Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пакао'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Слободан Владушић: ДОБРОДОШЛИ У ПАКАО Недавно сам седео са једним пријатељем, који има сина у основној школи. Разговарали смо о чувеном уџбенику из биологије. Тај мој пријатељ ми је говорио како његовог сина у школи уче да није дечак, већ да тек треба да одлучи шта ће (све) да буде. Потпуно очајан, питао ме је: ко има право да ТО говори мом сину? Док сам га слушао, сетио сам се сцене из романа На Дрини ћуприја, где Османлије мајкама отимају мушку децу. Некада се то звало данак у крви, а данас изгледа, одлазак у школу. ,,Добродошли у годину 2030. Добродошли у мој град – или би требало да кажем ‘наш град’. Ја не поседујем ништа. Немам аутомобил, немам кућу, немам било какве апарате, нити одећу. То вам можда изгледа чудно, али за нас, у овом граду, то је потпуно разумно.” Недавно сам седео са једним пријатељем, који има сина у основној школи. Разговарали смо о чувеном уџбенику из биологије. Тај мој пријатељ ми је говорио како његовог сина у школи уче да није дечак, већ да тек треба да одлучи шта ће (све) да буде. Потпуно очајан, питао ме је: ко има право да ТО говори мом сину? Док сам га слушао, сетио сам се сцене из романа На Дрини ћуприја, где Османлије мајкама отимају мушку децу. Некада се то звало данак у крви, а данас изгледа, одлазак у школу. Уместо ко, боље је питати се, на самом почетку, зашто? Одговор на ово питање није једноставан, иако почиње једним (наоко) врло једноставним текстом који је написала штићеница Светског економског форума, извесна Ида Аукен. Наслов текста гласи (дословно): Добродошли у 2030: ништа не поседујем, немам приватност а живот никада није био бољи. Ево како текст почиње: ,,Добродошли у годину 2030. Добродошли у мој град – или би требало да кажем ‘наш град’. Ја не поседујем ништа. Немам аутомобил, немам кућу, немам било какве апарате, нити одећу. То вам можда изгледа чудно, али за нас, у овом граду, то је потпуно разумно.” Прво што читалац запази у овом (привидно) идиличном и ведром тексту јесте да се посед ствари претворио у право употребе ствари. На први поглед, изгледа као да можемо да користимо све што смо раније пожелели да имамо (а нисмо могли). Међутим, оно што се у тексту не каже – а не каже се много тога – јесте да нас посед над стварима чини слободним. Ако немамо ништа, онда то заправо значи да смо потпуно зависни у односу неки центар моћи који све то поседује и који нам даје право да ми то користимо… све док он то жели. Укратко, Ида Аукен идеалним градом назива идеални логор у коме су људи претворени у робове који у сваком тренутку могу да буду лишени права на, примера ради, храну – ако су рецимо, болесни или стари, или ако центар моћи који располаже храном, тог јутра, просто речено, пожели да тог роба више нема. Разуме се, читалац се сада пита како ће људи бити натерани да буду део тог логора? Одговор на ово питање нуди нам сам текст Иде Аукен. Имагинарна јунакиња која ужива у овом граду будућности не спомиње ни оца, ни мајку, ни брата, ни сестру, ни сопствену породицу – дакле, јунакиња је, у ствари, усамљена у том мноштву људи попут ње, зато што је лишена било каквих трајних и стабилних веза са другим људима. Још је Аристотел у Политици знао да тиранска власт мора да људе држи међусобно раздвојене. Наравно, то се неће догодити тако што ће вам неко упасти у стан и насилно вас одвојити од ваших ближњих. Постоје много суптилније технологије које се базирају на савременој пропаганди. Идеја је једноставна: људи постају усамљени тако што се вештачки ствара атмосфера у којој ће усамљеност људи постати ,,природна”. Рецимо, ако сваки контакт између мушкарца и жене може да се тумачи као сексуално насиље, онда је јасно да ће се мушкарци уздржавати од било каквог контакта. Ако се девојчица од младости учи да је бити мајка срамота за њу, онда ће вероватно живот посветити каријери, док ће сексуалне потребе задовољавати успутним партнерима, брижно пазећи да не затрудни. Укратко, људи ће бити дресирани да буду сами. Међу папирима у својој архиви налазим и неколико текстова који потврђују успешност овог тренинга: у тексту под насловом Американци живе сами више него икада раније, наводи се податак да 28% америчке популације живи у једночланим домаћинствима (у поређењу са 13% из 1960. године). Текст под насловом Осећаш се усамљеним: превише времена на социјалним мрежама може бити разлог доноси резултате који показују да је степен употреба социјалних мрежа повезан са појачаним осећањем социјалне изолације. (Питање да ли социјалне мреже узрокују ово осећање или га ублажавају, оставља се, јасно, по страни). Поред ове физичке или тзв. спољашње усамљености постоји и друга, унутрашња усамљеност, која се намеће управо преко феномена ,,родног идентитета”, односно свесног дезоријентисања деце. Пол детета је биолошка датост, али то је исто тако, и чин првобитне, базичне оријентације у свету, јер се дечаци и девојчице биолошки разликују, као што то знају сви биолози осим аутора уџбеника с почетка текста. (Питањем да ли то сме да се каже, бавићемо се касније). Дечак постаје свестан да је дечак, а девојчица да је девојчица. Када се пол укине, односно када се деца дресирају као да пол не постоји, онда уместо дечака и девојчица које имају своје маме и тате, добијамо особе које тек треба да одреде своје идентитете. Нека од тих бесполних особа ће се изјаснити као девојчица, нека као дечак, а нека ни као девојчица ни као дечак; нека ће тврдити да је мачка, па ће се у ближој будућности сусрести са конзервативним, фашистички оријентисаним мачкама које неће да се паре са њом, јер не признају њен ,,родни идентитет”; нека бесполна особа ће пак, дићи руке од људскости, па ће тражити да буде третирана као alien, односно као не-људско биће страно свим људима и свим животињама. Без обзира шта се изабрало да се буде, сви ови изабрани ,,родни идентитети” су само суплементи који прикривају унутрашњу празнину човека који негира своју биолошку датост у већој или мањој мери: управо зато што може да замисли да буде било шта, укључујући ту и бића која нису људска, ова особа прећутно пристаје да буде третирана тек као живо биће односно као биочестица са флуидним, несталним идентитетом који у сваком тренутку може да се промени. Стална је можда, само усамљеност ових биочестица. Наиме, можемо се запитати како особа чији идентитет није сталан, може да оствари тајне и стабилне везе са другим људима, будући да овој особи трајност у највећој мери недостаје и у властитом животу. А она недостаје управо зато што сваки пут када дође до трења између њих и света, ове особе могу да промене идентитет, надајући се да ће се проблем тако решити сам од себе. Дакле, уместо да учествују (такви какви јесу) у свету или да свет мењају ако тај свет жели да им укине слободу да буду то што јесу, ови људи се повлаче у усамљеност свог идентитета, који онда сами мењају, да би угодили свету, остављајући свет да буде онакав какав јесте, дакле, непромењив. Тешко да је могуће замислити боље робове од овако дресираних људи. Наивни читалац може да ме пита: а шта је са оним људима који се природно не осећају пријатно у свом биолошком полу? Верујем да је таквих људи веома мало и сматрам да им треба помоћи и заштитити их. Међутим, тема овог текста и нису такви појединачни случајеви, већ стварање друштвене климе у којој се ,,родни идентитет” намеће као једини дозвољени идентитет, а који се потврђује управо кроз чин негације биолошког пола. Лекар и истраживач Лиза Литман је у једном интервјуу 2018. године казала да су родитељи са којима је била у контакту ,,описали врло необичан образац трансродне идентификације, где више пријатеља или читава друштва истовремено [мој курзив] почињу да се идентификују као трансродне особе” (тј. да осећају нелагоду због свог билошког пола и жељу да другачије ,,родно” идентификују). Литманова даље наставља: ,,Била бих неозбиљна, уколико не бих размотрила социјалну заразу и утицај вршњака као потенцијалне факторе који утичу на овај феномен.” Другим речима, Литманова се понела као прави научник, показујући да жеља за променом пола није само урођена потреба, већ у врло великој мери последица учинка друштвене климе која утиче на младе и која чини промену пола друштвено пожељном. Уместо да овај сасвим логичан закључак буде увод у толерантно и научно разматрање ,,родног идентитета”, Литманова је била изложена организованој кампањи која је довела у питање њен углед и научну репутацију. И није једина која је тако прошла: доктор Ален Џозефсон је на једном панелу 2017. године, казао: ,,Не дозвољамо им да гласају, не дозвољавамо им да возе – али ћемо зато деци од осам, девет година дозволити да одлуче да више нису дечаци или девојчице. Невероватно!” Џозефсон је после ове изјаве био смењен са места директора Одељена за дечију и адолесцентску психијатрију и психологију Универзитета у Луисвилу. У име толеранције. Има још таквих занимљивих, ,,толерантних” примера: професор Гермунд Хеслоу, са Универзитета у Лунду (Шведска) осмелио се да каже да су разлике између жена и мушкараца биолошки утемељене и да зато род (gender) не може бити посматран само као социјална конструкција: толерантно је оптужен је за трансфобију и антифеминизам, а његов универзитет је исто тако толерантно покренуо истрагу против њега. Јасно је да се нарација о родном идентитету не може одржати у слободној дискусији са науком и зато се научници морају утишати или преподобити тако да речима једног немачког писца из 1949. године, не само признају првенство власти ,,већ и да интензивно раде на логичном образложењу тог првенства”. Овај прогон научника није само порука научницима већ и свима осталима: тако пролазе они који се буне. Они пак, који пристају на нарацију о ,,родном идентитету” добиће моћ да угрожавају свакога ко ту нарацију доводи у питање. Људима се дакле, шаље порука да прихватањем нарације о ,,родном идентитету” постају ,,свемоћни”, а то делује привлачно, зар не? Нажалост, ,,свемоћ” је само илузија: ти људи постају, на жалост, само средства на путу за идеални логор. Укратко: када се научници попут Литманове и осталих утишају, на њихова места ће доћи робови који ће играти улогу ,,научника”. Процес је већ почео: већ сада је тзв. ,,претерана” жалост за покојном ближњом особом проглашена за болест, а ускоро ће цела јавност бити тако подешена тако да никоме не падне на памет да аргументима и позивањима на вредности као што су хришћанство или хуманизам доведе у питање овај процес великог ,,родног” осамљивања људи, који се тако припремају за живот у градовима у којима неће имати ни маму, ни тату, ни брата, ни сестру, ни вагину, ни ,,пишу”, ни мужа, ни жену, ни ћерку, ни сина, а ни трунчицу слободе јер ће ,,све што учине, помисле или сањају бити негде забележено“ – цитирам поново Иду Акунен. И да наставим њеним речима: ,,Све у свему, то је добар живот”. Да, наравно. Вратимо се сада на уџбеник из биологије којим почиње наш пут у Идину будућност. Ресорни министар треба да поменути уџбеник једноставно повуче из употребе. Све мање од тога је мазање очију јавности. Родитељи, са своје стране, треба да схвате следећу једноставну истину: ако желе да особе које су створили и у будуће буду њихова деца, онда ће морати да ту децу у великој мери васпитају сами. Упорно, сваког дана. У супротном ће остати без њих. (Знам да звучи патетично, али истина је управо таква). Текст првобитно објављен у часопису „Печат“.
  2. ...... и не дозвољавају људима да изађу из њега. Да ли и ви, као што су некад католици у средњем веку, верујете да пакао овако изгледа ?
  3. У среду, 21. августа 2019. године, када Црква Божја молитвено прославља светог Емилијана Исповедника и Зосиму Туманског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Епископу су саслуживали: протојереј Саша Антонијевић, старешина храма, јереј Милош Ђурић и протођакон Иван Гашић, а чтецирали су вероучитељ Марко Гаљак и студент богословља и наш брат у Христу Александар Цалић. Литургију је својим појањем улепшао протојереј Драгослав Милован, као и Михаил Голић, студент богословља у Либертвилу. Звучни запис беседе После прочитаног јевађељског штива беседом се верном лаосу обратио владика Јован који је у беседи говорио да постоје две врсте људи. “Прву врсту људи чине они који испуњавају Божју вољу, а другу врсту чине они људи који не испуњавају вољу Божју. Богу је послушан онај који испуни нешто, а не онај који обећа а ништа не испуни. У Царство Небеско се искључиво улази покајањем, без обзира које грехе је човек имао пре тога. Покајање је исто што и васкрсење. Човек може да пресече те грехе једино онда када му се они огаде, и тада се враћа у покајање. Свети оци кажу да ђаво царује у човеку кроз грех, а Бог кроз врлине. Где је грех ту је пакао, а где је врлина ту је Царство Небеско, а Царство Небеско је Бог у нама”, истакао је Епископ Јован. “Шта је главно у самом покајању? То је покајничко расположење, што значи да без покајања нема радости. Господ нам говори да човек не треба да буде лењ јер лењост је опасан грех. Сарадник Божји је сваки човек који је крштен и који је у Цркви и живи животом Цркве”, слово је Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска
  4. Његово преосвештенство Епископ диоклијски Г. Методије служио је у недјељу 11. августа Свету Архијерејску литургију у манастиру Бијела код Шавника. Преосвећени Владика Методије се окупљеним вјерницима обратио ријечима литургијске проповиједи. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  5. Питање студента са предавања – Ако Црква, као што сте рекли, представља икону (-слику) будућега Царства, да ли би се унутар историје могла тражити и икона будућег пакла? Одговор митр. Јована Зизјуласа- Свакако. Имамо много икона будућег пакла, али, природно, не можемо их поистоветити са Црквом. Предукус пакла човек периодично и трајно задобија у историји, као што и предукус Царства Божијег задобија у одређеним тренуцима, а пре свега у светој Евхаристији. Света Евхаристија представља тренутак када стичемо предукус Раја, предукус Царства Божијег. Наравно, унутар стварности Цркве не можемо створити икону пакла, чак ни делимичну, а да при том – врло је значајно ово ваше питање – не изопачимо природу Цркве. Рећи ћу то и обратним редоследом: често постоји опасност (а та опасност је стварна) да Цркву толико изопачимо да она од иконе Есхатона, иконе Царства Божијег, постане икона пакла. То чине јеретици. Ако је јерес озбиљна и смртоносна ствар, то је управо зато што изопачује икону Есхатона, чини је другачијом и уводи некакво иконично изображавање које не потиче од Царства Божијег, него од онога што није Царство Божије; а то је пакао. Навешћу вам неколико конкретних примера: ако свету Литургију савршавамо, претпоставимо, само за белце а искључимо црнце, само за мушкарце а искључимо жене, само за образоване а исључимо неписмене, само за богате а искључимо сиромахе, само за студенте, само за адвокате или само за лекаре, онда је то икона пакла. Јер, то ће се збивати у паклу. А то је предукус пакла, који задобијамо сваки пут када, по критеријумима овакве врсте, себе одвајамо од ближњега. Овим сам хтео да кажем, а то је веома озбиљно, да Црква врло лако може да буде изопачена у икону пакла, а да тога и не буде свесна. Врло сам Вам захвалан што сте поставили ово питање; можда Ви и нисте имали на уму ово што сада говорим, али то је веома озбиљан проблем. Црква би, дакле, по сваку цену требала да задржи такву своју структуру да представља икону Царства Божијег. Због тога треба да негодујемо сваки пут када се она изопачује, а нарочито када се изопачује света Евхаристија. Јер, на тај начин у њу могу ступити елементи овога света. А овај свет је икона пакла; али овај свет у смислу палога света, у смислу греха, са свим својим тежњама ка деобама, као што су ове које сам вам навео, али и на многе дуге начине. Због тога ми се често дешава да доспевам чак до типолатријских агонија. Када, на пример, видим да се сечење артоса (= хлеба) врши после светог Причешћа, или када видим да поједини свештеници не причешћују вернике, него их остављају да се причесте после отпуста, или после преклоњења колена на дан свете Педесетнице, када се савршава Вечерње следећега дана, или после освећења воде на Богојављење, тада ми је веома тешко; чини ми се, наиме, да се тамо дешава нешто веома озбиљно и да се извргава икона Царства Божијег. Коначни циљ, а то је учествовање у Трпези Царства Божијег, заједничарење у животу Божијем – а ка њему нас води целокупна света Евхаристија – претвара се у нешто друго, у некакво другачије искуство коме, како се чини, није циљ ово учествовање у Трпези Царства, у животу Божијем, у животу Свете Тројице, него му је циљ нешто друго. Дакле, свему овоме треба да приступамо са страхом и трепетом. Јер, као што сте рекли, постоји опасност да Црква престане да буде икона Царства Божијег. митр. Јован Зизјулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад 2001, 85 -87. Живим за Есхатон
  6. Понекад помислим, Господе, да у мени живи Сартр. Пакао. Безнађе. Питам се, постајем ли безбожник или ти, иако си са мном, упорно ћутиш, Господе? Ћутиш, када вапим да ми је отежао крст који си ми дао. Помислим да си преценио јачину плећа мојих, Господе. Клецам, посрћем и падам. А Симон Киринејски, као негда теби, ретко наилази да ме придигне и да ме мало одмени, да понесе крст мој. Крст мој у другом човеку којег си ми дао да га носим. Да га донесем до тебе, Господе. И не питаш ме могу ли ја то. Само ћутиш, као што је Отац твој ћутао када си ти носио крст свој. Отме се и мени, као негда и теби, када ме крстом ношења другог распињеш – Елои, Елои, лима савахтани! (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!) Други је мој крст! Ах, тај крст ми бива пакао! Други ми бива пакао! Ко је у мени, Господе, Сартр и његово безбожништво или ти? Плаши ме ово питање, Господе. Али, онда се сетим да си и ти силазио у пакао. И то ми даје наду. Та нада ми доноси тебе, као Симона Киринејског, да ме мало одмениш, да ми олакшаш, да ме крст не убије. Али, авај, пут је дуг. Пут до Голготе, где ћу коначно да окусим смрт коју си ми припремио. И не боли ме толико та смрт колико ово сада умирање. Овако слаб и изморен опет вапим теби, као ти некада Оцу своме – Господе, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али, авај, ти опет ћутиш, Господе! Ћутиш, као негда Отац твој. Пушташ ме да пролазим свој пакао. Пушташ ме у несигурност, у неизвесност. Не даш ми, као некада апостолу Томи, да те додирнем па да знам да си ти Господ и Бог мој. Остављаш ме, о туго, у паклу слободе. Остављаш ме да верујем. Да верујем да ће ме умирање и смрт одвести у живот, да ће ме крст одвести до славе. Али, Господе, није лако веровати. Зато ми је тешко са тобом, ништа мање него што је теби са мном. Рвемо се, ја и ти, Господе. Рвемо, јер ти хоћеш да ме назовеш Израиљом. И ја се отимам. Не дам да ме надвладаш. Свег су ме ране прекриле, колена су ми ишчашена, али се не предајем. Тешко ми је, Господе, али те не остављам. Иако си ми често нејасан, ја те волим. И не бих да рушим свет који сам са тобом изградио. Са тим светом нестао бих и ја. Зато настављам да носим крст који си ми дао, до краја, до Голготе. Не знам да ли сам храбар или луд. Сав у ранама, ипак, поручујем ти, као ти негда своме Оцу – Не како ја хоћу, него воља твоја нека буде. Ваљда и овај пакао крста у мени није Сартрово безбожништво. Можда је тај пакао ипак оно – да не живим више ја него живи Христос у мени. Христос распети и страдални, без којег нема ни Христа живог и прослављеног. Опрости, Господе, што ме некада због крста који си ми дао заболи душа. Александар Милојков https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/04/13/moj-krst-i-moj-pakao/
  7. „Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде…“ (Мт. 16, 24) „Други је мој пакао…“ (Жан Пол Сартр) Понекад помислим, Господе, да у мени живи Сартр. Пакао. Безнађе. Питам се, постајем ли безбожник или ти, иако си са мном, упорно ћутиш, Господе? Ћутиш, када вапим да ми је отежао крст који си ми дао. Помислим да си преценио јачину плећа мојих, Господе. Клецам, посрћем и падам. А Симон Киринејски, као негда теби, ретко наилази да ме придигне и да ме мало одмени, да понесе крст мој. Крст мој у другом човеку којег си ми дао да га носим. Да га донесем до тебе, Господе. И не питаш ме могу ли ја то. Само ћутиш, као што је Отац твој ћутао када си ти носио крст свој. Отме се и мени, као негда и теби, када ме крстом ношења другог распињеш – Елои, Елои, лима савахтани! (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!) Други је мој крст! Ах, тај крст ми бива пакао! Други ми бива пакао! Ко је у мени, Господе, Сартр и његово безбожништво или ти? Плаши ме ово питање, Господе. Али, онда се сетим да си и ти силазио у пакао. И то ми даје наду. Та нада ми доноси тебе, као Симона Киринејског, да ме мало одмениш, да ми олакшаш, да ме крст не убије. Али, авај, пут је дуг. Пут до Голготе, где ћу коначно да окусим смрт коју си ми припремио. И не боли ме толико та смрт колико ово сада умирање. Овако слаб и изморен опет вапим теби, као ти некада Оцу своме – Господе, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али, авај, ти опет ћутиш, Господе! Ћутиш, као негда Отац твој. Пушташ ме да пролазим свој пакао. Пушташ ме у несигурност, у неизвесност. Не даш ми, као некада апостолу Томи, да те додирнем па да знам да си ти Господ и Бог мој. Остављаш ме, о туго, у паклу слободе. Остављаш ме да верујем. Да верујем да ће ме умирање и смрт одвести у живот, да ће ме крст одвести до славе. Али, Господе, није лако веровати. Зато ми је тешко са тобом, ништа мање него што је теби са мном. Рвемо се, ја и ти, Господе. Рвемо, јер ти хоћеш да ме назовеш Израиљом. И ја се отимам. Не дам да ме надвладаш. Свег су ме ране прекриле, колена су ми ишчашена, али се не предајем. Тешко ми је, Господе, али те не остављам. Иако си ми често нејасан, ја те волим. И не бих да рушим свет који сам са тобом изградио. Са тим светом нестао бих и ја. Зато настављам да носим крст који си ми дао, до краја, до Голготе. Не знам да ли сам храбар или луд. Сав у ранама, ипак, поручујем ти, као ти негда своме Оцу – Не како ја хоћу, него воља твоја нека буде. Ваљда и овај пакао крста у мени није Сартрово безбожништво. Можда је тај пакао ипак оно – да не живим више ја него живи Христос у мени. Христос распети и страдални, без којег нема ни Христа живог и прослављеног. Опрости, Господе, што ме некада због крста који си ми дао заболи душа. Александар Милојков https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/04/13/moj-krst-i-moj-pakao/ View full Странице
  8. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/StrasniSud.htm#Sud08
  9. Izvinjavam se ako se već razgovaralo na ovu temu, ali imam jedno pitanje. Nedavno sam sa jednim drugarom razgovarao o tome kako adventisti veruju da duša čovekova nije besmrtna i da on "spava" do Hristovog dolaska. Budući da sam neutvrđen u veri, ovo me je gledište poprilično zaintrigiralo, pa sam ga pitao šta on misli o tome u odnosu na pravoslavlje i Privremeni sud. Odgovorio je ono klasično: "Kod Gospoda je hiljadu godina kao jedan dan i jedan dan kao hiljadu godina." U suštini, hteo je da kaže da su Privremeni i Poslednji sud jedno te isto. Moja pitanja su sledeća: 1) Da li se ovo kosi sa učenjem naše crkve? 2) Kako odgovoriti adventistima na ono: "zamisli sada ti baciš pogled dole, a grešnici se krčkaju..."? s.o.s. Mislim, zbog priče o Lazaru i bogatašu...
×
×
  • Креирај ново...