Претражи Живе Речи Утехе

Пише: ђакон Павле Љешковић " Оче ђаконе, синоћ сам се, гледајући филм браће Коен, подсјетио на причу о Роберту Џонсону , који је, негдје за вријеме тридесетих година прошлог вијека, продао душу ђаволу , у замјену за умијеће изванредног свирања гитаре. Морам ти признати да се и сам у задњих пола године осјећам као неко ко је отпао од благодати и непоменику душу продао" - говори ми онижи, проћелави човјек у касним двадесетим годинама. Упознао сам га на Бадње вече прије пар година. Док сам ходао ка цркви Св. Тројице у намјери да стигнем на поноћну литургију, зауставио је своје такси возило поред мене, инсистирајући да ме повезе на службу. Од тада сам га доста често сретао на будванским улицама и сваки пут би , између осталог, инсистирао да га поменем у својим молитвама. Остављао је тада утисак богобојажљивог младића, који се труди да буде исправан и да часно заради своју кору хљеба. Међутим, у једном моменту као да је нестао из Будве, да би се сада изненада појавио, као потпуно другачији човјек - замишљенији, тужнији и без оне радости која је исијавала из његових очију и лица. Прича ми како је оперисао нос и уши а кад буде скупио довољно новца ићи ће и на пресађивање косе. Како каже, све то ради због Украјинке, коју је упознао прије годину дана и са којом од тада заједно живи. " Старија је од мене читавих тринаест година и знам да ме због везе са њом готово сви осуђују. Мајка стално плаче кад разговара са мном, док је отац прекинуо сваки наш контакт још од момента када ју је први пут угледао. Пријатељи ме избјегавају, а колеге са посла ми се подсмјевају. Знам да бих ту везу требао што прије да окончам, али шта могу кад је волим"... Прича ми како жена са којом живи у неблагословеној заједници припада неком источњачком култу : " Чим се доселила код мене, врло брзо је стан напунила маленим фигурицама идола. Једна соба служи искључиво за њене медитације и из те просторије се, умјесто тамјана, шири мирис украсних штапића. Прије неких пар мјесеци је склонила са зида дневног боравка икону моје крсне славе и крст који ми је крштени кум донио са ходочашћа у Јерусалиму" . Каже да све то немоћно посматра, лишен било какве воље и снаге да јој се супростави. Прича ми и како му се чини да у фирми једног имућног Украјинца у којој је запослена, углавном раде људи који су припадници поменутог култа. " Осјећам се као да сам у неком холивудском филму у којем се преплићу различити жанрови - од драме до трилера, са елементима хорора и мистичног. Уз све то, у задње вријеме све више сумњам у то да сам јој једини и вјерујем да ме вара. Губећи своје редовне муштерије и игноришући налоге из такси станице, почео сам своје возило да користим за њено праћење. Најгоре од свега је то што ми је ставила до знања да ме је неколико пута примијетила кад сам је пратио, те да је то само увесељава и забавља. Због свега тога постајем све више параноичан и анксиозан"! Док сам га слушао, размишљао сам о томе како ниједан познавалац историје популарне културе није повјеровао у то да је Роберт Џонсон на некаквој раскрсници недалеко од делте Мисисипија заиста продао душу ђаволу. Међутим, оно у чему се сви слажу јесте чињеница да је најприје био познат као осредњи гитариста, који је у једном моменту нестао са блуз сцене, да би се после одређеног времена вратио са до тада незабиљеженом техником и знањем свирања гитаре. Очито да је нешто у његовом свирању и свакодневном понашању утицало на настанак приче о продаји његове душе нечастивом. Тако се и у понашању мога познаника у односу на наш последњи сусрет много шта промијенило, будући да сада одаје утисак човјека у чијој су се души зацарили немир, страх , безнађе и униније. Оно што ми је , такође, запало за око јесте детаљ у којем по први пут, при нашем растанку и поздраву, није затражио од мене да се помолим за њега. Но, то је само био знак да се тек сада ваља још више молити Господу да га избави из безнађа и врати на прави духовни пут...

Како се точак историје све брже креће, тако се, чини ми се, продубљује и бездан наше сумње. Поставши зависан од технологије, човјек нашег времена (тужан, неиспуњен, потрошен и усамљен) тумара сивилом свакодневице, не знајући да и сам тражи само једно – Бога! У недостатку вјере, савремени човјек свакодневно мимоилази Господа, Који је непрестано уз њега, крај њега и с њим, али Га не види, јер је око вјере одавно прекрила мрена овога свијета. Уплашен за овосвјетско постојање, човјек непрестано живи у страху, тражећи мир у немиру, смисао у бесмислу, љубав у пустоши многољудних градова и у пријатељству невидљивих пријатеља, које никада неће дотаћи руком и у чијим се очима неће огледати. Због тога је човјек данас плашљивији од срне у шуми, па тако постаје лак плијен мешетарима овога свијета, који владају страхом, трошећи и оно мало преостале људскости у обезбоженом човјеку, који без Бога нити може, нити умије, нити треба. Корона је дошла међу нас, незнано да ли по Божијем Промислу или Његовом допуштењу, да нас пробуди из духовног мртвила, да човјека подсјети на властиту смртност, на привременост живота којим живимо, не бисмо ли се вратили ка Ономе Који нас је саздао по Лику Своме: да се покајемо, да творимо заповијести Његове, да волимо своје ближње... Ако то не видимо, онда смо слијепи код очију! Ништа не бива вез воље Божије. Господ је казао: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). Дакле, и „коса нам је избројана“, а ми и даље страхујемо, урушавајући страхом имуни систем који нам је Господ дао да нас штити кроз наш животни вијек, који је, са или без медицине, углавном исти. Није ли псалмопојац Давид рекао: „Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости осамдесет година, и већина је њих мука и бол. Јер дође унижење на нас, и бићемо покарани“ (Пс.89, 10). Тако је више од двадесет вијекова. Свети Апостол Јован нам говори: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јов. 4, 18). Нису ли протекли мјесеци били истинско мучење и истински страх за сваког оног који је помислио да је његов живот искључиво у његовим рукама? Да, јесте. Зато што је човјек заборавио да је Господ изнад сваког догађаја и да ништа не бива без воље Његове, а слично је, у једној од пјесама, написао и Свети Владика Николај, рекавши о Богу кроз стихове: „Без тебе се ништ` не може, ни родити ни умрети, нити болест преболети“. Али, авај! Узалуд ријечи Божије, узалуд ријечи Светих. Човјек се и даље копрца у самозаљубљености, мислећи да све почиње и да све њиме завршава, осим гријеха. То не види, јер је изгледа најстрашније угледати истинског себе. Када би наука омогућила да вирус нестане још сутра, човјек би и даље остао смртно биће. Свједоци смо да наука може много, али њен суштински домет јесте и остаће недовољан да човјек постане трајно биће, да никада не умре. Наука не може надвадати смрт, јер побједа смрти јесте једино у власти Бесмртног, Онога Који је разорио адска врата, Који је „смрћу смрт уништио“. Вакцина ће нас, можда, избавити од корона вируса, али нас неће учинити бесмртнима. Са или без вакцине ми ћемо умријети, али се наша духовна опасност огледа у томе да Бога замијенимо човјеком, спасење вакцином, светитеља љекаром... Већи нам амбис не треба! Васкрслом Христу треба да се радујемо, јер је Он наш Живот, Њему смрћу одлазимо, са надом да ће нас примити и познати као оне који су добар рат ратовали, трку свршили и вјеру одржали (2. Тим. 4, 7). Хришћани 21. вијека треба да живе у љубави, без страха, са поуздањем у Господа, у Којег вјерују и Којем вјерују, јер је само такав живот вриједан живљења, „а Горњи Јерусалим слободан је, и мати је свима нама!“ (Гал. 4, 26). Не будимо робови страха! Скинимо окове сумње, опашимо се вјером и добрим дјелима, како бисмо Христа дочекали у дворима наших срца, да нас позна и да Га познамо! Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка

На средњим странама првојунског броја "Православља" (бр. 1277, 1. Јун 2020) објављен је разговор са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником листа Свевиђе, који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима. Са протом Николом разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у PDF формату О све учесталијим нападима на Српску Православну Цркву у Црној Гори, као и о недавном безаконом и неправедном утамничењу Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија са осморицом никшићких свештеника, разговарамо са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником „Свевиђаˮ, свештеником који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима. *Оче Никола, ових дана Црква Христова у Црној Гори суочена је са новим распећем. На празник Светог Василија Острошког приведени сте заједно са Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем и Вашом сабраћом из Саборног храма у Никшићу. Замолио бих Вас да поделите са нашим читаоцима шта се те ноћи догодило? Претпостављам да је јавност и те како упозната са оним што се на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, патрона нашег храма и града Никшића, дешавало са Црквом Божијом. Не бих улазио у детаље, прилично је и заморно и непотребно губити драгоцјено вријеме на, слободно и смјело могу казати, сувишне ствари. Ипак. Неке чињенице не смијемо заобићи. Под окриљем мрака, изузетно насилно, готово садистички, интервентна полиција са дежурним рејонским полицајцем (Бранком Змајевићем)* дошла је са наређењем да Епископа Јоаникија и осам никшићких свештеника „приведу“ на информативни разговор, у својству грађанина, „одмах“ и у службеном возилу, иако и лаици знају да се у својству грађанина иде добровољно и без присиле… Након давања изјаве, одводе нас код тужиоца који нам одређује задржавање до 72 сата, са образложењем „због опасности да се може поновити учињено дјело“. Тачно, можемо поновити на Литији идућег 12. маја. Несувисло до бола, физичког. Наравно, сви они само раде свој посао. То је, могу одмах примијетити, опште мјесто и заједнички изговор свих који у полицији раде и спроводе безакоње… Будући да смо у притвору провели одређена 72 сата, пуштени смо на слободу. Епилог очекујемо наредних дана, а само да напоменем да смо ријетки који су дочекали да им „исцури“ вријеме у овој мјери задржавања. *Како сте лично доживели ово неправедно привођење и тамничење које несумњиво представља директан удар на Цркву? Морам признати, не кривицу него чињенично стање, да сам на неки начин био спреман за ово што се десило. Не због тога што идем ивицом закона, него услед безакоња које одавно царује у овој држави. Није то ништа ново. Ако усмјеримо поглед на не тако давну историју, видјећемо да ова власт континуирано спроводи политичке смјернице оне претходне комунистичке идеологије, те да је матрица остала иста, исти су они који је отјеловљују – то су њихови духовни наследници, а свједоци смо да све више нараста број оних над којима мач власти оштри свој неправедни мач. Властодршци су отишли предалеко да би се могли вратити. Мора доћи до прекомпозиције снага, како год то изгледало у овом тренутку далеко и немогуће. И живот има своје законе, као и природа… А човјека највише боли неправда. … *Може ли човек у затвору да се осећа слободним? Најприје бих направио условну дистинкцију између затвора и тамнице. Затвор није за човјека који љуби правду и истину. Затвор подразумијева преступника. Тамница је ипак нешто суптилније. У њу се смјештају сужњи. Они који ништа нису криви. Чим сам дочекао зору, онако без сна, први дан у тамници, осјетио сам се као сужањ. Само су навирали стихови из пребогатог српског епског наслеђа. Не знам како, немам рационалан одговор, али сам се у тамници осјетио слободнијим него у оваквој Црној Гори. Ово није ни приближно она Црна Гора за коју су гинули и живјели и о којој су пјевали наши преци. Надам се да наша генерација неће оставити овакав терет од историјске неправде и несрећних подјела коју смо добили од наших родитеља. *Будући да је традиција Световасилијевске литије дуга 26. година, и да тога дана Свети Василије призива свој народ у свештени ход љубави и благослова, можемо ли рећи да је неправда која се збила над Вама, удар на кивот великог чудотворца Острошког? Ја бих то другачије поставио. Наиме, Свети Василије већ 350 година позива и призива, исцјељује и вида ране многим људима који хрле у Острошке греде, не гледајући на боју коже, нацију, вјеру… То је један од најпоштованијих и најомиљенијих Светитеља у васељени, а не само на локалном нивоу. Морам напоменути да се Српска православна црква, тачније Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка са пуном одговорношћу односила према ванредним мјерама које су државни органи донијели у случају пандемије вируса. Овдје није мјесто за приговор да се без ванредног стања не могу сужавати права вјерника на исповиједање…али, иако то за трен занемаримо, видјећемо да је позивање на мјере формалне а не суштинске природе! На Литији, која се десила тога 12. маја, десило се нешто невјероватно. Народ се окупио, а да га Црква није позивала. Штавише, и у Острогу – митрополит Амфилохије, и у Никшићу – владика Јоаникије, били су децидног става да на жалост Литије неће бити, и да ћемо скромније ове године обиљежити наш велики празник. Међутим, кад се „десио“ народ, нама свештеницима није преостало ништа друго него да се том вјерном народу придружимо и по устаљеном обичају предводимо свештени крсни ход. Да апсурд буде већи, умјесто да нас похвале што смо помогли да се евентуалне мјере испоштују, омогућили да се народ у миру разиђе, након кретања и држања колико-толико физичке дистанце, ми смо добили позив за саслушање у полицијској станици. Људски, нема шта. *Амбијент затвора, реалност ограничене слободе, као и болна чињеница неправде, нису Вас спречили да у овим болним моментима прослављате Господа. Да ли сте имали могућност да се тих дана причешћујете? Ми смо имали ограничено кретање, слобода је остала недирнута! Живјели смо слободу у пуном капацитету, ако тако могу рећи! Они који су држали кључеве од наших келија у казамату, „гаражи“, „бетоњерки“, како све зову овај подрум – нису бранили да свештеници, који су изостали да буду ухапшени по само њима знаној логици, дођу ујутру да нас причесте. Мислим не толико што знају да нам је то потребно, колико што не знају ништа о начину живота којим ми живимо, а непознавање ствари људе најчешће за тренутак паралише и нађе неспремне, с једне стране. С друге стране, они који су наредили наше брутално хапшење, а ту прије свега мислим на привођење у „марици“ – начелника Тихомира Горановића и његовог замјеника – командира Дарка Мађарића, сасвим су добро знали да ово тамничење и безакоње премашује њихову мјеру, па су се на неки перфидан начин „држали“ по страни и дозволили нам Свету тајну причешћа. Да смо, не дај Боже, којим случајем направили неки законски прекршај из њиховог дјелокруга, не би свештеник могао ни да приђе на километар згради полиције. Овако, нека њима служи на част, полицијску, за људску нисам сигуран да је нису истрошили све ове године, како су на правди Бога утамничили епископа и осам свештеника. *Да овај напад није оставио само духовне и душевне последице, већ и здравствене, доказује случај Вашег архијерејског намесника проте Слободана Јокића који се налази на болничком лечењу. Отац Слободан Јокић, мој кум и пријатељ више од пола живота, је као кардиолошки реконвалесцент ухапшен исте ноћи. Да невоља буде већа једини он је приведен службеним возилом. Начин на који су нас дочекали, прије свега неправда коју су нам нанијели, довела је до тога да се њему у знатној мјери погоршало здравствено стање. Прву ноћ је провео у притворској јединици, у некој од службених просторија на дрвеној столици, а други дан је ургентно пребачен у никшићку болницу на интерно одјељење. У вријеме када одговарамо на Ваша питања он се налази на додатним кардиолошким претрагама у Клиничком центру у Подгорици. *Да ли време проведено у затвору побуђује човека на преиспитивање и сагледавање васколиког живота очима вечности? То је добро питање, али за Достојевског… Не шалим се. У тамници сам се заиста сјетио и „Записа из подземља“ и „Проклете авлије“, и „Дервиша“, и Последњег дана Игоовог осуђеника... Нечиста савјест је најгори затвор за човјека. Ипак. Кад човјек преступи закон, он је на извјестан начин већ припремљен, ако је ухваћен и затворен, да неко вријеме проведе у затвору. Тад му се отварају све двери душе да себе преиспита и сагледа, ако је у стању и очима вјечности. И себе, и овај живот… Али, када је човјек на правди Бога утамничен и лишен кретања… онда се у њему колеба оно душевно, ускомешају се све душевне и духовне силе. Тијело ту игра улогу једино док се не привикне на изузетан духовни напор. Ту не долази до пресабирања, него искључиво до још већег утемељења и оснажења. Ја сам у тамници ојачао, као да сам био на некој врсти духовних припрема, ако тако могу рећи. Оптимизам који је био присутан у тамници код свих нас свједочи не само да смо били на туђем терену него и прије свега да ново вријеме долази, а да је наш боравак у тамници вјесник буђења народа и рађања слободе. *Када сте изашли на слободу дочекао Вас је велики број благочестивог народа, пројављујући на тај начин хришћанску љубав и саборност. Према речима Преосвећеног Владике Јоаникија ово је тек почетак борбе правде над неправдом. Како Ви видите будућност у погледу праведне борбе над све учесталим нападима на Цркву Божју у Црној Гори? Ако је нешто у овом хапшењу показало колика је наша спремност да слиједимо свијетли пут наших отаца Цркве онда је то да смо ми у име народа привођени и утамничени. Они нису хапсили нас појединачно, ми за њих и не постојимо. Они су оптужили Цркву Божију. Зато је њима била изузетно важно да ухапсе владику Јоаникија, кад већ не могу Светог Василија, коме су иначе објавили рат, и предсједник и поједини политичари… Одговор на питање које сте поставили је прије свега политичке природе. Владика је зато иступио као Један у име народа, а ми смо ту да посвједочимо да кад војују правда и неправда нема изостајања. Ни предаје. Ма како болно и захтјевно било. Нисам срећан што сам био у тамници, али сам поносан што сам овом режиму и овој неправди на супротној страни. Међутим, вријеме које долази доноси разрешење ове драме, а ми смо у Цркви оптимисти, јер ко се год дрзнуо на „свештени кивот“ није добро прошао. Мислим да се гарнитура на власти неће уразумити, премда су свјесни да су превазиђени и да све теже могу управљати ситуацијом. *Оче Никола, какви су Ваши утисци са литија које се одржавају широм Црне Горе, а за које се каже да су равне небоземној реалности? Литије су показале да овај народ није изгубио душу. Оне су посебан социјални феномен. Њихова тишина говори јаче и снажније и далекометније од свих говора државника и политичара. Овом народу је одузет и језик, и држава, и писмо, и историја, остала је само Црква. А Црква је душа народна, то је она светиња над светињама. Отуда језгровити поклик, небеска лозинка: Не дамо светиње! Реалност доживљена на Литијама, тај предокус слободе, не може нестати и ми у тамници смо осјетили тај хук слободе. Они од нас траже оно што им никако не можемо дати! Народ мора бранити и чувати своју душу! *Која би била Ваша порука читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије? Овом времену је доста порука… Само једна мисао за крај, а могла је и на почетку. Могу се човјеку везати руке, али не можеш везати Човјека у њему. Људскост остаје с оне стране … *НАПОМЕНА ОЦА НИКОЛЕ: У тексту свјесно и намјерно, с пуном одговорношћу, по обећању датом судионицима полицијским у казамату никшићком, помињем људе које сматрам спроводницима овог безакоња по имену и презимену… Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1277. 1. Јун 2020, стр. 23-26.) Извор: Православље

У Цркви Св. Ђорђа испод Горице данас је прослављен празник преполовљења Педесетнице. Свету литургију служио је протојереј-ставрофор Драган Станишић који је послије прочитаног Јеванђеља казао да празник Преполовљења собом обједињује Васкрс и Педесетницу те да у богослужбеном смислу, овдје имамо похвалу (химне) и једном и другом догађају. Прота Драган је подсјетио да у данашњем Јеванђељу читамо како Христос свједочи да је послат од Бога Оца, али они који траже да га убију – неће за то да чују, већ настоје да га предају судијама који их слушају. Нијесу могли, како каже Јеванђелист, да га предају све док се вријеме није испунило. “Вријеме страдања и распећа Христовог, у историји, испуњавало се кроз прогоне Цркве на много начина. Прогони се поново и наша Црква. Док је народ заузет молитвом, тужиоци смишљају оптужнице. Епископ Јоаникије и седам свештеника на сам дан Преполовљења примају осуду што су служили молебан Св. Василију Острошком. Силници и болесници овог свијета неће да чују да има Духа Божијег у овом народу. Бране неки модел живота у којем су духовне вриједности сувишне. Зна се да, гдје нема духа нема ни људскости. То показују и ови догађаји – прогони и злостављање цркве у Никшићу”, бесједио је отац Драган Станишић. Истакао је да је васкрсење Христово и Силазак Светог Духа на апостоле откривење саме Свете Тројице – Бога љубави. “Кроз божанска откривења човјек је научио да вјерује у љубав и Црква зна вјечни смисао његовог спасења. Кроз призму вјечног смисла Педесетнице, познајемо колико је хришћанин у једном суровом свијету прикован на крсту, али и препун наде спасења. Молимо се Светој Тројици да нашу браћу, свештенослужитеље, спаси од људи који све више губе дух правде и поштења у ово наше вријеме”, закључио је у својој бесједи протојереј-ставрофор Драган Станишић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Људи који не могу да присуствују богослужењима, због разних неприлика које наступе по људским слабостима, гдје год се налазили припадају Цркви и том сабрању и моле се живоме Господу да и њих освешта и благослови, његујући дух покајања и милостивости, човјекољубља”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије у пету недељу Великог и Часног поста, недељу Свете Марије Египћанке, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да Света тајна причешћа која у себе кроз вјекове сабира милине људи призива и нас у ову Светотројичну, Светобогородичну и Световасилијевску светињу да приђемо и исповједимо своју вјеру и да се поклонимо Оцу и Сину и Духу Светоме. Подсјетио је да нас данашње Свето јеванђеље на то позива, као што је Господ позвао Своје прве ученике и открио Тајну: да Син човјечији иде и да ће бити разапет, убијен, да ће пострадати, али да ће трећи дан васкрснути. Они као сви људи кроз времена, казао је владика, нијесу имали осјећања за те Његове ријечи, међу њима и апостоли Јаков и Јован који су тражили да их Он кад уђе у Царство своје, мислећи да је то земаљско царство, постави да сједну један с десне а други са лијеве стране Његове. “Господ им каже: Не знате шта тражите. Онај који хоће да добије своје мјесто, он мора да се крсти крштењем којим се Ја крштавам и да понесе крст који Ја носим. Можете ли ви то? А они одговорише: Може. А Исус им прориче понијећете крст који Ја носим и крштење којим се Ја крштавам, али то мјесто са десне и лијеве стране то припада онима којима је то одређено од воље Божије који су се припремили за ту Свету и велику тајну.” Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је истакао да ријеч Црква на свим језицима европским значи сабрање и да Црква није ни поп ни владика, ни један вјерник, него је сабрање вјерних. Призивам неког на сабрање – то значи ријеч Црква. “То је иста ријеч која је наслијеђена од древних пророка. Дакле сви су призвани да се саберу у име Господње, да буду заједно са Господом у Цркви Његовој у том сабрању, тој заједници светој сабраној око живога Бога. То су они који су Црква Божја. И зато богослужење без народа Божјега није богослужење. Народ Божји је призван.” Нагласио је да по људским слабостима наступе разне неприлике те да људи не могу да присуствују богослужењима, али зато свако гдје год се налазио, у своме дому, на своје мјесто, припада тој Цркви и том сабрању: “И моле се живоме Господу да и њих освешта и благослови, његујући дух покајања и милостивости, човјекољубља, попут жене грешнице, блуднице, из данашњег Јеванђеља која је излила нардово миро на Исусову главу и својом косом и сузама обрисала Његове ноге.” Владика је истакао да онај који има много покајања, њему се много гријехова опрашта и да је зато Господ жену грешницу загрлио и опростио њене гријехе јер је имала много љубави: “Свој гријех је претворила у истинску праву покајничку љубав. Тајна покајања је мјера хришћанскога, људскога живота, промјене ума и срца и душе. И овај свети пост којим се припремамо за Христово васкрсење није ништа друго него пост покајања, пост милости Божје. И душевно и тјелесно постимо да би душевно очишћени могли да приђемо као ова жена грешница Господу да га цјеливамо, да би Господ нас цјеливао Својим божанским устима и да у исто вријеме добијемо опроштење својих грехова кроз Тајну покајања.” Објаснио је да у исто вријеме држимо и тјелесни пост, уздржавање од претеране хране да би оно што одвојимо од својих уста могли да дамо сиротињи. Тако је било од памтивијека а нарочито треба да буде данас када је наступила ова велика несрећа, пошаст на све људе и земаљске народе. “Да се побринемо за оне који немају и којима је потребито а у исто вријеме да подсјетимо оне који не могу да дођу у свете храмове тамо гдје се они налазе свештеници ће доћи да их причесте Тијелом и Крвљу Господњом, да их Господ помилује и подари здравље и очишћење и спасење. Зато се и молимо на овим Светим службама за све оне који страдају, за одсутне и за присутне, молимо се за сву Цркву Божију, за све оне који се брину о сиротињи, за љекаре и њихове помоћнике који се брину за обољеле. За све њих се молимо да им Господ подари снаге, здравља и очишћења и да им подари силе Божије да би могли да помогну својим ближњима. А ми који се у ово вријеме боримо за светиње у Црној Гори да се потрудимо да никад не заборавимо да је највећа светиња над светињама сваки човјек, свако људско биће.” Митрополит је казао да је сваки човјек наш ближњи и да нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје, као што је Христос жртвовао Себе за ближње Своје и том љубављу нас испунио и обдарио, подстакао да и ми овдје на земљи имамо ту и такву љубав христолику према свима и свакоме, нарочито у ове дане Светога поста припреме за Христово васкрсење. “Дај Боже да нам Господ даде здравља, спасења, да обдари све људе, да их исцијели од свих болести, па и од овога вируса, као и других болести још опаснијих који владају људима, нарочито од болести безакоња које је завладало у овоме свијету. Да их ослободи Господ да би могли са љубављу да загрлимо и цјеливамо Господа и примимо Тијело и Крв Његову, Његову љубав вјечну. Да се у исто вријеме научимо љубави једни према другима, жтрвујући се и за Бога, за вјечну истину Божију, али и за ближње своје, за све људе. У тој љубави управо се и садржи наш хришћански живот, живот Цркве Божије којој је глава сам Господ Бог који је љубав а ми чланови те Цркве Божије призвани на ту и такву љубав, љубав Оца и Сина и Духа Светога”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије. Извор: Радио Светигора

У недјељу 26. по Духовима, дана 15. (2) децембра 2019. године Нјегово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије посјетио је први пут Бјелајце и предводио свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Вазнесењу Господњем. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, презвитер Чедо Ђурић, Александар Бјеличић у ђакон Немања Рељић. Након прочитаног јеванђелског зачала ко је говори о човјеку који је у својој безумности размишљао само о овоземаљским и материјалним стварима, а она небеска запоставио Христос нас учи да таквог човјека Бог позива још исто вече пред лице Божије, на вјечни суд, чије ли ће тада његово богатство бити. Потребно је сабирати благо на небу гдје ни рђа ни мољац не кваре и гдје лопови не поткопавају и краду истакао је Епископ. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово преосвештенство Епископ диоклијски Г. Методије служио је у недјељу 11. августа Свету Архијерејску литургију у манастиру Бијела код Шавника. Преосвећени Владика Методије се окупљеним вјерницима обратио ријечима литургијске проповиједи. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су свети кивоти пећких архиепископа и патријараха живо свједочанство Божјег присуства на овом светом мјесту. „А тамо гдје је Бог присутан, нема никакве земаљске силе која може да то мјесто обесвети и да га уништи. Оно је увијек, као и сам Господ, распето, али увијек изнова даје силу новога васкрсења. Даје је свима онима који су жељни васкрслога Христа и вјечнога и непролазнога Царства Божијега“, казао је Егзарх најсветијег Трона пећкога. Додао је да ту силу Пећка патријаршија даје све до наших времена. „До нашега Светог Патријарха Павла и наше Свете игуманије ове обитељи мати Февроније. Она је најновија светитељка овдје, која се овдје подвизавала, уградила са својим сестрама свој живот у ову светињу и остала до последњег свога издисаја у овој светињи“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети краљ Стефан Дечански био и остао једини истински владар на Косову и Метохији. „Ови наши на власти не би смјели да изгубе из вида да никада краљ са Косова није отишао, него да вјековима овдје господари и влада, и да Косово није мјесто пропасти и нестанка. Тамо гдје је Господ – тамо је снага. Није снага у броју, него је у Господу, у онима који су са Господом, без обзира на број колико их има овдје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеној пећкој схиигуманији Февронији и свим упокојеним монасима и служитељима пећке обитељи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Многи који су некада пролазили или походили Манастир Стањевиће који се налази на јужним падинама Ловћена, сигурно су дијелили усхићење и удивљење које ова обновљена светиња изазизива и данас. Један од оних, који се осјетио привилегованим боравком у Манастиру Свете Тројице, или Манастиру Стањевићи, јесте и ликовни умјетник, професор на требињској Академији ликовних умјетности Мирко Тољић. Јер, не можете се отети утиску који ствара склад планине и близина морске обале, историја којом одише сваки стари камен који битише на овом мјесту постојано од 1338. године, што ће рећи да сада прославља 680 година одолијевања историји и људима, природи. Истовремено, свједочећи и величајући Бога. Данас, почиње Велико освећење обновљене светиње а у оквиру централне свечаности којом се обиљежава 680 година Манастира Стањевићи, који је ово друго име добио по истоименом братству. А, биће ово прилика и да се сви заједно подсјетимо и чињенице да је захваљујући лози Петровића овај манастира скоро 150 година био њихова друга престоница. А, да сјећање не би било кратко, ИИУ „Светигора” и Туристичка организација Општине Будва издали су и монографију о манастиру, коју је уредио Јован Маркуш, а њен визуелни изглед побринуо се управо проф. Мирко Тољић. Његово удивљење овим манастиром и његовом причом види се у обликовању свих десет поглавља која има ова монографија, која је промовисана у манастирској порти. Иначе, проф. Тољић, као члан тима који је реализовао ову монографију већ иза себе има низ сличних издања, од којих је монографија Цетињског манастира, објављена 2014. године, овјенчана наградом Београдског сајма књига, као најбоље издање Срба из дијаспоре. ● Како је текао рад на монографији „Манастир Свете Тројице Стањевићи”, како сте дошли до финалног рјешења њеног изгледа? – Већ код прве монографије коју смо радили, осмислили смо основ читаве серије књига које намјеравамо радити, и тај се основ послије монографије о Цетињском манастиру поновио и код монографије о Манастиру Ком и сада код монографије о Манастиру Стањевићи са намјером да, послије низа година рада, добијемо нешто налик уједначеном комплету који ће споља бити сличан у дизајну и прелому страна, а по суштини различит, са обавезом да се испоштују различитости сваког манастира, којег монографија обрађује. За монографију Цетињског манастира смо, рецимо, за иницијале у тексту користили слова из Октоиха из посебно урађеног фонта за ту прилику, а у овој монографији смо, за исту сврху, користили иницијале из Јеванђеља Николе Стањевића којег је, овај велики војвода цара Душана и ктитор манастира Стањевићи, својевремено наручио да се изради као поклон Манастиру Хиландару и данас се чува у његовој ризници. Јеванђење је изузетне љепоте и важности те смо имали обавезу да скренемо пажњу на ту културну чињеницу и насљеђе нашег народа, па смо његовом љепотом оплеменили читаву књигу без обзира што је једно читаво поглавље у књизи посвећено овом Јеванђељу. Намјера нам је да слично поступамо и у изради монографија које слиједе. ●Како бисте Ви некоме описали љепоту овог манастира, што Вас је посебно дирнуло, на шта Вас је асоцирао када сте се први пут сусрели с њим? – Дуго су спремани материјали за ову монографију, али смо одлучили да са прикупљеним материјалима посао око финиша књиге завршимо боравећи у самом Манастиру Стањевићи. Пошли смо и то је био мој први сусрет са Стањевићима. Знајући фотографије рушевина манастира и понеку информацију из штампе да се манастир обнавља, мало сам негодовао и изражавао сумњу да ћемо моћи боравити у „тамо некој забити” и радити тако озбиљан посао. Ни за шта нијесам био у праву. Затекли смо перфектно и са лијепом мјером уређен манастир у којем све функционише беспријекорно. Манастир у којем врви од живота, са препуном црквом недјељом и празницима, гдје послије службе сви иду на заједничку трпезу. Манастир гдје се дјеца играју и осјећају се као код куће као и свако од присутних. Манастир гдје су празници – празници. Били смо поражени љубављу, гостопримством и жељом за сарадњом стањевићке братије. Пуноћа живота ове древне светиње, у сваком смислу ријечи, је оно што је на мене, као и све нас, оставило највећи утисак и увелико утицало на наш рад и емоције у току израде монографије. То није остало незапажено и од људи којима смо послали урађену електронску верзију књиге прије штампе, и између осталих добили коментар: „… Ево електронски листам монографију Стањевића и дивим се. Одрађена је на нивоу претходних монографија, само што ми се чини да има једну ноту повишене душевности и значаја…”. Прелијепе су и мала и велика порта. Диван је портал са Светом Тројицом изнад улаза у манастир. Величанствен је поглед са куле великог војводе Николе Стањевића. Мајсторски и са укусом су сложени подни мозаици. И улазна капија је диван рад као и пажљиво и са укусом пробрани детаљи по читавом манастиру. Али, најљепши од свега су сокови и пуноћа живота која данас тече манастиром, и без којих би сви ти лијепи детаљи били само пука декорација без великог смисла. Чини ми се да су се ти сокови прелили, помало и у нас, и у књигу коју смо урадили, и дали јој посебност. ● Колико се данас (мало) зна и говори и пише у Црној Гори о историјском значају манастира? – Комплетна монографија говори о значају манастира јуче, данас и сјутра и то у многим сегментима. Неиспитано је колико тачно ова светиња сеже у прошлост. Има назнака, предањских, да је његова прошлост старија него што смо забиљежили, али и ово што је до сада објављено је немјерљиво. То је ипак друга духовна престоница Црне Горе и некада највећа грађевина у Црној Гори. Постала је аустријска касарна, па је освојена, ослобођена и разрушена. У новијим временима је било оних који су препознали њен значај, па су се изборили да се стави под старање Завода за заштиту споменика као културно добро од посебног значаја, а опет, било је и оних који су закључили да: „… некад највећа грађевина у Црној Гори треба да остане највећа рушевина у Црној Гори….”. Важно је да данас има људи за које Стањевићи имају значај и који, очигледно са љубављу, доприносе обнови и новом животу ове Светиње као новог/старог културног и духовног центра. Ја сам религиозан човјек и молим се Богу за све те дивне људе који су уградили по каменчић у прелијепи мозаик обновљених Стањевића. ● Чега нема у монографији а што би свако требало да зна? – Има, скоро устаљена, екипа у импресуму која се старала о садржају, изгледу и љепоти књиге. У импресуму нема, по том питању, игумана, оца Јефрема који је својим савјетима и сугестијама дао мјеру књизи, нема кафа оца Јована без којих би рад у ситним сатима био немогућ, нема гостопримника оца Павла, без којег би штошта било немогуће. У импресуму нема шљива и смокава из манастиру комшијских кућа и много чега. Намеће ми се утисак да је у Стњевићима све саборно или га нема, и сматрам да смо, у случају ове књиге, сви почаствовани уколико смо постали дио те саборности. У разговору уз кафу са оцем игуманом, једном ми је рекао: „Нијесам ја овдје игуман, већ Света Тројица”. Изгледа да смо онда били код Најбољег домаћина, гдје себи не приписујемо ништа што је добро, већ тражимо опроштај за грешке које смо направили, надајући се да читаоце оне неће спријечити да виде величину и љепоту овог дивног дома. Емотивна историја ● Као неко ко је радио на њеном изгледу, који од текстова у њој Вас се посебно дојмио, које поглавље? – Поглавља у књизи су писали одговорни зналци свог посла. Сваки понаособ је за мене био лијеп и посебан и открио ми понешто ново. Ипак бих издвојио као најтежи за илустровање, али мени најдражи у књизи, задњи текст који је новији љетопис манастира Стањевићи, оца др Павла Кондића. Били смо свједоци његовог настајања, скоро у даху, гдје је тај доктор историје, рационални оскфордски ђак, изгледа измислио нови жанр у историској науци: историјске чињенице писане емоцијама, у чијем Љетопису није заборављен нико. То ћете морати прочитати. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преосвећеном архијереју саслуживали су игуман Симеон из Манастира Бишње, протојереји-ставрофори: Драган Кајиновић, Радојица Ћетковић, Миодраг Каиновић, Далибор Ђекић, протојереји: Саша Црљић и Бојан Митрић, протонамјесник Синиша Максимовић и протођакон Богдан Стјепановић. Уз чланове хора Мојсије Петровић, надалеко познатог византијског хора у Српској православној цркви, за лијевом пјевницом пјевали су парохијани који редовно држе пјевнице у овом храму. Након причешћа и отпуста, Епископ Фотије почео је бесједу сааморефлексијом да се налази у још једној новој евхаристијској заједници. Указао је на важност учешћа у Тијелу и Крви Христовој и изласка пред лице Божије. Једино мјесто гдје је човјек коначно испуњен јесте Царство Небеско, гдје се стиже преображењем, стицањем светости, а зашто је неопходна: вјера, нада и љубав. Једнако важна је и жеља, искрена, јака и непоколебљива жеља да се оствари блискост Божија. Владика је напоменуо на духовну димензију јеванђељских ријечи које слушамо, а често прихватамо свега на интелектуалном нивоу. Ипак, духовна димензија чини хришћане да сијају као светитљи чак и међу мноштвом народа. Такав је био свети старац Порфирије. Владика је исказао радост што смо данас у Зворничко-тузланској епархији могли да слушамо појање византијског хора, које је примјер продуховљености и преображености у музици. Након службе владика се кратко задржао на послужењу са окупљеним парохијанима, након чега је прешао у парохијску салу гдје је послужен ручак. Извор: Епархија зворничко-тузланска

На крају Свете литургије владика Методије је одслужио парастос архимандриту Варнави и свима пострадалима у злочиначким погромима у последњем рату у Хрватској, поводом сјећања на 23. годишњицу од Олује. Јеромонах Макарије, намјесник манастира Савина је у име манастирског братства, а како је казао „првенствено у име отаца ове свете обитељи – оца Јустина, оца Варнаве и оца Доротеја“, новорукоположеним епископу Методију уручио дар – архијерејски крст и панагију. „ Да кроз овај дар владика Методије прими благослов великих отаца који су изнели велики терет цркве у време комунизма. Кроз ношење овог крста и панагије који симболизују служење Христу, желимо му да му Господ да снаге молитвама наших отаца да носи свој крст, и Пресвета Богородица увек да му се нађе на помоћи и да на сваком његовом кораку доноси благослов свима нама. Свети владико, нека ти Господ подари дуг живот и здравље и да много година долазиш у ову свету обитељ, да служиш Светој Цркви и нашем народу и да се сви једнога дана нађемо у Царству Небеском, да славимо вечно Господа нашег Исуса Христа“, казао је отац Макарије. Владика Методије је заблагодарио на дару и казао да су блаженопочивши игумани ове свете обитељи ишли крсто-васкрсним путем, а то је пут Господа Исуса Христа на који смо сви позвани. „То је пут страдања, искушења, срамоте и неуспјеха, гледаног из очију овога свијета, али пут који најприје дубоко у нашем бићу па онда и шире отвара један дубљи простор, дубљег духовног живота у чијем центру и сједишту сједи сам Троједини Бог наш – Отац, Син и Дух Свети. Са Мајком Божијом и са свима светима. И то је оно Царство Небеско које ми кроз тај крсто-васкрсни пут треба да откријемо у себи“, казао је он. Владика је потом одслужио и кратки помен на гробу оца Варнаве. Отац Макарије се том приликом присјетио једне интересантне приче једног јеромонаха о разговору са оцем Јустином који је тада устврдио да тамо гдје има монашког гробља има и могућности за монашки живот. „И ево овдје, у Савини, дуго није било монашких гробова. Са оцем Јустином, оцем Доротејем и Варнавом који су донели благослов овом манастиру да овде буду монашки гробови, а кад су монашки гробови ту то онда значи да је овде добро живети, да може да се живи монашки и да може да се истраје на монашком путу у служењу Христу. Зато нам њихови гробови остају као вечни споменик, као темељ да се на њима зидају нови нараштаји и изграђују нове младе генерације хришћана, младе генерације монаха и да се тако сви спасамо у једној Цркви, истинитој Цркви Господа нашег Исуса Христа“, рекао је намјесник манастира Савине, јеромонах Макарије. По завршеној молитви, сабрање је настављено трпезом љубави. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска

Бољи путоказ нам није требао да стигнемо до меморијалног центра "Никола Тесла". У самом срцу Лике, на крашкој заравни окруженој обронцима Велебита, у подножију брда Богданић, поносно стоји кућа типичне "динарске" архитектуре, у којој је, од оца Православног свештеника Милутина и мајке Георгине-Ђуке 10.јула.1856 године рођено четврто дијете - син Никола. Тик до ње је и Православна Црквица Светог Петра и Павла у којој је као свештеник службовао Отац Милутин. У самој кући која је неколико пута похарана у прошлим ратовима, има врло мало оригиналних предмета из периода Теслиног дјетињства. Умјесто тога, ту су динамичне мултимедијалне поставке, којом су представљени живот и дјело непревазиђеног генија - мноштво фотографија, писаних докумената, цитата из аутобиографије, проналасци. А у кулису звукови као из Теслиног дјетињства. Тавански дио куће је посвећен проналасцима. Ту су функционалне реплике изума, попут магнетног поља, Теслиног индукционог електромотора, трансформатора, турбине и приказа разлике између наизмјеничне и једносмјерне струје, односно Теслине и Едисонове. "Моја мајка је потицала из једне од најстаријих породица тога краја, која је у себи носила изумитељску жицу" у својим списима велики научник захвалио се мајци на изузетни дар. "Моја мајка је била прворазредни изумитељ, и вјерујем, постигла би много да није била удаљена од савременог живота и оних многобројних могућности које он прућа- Поред тога, изумила је и израдила многобројне направе. Поред куће пролази мален поточић Ваганчица на коме се налази Теслина турбина, а њиме плови и прототип Теслиног брода на бежично управљање. Поток води до испитне станице, реплика оне у Колорадо Спрингсу, а њен торањ је заштитни знак Меморијалног центра. "Био сам очаран описом Нијагариних водопада који сам пажљиво прочитао у школи у Госпићу, а у машти сам замислио велики точак који порећу ови слапови" записао је касније власник 112 патената и око 700 разних изума. "Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат. Тридесет година касније видио сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни ума". По његовој замисли прва електрана изграђена је око два и по километра од Нијагариних водопада, а у Августу 1895 године Теслина "фабрика струје" испоручила је прву електричну енергију. Недуго потом, Вестингхаусова компанија ангажовала је на примјени систем преноса, заснованог на Теслиним идејама система наизмјеничне струје, а повезан је далековод до града Бафала, на раздаљини од 35 километара. Од тада много воде је протекло и Ваганчицом и Нијагариним водопадима, али проналасци чувеног Личког сина још нису превазиђени. Покушали смо да пронађемо некога од његових рођака или њихових потомака, али у Смиљану Тесли више нема, а нема ни Срба. Неки су се одселили широм свијета, а неки су, како злуради коментари кажу, тик поред Цркве испод тешког камена на старом Православном гробљу. Према ријечима водича, Меморијални центар "Никола Тесла", који је отворен 2006 године обиљежава 150 година од рођења генија из Смиљана, као културно добро на 13.000 квадратних метара, годишње посјети између 30 и 40 хиљада људи из свих крајева свијета. Извор: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:674510-U-Teslinom-selu-nema-vise-Srba