Претражи Живе Речи Утехе

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Духовски понедјељак са свештенством Свету службу у манастиру Режевићи. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да се пуноћа Божанске љубави открила људима на Тројичиндан. Звучни запис беседе “Господ је, одлазећи са ове земље тјелесно, обећао да ће послати Духа Утјешитеља који ће вас увести у сваку истину. И то је оно што се догодило, та пуноћа истине Божје. Догодила се, открила се управо на овај свети дан, на Тројичиндан, када је Дух Свети у виду огњених језика сишао на своје свете ученике и апостоле и када су они проговорили разним језицима и када се ријеч њихова чула по свој васељени. И одјекује до дана данашњега”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је свако људско биће рођено на земљи обликовано по лику и по подобију Божјем. “А пуноћа тога лика Божјег, и подобија, управо се открила у тајни Христовог рођења и у тајни рађања оних који се рађају Духом Светим и водом – у тајни крштења”, објаснио је Владика. Рекао је да је заједништво у Цркви Божјој дубље од сваке друге заједнице. “Дубље је и од биолошке, и од космолошке заједнице и општења. И та заједница је непролазна, вјечна. Црква Божја рађа за вјечни живот, за вјечно Царство небеско. Њена материца је света, духоносна, живоносна из које се живот и људи рађају за вјечност”, казао је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају оцу архимандриту Хризостому и манастирској братији честитао славу. “И свима вама и свој васељени, на многаја и благаја љета”, пожелио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. 12. 2019. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Манастир су основали Немањићи у XIII веку. Храм је обновљен 1554. године. У њему је 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је поново обновљен 1837. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца. Када је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара. Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву. Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу . Шта то значи онда када данас каже Господ да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Каин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету. А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слобoдно али нећу да што овлада мноме (1Кор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг. Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо. Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Који је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин. Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији Февронију са сестринством. Торжествености Литургије је допринело појање Немање Старовлаха, професора појања у Богословији “Светог Јована Златоустог“ у Крагујевцу, као и хора “Слово љубве“. Сестринство ове свете обитељи заједно са свештеником Миланом Тодорићем, уготовило је трпезу љубави за све присутне. Извор: Епархија жичка

Беседа Његовог преосвештенства Господина Јована, епископа шумадијског изговорена на празник светог великомученика Прокопија, 21. јула 2010. године, а приликом освећења храма Свих светих у свештеној обитељи манастира Бошњане. Велика је радост за ову светињу, за ову свету обитељ, за Цркву Божију Православну, за Цркву Божију у Шумадији, јер за кратко време овде, у овој светињи, освештасмо и трећи олтар. Три олтара, браћо и сестре, на којима се приноси бескрвана жртва! На тако малом месту, на тако узаном месту, три буктиње литургијске светле са молитвама оних који служе и који приносе бескрвну жртву, али исто тако и са вама, браћо и сестре, који долазите на свето богослужење, првенствено мислим на Свету Литургију. Рекох, ово је велика радост за Цркву Божију православну и нашу Српску Цркву, велика радост што баш сада и баш данас, у ово време, освештавамо трећи храм ове свете обитељи. Игуман ове свете обитељи, архимандрит Алексеј, са ктитором ове нове цркве, господином Верољубом Мијајиловићем и са осталим приложницима и дародавцима, није се могао лепше одужити нашим прецима, него да данас одслужимо овде Литургију, осветимо храм у име Свете Животворне и Нераздељиве Тројице, а у спомен двестогодишњице Варваринске битке. Видите, како је лепо игуман то уклопио; и остаће, као што је остала Варваринска битка у сећању, овај новоподигнути храм и он ће остати дуже, јер ће се спомињати и овога и онога света. Да, овде ће се, браћо и сестре, од сада приносити бескрвна жртва за све и свја, како то ми увек понављамо на Светој Литургији. Овај дан и ваше учешће, како у самом чину освећења, тако и на овој Светој и Божанској Литургији, биће записано не само у летопису овог манастира, ове светиње, него првенствено у срцима нашим и у срцима вашим, како бисте то што је записано у вашим срцима преносили и вашим потомцима, да и они преносе својим потомцима: да је овде ово парче неба на земљи данас удостојено благодаћу Божијом да се овде освети овај храм и ова светиња. Говорите свима да је овде васпостављена светиња која вековима пре нас овде пројављује свуда присутног Свезнајућег и Свевидећег Бога. И сигурно, да није било тог предања којег су и ваши преци преносили вама, вероватно би се овај део светиње заборавио. Али светиња се не може заборавити! Ако не проговоре људи о светињи, камење ће да проговори, а и проговара. Онде где су људи затајили, Бог чини чуда, да на разне начине проговори и покаже нам како на сваком кораку у роду људском, па и у овом нашем српском роду, стоје светиња до светиње. Овде ћете ви долазити, као што и сада долазите, да се учите богопознању, да се учите љубави хришћанској. Али, овде нећете само учествовати у приносу светиње, него ћете, ако будете долазили са сазнањем шта је Света Литургија, шта је Црква, шта је Тајна Цркве и Литургије, онда ћете овде почети сада да спознајете пут који води у Царство Небеско. А то је у ствари и смисао и циљ нашег живота овде на земљи, да овде Царство Небеско преко Свете Литургије предокусимо, да осетимо сласт светиње Божије и Духа Божијега и Благодати Божије које примамо да бисмо задржали ту сласт до оне праве истините сласти гледања лица Божијега. Зато, данас овде окупљени, заблагодаримо Богу на Његовом дару и радости које нам је подарио, које смо осетили сви када смо се у овом новоосвештаном храму зарадовали. Како да се не зарадујемо, браћо и сестре, кад је данас Црква Божија добила још један храм? Па како да се не зарадује породица, кад се у њој обнови пород? Ето, и ми смо се данас зарадовали том новом члану свеукупне Цркве Божије, овом храму којег смо овде осветили. Да заблагодаримо Богу у Тројици, Духу Светоме који нас је сабрао да се у овом храму, окупаном Благодаћу Божијом, освештаном Духом Светим, окупаном Силом Божијом, помолимо Господу. Богу у Тројици увек треба благодарити на Његовим даровима. Али, уз благодарност Богу, треба исто тако да заблагодаримо и народу који има веру да подиже храмове - не само за себе, јер овај храм, и ниједан други, није саграђен само за нашу генерацију, него за генерације и генерације. Да заблагодаримо народу који када подиже храм има осећај да гради свеопшту заједничку кућу у којој се Бог призива, у којој се свршавају најсветије тајне, у којој се оно што је природно Духом Светим претвара у натприродно, то јест хлеб и вино у истинито Тело и истиниту Крв Христову. То је кућа у којој се Бог прославља, у којој се ми освећујемо и у којој се ми просвећујемо са оним што доживљавамо на Литургији. Доживљавамо Благодат Божију, и како певамо: видесмо Светлост истинску, примисмо Духа Небескога, нађосму веру истиниту, клањајући се нараздељивој Тројици, јер нас је Она спасла. Има ли лепше учионице од храма Божијега и цркве Божије? Има ли лепше и боље веронауке него што је Литургија, браћо и сестре? Заиста – нема! Рекох, у нашим храмовима се свештенодејствује да би се у тим храмовима ми освештавали и тако освештани примили Светињу над Светињама. Да овде, испред ових престола, а и овога који смо данас освештали, где смо се помолили Богу, да добијемо принос од оних који приносе, то јест од правоверних свештеника. Од оних свештеника који су у заједници са епископом, Црквом и народом Божијим, да тиме посведоче заједницу Бога и људи, да је та заједница наше спасење. Наша је велика благодарност, браћо и сестре, и мене као владике шумадијског, упућена брату Верољубу Мијајиловићу, који је ктитор овога новог храма. Ево нам доказа да није српски народ изгубио веру, да није изгубио ни оне дарове и ону племенитост које су имали наши свети преци, на првом месту наши Немањићи, Лазаревићи, све до дана данашњега. Ево данас се и наш брат Верољуб сврстава у ктитора Цркве српске, у ктитора Цркве Божије у Шумадији. Нека њему, његовој породици, а и свима дародавцима, Господ Дародавац подари оне дарове и благодарности које ми не умемо да дајемо као људи, не умемо о тим даровима нашим језиком и нашим речима да говоримо. Ту праву благодарност Бог ће дати онима који Га љубе! Али сигурно, овога храма не би било, не би било ни Верољуба као ктитора и вас као приложника, да није било игумана ове свете обитељи, који вас је окупљао и окупља да се сетите себе, ове светиње и да се сетите живота хришћанскога. Наравно, није ни он радио сам, него опет у заједници са браством и са онима који му заиста притичу у помоћ. Сабрасмо се данас овде да осветимо храм, а где ћемо се на другом месту сабирати, браћо и сестре? Где данас да идемо, код кога да тражимо избављење, исцељење, очишћење, освећење, оздрављење и душе и тела, него ли до Бога?! А до Њега долазимо преко наших светиња, првенствено преко светиње нашег живота која треба да буде у нама, да осећамо да смо управо светиња Божија. Од кога да тражимо данас помоћ? Цар Давид каже, не уздајте се у кнезове ваше, у њима нема спасења. Може човек човеку да помаже, хвала Богу, али само донекле, како би то рекао наш народ. А Бог може оно што ми мислимо да не може. Коме Бог помаже? Ономе ко има вере у Бога! Баш оне вере за коју је Господ рекао - све је могуће ономе који има вере. Ономе који има љубави, који има осећања. Ономе човеку хришћанину, који је себе испразнио да би у себе уселио Благодат Божију, да би у себе уселио Господа Христа. Може ли нам човек помоћи? Понављам, може али само донекле. Бог је тај који чини чуда. Чудом можемо назвати и ово све што се овде данас догађа, на овом парчету неба. А шта је се догодило? Догодио се народ Божији. Ви сте се догодили, браћо и сестре. Па зар није прави догађај ово окупљање око наших светиња, наша молитва? Нека би дао Бог да ова прелепа звона овде опомињу нас да смо људи, да смо хришћани, да смо православци. Да смо Срби, браћо и сестре, да смо Срби на делима и по делима, а не само по имену. Нека би нам Господ помогао, а и ова светиња, да се благодат данашња, која је сишла да освети овај храм, усели и остане у нама, да нас она води и руководи! Бог вас благословио! Извор: Епархија шумадијска

Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, говорећи о историјату празника Усековање главе Светог Јована Крститеља, подсећа да се прва сведочанства о празнику појављују у 5. веку. „Пости се на уљу, дозвољено је вино, али риба не“, каже отац Слободан, додајући да се данашњи празник, иако посвећен страдању Светог Јована, слави јер се служи Света Литургија, односно због евхаристијске радости. Извор: Радио Источник

У 11. недјељу по Духовима, 1. септембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Андреја Стратилата, саборно и молитвено било је у острошком манастиру. Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј-ставрофор Драган Станишић подгорички парох, а саслуживао му је бројно свештенство, уз молитвено учешће више стотина вјерника. Звучни запис беседе Непрекидна колона поклоника и током Божије службе приступала је на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након читања зачала из Светог Јеванђеља које говори о томе како је један дужник молио господара да му се смилује и он му опростио, а исти он није показао милост према свом другу за много мањи дуг, сабране је бесједећи поучавао о.Драган. – Ова прича нам говори да треба да водимо рачуна да у себи увијек имамо на уму молитву Оче наш коју ова јеванђељска прича тумачи. Имајући ово у себи ако будемо радили онако како се каже у молитви Оче наш, задобићемо Царство Божије, а то је сам Господ Исус Христос који свакоме од нас дарује милост, избавља нас од сваке биједе и опасности, а посебно када се овдје саберемо молитвама Светог Василија – казао је о. Драган. Извор: Манастир Острог

У среду, 21. августа 2019. године, када Црква Божја молитвено прославља светог Емилијана Исповедника и Зосиму Туманског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Епископу су саслуживали: протојереј Саша Антонијевић, старешина храма, јереј Милош Ђурић и протођакон Иван Гашић, а чтецирали су вероучитељ Марко Гаљак и студент богословља и наш брат у Христу Александар Цалић. Литургију је својим појањем улепшао протојереј Драгослав Милован, као и Михаил Голић, студент богословља у Либертвилу. Звучни запис беседе После прочитаног јевађељског штива беседом се верном лаосу обратио владика Јован који је у беседи говорио да постоје две врсте људи. “Прву врсту људи чине они који испуњавају Божју вољу, а другу врсту чине они људи који не испуњавају вољу Божју. Богу је послушан онај који испуни нешто, а не онај који обећа а ништа не испуни. У Царство Небеско се искључиво улази покајањем, без обзира које грехе је човек имао пре тога. Покајање је исто што и васкрсење. Човек може да пресече те грехе једино онда када му се они огаде, и тада се враћа у покајање. Свети оци кажу да ђаво царује у човеку кроз грех, а Бог кроз врлине. Где је грех ту је пакао, а где је врлина ту је Царство Небеско, а Царство Небеско је Бог у нама”, истакао је Епископ Јован. “Шта је главно у самом покајању? То је покајничко расположење, што значи да без покајања нема радости. Господ нам говори да човек не треба да буде лењ јер лењост је опасан грех. Сарадник Божји је сваки човек који је крштен и који је у Цркви и живи животом Цркве”, слово је Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска

Доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија на тему: „Јеванђеље и Царство Небеско“. Владика Фотије је одржао ово предавање 19. марта 2015. године, у дворани Српског културног друштва Просвјета у Загребу. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.

На празник Светог пророка Илије, 2. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је свету архијерејску Литургију у Задру. Свечаним сабрањем верног народа обележена је слава задарског храма посвећеног том великом светитељу. -Свети Илија се још у раној младости повлачио у пустињу где се молио и разговарао са Светим Духом. Молитва је управо то, разговор сваког од нас са Господом и она треба да биде основ нашег духовног живота. Једино путем поста, молитве и учешћа у светим тајнама можемо задобити Царство Небеско, а уз то су посебно важне љубав и брига коју имамо једни према другима. Треба једни друге да подржавамо и међусобно помажемо, а посебно да водимо рачуна о старима, немоћнима и свима онима који су на било који начин унижени, беседио је Владика. -Изузетно ми је драго што смо се данас окупили у оволиком броју, а посебно што видим да наши људи који су у расејању широм света нису заборавили свој родни крај, ни своју Цркву. Честитам вам данашњу славу са надом да ће нас Дух Свети сабирати на многа и блага лета овде, да се виђамо и радујемо једни другима и заједно молимо Господу, поручио је Епископ далматински. Извор: Српска Православна Црква

У уторак, 26. фебруара 2019. године, када наша Црква слави преподобног Симеона Миротичивог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у Станову. Првојерарху шумадијском Господину Јовану су саслуживали протојереј - ставрофор Синиша Марковић, протојереј Горан Ђерковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Сретко Петковић, ученици богословије Светог Јована Златоустог г. Дејан Симић и г. Бојан Ђурић. Чтецирао је вероучитељ г. Марко Гаљак. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у беседи рекао: “Лоза Немањића браћо и сестре изродила једну читаву плејаду светитеља и угодника Божијих из рода нашега и то је оно што краси читаву државу, читав свет, дакле светитељи Божији и угодници Божији, браћо и сестре. Један византијски цар је рекао да величина једнога народа, једне државе не састоји се у величини те државе, да ли је оволико хиљада километара велика или онолико. Величина једног народа, каже он такође, није ни у његовом броју. Величина свакога народа и државе јесте онолика колико је народ те државе изродио светитеља и угодника Божијих. Ако је то тачно, а и јесте, наш народ и наша држава иако је и по броју и по обиму мала, заиста је велика, велика браћо и сестре. Немате скоро у историји рода људскога да у једном малом народу, једној династији има толико светитеља као што је наш српски народ. То је за похвалу. За нас је то велика похвала и хвала Богу, али за нас је то и велика одговорност која се огледа у томе да преиспитамо себе, да ли заиста следујемо, тим нашим светитељима, њиховим путевима, као што су они ишли путем Христовим, или идемо путем својим који измислимо па мислимо, е ја ћу на овакав начин да идем у рај, ја ћу на мој начин да идем у Царство Небеско. Не, немој да се заваравамо, и ако тако мисли, да ли то био Владика, свештеник, хришћанин, монах , монахиња, грдно се заваравају браћо и сестре. Сваки од нас који тако мисли, уствари он је сав у гордости, у сујети. Мало нешто се поштапа, да тако кажем и својим светитељима и црквом , али он спроводи своје. И само је моје то што је исправно и готово је. Дакле, ту нам ако тако живимо и тако мислимо, ту нам браћо и сестре не помаже ни наша молитва ни пост, ни ништа, шта нам вреди и молитва и пост и бдење ако немамо смирења, ако немамо послушности, ништа нам то не вреди. Јер смирење и послушност уводи човека у Царство Небеско. То смирење и послушност је пројавио највише Господ наш Исус Христос”. Извор: Епархија шумадијска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију са парастосом комитском војводи Јовану радовићу у цркви Светих Пантелејмона и Климента Охридског у Барама Радовића у Доњој Морачи. Владика је богослужио поводом 100 година од упокојења војводе Јована, а тим поводом је у мјесном парохијском дому одржан и научни скуп. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да је ономе ко је везан за земаљска и пролазна добра тешко ући у Царство небеско. „Тако то бива до наших времена. Они који се везују за пролазна богатства, славу и част, који се везују за новац, за злато, за властољубље, за своје неко знање, они тешко могу да се жртвују за оно што је вјечно и што је непролазно“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је увијек било људи, нарочито у младим годинама, који су све жртвовали само да би задобили вјечно и непролазно достојантво. „Ту се поставља питање: за што вриједи жртвовати свој живот? Они који жртвују свој живот за оно што је пролазно нијесу схватили смисао живота. Они који жртвују свој живот за оно што је вјечно, што је непролазно, за истину, за правду, такви знају зашто су се родили, зашто су живјели на овој земљи. Таквих је увијек било, таквим има и данас, посебно код младих људи“, објаснио је он. Један од таквих, додао је Владика, је и комитски војвода Јован Радовић. „Који је у двадесет седмој години свога живота пострадао у Сарајеву и који се прије тога, од 1916. године, заједно са осталим Морачанима и Ровчанима, успротивио насиљу аустроугарском, истовремено незадовољан и оним што је урадио велики краљ Никола Петровић, везан за властољубље и земаљску славу“, казао је Владика. Владика је подсјетио да је Јова Радовић, заједно са групом Морачана отишао у Јужну Србију и учествовали у Топличком устанку. „Да би се после вратили отуда и ако комите ослободили Андријевицу, допринијели ослобођењу Колашина, Подгорице, ослободили Никшић: Војвода Јован је потом ослободио Фочу, стигао до Сарајева гдје га је нажалост стигло оно што у Црној Гори стиже од давнина – да брат убија брата, кум кума. И он је убијен у Саарајеву 1918. године. Међутим, убијенији су они који су њега убили. Он је жртвовао своју младост, свој живот за правду Божју, за слободу“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају данашњег богослужења у Барама Радовића, Митрополит Амфилохије је одслужио помен на гробу војводе Јована. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Као што је то уобичајено, да ове наше емисије почињемо тумачењем Светог Јеванђеља, које је тог недјељног јутра читано на светим богослужењима, тако је и отац Никола на почетку тумачио Свето Јеванђеље о исцјељењу згрчене жене, које се чита на 27. недјељу по празнику Педесетнице. Отац Никола је потом говорио о значају Божићног поста, који нас води у сусрет Христу. Потом је отац Никола говорио и о томе шта је то праобраз и зашто је Господ говорио у причама. Звучни запис емисије Отац Никола је говорио и о томе како се опоравити након посјета врачарима и гатарама, и побјећи из канџи наркоманије. Говорећи о духу овог времена, отац Никола каже да је у данашње вријеме гријех постао мода. Овом приликом отац Никола се осврнуо и на страдални живот нашег народа на Косову и Методији и њиховом ношењу крста. Одговоре на ова и још многа питања наше вјере наћи ћете ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора

Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ диоклијски Г. Методије, викар Митрополита Амфилохија, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и острошка братија протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакони Роман и Зосима. Молитвено су учествовале игуманија манастира Светог Луке у Жупи, Јефимија, која такође прославља данашњи празник као крсну славу, са сестринством, бројно острошко монаштво, чланови породице Никчевић и бројни свечари из Пјешиваца. Посебну радост литургијском сабрању дало је појање црквеног хора Светог Саве из Херцег Новог. Сабрани, међу којима је било мноштво дјеце, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а потом је Владика Методије са саслужитељима благосиљао славски колач о. Радомира Никчевића и бројних других свечара који су их принијели у славу Божију, а у част Његовог Претече и Крститеља Јована чије се чудесно зачеће прославља. Потом је сабранима празник и славу честитао Владика Методије, који је између осталог рекао да су смрт и зачеће у данашњем дану обједињени. – Славимо зачеће Светог Јована Крститеља као почетак историје сваког људског бића и сваког човјека овоземаљске историје. Данас се истовремено опомињемо и свих који су се упокојили, јер су данас Задушнице. Данас је све обједињено и зачеће и смрт – казао је Владика Методије и додао да сабирајући се на Литургији око Господа Исуса Христа, заправо се припремамо да после зачећа и рођења, што спремнији прођемо и кроз врата смрти, како би задобили Царство небеско. О. Радомир је заблагодарио Митрополиту Амфилохију који је благословио да се Никчевићи сабирају у острошком скиту на своју крсну славу и Владици Методију који је служио на данашњи дан. Потом је Владика Методије са свештенством и вјерним народом служио парастос упокојенима који почивају на манастирском гробљу заједно са блаженопочившим игуманом Лазаром и упокојеним члановима породице Никчевић који почивају у острошком скиту. Сабрани су заједничарење наставили за славском трезом хришћанске љубави коју је припремио о. Радомир са породицом и острошком братијом. Извор: Манастир Острог

Преосвећеном архијереју саслуживали су игуман Симеон из Манастира Бишње, протојереји-ставрофори: Драган Кајиновић, Радојица Ћетковић, Миодраг Каиновић, Далибор Ђекић, протојереји: Саша Црљић и Бојан Митрић, протонамјесник Синиша Максимовић и протођакон Богдан Стјепановић. Уз чланове хора Мојсије Петровић, надалеко познатог византијског хора у Српској православној цркви, за лијевом пјевницом пјевали су парохијани који редовно држе пјевнице у овом храму. Након причешћа и отпуста, Епископ Фотије почео је бесједу сааморефлексијом да се налази у још једној новој евхаристијској заједници. Указао је на важност учешћа у Тијелу и Крви Христовој и изласка пред лице Божије. Једино мјесто гдје је човјек коначно испуњен јесте Царство Небеско, гдје се стиже преображењем, стицањем светости, а зашто је неопходна: вјера, нада и љубав. Једнако важна је и жеља, искрена, јака и непоколебљива жеља да се оствари блискост Божија. Владика је напоменуо на духовну димензију јеванђељских ријечи које слушамо, а често прихватамо свега на интелектуалном нивоу. Ипак, духовна димензија чини хришћане да сијају као светитљи чак и међу мноштвом народа. Такав је био свети старац Порфирије. Владика је исказао радост што смо данас у Зворничко-тузланској епархији могли да слушамо појање византијског хора, које је примјер продуховљености и преображености у музици. Након службе владика се кратко задржао на послужењу са окупљеним парохијанима, након чега је прешао у парохијску салу гдје је послужен ручак. Извор: Епархија зворничко-тузланска