Претражи Живе Речи Утехе

Саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти Јасеновац Свети Архијерејски Синод са жаљењем и индигнацијом прати медијску кампању коју је, рециклираjући једну стару – иначе потпуно нетачну и крајње штетну – изјаву о броју српских жртава у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима на територији НДХ, покренуо извесни сарајевски портал, а оберучке прихватило на десетине гласилâ, пре свега у Хрватској, у такозваној Федерацији Босне и Херцеговине, у оним круговима Црне Горе који функционишу као Антисрбија, као и незаобилазна београдска CNN affiliate група са трабантима, дакле tutti quanti. Сви ти медији и њихови саговорници тријумфално објављују наслове типа „Мит о 700.000 Срба убијених у Јасеновцу руши управо Српска Православна Црква”. Њихов тријумф је, међутим, самоопсена, због тога што Српска Православна Црква, у потпуности и без остатка, као ненаучну, противну историјској истини, одбацује изјаву која је својевремено покренула данас актуелну медијску кампању, али и све друге сличне изјаве које, ма од кога потицале, релативизују геноцид извршен у НДХ. Историјску истину да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, не може порећи никаква лаж, ма ко је изговарао натежући се силогизмима и клеветајући сопствени народ и његове државе, Србију и Републику Српску. Историјска истина о геноциду у НДХ годинама после рата није довођена у питање јер је о њој сведочио остатак закланог народа, а уз преживеле сведоке никоме није падало на памет да демантује не „српске пропагандистичке” већ аутентичне нацистичке, односно немачке и усташке, као и послератне хрватске изворе и низ других докумената и експертских анализа. У овом контексту се мора истаћи да је Свети Архијерејски Синод, чим је Преосвећени Епископ славонски Јован пре више година изнео своју приватну – по нама произвољну, историјски неутемељену – процену о броју јасеновачких жртава, Свети Архијерејски Синод му је званично, својом одлуком, одузео право да се у јавности оглашава по том питању, знајући унапред да ће сви дежурни нападачи на Српску Православну Цркву и на српски народ, како они из такозваног региона тако и они из саме Србије, извршити замену тезâ и усамљено лично мишљење приказивати као став саме наше Цркве. Тако смо дошли до парадоксалне ситуације да они, класични лицемери, привидно осуђују став који и сами деле – или га, штавише, заступају у још радикалнијем облику – и „бране” традиционални став врсних представника историјске науке, код нас и у свету. Њима су се нехотице, несмотрено и неразборито, прикључили поједини угледни српски интелектуалци и дали себи право да држе моралистичке лекције и изричу пресуде Патријарху српском, Синоду и Сабору Српске Православне Цркве, све у име светосавског патриотизма, који иначе обично не разумеју у црквено-православном већ у секуларно-политичком кључу. Посебно је жалостан пример једног угледног и заиста заслужног академика који није осетио потребу да се јавно осврне на поновљене изјаве претходног председника САНУ да су Косово и Метохија изгубљена ствар и да од њих треба дићи руке, али се зато ревносно бави темом броја јасеновачких жртава, што је у реду, али уз инсинуацију да Српска Црква институционално стоји иза инкриминисане изјаве једног од њених епископа, што није у реду. Овде треба, поштења ради, додати да се поменути епископ свих ових година дословно држао синодске одлуке док не треба трошити речи о „поштењу” сарајевског портала који је релативно давну изјаву приказао као дату у наше дане. Наша Црква је вековна будна чуварка аутентичног историјског народног памћења, особито пак вечног спомена светих мученика, исповедника и страдалника „за крст часни и слободу златну”. Уз то, она је по правилу прва и највећа жртва сваког прогона и погрома. Зато је, сматрамо, у најмању руку неумесно њу прозивати или од ње тражити да се правда пред самопостављеним цензурама, трибуналима и инквизицијама, медијским и иним. Откако постоји, није издала себе, није издала Христа и Његово Јеванђеље, а уверени смо да неће ни убудуће. Став је Светог Архијерејског Синода да се утврђивањем историјских чињеница бави историјска наука, заједно са другим потребним научним дисциплинама, а да свештеници треба да се моле Господу за све невине жртве, српске и несрпске, да се моле да се систематско вишегодишње масовно убијање невиних људи, мушкараца, жена и деце, више никад и нигде не понови, као и да негује хришћанску културу сећања. Свети Архијерејски Синод скреће пажњу на то да је историјски ревизионизам, у нашем случају вишеструко умањивање броја усташких жртава, само део пројектованог свеобухватног, глобалног процеса чији креатори ревидирају и намеравају да униште све вредности људске цивилизације – нацију, породицу, веру у Бога, родитељство, полове, па тако и појам о хришћанским светим мученицима. Свети Архијерејски Синод указује на то да се у историјском ревизионизму најбрже препознају последице намераване опште сатанске травестије јер се број жртава вишеструко умањује како би представници „врлог новог света” масовне убице, виновнике геноцида, најпре аболирали, а потом им доцртали ореол херојâ, да би им напослетку заменили места са жртвама. Тако у медијским кампањама попут ове актуелне црно постаје бело, са невероватном лакоћом добро и зло мењају места, а лаж се намеће као ултимативна истина. Свети Архијерејски Синод подсећа на једноставну констатацију да онај ко контролише садашњост контролише и прошлост, док онај ко контролише прошлост контролише и будућност, те најодговорнијим чиниоцима поставља питање: ко заиста у савременој Србији контролише садашњост? Стога Свети Синод са великим жаљењем указује и на веома трагичну чињеницу да се појединци српског рода и, надамо се, православне вере јавно одричу светих мученика, поричући њихово постојање, живот у верности Христу Господу, због Кога су они и задобили мученички венац, а Црква Христова у српском народу стекла немерљиви морални и духовни капитал. Свети Архијерејски Синод позива све и сваког на коленопреклону молитву јасеновачким светим мученицима, пострадалим само зато што су били Срби и православни хришћани, а предводнике суштински богохулног ревизионизма позива на покајање и рађање плодова покајања, јавним одрицањем од датих изјава. У исто време, Свети Архијерејски Синод подсећа на чињеницу да логор смрти Јасеновац јесте био најмасовније губилиште, али и да на територији сателитске нацистичке НДХ готово да није било града или села у којем није било масовних злочина над православним Србима, у којем није почињен magnum crimen, геноцид над српским народом, као и над Јеврејима и Ромима. Свети Архијерејски Синод стога истиче да је Јасеновац, са тамошњим манастиром Светог Јована Крститеља, данас изузетно светилиште у нашој Цркви, место молитве, место на коме свети мученици јасеновачки позивају, између осталог, све на покајање и на истинско помирење двају хришћанских народа, православног српског и римокатоличког хрватског. Саопштење Светог Архијерејског Синода поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти Јасеновац – Српска Православна Црква SPC.RS Саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти...

Представљање новог броја часописа "Павле, патријарх српски" биће 11. септембра 2023. у 19 ч, у Градској библиотеци у Чачку, најавила је Епархија жичка. Извор: Епархија жичка

Од уторка 11. маја Света Гора је поново отворена за ходочаснике. Међутим, број диамонитириона (виза, дозвола за улазак на Свету Гору) је ограничен и то: - сваки манастир 10 диамонитириона у једном дану, дакле 10 ходочасника - сваки општежитељни скит 5 диамонитириона - сваки идиоритмијски скит 2 диамонитириона - свака келија и исихастирион 1 диамонитирион дневно. Извор: Светогорске стазе

Тема јануарско-фебруарског броја „Православног мисионараˮ, првог у 2021. години, носи наслов Сећајте се својих старешина. Нови, 377. број мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, представио је катихета Бранислав Илић, члан урећивачког одбора „Православног мисионараˮ. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Катихета Бранислав Илић, задужен за односе са медијима, представљајући нов 377. по реду јануарско-фебруарски број „Православног мисионара“, званично гласило СПЦ за младе, каже да је тема броја „Сећајте се својих старешина“ по узору на речи Апостола Павла. Српска црква је током 2020. године физички изгубила велики број старешина који су духовно водили народ: Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија, Епископа Милутина, па је њима посвећена неколицина текстова у Мисионару, у којем су место нашле и редовне рубрике, али је успостављена и нова која ће се бавити односом вере и медицине. Бранислав наговештава да ће следећи број бити посвећен Светом Василију Острошком пошто се ове ове године навршава 350 година од његове земаљске кончине. „Православни мисионар“ се може наћи у свим боље снабдевеним црквеним продавницама, а информације о часопису на интернет страници misionar.spc.rs . Извор: Радио Источник

Представљајући нови број „Покровског благовесника“ часописа Храма Покрова Пресвете Богородице, протонамесник Бранко Чолић, главни и одговорни уредник, каже да је лист уврштен у званичну каталогизацију Србије што је веома значајно и важно. У њему се могу прочитати текстови свештенослужитеља поменуте светиње, актуелни и прилагођени данашњем тренутку: слово о почившем Епископу Милутину, о значају Крста за хришћане, о актуелној пандемији вируса корона, о томе колико је важно да не изгубимо радост… Седам година излази часопис и ово је 21. број. У припреми је наредни, Божићни број, који ће, између осталог, сведочити о бесомучности времена, односно о времену поседнутом нечистим силама. Приликом свећења водица, свештеници доносе часописе у домове, а они који не славе у овом периоду, могу по свој бесплатан примерак доћи у Покровски храм. Извор: Радио Источник

Нове генерације новинара и политичара у ствари не знају тачан број деце убијене у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Такође нису свесни да је Хрватска била и остала једина држава на свету која је имала концентрационе логоре за истребљење мале деце Срба, Јевреја и Рома. Често се манипулише са цифром од 20 000 деце коју су Хрвати убили. Тај број није тачан. Ради се само о оној деци чије је податке успео да пронађе Драгоје Лукић назван „родитељ изгубљене генерације“. Имао сам прилику да разговарам са Драгојем Лукићем, који ми је посветио своју књигу „били су само деца“. Том приликом ми је рекао да је успео само да направи попис оне деце чије је податке успео да прикупи, као и да је тај попис, објављен у књизи, сасвим непотпун. Пописана су углавном српска деца коју су Хрвати покупили из села са Козаре, као и нешто мало друге деце. Многи новинари, па чак и неки историчари мисле да су Хрвати убили само 20.000 деце, јер о њима постоје веродостојни подаци које је објавио Драгоје Лукић. Немају појма да је у Јасеновачким логорима у Хрватској страдало далеко више деце. Када је комисија судских антрополога, чији сам ја био члан ископавала масовне гробнице жртава хрватског геноцида у Јасеновцу на Хрватској страни реке Саве и у Доњој Градини, стратишту на босанској страни реке, тада су у масовним гробницама нађени остаци мале деце, од одојчади до пубертета. Наравно, Драгоје Лукић није могао да попише ту децу, јер о њима није нашао никакве податке. Познато је да су Хрвати, у Независној држави Хрватској убили све Јевреје, и да су се тиме хвалили у својој штампи. Јевреја је било нешто преко 33 000, а у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома убијено је око 23 000 Јевреја. Нису поштедели ни малу децу. О страдању Јевреја и њихове деце ја сам сазнао више у Јад Вашему и у Аки у Израелу него у тадашњој Југославији под комунистичком диктатуром. Слично је било и са Ромима. Исувише је добро познато да су сви убијали Роме, а да их нико није бројао. То је била „прокажена“ раса људи. Хрвати су за време Другог светског рата само бележили колико су вагона Рома послали у смрт, али нико није бележио колико је Рома било у сваком вагону за депортацију. Зато нико не може да каже колико је у ствари Рома побијено у Независној држави Хрватској, али се зна на основу пописа извршеног по завршетку Другог светског рата да је у Хрватској остало само 457 Рома, а у Босни и Херцеговини, која је била део Независне државе Хрватске, остало их је свега 450. Значи, Ромске жртве су бројане по вагонима за депортацију и убијање, а не поименично. Познато је да је само у једном периоду пребачено преко Саве из Јасеновца у Доњу Градину 40 000 Рома. То су биле целе породице са децом. Сви су побијени. Највеће гробље Рома је у Уштици, али су садашње власти уклониле све спомен плоче и све трагове масовних гробова Рома. Нажалост, на стратишту у Доној Градини и сада стоји плоча да је убијено 20 000 деце. Нико не каже да су то она деца које је пописао Драгоје Лукић, већ многи мисле да су Хрвати убили само толико деце. Тешко је рећи колико је српске деце страдало у хрватским логорима. Сведоци говоре о страшним мукама, изгладњавању, клању, убијању маљевима и полугама итд. те деце, о распореним мајкама из чијих су трбуха вадили нерођену децу и убијали, о бацању деце у гротло Паћилијевог крематоријума итд. О свему томе ми је причала и Професор др. Зора Радујков, која је била 27 лекар по реду у хрватском логору за истребљење мале деце. Међународна комисија за истину о Јасеновцу, у којој није било ни Срба ни Хрвата, нити било кога са територије бивше Југославије је утврдила да су Хрвати, само у Јасеновачком систему логора смрти убили нешто преко 110 000 деце од одојчета до 14 година старости. У тај број нису урачуната нерођена деца извађена из трбуха гравидних мајки. Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу је био тада амерички професор др. Бернард Клајн. Република Хрватска је недавно упутила протестну ноту Републици Србији поводом одржавање изложбе о хрватском геноциду у Јасеновцу. Тим поводом је Министар иностраних послова Републике Србије, у једном емотивном и саркастичном тону, поред осталог рекао, да ће послати Хрватској имена 20 000 деце коју су побили у Јасеновцу. Разна медија у Србији као и РТС навели су ту цифру у својим извештајима, као да је то стварни број побијене деце. Чињеница је да су Хрвати у своме логору смрти у Јасеновачком систему концентрационих логора убили преко 110.000 деце до 14 година старости. Професор др Србољуб Живановић, Међународна комисија за истину о Јасеновцу, Лондон Велика Британија Извор: Епархија жичка

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио у уторак 24. децембра 2019. Лета Господњег у Храму Светог Нектарија Егинског. „Све смо ближи Христу кад смо на Литургији“, рекао је Владика коме су саслуживали монаси Епархије ваљевске. „Сила Цркве се огледа у броју монаха, они се венчавају са Христом, њему полажу Завет, њихов је пут – пут Крста“, каже Преосвећени који додаје да се велика благодат осећа у граду, али и велика искушења откад се служи Света Литургија сваки дан у Ваљеву. „Божја апотека лечи, али свештеници морају да поучавају народ како треба да живи“, закључио је Владика Милутин. Звучни запис: Радио Источник

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је у уторак 24. децембра у Храму Светог Нектарија Егинског Свету Архијерејску Литургију у знак солидарности према Митрополији црногорско-приморској и осталим Епархијама СПЦ у Црној Гори. „Све смо ближи Христу кад смо на Литургији“, рекао је Владика коме су саслуживали монаси Епархије ваљевске. „Сила Цркве се огледа у броју монаха, они се венчавају са Христом, њему полажу Завет, њихов је пут – пут Крста“, каже Преосвећени који додаје да се велика благодат осећа у граду, али и велика искушења откад се служи Света Литургија сваки дан у Ваљеву. „Божја апотека лечи, али свештеници морају да поучавају народ како треба да живи“, закључио је Владика Милутин. Извор: Радио Источник

Архимандрит Иларион (Лупуловић): “ Да сијају Васкрсењем у што већем броју косовско-метохијска кандила. Из Светиња и људи Косовског поморавља сија сунце вјековног предања Христове Цркве“. Звучни запис емисије О манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила Драганац који се налази на путу између Гњилана и Новог брда разговарали смо са Игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Иларионом (Лупуловићем), архијерејским замјеником Владике рашко призренског и косовско-метохијског Теодосија. Ова Светињ, према предању, носи име по Драгани кћерки ктитора ове Светиње Светог кнеза Лазара Косовског. Први пут се помиње у Раваничкој повељи 1381. године и о његовом историјату се не зна много. Драгана неки везују и за Светог Симеона Мироточивог. „Овај примјер цркве која постојано стоји овдје пред нама, свакодневно нам даје снагу да никад не одустанемо од наших храмова који су порушени у ово наше доба, као и оних који су рушени прије њих. Да никад не одустанемо од идеје да у њима палимо кандила. И да сијају што јаче и у што већем броју косовско-метохијска кандила свједочећи Васкрсење Года нашег Христа и Васкрсење нас као народа и обнову свега онога што је ваљано и добро у нашем духовном и материјалном предању, а Косово и Метохија су богати тиме. Сваког дана човјек се богати гледајући то предање које извире иза неких брежуљака, шумица, иза сиромашних засеока гдје наиђеш на остатке средњевјековног манастира са остацима велелепних иконостаса у камену, камене пластике, по којима се види да је на том мјесту постојао духовни светионик. На слично човјек наилази и при сусрету са људима. Јер какве су ове Светиње у Косовском поморављу такав је и народ. Изненађујуће богат. Иза те просте, једноставног изгледа и спољашности, некад оронуле фасаде засија сунце вјековног предања Христове Цркве“-каже отац Иларион. Други дио разговора са Архимандритом Иларионом (Лупуловићем) вашој пажњи препоручујемо у следећој епизоди нашег серијала емисија о светињама Косовоа и Метохије ,,Косметска кандила“ у суботу 31. августа 2019. Аутор емисије: Слободанка Грдинић. Извор: Радио Светигора

Поводом Видовдана у манастиру Грачаница Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, пакрачко-славонског Јована, буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила, умировљеног захумско-хереговачког Атанасија и великог броја свештенства. У литургијској проповједи Митрополит Амфилохије је казао да је у нашем народу било, а и има и данас, оних који су се опредјељивали за земаљско царство и одрицали Христа Господа и они су распети на трећем крсту, непокајаног разбојника: „Има доста оних који су се и овдје на Косову и Метохији опредјељивали за земаљско царство, који су пљунули на своје свете храмове, на гробове својих предака, на опредјељење цара Лазара, поклонивши се земаљском царству.“ Присјетио се владика страдања Цркве на КиМ послије Другога свјетскога рата и одрицања од Христа и светиња, о чему постоје свједочанства у записима блаженог спомена Светог Патријарха српског Павла који је сакупио грађу док је био владика рашко-призренски. „Па зашто се онда чудимо овоме што је дошло у наше вријеме, ако смо се прво ми одрекли својих светиња, Царства небескога, и били следбеници безбожне, братоубилачке и богоубилачке идеологије која је овдје владала 50 година, на челу са братоубицом и богоубицом, Јосипом Брозом. Колико је било овдје таквих који су пљували и одрекли се својих светиња?! Зато се немојмо чудити што смо се нашли у овом положају и што је Бог поново послао страдање овом народу, не да би га уништио, него да би се народ вратио себи и својим светињама, Христовом крсту, да би се вратио вјери тврдој, Божијој православној.“ Високопреосвећени је казао да нажалост и данас имамо оних, који су на власти, па и оних који нијесу, који слиједују тај пут трећега разбојника који се опредјељију за земаљско царство, које им је важније од Царства небескога и њихови плодови и дјела се нажалост, показују онаквим каквим видимо да се показују. Зато је много важно, казао је владика, да се сабирамо на КиМ, Грачаници, око древних светиња саграђених око Христовога часнога крста и Лазаревског часног крста, око вјере у Христово Васкрсење, у Царство небеско. „Овдје, ово сабрање, ова Света литургија у име Господње, Причешће Тијелом и Крвљу распетога и васкрслога Господа, није ништа друго него повратак изворном, исконском путу свакога истинскога људскога бића и народа.“ Митрополит Амфилохије рекао је да Срби на Косову и Метохији нијесу мањина, јер није снага у броју, већ у Господу и о томе свједочи сва људска историја, није питање колико нас је, већ колико је часних и поштених људи, колико је хришћана који носе часно и честито свој крст и живе по Светом јеванђељу. „Они не само што настављају традицију и предање својих предака, него су свједоци, и пред моћницима и силницима овога свијета, који је прави и једини истински пут за свако људско биће.“ Сва царства, сви моћници овога свијета, они који су распети на трећем крсту, су били и прошли, поручио је владика и објаснио да ћемо и ми и они платити Богу „одштету“, а Црква Божија распета свједочи и свједочиће до краја свијета и вијека: „Зато, дај Боже, да и ово наше најновије страдње буде истинско опредјељење за Христов крст, за крст покајаног разбојника, јер сви смо грешници, али је битно да ли смо грешници који се кајемо пред Богом и својом савјешћу, или смо грешници који пљујемо на Бога и светињу Божију, на ближњега свога.“ Казао је Митрополит да Срби на Косову и Метохији, не само да нијесу мањина, већ су најснажнији и најмоћнији народ у Европи, путоказ свим европским народима који су данас постали антихришћански народи, што је горе и опасније од антихришћанства бољшевичког, који су били крштени, али су нешто сачували од части и поштења, а сада некрштени управљају свијетом: „Наставља се насиље над свијетом које је овдје започело, као што је 1389. године, и одвија се преко нас и наших леђа, и развија широм васељене“, рекао је Митрополит. Пренио је утиске из скорашње посјете Сирији гдје су срушени читави градови од тих и таквих насилника који су и овдје рушили наше храмове. Нагласио је да је то исти безбожни дух који то ради у име тзв. европских људских права, а у ствари то је наставак крсташких ратова који су оскрнавили светиње ради својих интереса. Митрополит Амфилохије је подсјећајући на ријечи Господње Они који Мене гонише и вас ће гонити поучио народ да не треба губити наду: „Оно што се данас догађа то је наставак онога што се догађало кроз сву историју човјечанства, посебно на оваквим светим мјестима, као што је КиМ. Ова истрајност овдашњих Косовометохијаца у вјерности часноме крсту, Христу Богу нашем – Богу љубави је путоказ и овој другој нашој браћи који овдје живе, да се и они врате часном крсту, а вратиће се ако ми будемо њему вјерни.“ Бесједио је Митрополит Амфилохије о три крста: оном на којем је Христос разапет за спас свијета, крсту на којем је распет покајани разбојник и оном на којем је разапет непокајани разбојник. Помолио се да се и они, којима је Господ допустио да буду на власти, врате тој и таквој вјери, Лазаревском завјету, да Господ уразуми све људе и земаљске народе и да сви понесемо Христов крст и крст покајаног разбојника, да се поклањамо Оцу Сину и Духу Светоме – Богу љубави, испуњени богочовјечанском љубављу у све дане нашега живота. Након Литургије Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије је честитајући празник захвалио својој браћи архијерејима који су дошли са љубављу и завјетном жртвом на Косово да заједно прославимо Видовдан: „Да нас Господ укријепи у свему што је добро. Као што је рекао Митрополит, ми данас овдје сабрани потрђујемо завјет Светога Саве, а прије њега и Светога Јована Владимира и завјет Светога кнеза Лазара, да смо народ опредјељен за Христа и Његово вјечно Царство небеско.“ Владика Теодосије је посебно нагласио да је за нас све најважније да опстанемо као народ, да се дјеца рађају и да сачувамо наше светиње и завјетну косовско-метохијску земљу. То је и разлог што наша Црква свим мајкама са простора са КиМ које несебично рађају и гаје дјецу сваке године уручује ордење. Тако је и ове године 35 мајки са четворо, петоро и више дјеце добило златне и сребрне ордене „Мајка девет Југовића“, а Канцеларија за КиМ је, као подршку мајкама, издвојила за свако дијете по 12 000 динара. Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је овом приликом уручио Хуманитарној организацији „Мајка девет Југовића“ која води шест народних кухиња широм Космета, теренски ауто за доставу хране. Епископ рашко призренски Теодосије је упознао присутне да у обданишту у Грачаници има 760 дјеце, и да је први разред основне школе прошле године уписало 262. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У новом 365. броју часописа "Православни мисионар", који је посвећен теми: "Човек - икона Божија", објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, који преносимо у целини. -Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери- · Преосвећени Владико, потичете из знамените породице Ненадовића из Бранковине. Да ли бисте на почетку нашег разговора поделили са нама неке детаље везане за овај посебан животни благослов? На почетку нашег разговора, желео бих, најпре, да се захвалим уредништву „Православног мисионара“, који је званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, намењен пре свега младим људима, на позиву да говорим за ваш лист и да вам честитам јубилеј 60 година успешног рада. Са великим задовољством одговорићу на Ваше прво питање, иако, о томе, нажалост, не знам много. Рођен сам у питомој и благословеној банатској равници али су моји корени по оцу из Рашке области, из Јошаничке бање, тачније из села Ковачи на Копаонику, а по мајци из Бранковине из чувене породице Ненадовића. Из приче мојих предака знам да је моја мајка Ружица потомак Јакова Ненадовића, и да је њена породица, бежећи од Турака после пропасти Првог српског устанка, прешла из Бранковине у Банат. Најпре су се населили у Острову на Дунаву где су подигли и сеоску цркву, а затим су се доселили у село Баваниште између Панчева и Ковина. Разлог њиховог преласка из Острова у Баваниште је што им је Дунав често плавио њиве. Због репресивне политике аустроугарске администрације у циљу асимилације српског становништа мојој породици је одузет суфикс „-ић“ из презимена тако да су преко ноћи од Ненадовића постали Ненадови. Са том чињеницом није се мирио мој покојни деда Никола који је пред смрт у своје презиме вратио наставак „-ић“. · Благословом Вашег духовног оца, блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), уписујете се у Богословију Светог Саве у Београду. Каква су Ваша сећања на живот и школовање у богословији, као и у чему је, по Вашем мишљењу, сагледан значај наших богословијâ? Одлуку да упишем Богословију донео сам веома рано, још у седмом разреду основне школе. Жеља да једног дана постанем свештеник била је јача од свега. На трону банатских Епископâ тада је био Епископ Хризостом (Столић) који је пресудно утицао на моје даље животно опредељење. Овде пре свега мислим на одлуку да примим монашки постриг али и да своје даље богословско усавршавање, након завршетка Богословског факултета, наставим на катедри за Литургику. Богословију сам уписао 1993. године, када је већ увелико беснео грађански рат у бившој Југославији, а у Србији су на снази биле економске санкције. Тада је просечна плата била 5-10 немачких марака, а месечна рата за смештај у интернату Богословије је била 10 немачких марака. Моји родитељи су радили додатне послове како би ми обезбедили нормалан живот и школовање. Неизмерно им хвала на томе. Сећам се да те прве године нисмо имали грејање у Богословији, а храна се углавном састојала од хуманитарне помоћи, коју су нам слала наша браћа из Грчке. Била су то тешка времена али се све то лоше превазиђе и заборави ако знамо разлог због којег смо дошли у ову школу. Разлог је љубав према Богу и жеља да му служимо свим својим бићем. Они који су из било ког другог разлога дошли у Богословију нису у њој дуго опстали. Од нас 70 –орице који смо уписали први разред 33- ојица је завршило. Све тешкоће смо превазилазили уз дивне професоре које смо имали. Поменућу овде само блаженопочившег ректора протопрезвитера-ставрофора Душана Дачића и протођакона Властимира Ђорића. Нека им је вечан спомен. Богословија је, пре свега, школа која припрема будуће служитеље олтара Божијег. И знање које ученици стекну у Богословији из области Литургике, Црквеног појања, Типика, црквенословенског језика, једном речју, богослужбеног поретка и богослужбених радњи је незамењиво. Такође и знање из области Црквеног права и администрације, Пастирског богословља али и друга практична знања која ће касније будућим свештеницима бити од велике користи у парохијској служби. У Богословији се развија дух заједништва и припадности, али и дисциплина и ревност у вршењу богослужења, као и осећај одговорности према послушањима која су поверена ученицима. Оно што мислим да данашњим младим људима недостаје. · Духовно сте стасавали под омофором блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), који је оставио велики и неизбрисиви траг у погледу богатог литургијског издаваштва. Колики је утицај на Вас и на Вашу љубав према богослужбеном благољепију оставио овај знаменити јерарх? Богу сам благодаран што ми је дао прилику да упознам једну такву личност какав је био владика Хризостом и да уз њега духовно узрастам. Богослужење је било његов живот. Зато је и издаваштво које је покренуо у Епархији банатској, а касније и у Епархији жичкој, било претежно намењено за богослужбену употребу или за његово тумачење и разумевање. Такво познавање типика које је имао владика Хризостом до сада нисам срео у животу. Није постојало питање на које није имао одговор. Томе је допринело и послушање типикара које је пуних 11 година обављао у манастиру Хиландару. Ту љубав према богослужењу преносио је и на своју духовну децу. Мени су неизбрисиво остала у сећању свеноћна бденија у манастиру Месићу, а касније у манастиру Студеници и Жичи на којима је владика активно учествовао појући за певницом. Био је и изузетан појац. Имао је неки свој напев. Не знам да ли је то понео из родног Срема или су тако појали старци у Хиландару. Док је био банатски Епископ свакодневно је служио јутрење и вечерње у дворској капели, а ако је био неко други од служашчих онда је појао за певницом. Касније, у жичкој Епархији, када смо прешли у нови двор у Краљеву, ја сам свакодневно служио јутрење, вечерње и повечерје у дворској капели, а владика је појао за певницом. То су за мене незаборавни тренуци које ћу памтити док сам жив. Владика је око себе окупљао младе људе, васпитавао их, учио да воле Цркву и богослужење, и преносио на њих љубав према књизи и читању. Данас су то све добри свештеници, монаси и вероучитељи. Слава Богу! · Ваше Преосвештенство, колики је значај богослужења за хришћанско васпитање и образовање? У Цркви су све свештене службе, молитвословља, Света Тајна кроз коју делује благодатно дејство Духа Светога, које осим освећујућег има и просвећујуће дејство на сабрани, верни народ. То благодатно, просвећујуће дејство Духа Светога помаже нам да у Цркви, као заједници Тела Христовога, разумемо и усвојимо на Литургији прочитану Реч Божију, и да учествујемо у молитвама које узноси Архијереј или презвитер у име свих који су сабрани на литургијском сабрању. У првом делу Свете Литургије, Литургије речи, читају се одељци из Дела Апостолских и посланица, као и одељак из Светог Јеванђеља, које нам кроз неку причу или беседу сâмог Спаситеља, доноси Реч Божију, доноси нам вечну Истину, о Царству Божијем, о нашем спасењу и животу вечном. Читање ових одељака, као и беседа предстојатеља на Светој Литургији имају управо едукативни и васпитни карактер. Из њих сазнајемо основне истине наше вере али и о томе како треба да живимо и на кога да се угледамо. Савршени узор на који треба да се угледамо је сâм Спаситељ наш, Господ Исус Христос и светитељи Цркве Божије који су својим животом прославили Христа. Исто тако и молитве које се читају и службе које се певају, одељци из Старог Завета који се читају на вечерњи, кратка Житија светих која се код нас читају на свеноћном бденију, имају едукативни карактер ако их пажљиво слушамо и наравно ако се трудимо да им подражавамо. · Да ли можемо закључити да се богослужење дотиче сâме суштине Цркве и васколике њене Тајне? Када говоримо о богослужењу, пре свега, мислимо на Свету Евхаристију, на Свету Литургију. Света Литургија је Света Тајна сâме Цркве као Тела Христовог, сабрања народа Божијег око Христа и у Христу, дејством Духа Светога. Свети Николај Кавасила солунски светитељ из 14. века каже: “Кад би неко могао да је види (Цркву Христову) онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него сâмо Тело Господње“. Ако би Црква хтела да се покаже ко је она и шта верује, шта собом представља и значи, шта открива, овде и сада, на земљи у историји, онда се Црква као Тело Христово првенствено у Светој Литургији пројављује и идентификује као таква. По речима руског теолога 19. века Алексеја Степановича Хомјакова: „Цркву разуме само онај ко разуме Литургију“. Изгледа да су многи данас заборавили ту темељну истину коју дефинише и открива Црква, а то је да је Црква сабрање на евхаристијској Вечери. Она није ни удружење ни религиозна институција ни управна јерархија, нити њу чине здања, канцеларије и организација. Она је народ Божији сабран ради „ломљења Хлеба“ и „благосиљања Чаше“. Њу чине „расејана деца Божија“ (Јов. 11, 52) која се сада сабирају у јединство живота Тела Цркве. · Драги Владико, 13. августа 2017. лета Господњег, устоличени сте у трон древне Епархије нишке. Шта бисте истакли када је у питању значај Епархије којом богомудро управљате? Епархија нишка је једна од најстаријих Епархија Српске Православне Цркве. Њени почеци датирају још из апостолских времена. Први весници Јеванђеља Христовог на овим просторима, где су се укрштали најважнији путеви Римске империје, били су ученици Светог апостола Павла. Први помен о епископу древног града Наисуса датира из прве половине 4 века. Од тада до данас уз мање или веће историјске прекиде православни Епископ столује у овом граду. Оно што је посебно значајно за град Ниш и Епархију нишку јесте што је у Нишу рођен Свети равноапостолни цар Константин, који је молитвени заштитник наше Епархије. На територији данашње нишке Епархије постојале су још четири Епископије, а то су: Архиепископија Јустинијане Приме (Царичиног града) код Лебана, Епископија ремезијамска (данашња Бела Паланка), Епископија топличка са седиштем у манастиру Светог Николе код Куршумлије и Митрополија нишавска са седиштем у Пироту. Епархија нишка има богату историју и бројне светиње. Тренутно на територији наше Епархије делује 180 парохија и 27 манастира. Године 2019. која је сва у знаку јубилеја, осим прославе 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве, прославићемо и 850 година Немањиних задужбина, манастира Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије и 200 година старе саборне цркве Светог Архангела Михаила у Нишу. · Вашим архијерејским благословом реч Божија бива проповедана и путем епархијског радија Глас? Епархијска радио станица Глас основана је 2009. године по благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја који је тада био нишки Епископ, а радијски програм је почео да се емитује на празник Цвети. Године 2019. Радио Глас обележава 10 година своје мисије на територији Епархије нишке. У доба интернета и савремених технологија неки сматрају да је радио превазиђен медиј и да не виде сврху његовог постојања. Ја се са тим мишљењем не слажем јер радио се слуша и док су људи у аутомобилу, у продавници, код фризера и на другим местима када нису у могућности да користе интернет. Осим тога, радијски програм се емитује уживо и преко интернета и људи широм света могу да прате наш програм. Од сâмог доласка на трон нишког Епископа посебну пажњу посветио сам развоју наше радио станице и побољшању квалитета радијског програма. У томе ми је много помогао Господин Драган Тадић који је од 1. септембра 2017. године директор наше радио станице и који је сво своје знање и искуство уложио да од Радија Глас направи једно савремено и професионално али пре свега црквено гласило које ће да врши своју јеванђелску мисију. Све похвале упућујем и свим запосленима у радију који се много труде и који су из дана у дан све бољи. Желео бих овом приликом да се захвалим и Господину Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама који нам је много помогао да обновимо застарелу технику радио станице. Они који прате програм Радија Глас могли су да примете позитивне промене које су настале у протеклој години као и нову интернет страницу радија. Радио тренутно покрива само територију града Ниша и околине али нам је жеља да добијемо и регионалну дозволу како би радио био слушан и у другим деловима наше Епархије. · Сведоци смо великих мисионарских подухвата који су покренути у повереној Вам Епархији. Ваше Преосвештенство, колико је значајно делатно мисионарење и харитативна делатност, пре свега у погледу помагања потребитих? „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт.22, 39) одговор је сâмога Господа нашег Исуса Христа на питање фарисеја које су две највеће заповести. Прва је да љубимо Бога свим својим срцем и бићем, а друга да волимо своје ближње као саме себе. А о томе ко су наши ближњи Господ је дао одговор у причи о милостивом Самарјанину. Наш ближњи је сваки човек, без обзира на националну, верску, или неку другу припадност. Сваки човек је створен по лику и подобију Божијем. Наша хришћанска дужност је да помажемо онима којима је помоћ потребна. Уз помоћ добрих и хуманих људи ове године смо започели да прикупљамо и делимо помоћ породицама које имају више деце у неразвијеним и удаљеним деловима наше Епархије. То још увек није организовано и систематски као што то, на пример, ради Верско добротворно старатељство у Архиепископији београдско-карловачкој али нам је жеља да у што скорије време организујемо на нивоу Епархије нишке хуманитарну установу која ће организовано водити харитативну делатност. · Поред активног свеобухватног мисионарења, Вашим благословом покренуто је и веома плодно издаваштво? Издаваштво Епархије нишке датира још с краја 19 века. Први број Епархијског часописа „Глас Епархије нишке“ штампан је још 1899. године и сматра се најстаријим епархијским гласилом Српске православне цркве. Издавачка делатност је добила посебан замах у време Светог Доситеја (Васића) који је био Епископ нишки од 1913. до 1932. године. Он је основао епархијску штампарију „Цар Константин“ и подигао зграду за штампарију на нишавском кеју у Нишу. После рата штампарија и зграда су национализоване и од тада замире издавачка делатност. У време Епископа нишког Иринеја, данашњег Патријарха српског, излазио је епархијски лист. Мој претходник, Епископ Јован (Пурић) је покренуо један веома значајан подухват а то је превод дела Светог Јована Златоуста. До данас је објављено 7 томова (од 25) његових дела у преводу господина Дејана Лучића. Осим светоотачке едиције ове године су објаљена још три наслова, а то су „Константин Велики осуде и истина“ од Костаса В. Карастатиса, „Тамо где се Бог не види“ од Митрополита месогејског Николаја, у преводу са грчког језика и „Мемоари- Сећања на митрополита Антонија (Храповицког) и епископа Гаврила (Чепура)“ од архимандрита Кипријана Керна, у преводу са руског језика. У току наредне године објавићемо 8 том дела Светог Јована Златоуста, који се преводи, а ако Бог дâ, започећемо и превођење дела Митрополита волоколамског Илариона која до сада нису објављена на српском језику. · Ваше Преосвештанство, будући да се налазимо у попразничним данима, на који начин савремени човек може да сачува у себи божићну радост, мир и љубав? У ово наше „инстант“ време, када желимо да све буде одмах и када немамо стрпљења ни за најобичније свакодневне ствари, заиста је тешко сачувати радост празника и љубав и мир који Божић собом доноси. То је зато што нисмо схватили његову суштину и што се овај Празник претвара у један од дана када се породица окупља, спрема се богата трпеза и размењују се поклони. Све су то лепи обичаји који овај празник чине радоснијим пре свега за најмлађе али нису његова суштина. Суштина овог Празника је Божија љубав због које Бог одлучује да постане један од нас. Бог Син, друга Личност Свете Тројице прима целокупну људску природу и постаје човек-Богочовек Исус Христос, који на себе узима грехе света и страда за нас на Крсту, како би нас избавио од смрти и даровао нам живот вечни. Љубав, дакле, подразумева жртву. Ако некога заиста волимо онда морамо да будемо спремни и на жртву за њега. А колико смо ми данас спремни да се жртвујемо за другога? Ако нема љубави онда нема ни трпљења ни стрпљења за најобичније свакодневне ствари и због најобичнијих ситница данас у породицама избија свађа. Православни хришћани се за Божић припремају постом и молитвом, да би што чистије и духовно и телесно дочекали овај велики Празник и ту радост ништа не може да замени. А најбољи начин да прославимо Празник Христовог Оваплоћења је да учествујемо на богослужењима и да се причестимо Светим Тајнама Тела и Крви Христове које су „лек бесмртности“ по речима Светог Игнатија Богоносца. Само тако можемо осетити сву пуноту Празника Рођења Христовог и сачувати радост, мир и љубав које нам Богомладенац Христос доноси. · На крају, која би била Ваша порука читалаштву Православног мисионара? Поновићу речи нашега Спаситеља, које је упутио апостолима, а које су упућене и нама данас: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13, 34-35). Волимо једни друге, праштајмо једни другима, носимо бремена једни других, у овоземаљском животу који је пун брига и искушења, на путу уском и трновитом који води у Царство Божије у загрљај сладчајшег Господа нашега Исуса Христа. Ако немамо љубави онда су све наше приче празне приче, и све што радимо је празно и без смисла. Љубав је основ свега. Не везујмо се превише за материјалне ствари јер оне немају праву вредност, нека нам оне буду само средство на путу нашега спасења. Јер ако се везујемо за материјалне ствари онда смо као она камила која не може да прође кроз иглене уши. „Иглене уши“ су теснац у Светој Земљи куда камила није могла да прође са теретом, пример који Господ фигуративно користи да објасни слушаоцима да ако се натоваримо стварима и бригама овога света нећемо ући у Царство Небеско. Ништа на овоме свету није наше, све смо добили од Бога. Ако тако схватимо свет и све што нас окружује онда ћемо бити задовољни са оним што нам је Господ дао и људско роптање замениће благодарење и славословље. Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ *Разговор је објављен у новом 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ Извор: Православни мисионар

На 100.000 људи у Грчкој долази 88 свештеника и тиме је Грчка на првом месту међу свим земљама Европе. Ове податке донео је сајт yodi.graphics који обрађује статистичке податке добијене са више извора. После Грчке долази Италија са 82.8 свештеника, Румунија је трећа са 81 свештеником и Пољска са 71.1 свештеником. Русија и Украјина су прилично ниско на листи, и за њих се наводи да имају 27.9 свештеника на 100.000 људи, док је Бугарска од обрађених земаља последња са 12 свештеника на 100.000 људи. (Колико видимо, овом сајту нису били доступни подаци из Српске Цркве). Извор: Српска Православна Црква

У новом броју пажњи читалаца препоручујемо нову рубрику Са распетог Косова у којој нудимо увид у непрекидно страдање Цркве на Косову и Метохији из пера блажене успомене Патријарха српског Павла кроз одломке из његових извештаја Светом Синоду. Такође, препоручујемо и осврт протојереја-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића на текст о Светом Николају Велимировићу недавно објављеном у листу Данас, као и текст о богословском изразу оца Јустина Поповића из пера др Ксеније Кончаревић. Доносимо и разговоре са архмандритом Доротејом Форшнером, православним монахом из Шведске; антропологом Бојаном Јовановићем о његовој новој књизи и антропологији зла; као и са мати Макаријом Соколичком у тексту посвећеном успомени на владику Данила Крстића. Поред тога, у новом броју Православља о свештеномученику Недељку Раковичком као борцу за веронауку пише ђакон Александар Аздејковић, а о питању редовног причешћивања у Предању Цркве пише др Бобан Димитријевић. Текст о најстаријим сведочанствима христијанизације Илирика прилаже Драган Петровић, а о медијској слици Православља пише Александар Арсенин. О Страдању земунског пароха Бранка Пауновића 1916. године пише Милош Матијевић, а приказ књиге академика Динка Давидова Огрешења потписује прота Велибор Џомић. У 1226. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са новостима и вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве. Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: редакција: +381 11 30–25–116, претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: [email protected] – редакција и [email protected]– претплата. Извор: Српска Православна Црква

„Севастијан прес“, издавачка кућа Епархије западноамеричке која носи име по мисионару православног хришћанства у Северној Америци - Светом Севастијану Дабовићу, обогатила је хришћанску литературу преводима значајних дела српских богослова на енглески, али и богословских дела написаних на другим језицима у преводу на српски језик. О савременим издавачким подухватима Српске Цркве, као и о мисији Цркве, Православљу у Америци и другим темама разговарамо са Преосвећеним Епископом западноамеричким Максимом - који као првојерарх Епархије западноамеричке служи од 2006. године. Владика Максим је професор патрологије на Православном богословском факултету Београдског универзитета, на Универзитету у Источном Сарајеву предаје хришћанску антропологију и социологију, а на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу предаје патрологију. Владика Максим говори грчки, руски, енглески и француски језик. Објавио је већи број научних студија, чланака и превода. Корацима Светог Севастијана (Дабовића), новоканонизованог светитеља, првог православног свештеника рођеног у Америци, наставили сте значајну мисију коју је овај неуморни Божји човек започео на Западу – а један од првих потеза од Вашег устоличења пре дванаест година на трон епископа западноамеричких, био је оснивање издавачке куће у част Светог Севастијана, под његовим именом „Севастијан Прес“. Од тада до данас објављено је, колико знамо, више стотина издања, а међу последњима је један од најзначајнијих наслова за активан живот православних у Америци – превод Свете Литургије на савремени енглески језик. Где и како сте препознали ову потребу? -Свети Севастијан, који је живео крајем 19. и у првој половини 20. века, недостижни је идеал, али и незаменљиви вођ у савременом мисионарском деловању Цркве у Америци. Осим што је показао потребни осећај за духовне потребе народа, овај Бокељ по старини, а Калифорнијац по рођењу, широм Америке је познат по свом неуморном и плодном мисионарско-апостолском раду, проповедима на енглеском, српском и руском језику, као и једном броју књига које је, на енглеском и српском, писао ради мисије. Наше целокупно дванаестогодишње смерно служење у Северној Америци у знаку је сусретањâ са џексонским светитељем. Из тих сусрета долазили су само благослови. Драго нам што се и кроз рад наше издавачке куће показује да мисионарски ход Севастијанов није престао до данас, иако је он телесно скончао давне 1940. године. Одговарајући на Ваше питање, рекао бих да је, ради утврђења живота верних, Севастијан стварао духовни и физички простор кроз оснивање мноштва парохија и градњу нових храмова, како би олитургисао српске исељенике и остале народе. Тако са њим схватамо разлику између пуноће литургијског живота Цркве и „религиозног“ мишљења. Блажене успомене Владика Данило Будимски, чији смо харвардски докторат о Светом Јовану Златоусту у издању „Севастијан преса“ објавили још 2012. године, писао је да се културна зрелост једног народа огледа у његовој способности да се уздигне до литургијске словесности. „Литургија је наша отаџбина“, да парафразирам Камија који је слично рекао за француски језик. Стога, неговање језика и теолошке културе представља веома важан вид и културног живота. Но, није довољно само превести Литургију, него и њоме живети и тумачити је и допустити јој да нас преображава. Ово издање литургијског текста је настало у консултацији са православним епископима Америке и Србије, професорима литургике, свештеницима и чланова Лаоса. * * * Православље - новине Српске Патријаршије у броју 1225 од 1. априла 2018. године, између осталог, доноси следеће прилоге: Свети Мардарије Ускоковић, Двадесет прва архипастирска посланица - Посланица Светог Мардарија за Васкрс 1935. године Проф. Сретен Цветојевић, О патријарху Павлу и Соко Граду Славица Лазић, разговор са министром културе и информисања Владаном Вукосављевићем: 50 успешних година „Православља“ Биљана Цинцар Костић, Из прошлости једне породице: Осијек - Петриња - Београд: Изложба у Етнографском музеју Протојереј Бобан Стојковић, Једини живи манастир у Косовском Поморављу - манастир Светих Архангела у Драганцу С. Петровић, Библијска ризница: Септуагинта (Предавања проф. М. Мајзера на Православном богословском факултету) Антоније Ђурић, Топлички устанак Протојереј-ставорофор Василије Томић, Пасје доба Блажени Теодорит Кирски, Богољубива историја: Публије (превео са старогрчког Лазар Нешић) Александар Милојков, Јубилеј Православног мисионара Извор: Српска Православна Црква