Претражи Живе Речи Утехе

У недјељу, 21. по Духовима, када наша Света Српска Православна Црква прославља Свете бесребренике Козму и Дамјана, у народи још познати као Врачеви, вјерујући Модричани, окупили су се у великом броју да дочекају свог Епископа Фотија, који је служио Свету архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице у Модричи. Житељи Модриче били су радосни што је њихов Епископ дошао са њима да се помоли на овај дан, када они поред црквеног празника прослављају и 100. годишњицу од освећења храма, дакле читав један вијек православне богомоље у центру града. Његовом Преосвештенству Епископу Фотију саслуживали су у Христовој оданости и братској љубави: архијерејски намјесници добојски и модричко-градачачки, протојереј-ставрофор Мирко Николић и протојереј Ненад Тојић; пароси модрички, протојереј-ставрофор Перо Танацковић, протонамјесник Стаменко Станковић и јереј Синиша Лазић; парох гаревачки, протонамјесник Ненад Јеремић, те ђакони Немања Спасојевић и Александар Стевановић. Епископ Фотије у својој бесједи на крају Свете Литургије говорио је о историји овог храма наглашавајући битне моменте кроз које је пролазио храм са својим вјерним народом рекавши да је овај храм живео и страдао заједно са народом на овом простору. Људи су живјели благодарећи Богу и благодарећи својим светитељима и овај храм је њих подизао, а они су духовно узрастали у њему. И то јединство непрестано постоји у свакоме мјесту, браћо и сестре, јер то је благослов који нас крстолико везује за наше светиње". У току Свете Литургије, након што се већи број вјерника причестио, од оних најмлађих до најстаријих, Епископ Фотије је исказао радост због тога што је народ поучен од стране свог свештенства схватио потребу за Светим Причешћем. Владика је похвалио благољепије којем доприноси пјевница за којом пјевају сестре Јанковић које су од првих својих корака у овом храму, а онда слога народа када је у питању унутрашње сређивање храма и сам фрескопис. Са тим у вези, Епископ Фотије, је опет појаснио суштину и значај грађења храма рекавши: Подижући једну светињу у неком мјесту то мјесто добија своју личну карту, добија свој духовни профил и људу долазе тој светињи и моле се Богу. Ту се крштавају, ту се вјенчавају, ту се причешћују, ту живе литургијским и црквеним животом и ту узрастају на спасење, како би ми рекли једним богословским речником. Учећи нас о Светим Бесребреницима, причајући нам о њиховом животу и животном позиву, Епископ Фотије је рекао да су нам они данас пријеко потребни, прво због свог светог живота, али и светих дјела, будући да су бесплатно лијечили народ. Данас када смо погођени овом епидемијом, лијек је потребан народу. Љекари, медицинари и други људи који су од науке медицинске, који су за велико поштовање, помажу тим наукама другим људима, а Бесребреници су помагали људима благодаћу Духа Светога они су силом Божијом исцјељивали немоћи људске и све болести. Прогонили су демонске силе и то што људи не могу својим умјећем то може Бог и могу Светитељи Његови. На крају литургијског сабрања Владика је одликовао парохе модричке - оца Стаменка Станковића, чином протојереја, а оца Синишу Лазића, достојанством протонамјесника. За несебичну помоћ овој црквеној општини одликовани су епископским граматама: начелник општине Модрича, господин Јовица Радуловић, господин Миленко Мартић и господин Томислав Ракић. По надахнутој бесједи владике Фотија, уприличен је културно-умјетнички програм у порти храма у изведби дјеце из КУД-а Модрича. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У недјељу, 6. августа на празник Светих мученика Пребиловачких и Доњохерцеговачких, у храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима, Светом архијерејском литургијом предстојао је Епископ диселдорфски и све њемачке Григорије уз саслужење домаћина Епископа захумско – херцеговачког и приморског Димитрија и свештенства. Послије прочитаног јеванђељског одјељка празничном бесједом обратио се Епископ Григорије. Повезане вести: Свети Новомученици Пребиловаца љубављу таму и мржњу победисте, и светлост раја наследисте Пребиловци – свједочанство да васкрсење заиста постоји Празнично вечерње и историјски час у Пребиловцима Након заамвоне молитве освећени су славски дарови које је благословио Епископ бихаћко – петровачки и рмањски Сергије, а пригодном бесједом су се обратили Епископ Димитрије и јереј чапљински Марко Гојачић. Након отпуста приређено је послужење и трпеза љубави у Пребиловачком дому, а домаћини овогодишње славе била је породица Екмечић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Светом Архијерејском Литургијом, ломљењем славског колача и свечаним програмом, храм Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, који је метох Пивског манастира, а подугнут је у спомен на невино пострадале пивске мученике током Другог свјетског рата, свечано је прославио, у недјељу 7. јуна 2020. празник Силаска Светог Духа на апостоле и своју храмовну славу. Звучни запис беседе Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, а саслуживало му је свештенство и монаштво Епархије, уз молитвено учешће вјерног народа. Велики празник Цркве Божје – Тројчиндан, Силазак Светог Духа у виду огњених језика на апостоле и Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, славу храма ријечима архипастирске бесједе честитао је Епископ Јоаникије. Казао је да на овај свети дан вршимо и спомен Светих новомученика Пивских, прослављајући их као Свете. „Ево великог и дивног празника, ево мјеста гдје је силом Божјом, Духом Светим, Духом истине и правде, утврђен сабор божански на овом мученичком мјесту. Господ Исус Христос, када је свршио своје дјело спасења, прије него што се вазнио на Небо, рекао је својим ученицима, Светим апостолима, да сједе привремено у Јерусалиму, да се моле Богу и не разилазе док се не обуку у силу са висине“. „Обећао им је да ће ниспослати божанског свог Духа, Духа истине, правде, љубави, доброте, милосрђа и свих других Божјих дарова на своје Свете ученике и апостоле. У недељни дан, приликом молитве, чуо се тајанствени вјетар за који нијесу могли да закључе одакле долази, а онда је Господ ниспослао огњене језике, то јесте силу Светог Духа, која се видљиво показала и прожела умове и срца Светих апостола“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је нама нејасно и чудно како су се ти неучени, непросвећени људи, слушајући само ријеч Божју и идући за Христом, примајући Његове дарове, оспособили да буду апостоли цијеле васељене. „Раније су пророци Божји примали Духа Светог, али у мањој мјери и могли су, донекле, да исправљају народ израиљски благодаћу коју су добијали, а Свети апостоли су просвећивали, не само један народ него многе народе. Апостоли који су раније, на Велики петак показали слабост, па се разбјежали када су Христа ухватили, у оном моменту када их је Господ оснажио и оспособио силом свог Светог Духа, постали су неустрашиви и проповједали свету вјеру православну свима, многе тешкоће претрпјели и на крају сви су своју вјеру крвљу запечатили, оспособили и своје ученике који су наставили њихово дјело“, подсјетио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Истакао је да Господ држи своју Цркву, до данас, укрепљује је благодаћу Пресветог Духа, оснажује је, сабира. Када год се сабирамо у светињама, ми се наслађујемо једним Духом, Божјом истином, милошћу укрепљујемо, имамо једно осјећање, праву, истинску заједницу. „Данас, на овом светом мученичком мјесту, на мјесту пивске Голготе, овом малом Јасеновцу, сабрани исповједамо своју вјеру и молимо се, заједно са Светим анђелима, са Светим апостолима, са Светим мученицима, а међу њима и са новопросијавшим мученицима Пивским, које је Црква Божја препознала као Свете, са оном дјецом, са свим невиним жртвама, са дјевојкама које су у огањ скакале да би своју част, вјеру и образ сачувале“, рекао је Владика Јоаникије. Додао је да су се сви они прославили одмах пред лицем Божјим, а нама је требало доста времена да препознамо њихову светост и да се око њихове жртве саберемо. „Зато смо градили овај храм, ово мјесто уређивали и сабирамо се сваке године, не само за славу овог светог храма и на дан помена мученика Пивских, него и у друге дане. Ово је мјесто свето, ово је мјесто поклоњења, ово је освећено мјесто крвљу мученика. Овдје увијек треба доћи, помолити се Богу за опроштај својих гријехова, за напредак својих домова, за напредак свог потомства“. „Свети мученици ће узнијети наше молитве пред Престо Божји, јер они имају ту слободу да нам помажу, да нас укрепљују, да нас снаже и дају снаге да никад не посустанемо у овом свијету, све док дишемо да своју вјеру исповједамо како ваља“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Благосиљан је и преломљен славски колач. Домаћин овогодишњег славља био је Костадин Пејовић. Дио славског колача и обавезу за наредну годину преузео је Желимир Гломазић. Потом је одржан пригодан културно-духовни програм у којем су учествовали: пјесник Ранко Мићановић, народни гуслар Станко Кнежевић, Татјана Вуковић, Марина и Ивана Кнежевић. Сабрање је, по традицији, поздравио и представник страдалне Велике, Гојко Кнежевић. Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је 24. маја 2017. жртве нацистичког злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила око 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља 7. јуна. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Исаије од Оногошта у Горњем манастиру Острогу. Казао је у архипастирком слову, након читања Јеванђеља, да су од апостолских времена многи прихватили Господњу ријеч и Њиме се хранили као хљебом живота и задобијали царство небеско. “Ево једнога мјеста које је живо свједочанство управо храњења тим хљебом, тог сусрета са живим Господом Христом. И овдје су се сретали кроз вјекове, ево триста педесет година најмање они који су се хранили тим хљебом живота. А међу њима посебно мјесто заузима преподобни отац Исаија од Оногошта кога ми данас прослављамо”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је подсјетио да је преподобни старац Исаија свој духовни живот започео у манастиру Попе код данашњег Никшића. “Боравио је овдје, у овој пећини острошкој. Благодарећи његовом боравку, овдје је касније дошао и Свети Василије Острошки из истога тога манастира”, подсјетио је Владика. Митрополит Амфилохије је нагласио да је Свети Исаија пострадао и након смрти, јер су његове свете мошти спаљене на Планиници. “По древном црквено-народном предању то је било око 1611. године, када је босански паша овдје извршио страховито насиље. Попалио је цијеле Бјелопавлиће и све ове светиње, разорио и спалио домове. Тада су мошти преподобног Исаије одавде пренијете и спаљене. То је било скоро у исто оно вријеме када су спаљене и мошти Светога Саве на Врачару 1594. године”, рекао је он. Рекао је да ми данас живимо у времену новог гоњења и распињања Христовог. “И многи који се одричу Њега као хљеба живота сматрају да је то тврда ријеч коју је Христос рекао, сматрајући да је једини хљеб којим човјек треба да се храни земаљски, заборављајући да је Бог призвао преко Сина свог јединородног да се земаљски хљеб, а преко њега и човјек, људска душа и људско биће преображава у небеског човјека, човјека царства небескога, а истовремено хљеб земаљски у тијело и крв Христову, да би човјек од смртнога постао бесмртно биће”, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије, благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је казао да ништа не умире чега се Христос Господ дотакне. “Зато и ова пећина вјечно живи и живјеће до краја свијета и вијека. И сво они који се поклањају овој светињи и који се причешћују тијела и крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, који се хране хљебом живота”, казао јер он. Нагласио је да је Свети Василије Острошки, иако многи који му сваке године долазе на поклоњење вечерас и сјутра неће доћи због ограничења кретања узрокованог корона вирусом, са свима који га у срцу носе и који му се моле, ма гдје били. “Са њима је и у њима силом Духа Светога и хљебом живота којим се и он хранио и којим се и ми хранимо, и којим се сједињујемо и обесмрћујемо”, нагласио је Митрополит Амфилохије. У јутрошњем литургијском сабрању у Острогу молитвено је учествовао и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Садржај мартовско-априлског 372. броја„Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, употпуњен је разговором са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Отац Слободан: Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом! *Оче Слободане, на самом почетку нашег разговора замолио бих Вас да нам протумачите светоотачке речи, да је „богослов онај који се моли, и да онај који се моли јесте истински богословˮ? Ове ријечи Евагрија Понтијског на најбољи начин изражавају нераздвојност богословља и молитвено-подвижничког опита. Заправо, богословље јесте аутентично и истинско само онда када је подвижничко. Из тог разлога богослов треба најприје да постане црквени, литургијско-подвижнички човјек, да постане боговидац, јер једино тада ће његово богословље да буде аутентично и истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме. Знамо да су само тројица Светих Отаца понијели назив ''богослов'': Свети Јован, Свети Григорије и Свети Симеон Нови. To нам казује да то ''звање'' не може да понесе свако, већ само онај ко је цио свој ум и срце предао Богу. Дакле, богослов је онај који се моли и чији је живот непрестано словљење и слављење Бога. Данас се, такође, сусрећемо с једним поимањем богословља које искључује поменуту подвижничко-мистиријску димензију. И тако се богословом назива искључиво онај који посједује диплому теолошког факултета, при чему се занемарује суштинска разлика између академског богословља и богословља у горе поменутом смислу. И што више диплома, прочитаних и објављених књига, то већи богослов. У Житијама Светих имамо мноштво чудесних примјера светих људи који су често били неписмени или са ''неколико зима школе'' као нпр. Свети Силуан Атонски али су они цијело своје биће предали Богу и тако се освједочили као аутентични богослови и боговидци. Не чини, дакле, број прочитаних књига и стечених диплома једног богослова него превасходно живот по Богу. Зато Свети Григорије Богослов каже: ''Говорити о Богу је велика ствар, али је још боље очистити се за Њега.'' Слично казује и Свети Дијадор Фотички када тврди да ''ништа није бједније од разума који без и ван Бога философира о божанским стварима.'' На крају крајева, богословље може да се испољава на разне начине: кроз иконопис, кроз црквено пјесништво, сакралну архитектуру. Богословствовати се може и ћутањем. Све ово значи да боголовље не остаје на спољашњој равни, већ прелази у дубину, у простор најинтимнијег личног искуства Бога. Једноставније речено: од ријечи о Богу, богословље прелази у разговор с Богом. Тако да ће и онај који је неписмен, који ниједну књигу није прочитао, и поред ћутања и незнања уколико живи Божанским животом, бити богослов. Говор о Богу завршава животом у Богу. *Из Вашег објашњења произилази да се истинско богословље не може одвојити од црквеног опита, јер је сврха богословља истраживање, потврђивање и култивисање истинске заједнице човека са Богом како би се постигло спасење или вечни живот, је ли тако? Управо тако. Богословље није плод људског умовања, оно има за своје исходиште Цркву као мјесто заједничарења и сусрета са Богом. И само у Цркви, у литургијској тајни сједињења са Богом богословље бива харизматско, просветљено и освештано. Изван тог амбијента, богословље престаје да буде богословље и постаје ''брбљање'' (према ријечима Светог Атанасија Великог). Тако долазимо до још једне, суштинске димензије православног богословља, а то је његов сотириолошки карактер. Богословље, дакле, има за циљ свједочење живота у Богу и кроз то свједочење откривање бескрајних могућности човјековог узрастања у тајни Богопознања. Богословље, као израз Цркве јесте критеријум расазнавања онога што је истинито и једино потребно и што треба да буде предмет свједочења Цркве. *Да ли је богословствовање својствено само одабраним људима, или је сваки човек призван и позван да буде истински богослов? Одговор на ово је заправо садржан у Вашем првом питању. Свако ко се моли, ко је уронио у Тајну Цркве Божије, ко је сусрео Христа, и ко свједочи и својим животом изражава тај сусрет, тај је богослов. А то не зависи од степена академског образовања нити од било каквих ''спољашњих'' параметара, већ искључиво од тога да ли је Христос постао темељ живота и да ли се у Њему препознао циљ и ''мјера раста''. Откривење Божије, Његово јављање човјеку јесте полазиште богословља. Дакле, човјек одговара на Божански призив и у том одговору се зачиње богословље, а крајњи циљ богословља, што је потврђено у историји светоотачке богословске мисли, јесте искуствени пут сједињења са Богом. На једном мјесту, преподобни Јустин Ћелијски каже да је вјера подвиг који обухвата сву личност човјекову, па самим тим и разум човјеков. Према томе, вјера је та која догматске истине Јеванђеља претвара у човјеков живот. Другим ријечима, благодатни живот у Цркви постаје извор благодатног познања вјечних догматских истина. И када та истина постане суштина и темељ човјековог живота, онда се кроз њу постиже спасење. *Драги оче, шта можете рећи о богословљу као исцелитељској науци? Драги брате, хвала Вам на овом питању. Дакле, богословље има сотириолошки, спасоносни карактер. Будући да је нераздвојно од литругијско-подвижничког аспекта, оно носи печат остварене заједнице с Богом. Темељ богословља је Оваплоћење Логоса, тајна вјечног сједињења Бога и човјека у Личности Исуса Христа. Наше слободно прихватање да будемо причасници Тијела и Крви Његове значи да бивамо исцијељени, бивамо преображени, спасени и обожени. И отуда је богословље исцјељитељско и спасоносно једино ако за своје исходиште има Тајну Христову. Хришћанска вјера, догмати и Јеванђеље имају најдиректније посљедице по наш живот. Иначе, све то би било обична пропаганда. Зато је светоотачки метод одувијек био повезаност Ортодоксије и Отропраксије: јединство вјере и живота, догме и етоса (морала). Догмати нису просто одредбе и формуле, него су прије свега тачно и прецизно исказано искуство спасења и новог живота у Христу у Цркви Његовој. Те Богооткривене истине које су нам дароване у Христу и Цркви су спасоносне само онда ако живимо по њима. Према томе, права вјера рађа прави и истински хришћански живот. Наравно, у свему томе је неопходна благодат Божија, да би те истине биле животворне и спаосносне. Оне лако могу да се претворе у стерилне и беживотне фразе уколико нису постале истински темељ нашег живљења. *Будући да се светотајински и целокупни хришћански живот утемељује и налази свој врхунац и пуноћу у светој Евхаристији као Светајни Цркве, да ли то значи да и истинско богословље произилази из литургијског небоземног заједничарења и величања Тројединог Бога? Будући да је циљ нашег живота сједињење с Богом, а оно се у овом вијеку у предокушају али реално остварује у Тајни Евхаристије, онда је и богословље плод и израз тог евхаристијског опита заједничарења. Према томе, цјелокупан наш живот и јесте словљење и слављење Бога. Светоотачко богословље – почев од апостолских ученика, преко богословља Отаца епохе Васељенских сабора, па све до паламитске богословске синтезе – јасно нас учи да је Евхаристија централни догађај Цркве и полазиште истинског односа према свијету. Евхаристија је мјесто преображаја свијета и човјека и мјесто сусрета човјека са Богом из којег заједничарења проистичу сви благодатни дарови, па тако и дар богословља. Овдје треба нагласити да је богословље дар Божији који се човјеку даје у мјери човјековог очишћења и стицања благодати Божије кроз врлински и светотајински-евхаристијски живот. *Оче Слободане, замолио бих Вас да наш разговор крунишемо Вашом пастирском поруком. Сви дарови у Цркви происходе од Исуса Христа. Стога, било који вид нашег служења у Цркви – свештенички, вјероучитељски, лаички – исходи из Његове Богочовјечанске Личности. Зато је потребно да се трудимо да тај дар умножавамо, јер као људи Цркве имамо велику одговорност, како за нас саме, тако и за свијет којем треба да будемо ''со и свјетлост.'' Зато сваки дан и сваки минут нашег живот користимо за рад на себи, за покајање и борбу са старим човјеком у нама, да бисмо тако остајали и истрајавали на ''уском путу'' спасења. Нарочито је потребно да схватимо да имамо велики благослов да будемо чланови Цркве, заједнице која дарује бесмртност и вјечност. Стога се трудимо да оправдамо то Божије повјерење и да будемо достојни хришћанског имена које носимо. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 372. броју Православног мисионара (стр. 28-31.) Извор: Православни мисионар / Ризница литургијског богословља и живота

Његово преосвештенство Епископ диоклијски Г. Методије служио је у недјељу 11. августа Свету Архијерејску литургију у манастиру Бијела код Шавника. Преосвећени Владика Методије се окупљеним вјерницима обратио ријечима литургијске проповиједи. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су свети кивоти пећких архиепископа и патријараха живо свједочанство Божјег присуства на овом светом мјесту. „А тамо гдје је Бог присутан, нема никакве земаљске силе која може да то мјесто обесвети и да га уништи. Оно је увијек, као и сам Господ, распето, али увијек изнова даје силу новога васкрсења. Даје је свима онима који су жељни васкрслога Христа и вјечнога и непролазнога Царства Божијега“, казао је Егзарх најсветијег Трона пећкога. Додао је да ту силу Пећка патријаршија даје све до наших времена. „До нашега Светог Патријарха Павла и наше Свете игуманије ове обитељи мати Февроније. Она је најновија светитељка овдје, која се овдје подвизавала, уградила са својим сестрама свој живот у ову светињу и остала до последњег свога издисаја у овој светињи“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети краљ Стефан Дечански био и остао једини истински владар на Косову и Метохији. „Ови наши на власти не би смјели да изгубе из вида да никада краљ са Косова није отишао, него да вјековима овдје господари и влада, и да Косово није мјесто пропасти и нестанка. Тамо гдје је Господ – тамо је снага. Није снага у броју, него је у Господу, у онима који су са Господом, без обзира на број колико их има овдје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеној пећкој схиигуманији Февронији и свим упокојеним монасима и служитељима пећке обитељи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Многи који су некада пролазили или походили Манастир Стањевиће који се налази на јужним падинама Ловћена, сигурно су дијелили усхићење и удивљење које ова обновљена светиња изазизива и данас. Један од оних, који се осјетио привилегованим боравком у Манастиру Свете Тројице, или Манастиру Стањевићи, јесте и ликовни умјетник, професор на требињској Академији ликовних умјетности Мирко Тољић. Јер, не можете се отети утиску који ствара склад планине и близина морске обале, историја којом одише сваки стари камен који битише на овом мјесту постојано од 1338. године, што ће рећи да сада прославља 680 година одолијевања историји и људима, природи. Истовремено, свједочећи и величајући Бога. Данас, почиње Велико освећење обновљене светиње а у оквиру централне свечаности којом се обиљежава 680 година Манастира Стањевићи, који је ово друго име добио по истоименом братству. А, биће ово прилика и да се сви заједно подсјетимо и чињенице да је захваљујући лози Петровића овај манастира скоро 150 година био њихова друга престоница. А, да сјећање не би било кратко, ИИУ „Светигора” и Туристичка организација Општине Будва издали су и монографију о манастиру, коју је уредио Јован Маркуш, а њен визуелни изглед побринуо се управо проф. Мирко Тољић. Његово удивљење овим манастиром и његовом причом види се у обликовању свих десет поглавља која има ова монографија, која је промовисана у манастирској порти. Иначе, проф. Тољић, као члан тима који је реализовао ову монографију већ иза себе има низ сличних издања, од којих је монографија Цетињског манастира, објављена 2014. године, овјенчана наградом Београдског сајма књига, као најбоље издање Срба из дијаспоре. ● Како је текао рад на монографији „Манастир Свете Тројице Стањевићи”, како сте дошли до финалног рјешења њеног изгледа? – Већ код прве монографије коју смо радили, осмислили смо основ читаве серије књига које намјеравамо радити, и тај се основ послије монографије о Цетињском манастиру поновио и код монографије о Манастиру Ком и сада код монографије о Манастиру Стањевићи са намјером да, послије низа година рада, добијемо нешто налик уједначеном комплету који ће споља бити сличан у дизајну и прелому страна, а по суштини различит, са обавезом да се испоштују различитости сваког манастира, којег монографија обрађује. За монографију Цетињског манастира смо, рецимо, за иницијале у тексту користили слова из Октоиха из посебно урађеног фонта за ту прилику, а у овој монографији смо, за исту сврху, користили иницијале из Јеванђеља Николе Стањевића којег је, овај велики војвода цара Душана и ктитор манастира Стањевићи, својевремено наручио да се изради као поклон Манастиру Хиландару и данас се чува у његовој ризници. Јеванђење је изузетне љепоте и важности те смо имали обавезу да скренемо пажњу на ту културну чињеницу и насљеђе нашег народа, па смо његовом љепотом оплеменили читаву књигу без обзира што је једно читаво поглавље у књизи посвећено овом Јеванђељу. Намјера нам је да слично поступамо и у изради монографија које слиједе. ●Како бисте Ви некоме описали љепоту овог манастира, што Вас је посебно дирнуло, на шта Вас је асоцирао када сте се први пут сусрели с њим? – Дуго су спремани материјали за ову монографију, али смо одлучили да са прикупљеним материјалима посао око финиша књиге завршимо боравећи у самом Манастиру Стањевићи. Пошли смо и то је био мој први сусрет са Стањевићима. Знајући фотографије рушевина манастира и понеку информацију из штампе да се манастир обнавља, мало сам негодовао и изражавао сумњу да ћемо моћи боравити у „тамо некој забити” и радити тако озбиљан посао. Ни за шта нијесам био у праву. Затекли смо перфектно и са лијепом мјером уређен манастир у којем све функционише беспријекорно. Манастир у којем врви од живота, са препуном црквом недјељом и празницима, гдје послије службе сви иду на заједничку трпезу. Манастир гдје се дјеца играју и осјећају се као код куће као и свако од присутних. Манастир гдје су празници – празници. Били смо поражени љубављу, гостопримством и жељом за сарадњом стањевићке братије. Пуноћа живота ове древне светиње, у сваком смислу ријечи, је оно што је на мене, као и све нас, оставило највећи утисак и увелико утицало на наш рад и емоције у току израде монографије. То није остало незапажено и од људи којима смо послали урађену електронску верзију књиге прије штампе, и између осталих добили коментар: „… Ево електронски листам монографију Стањевића и дивим се. Одрађена је на нивоу претходних монографија, само што ми се чини да има једну ноту повишене душевности и значаја…”. Прелијепе су и мала и велика порта. Диван је портал са Светом Тројицом изнад улаза у манастир. Величанствен је поглед са куле великог војводе Николе Стањевића. Мајсторски и са укусом су сложени подни мозаици. И улазна капија је диван рад као и пажљиво и са укусом пробрани детаљи по читавом манастиру. Али, најљепши од свега су сокови и пуноћа живота која данас тече манастиром, и без којих би сви ти лијепи детаљи били само пука декорација без великог смисла. Чини ми се да су се ти сокови прелили, помало и у нас, и у књигу коју смо урадили, и дали јој посебност. ● Колико се данас (мало) зна и говори и пише у Црној Гори о историјском значају манастира? – Комплетна монографија говори о значају манастира јуче, данас и сјутра и то у многим сегментима. Неиспитано је колико тачно ова светиња сеже у прошлост. Има назнака, предањских, да је његова прошлост старија него што смо забиљежили, али и ово што је до сада објављено је немјерљиво. То је ипак друга духовна престоница Црне Горе и некада највећа грађевина у Црној Гори. Постала је аустријска касарна, па је освојена, ослобођена и разрушена. У новијим временима је било оних који су препознали њен значај, па су се изборили да се стави под старање Завода за заштиту споменика као културно добро од посебног значаја, а опет, било је и оних који су закључили да: „… некад највећа грађевина у Црној Гори треба да остане највећа рушевина у Црној Гори….”. Важно је да данас има људи за које Стањевићи имају значај и који, очигледно са љубављу, доприносе обнови и новом животу ове Светиње као новог/старог културног и духовног центра. Ја сам религиозан човјек и молим се Богу за све те дивне људе који су уградили по каменчић у прелијепи мозаик обновљених Стањевића. ● Чега нема у монографији а што би свако требало да зна? – Има, скоро устаљена, екипа у импресуму која се старала о садржају, изгледу и љепоти књиге. У импресуму нема, по том питању, игумана, оца Јефрема који је својим савјетима и сугестијама дао мјеру књизи, нема кафа оца Јована без којих би рад у ситним сатима био немогућ, нема гостопримника оца Павла, без којег би штошта било немогуће. У импресуму нема шљива и смокава из манастиру комшијских кућа и много чега. Намеће ми се утисак да је у Стњевићима све саборно или га нема, и сматрам да смо, у случају ове књиге, сви почаствовани уколико смо постали дио те саборности. У разговору уз кафу са оцем игуманом, једном ми је рекао: „Нијесам ја овдје игуман, већ Света Тројица”. Изгледа да смо онда били код Најбољег домаћина, гдје себи не приписујемо ништа што је добро, већ тражимо опроштај за грешке које смо направили, надајући се да читаоце оне неће спријечити да виде величину и љепоту овог дивног дома. Емотивна историја ● Као неко ко је радио на њеном изгледу, који од текстова у њој Вас се посебно дојмио, које поглавље? – Поглавља у књизи су писали одговорни зналци свог посла. Сваки понаособ је за мене био лијеп и посебан и открио ми понешто ново. Ипак бих издвојио као најтежи за илустровање, али мени најдражи у књизи, задњи текст који је новији љетопис манастира Стањевићи, оца др Павла Кондића. Били смо свједоци његовог настајања, скоро у даху, гдје је тај доктор историје, рационални оскфордски ђак, изгледа измислио нови жанр у историској науци: историјске чињенице писане емоцијама, у чијем Љетопису није заборављен нико. То ћете морати прочитати. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Ево, о томе свједочи и црква Светог Саве Освећеног, по коме је он добио име. Та црква, која се овдје налази, је од његових времена“, казао је он. Владика је рекао да су у тај двор Светог Саве одувијек долазили пећки Патријарси, све до друге половине 17. вијека до Патријарха Василија Бркића. „Много је знаменито мјесто Будва, Цитадела, и овај храм Светога Саве, и оно предање о којему ми говоримо на овом научном скупу везано за великога војводу цара Душана, Николу Стањевића, који је такође из ових крајева, који је утемељио манастир на Стањевићима“; казао је Митрополит Амфилохије. На будванској Цитадели данас је настављен дводневни Научни скуп „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“, који се одржава у склопу прославе јубилеја 680 година манастира. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преосвећеном архијереју саслуживали су игуман Симеон из Манастира Бишње, протојереји-ставрофори: Драган Кајиновић, Радојица Ћетковић, Миодраг Каиновић, Далибор Ђекић, протојереји: Саша Црљић и Бојан Митрић, протонамјесник Синиша Максимовић и протођакон Богдан Стјепановић. Уз чланове хора Мојсије Петровић, надалеко познатог византијског хора у Српској православној цркви, за лијевом пјевницом пјевали су парохијани који редовно држе пјевнице у овом храму. Након причешћа и отпуста, Епископ Фотије почео је бесједу сааморефлексијом да се налази у још једној новој евхаристијској заједници. Указао је на важност учешћа у Тијелу и Крви Христовој и изласка пред лице Божије. Једино мјесто гдје је човјек коначно испуњен јесте Царство Небеско, гдје се стиже преображењем, стицањем светости, а зашто је неопходна: вјера, нада и љубав. Једнако важна је и жеља, искрена, јака и непоколебљива жеља да се оствари блискост Божија. Владика је напоменуо на духовну димензију јеванђељских ријечи које слушамо, а често прихватамо свега на интелектуалном нивоу. Ипак, духовна димензија чини хришћане да сијају као светитљи чак и међу мноштвом народа. Такав је био свети старац Порфирије. Владика је исказао радост што смо данас у Зворничко-тузланској епархији могли да слушамо појање византијског хора, које је примјер продуховљености и преображености у музици. Након службе владика се кратко задржао на послужењу са окупљеним парохијанима, након чега је прешао у парохијску салу гдје је послужен ручак. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Манастир Пресвете Тројице на Црквеном брду у Подновљу био је сабласно мјесто које су мјештани најрадије заобилазили, док у њега није дошао јеромонах Максим Илић. За годину дана препородио је манастир стар 122 године, али и ово мало село са око 2.000 становника. „Сам сам тражио да ми додијеле службу у Подновљу, а када сам први пут ушао у манастир, дочекала ме је гомила смећа и све је било зарасло у шикару. Помислио сам, Боже, зар ћу овдје да живим. Закључао сам манастирка врата и прво вече се вратио својој кући“, започиње причу Јеромонах Максим. Међутим, његова снажна воља и визија да се на Црквеном брду може направити мјесто за окупљање вјерника из цијеле регије, али и несебична помоћ мјештана, довели су до тога да се за село Подновље и његов манастир надалеко чује. „У манастиру сам већ годину дана и нема недјељне молитве да међу вјерницима не видим бар једно ново лице. То ме неизмјерно радује јер доказује да се труд исплатио“, каже јеромонах Максим, који је угостио вјернике из цијелог региона, али и из свијета. Ипак, најредовнији су мјештани Подновља. Недјеља је постала дан који се са нестрпљењем чека, дан када се сви послови одлажу, као што то вјера и налаже, и моли се Богу за здравље својих најмилијих. „Народ у Подновљу је изузетно добар, народ који има душу. Пет година сам провео на својој родној Требави и годину дана у Шековићима, али нигдје људи нису тако топли и срдачни као овдје. Увијек ће ми остати у лијепом сјећању“, каже јеромонах Максим, који се за мјесец дана спрема за Америку.Тамо га је позвао владика, који је препознао његов труд и залагање. За само годину дана двадесетосмогодишњи свештеник Максим Илић уредио је да се обнови манастир, да фрескописац из Београда исцрта око 70 одсто унутрашњости, да се сагради конак од око 1.000 квадрата, са библиотеком и десет апартмана, те да се све око манастира лијепо освијетли. Јеромонах Максим је уредио и да се у манастир Пресвете Тројице из Грчке донесу мошти Светог Нектарија, које лијече од рака. „Остало је много започетог посла и волио бих да га доврши онај који ме наслиједи, за добробит вјерника. Моја жеља је била да осујемо задругу и да од Града Добоја узмемо у закуп задружно земљиште које се простире испод манастира. Засадили бисмо лозу, запослили људе и производили вино. Намјеравао сам да оснујем амбуланту и већ су ми неки доктори обећали да би људе ту лијечили бесплатно. Такође, успјели смо да оснујемо одбор који ће помагати мјештанима који не живе онако како би требало, а покушаћемо и да отворимо јавну кухињу и припремимо им бар један топао оброк дневно“, каже јеромонах Максим. Све што је овај млади свештеник урадио у последњих годину дана, радио је да људе привуче вјери и хришћанским вриједностима. Дјеца из Подновља на Бадње вече у манастиру су добила пакетиће, а на Божић су дијељене чеснице. У једној од њих је био златник. До сада су организована три поклоничка путовања – у Грчку, Румунију и Русију. Лијепе вијести се далеко чују, па су на молитву у Подновље до сада долазили људи из Добоја, Модриче, Шамца, Дервенте, Прњавора, Бањалуке, али и Италије, Њемачке, Швајцарске... „У памћењу ће ми остати и то да сам у Подновљу, између многих, крстио и Нијемца, будисту“, присјећа се јеромонах Максим. Активан и на Фејсбуку Јеромонах Максим каже да црква јесте мјесто гдје би људи требало да се окупљају, да се врате традиционалним, породичним и моралним вриједностима, али не може се ни без модерних достигнућа. Тако је он веома активан на Фејсбуку, преко којег обавјештава вјернике о дешавањима, пише о вјерским обичајима и дијели фотографије из манастира и биљежи ток грађевинских радова на конаку. Само ријечи хвале Када је овај млади свештеник први пут крочио на Црквено брдо у Подновљу, признаје да га је призор запуштеног манастира веома обесхрабрио, али није одустао. Смеће и коров је рашчистио уз помоћ својих пријатеља, а када се прочуло за дашак живота који је донио у мјесто, ни један посао или акција није више прошао без помоћи мјештана - што физичке, што финансијске. Доста им је помогао и Град Добој. Не зна се ко за кога има више ријечи хвале, мјештани за свештеника или он за њих. „Јеромонах Максим је упоран, када нешто науми да уради, он то и уради. Зато је за кратко вријеме и успио да препороди манастир и да привуче људе да долазе. Лијепо смо сарађивали свих ових мјесеци, а недавно је организовао и вечеру захвалности за мјештане, који су допринијели обнови манастира“, каже предјседник Мјесне заједнице Подновље Миле Калабић. Историја манастриа Пресвете Тројице Обнова манастирског храма Пресвете Тројице у Подновљу почела је 2008. године, а изградњом је руководио Манојло Благојевић. Одлуком епископа зворничко-тузланског Василија 21. августа 2011. године храм је проглашен Српским православним манастиром Пресвете Тројице. „Прво богослужбено мјесто у Подновљу било је баш на мјесту данашњег метоха на ком је 1895. године подигнута црква брвнара.Прва молитва је била на Св. Стефана Дечанског 24. новембра 1895. године. Други храм на мјесту цркве брвнаре био је посвећен празнику Силаска Светога Духа. Није познато када је подигнут и ко га је освештао. Због дотрајалости, овај храм је срушен 1984. године. На његовим темељима саграђена је данашња манастирска црква“, пише на званичној страници Епархије зворничко-тузланске. Жељка Јаворац Извор: http://www.mojamodrica.info/infograda/clanak/53850/doboj-jeromonah-maksim-sablasno-mjesto-pretvorio-u-izvor-zivota