Књига је изашла уочи Међународног сајма књига у Београду 2019 године у издавачкој кући „Бернар“. *** Мушкарци, мушкарци… Мало је потребно да човека уплашите. На пример, пошаљете му писмо без адресе пошиљаоца. Дрхтећом руком, мрзак сам себи, Отвараш коверат по ивици. Очекујеш да прочиташ: „Долијао си, гаде!“ Или: „Помагај! Умирем!“ Отприлике тако почиње филм Џима Џармуша „Сломљено цвеће“. Мушкарац добија писмо од непознате, са којом је пре двадесет година наводно имао везу (сад, стари мој, листај напамет свој донжуански списак). А у писму пише да он, очигледно, има сина, коме је већ деветнаест година. И то није чудно, зато што деца настају из љубави. И ја сам га, вели, васпитавала сама, као самостална жена. Васпитавала га, а он је сада отишао да тражи оца. То јест, тебе. То је све. Ciao. Да те убије или да те загрли, не знам. Даље размишљај сам. О, како ме увек интригирала ова тема! Како ме привлачила и опчињавала! Отац који сусреће сина после двадесет година – то је фабула „Старијег сина“ Вампилова[1]. Иако син није прави, старац је поверовао. Зато што је душа болела. Зато што... И шта уопште може бити дирљивије, смешније и човечније од Вампиловљевог „Старијег сина“? А други син, који је у зрелом узрасту кренуо у потрагу за биолошким родитељем, за оним ко је пре много година зачећем усрећио убрзо остављену девојку, шта је то? То није шта, него ко. То је мој добар познаник, коме је већ педесет шест. Али, тада му је било осамнаест, и он је пропутовао пола Совјетског Савеза, да би разбио нос виновнику свог земаљског постојања. Да га нађе и да га пребије. За остављену мајку. За немање оца. И он је све испитао, с тешком муком нашао, за храброст дрмнуо сто грама вотке, позвонио на вратима... Врата је отворио ћелав, сажвакан животом чикица са тужним очима. „Кога тражите?“ – упитао је чикица, и мој добри познаник је заплакао, рекао „тата“ и чврсто загрлио родитеља. И колико је таквих прича, колико? Будући различите, особене, обојене на свој начин, све те приче су у много чему исте, зато што свугде постоји „отац“ и свугде постоји „син“, а у позадини је замршени, повређени и загонетни живот, помешан са грехом у односу педесет према педесет процената. Баш тако – са грехом попола. Човек у опасности виче „мама!“, али не журите да помислите да човек нема потребу за оцем. Потреба постоји. Она је огромна. Мама је, једноставно, слика првобитне топлине, без које је постојање немогуће. А тата, то је већ сложена слика поретка света, који иде узлазном линијом. У речи „тата“ постоји не више топлина утробе, већ хијерархија, поштовање, страх. Постоји осмишљење света, постоје култура и цивилизација. Цивилизација живи у речи „отац“. Да, управо то и постоји у речи „тата“, и када траже тату, заправо се труде да разјасне и заузму своје сопствено место на земљи, на средини између неба и преисподње. Отац, тата, татица. Ако отац тражи сина, то је животно оваплоћење приче о блудном сину. У култури, то су и „Војников отац“ и „Човекова судбина“[2]. А најдирљивија је прича о Паку из Хемингвејеве књиге „Покретни празник“. Дешава се у Шпанији за време Франка. У огласном одељењу једних од највећих мадридских новина неки човек из провинције, дошавши у престоницу да тражи сина који је побегао од куће, дао је следећи оглас: „Пако. Врати се. Све сам ти опростио. Чекам те на тргу испред – ту иде назив хотела у центру града – у подне. Тата.“ У назначено време на том тргу окупило се неколико стотина дечака. Сви они су прочитали тај оглас, случајно или намерно. Сви су се звали Пако. У Шпанији је то исто као што су се у руском селу пре револуције сви звали Вањка. Сви ти дечаци, сви ти Пакои, који су из различитих разлога побегли од куће, толико су желели да се отац више не љути и да им опрости, да би могли да се врате из мравињака престонице у родну кућу без страха. Та деца осећала су се потпуно исто као блудни син. И одједном тај оглас! То је, у ствари, последња Рембрантова слика, само у речима, а не у бојама. Зар Јеванђеље и живот могу случајно да се поклапају овако – до неразликовања? Не, господо, то није случајно. То је закон извучен из хаоса живота проницљивим погледом књижевног генија. Дакле, отац који је васпитавао тражи сина. То је Јеванђеље. А да ли отац који није васпитавао тражи сина? Шта је то? То је такође Јеванђеље. Само што више није прича о блудном сину, него поглавља о покајању. То је оповргавање тезе да је мушкарац само онај који оплођује, варварин, освајач и животиња која говори. Не. Уопште није тако. Истина, мушкарац у младости ризикује да склизне у једну од две, добро описане, варијације полне бестидности. Имам у виду Дон Жуана и Казанову. Први је блудник-романтик. Он се искрено заљубљује у сваку нову жену, да би, добивши узвраћену љубав, истог часа охладнео према њој. Други је, просто, циник и развратник. Његова глава је хладна, као код чекисте из познатог афоризма Дзержинског, иако је у крви увек огањ. Тај се не заљубљује. Чак ни на један дан. Он је то себи забранио, као што су обавезни да чине и представници неких професија којима је забрањено да се заљубљују у клијенте. Казанова незасито сакупља ужитке, и љубав ту може само да смета. Треба ли да прецизирамо да су Дон и Казик – антипородични људи? „Зграбити весло, ставити ногу у узенгију, увек љубећи нова уста“ – то је њихов животни стил, ако се послужимо речима Гумиљова из песме „Дон Жуан“. Узгред, главни јунак Џармушовог филма има име веома слично имену Дон Жуан. Али, ево, долази ново животно доба. Још не старост, не. Него нешто ново. Као хладна зима за немирног вилиног коњица код Крилова. Не старост, него старење. „Поздрављам те, моје старење!“, када, по речима другог песника, „девица, као звер, штити свој капут“[3]. Тада много тога постаје симбол и наговештај: снови, одраз у огледалу, посматрање непознатих породица у парку, писма, тупи бол у грудима... Неко има децу, неко већ и унуке. А ја само телевизор. И тада ступају на сцену други стихови поменутог Гумиљова: И само кад, сред оргије победне, Одједном дођем себи, ко месечар бледи, Уплашен у заветрини својих путева Присетим се, непотребни атом, Да од жене нисам имао децу И да мушкарца никад нисам звао братом. Заиста, ако су све жене током живота потенцијалне или стварне љубавнице, онда међу мушкарцима нема браће (само супарници и мужеви-рогоње), а међу децом нема ни сина ни ћерке. У овој тачки личне приче може и да се полуди. Може чак да се кришом учини себи нешто лоше и неповратно у глувом и празном стану. Али, могуће је и покајати се. Наравно, боље је покајати се. Остарели блудник заиста и личи на пробуђеног месечара. На месечара из неког разлога не делују закони гравитације. Он хода по ивици крова и пење се по вертикалном зиду. Док се не пробуди. А онда, одједном – писмо, или књига, или сусрет, или кошмарни сан. И ти, остарео, ником потребан, почећеш да грозничаво тражиш излаз. Одједном ћеш се стропоштати с висине по којој си тако дуго ишао без икаквог осигурања. Тада ће син, који ће се случајно појавити, чак и са намером да те ишамара, бити гласник неба. И живот ће ти весело намигнути, да, ето, није све тако лоше. Ипак имаш децу. А ако немаш, онда опет Вампилов. Тада ће неки пробисвет рећи: „Оче, то сам ја“ – и ти ћеш се разнежити. Ти ћеш рећи, крикнућеш: „Па да! Сећам се! Нашу јединицу су тада пребацили у Гомељ, и она је остала сама на прашњавом путу. На њој је била танка цицана хаљина. Пут је остао у прашини, и ја сам тада ту оставио своју срећу. Ти си пљунути ја кад сам био млад! Сине!“ Жену ка деци зове инстинкт. Зове је од раних година и зове је тако снажно, са таквом влашћу, да понекад нема никакве могућности да му се супротстави. А мушкарца ка деци зове касније, и чак не инстинкт, већ нешто друго. Можда савест. А можда није. Нико још није томе дао тачан назив. Али „то“ постоји. И било би добро што раније осетити присуство тог феномена у крви и у ваздуху. Да не би било заувек касно. Мушкарци, мушкарци. Да вас чујем, о чему причате? Ове речи нису упућене свима. Само некима. Живели сте лакомислено док нисте оседели, јурили сте као ловачки пас, или за новцем, или за славом, или за купљеном љубављу; до седих власи протрчали сте поред обавеза, поред крста, поред брига; згазили сте као лептира, чизмом од вештачке коже, свој краткотрајни живот, и пробудићете се одједном са осећањем да је све пропало. И тада ће животињски и неутешни урлик, урлик смртно рањене звери, поцепати ваздух вашег богатог стана или вашег убогог собичка. И дотрчаће суседи с вриском: Шта се десило? Али, управо ће то бити болно и чемерно – што је касно да некоме нешто објасните. Касно и непотребно. Извор: Православие.ру