Претражи Живе Речи Утехе

“Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин…” “…знао је да се за њега све девојке света деле на две врсте: једна врста – то су све девојке на свету, осим ње, и те девојке имају све људске слабости и врло су обичне девојке; друга врста – то је она једина, без икаквих слабости и понад свега људскога…” “…обе су љубави камен кушње за људе. Једни само знају за једну, други за другу. А они што знају само за неплатонску љубав, утаман говоре о драми. У таквој љубави не може бити никакве драме. ‘Слуга покоран и хвала на ужитку, моје поштовање’, то ти је сва драма. А за платонску љубав не може бити драме јер је у таквој љубави све јасно и чисто…” “…Они осећају да је ово нешто друго, да ово није играрија, да ми је ова жена дража од живота. И управо им је то несхватљиво и љути их. Ма каква била и ма каква ће бити наша судбина, ми смо је створили и на њу се нећемо потужити…” “…Ни појма они немају о томе шта је срећа, они не знају да без ове љубави за нас нема ни среће, ни несрећа-нема живота…” “…Он ју је гледао као што човек гледа увео цветић што га је он откинуо и у којем с муком препознаје лепоту с које га је откинуо и погубио. Па ипак, без обзира на то, осећао је да је онда, када му је љубав била јача, могао, да је то баш зажелео, истргнути ту љубав из срца, но сада кад му се, као и тога тренутка, чинило да не осећа љубави за њу, знао је да не може раскинути своју везу с њом…” “…Поцрвенела је, пробледела, опет поцрвенела и обамрла, а усне су јој лако подрхтавале док га је очекивала…” “…Дуго он није могао ништа рећи, не толико зато што се бојао речју покварити узвишеност свога осећаја, колико зато што би, сваки пут кад је хтио штогод рећи, осетио да ће му место речи наврети сузе среће…” “…Схватио је да му она није само блиска него да он сада не зна где завршава она а где започиње он…” “… Дирати у ова осећања њој је било болно; али она је ипак знала да је то био најбољи део њене душе и да се тај део њезине душе брзо утапао у животу којим је она сада живела…” “…А осећала је да је упоредо с љубављу која их је везала, њима овладао некакав зао борбени дух који она није могла изагнати ни из њега, а још мање из свога срца…” https://www.opanak.rs/citati-iz-romana-ana-karenjina/

Лидери странки коалиције Естонски центар, Конзервативни народ и Отаџбина потписали су јуче у Талину заједничку изјаву којом траже одржавање референдума о браку као заједници мушкарца и жене наредног пролећа. Референдум је већ расписан у коалиционом споразуму између партија 2019. године. Изјава је дата у контексту кризе у влади коју су изазвале недавне изјаве естонског министра унутрашњих послова Марте Хелмеа, преноси Интерфак-Религион. У интервјуу за Дојче Веле прошле недеље Хелме је изјавио да влада намерава да одржи референдум о браку, јер „држава не може да опстане без деце и морала“. Такође је изјавио да је лично „непријатељски расположен“ према хомосексуалцима и саветовао је сексуалне мањине да „побегну у Шведску“, где их топло примају. Његове изјаве су изазвале незадовољство многих политичких личности и чланова јавности, као и кризу у самој коалицији. Премијер Ратас критиковао је његове изјаве, а опозициони лидери захтевали су његову оставку. Председник Керсти Каљулаид, који подржава истополне бракове, изјавио је да „министар са таквим ставовима није подесан за владу Републике Естоније; народ Естоније заслужује боље“. Иако је било позива да се одустане од идеје о референдуму, влада ће кренути с њим на пролеће, мада ће морати пажљиво да пажљиво приступи овом питању. „Народно гласање може се одржати само када се тражи заједнички језик, мирно и без провоцирања јавних група. Нећемо дозволити да било која особа буде понижена или нападнута. Коалиција се недвосмислено противи говору мржње. Желимо да водимо кампању усредсређену на аргументе ... избегавајући увреде и претећу реторику и понашање ,“ прочитао је премијер Ратас у изјави. Естонија је 2016. г. постала прва бивша совјетска држава која је признала истополне заједнице. У децембру те године суд је признао истополни брак склопљен у Шведској, који је следећег месеца уписан у матичне књиге Естоније. Естонски савет цркава, у којњем је и Естонска Православна Црква Московске Патријаршије, позвао је на уставну одбрану традиционалног брака. Извор: Orthochristiаn (са енглеског Информативна служба СПЦ) View full Странице

Око чега се људи (мушко-женско) најчешће не слажу у заједници у којој живе ? Шта је извор њихове неслоге ? Може ли се таква неслога предупредити разговором ? Ја мислим да се људи најчешће не слажу око суштинских ствари. Зато мислим да су извори њихових свађа контрола новца, васпитавање деце и прељуба... Наведено нехијерархијским редоследом...

Мислим да треба да сачекамо објављивање званичних докумената и званичан коментар Богословско-канонске комисије и Светог Синода наше Цркве на ову новину како бисмо могли да донесемо коначне закључке. Црквена правила су прекршена. То може довести до тога да ће се у јурисдикцији Константинопољског патријархата наћи огроман проценат оваквих свешенослужитеља. Да ли ће то бити Цркви на корист? Сумњам! Највероватније је да ће опасти духовни ниво и благодатни имунитет на саблазни и стихије овог века у конкретној Помесној Цркви. Занимљиво је каква ће бити реакција грчког монаштва, Атона, на ову одлуку? Осим тога, оваква одлука може представљати „поклон“ разноразним лажним ревнитељима и расколницима у њиховом сукобу с Патријархатом и општецрквеним јединством. Дај Боже да се ништа слично не деси. Осим тога, после сваког кршења канона, као и после нарушавања воље Божије све људе који их прекрше – који примењују и прихватају ову дозволу – очекују патње као извесне спасоносне епитимије ради уразумљивања и исправљања. На пример, смрт попадије и њен одлазак из породице нису случајни. Увек треба тражити духовне разлоге за то. Човек треба да издржи велико и страшно искушење и да буде духовно поштен пред Богом, Црквом и самим собом. Боље је да смирено оде у пензију, да по благослову обавља било које црквено послушање осим свештенодејства, да не искушава епископа и милостиво дуготрпљење Господа. Бог ће за такво поштовање црквених правила увек дати благодатну духовну утеху. У супротном случају пре или касније последице могу задесити самог свештеника или његову децу и унуке. Мислим да је узрок доношења овакве одлуке брзо уништавање институције породице на Западу које се дотакло и породица свештенослужитеља, посебно оних које се више заснивају на либералним вредностима него на традиционално духовним. Ево мишљења псковопечерског старца архимандрита Јована (Крестјанкина) о рукополагању мирјана који се налазе у другом браку: „Што се тиче Н. могу само да се зачудим, јер каноне нисам писао ја, већ су их писали свети оци. А нама грешнима није дато ни да расправљамо о њима, ни да их мењамо. А ево шта тамо пише о свештенослужитељима: ‘Богу је потребна чиста жртва.’ Други брак се забрањује служитељу олтара. Никакву улогу не игра то кад је био ожењен, пре или после уцрквљења. И да ли је у првом браку био венчан или није такође није од суштинске важности за решавање овог питање. Главно је то што има другу жену, а то значи да он не може постати служитељ престола Божијег. Човек који се налази у другом браку може бити само црквенослужитељ, а нипошто не може бити свештенослужитељ.“ Са сигурношћу се може рећи да би архимандрит Јован био категорично против овакве одлуке Константинопоља и да никога од клирика који су постали удовци или које су жене оставиле не би благословио да ступи у овакав брак, не би га одобрио и не би саветовао такав поступак. Извор: Православие.ру View full Странице

Свети Сабор Васељенске Патријаршије донио је историјску одлуку да се дозволи други брак свештеницима, у случају ако се упокоји или ако га напусти његова супруга. Свети Сабор појашњава да се ова одлука не тиче свештеника који напусте своју супругу и желе да се ожене са другом женом. Подвлачи се да ће се сваки случај појединачно испитивати и бити прослеђиван од стране епархијског архијереја Светом Синоду Цариградске Патријаршије који ће давати коначни суд. Такође, света тајна брака за други брак свештеника биће другачија, једна молитва и само у кругу породице. У наредним данима очекује се званично писмо Цариградског Патријарха г. Вартоломеја са детаљима и упуствима везаним за ову одлуку. Са грчког протојереј Никола Гачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Светописамска читања: 2 Кор. 170 зач. (I, 21 - II, 4). Браћо, Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, 22. Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша. 23. А ја призивам Бога за свједока на своју душу, да штедећи вас не дођох више у Коринт. 24. Не као да господаримо над вјером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер у вјери стојите чврсто. 1. А ово одлучих у себи да вам опет не дођем у жалости. 2. Јер, ако вас ја жалостим, ко је тај који мене весели, ако не онај кога ја жалостим? 3. И ово вам баш написах, да када дођем не будем ожалошћен од оних од којих би требало да се радујем, уздајући се у све вас, да је радост моја радост свију вас. 4. Јер од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама, не да се ожалостите него да познате преобилну љубав коју имам према вама. Мт. 89 зач. (XXII, 1-14). Рече Господ причу ову: 2. Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме. 3. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи. 4. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу. 5. А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју; 6. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише. 7. И када то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали. 8. Тада рече слугама својим: Свадба је готова, а званице не бјеху достојне. 9. Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу. 10. И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. 11. А ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. 12. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. 13. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. 14. Јер су многи звани, али је мало изабраних. Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у недељу четрнаесту по Педесетници Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету. Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету. Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја. То се зове јединство човека с Богом. То се зове брак душе са Христом. Све друго је прељубодејство и блуђење. Само таква једна тесна веза душе са Христом, каквој вези најбоља је слика на земљи брак, чини душу богатом и плодородном. Из сваке друге тако тесне везе душа рађа трње и коров, и остаје сасвим јалова за ма какво добро. Ако ово не знају и не могу да знају људи ван круга Христове Цркве, то треба да знају хришћани, а нарочито ви, Православни, којима је у духу и у традицији, да поимате све дубине, висине и ширине Божјег Откровења кроз Господа Исуса, и да схватате вечност правилније него што је схватају народи на Истоку и време да схватате правилније него што га схватају народи на Западу. С чим се год душа човечја љубављу најтешње веже, с тиме је у браку, - било то живо биће или мртва ствар, било то тело или одело, било то сребро и злато или ма каква земаљска имовина, ма каква земаљска слава или част, или страст према ма чему у створеном свету: према накиту, јелу, пићу, игри, природи, или ма чему у природи. Сваки такав брак душе човечје незаконит је, и навлачи на душу и у овом и у оном животу бескрајну несрећу, сличну но несравњено већу од незаконите везе човека и жене, која значи јад и чемер не само за њих двоје него и за случајни пород њихов. Не треба крити оно што Свето писмо објављује, а то је; да је Живи Бог - Бог који ревнује (2 Мојс. 20, 5; 5. Мојс. 4, 24). Но ревњивост Божја не односи се ни на што у свету осим на душу човечју. Бог жели, да душа човечја буде искључиво Његова, и то у неокаљаној и недволичној верности. Због добра саме душе Бог то жели. Јер Он по Својој свеобимној мудрости зна - што после Христа и ми сви треба да знамо - да ако душа олабави у верности према Њему, своме Творцу, и веже се љубављу с неким или нечим другим у створеном свету, она постепено постаје слушкиња, па робиња, па једна тамна и очајна сенка, па најзад жалосна слика плача и шкргута зуба. Само пламена љубав душе према Богу јесте законити брак душе. Свака друга љубав, не кроз Бога, мимо Бога, или против Бога, јесте идолопоклонство. Тако љубављу према телу човек прави од тела лажнога Бога или идола; љубављу према земаљском имању или накиту човек прави од имања и накита идоле; љубављу према ма коме или ма чему човек прави себи идоле. А то значи; љубав која искључиво припада Богу човек упућује на другу страну, на нешто ниже од Бога, на нешто недостојније љубави. У што год човек верује више него у Бога; у што се год човек нада више него у Бога; што год човек љуби више него Бога, - то заузима место Бога и постаје идол за човека, лажни Бог за лажну душу. А свако идолопоклонство велики пророци називају прељубодејством и блудодејством (Јерем. гл. 3; Језек. гл. 23. 37.). Но најстрашније од свега јесте то што идолопоклоници постају једно са својим идолима. Јер при свакој љубави човек се постепено губи у предмету своје љубави. Оно о чем човек највише мисли, што највише воли и што најревносније хоће - оно постепено постаје право биће његовог бића, па било то јело или пиће, сребро или злато, накит или одело, кућа или њива, част или власт. Као што се вели у Писму: ходише за ништавилом и посташе ништавни (II Царев. 17, 15). Наравно да од овога није изузета ни похота човека за женом, или жене за човеком. Јер и то је богоотпадништво - и то најизразитије - и губљење себе до ништа. Као што то страшно изражава апостол Павле говорећи: или не знате да ко се с блудницом свеже једно тело с њом постане (I. Кор. 6, 16). Човек постаје оно нашто се његова љубав односи: Ако ли Бог - Бог, ако ли прашина - прашина. Човека спасава или губи у овоме животу његова љубав. Има само једна љубав што спасава; то је љубав према Богу. Свака друга љубав губи. Има само један законити и спасоносан брак душе; то је њен брак с Богом. Сваки други брак, који не проистиче из овог брака, као што проистиче зрак из сунца, јесте проклетсво и пагуба. Данашње јеванђеље најсликовитије представља ту предивну тајну, како се човечја душа као верна невеста венчава с Богом, и како опет, као заслепљена издајница и неверница пада и пропада у мраку, корову и злоби идолопоклонства. Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме. Као обично и другим причама Христовим тако и овом обухвата се сва историја људска од почетка до краја. Учени људи муче се и пишу велике и тешко разумљиве књиге, да објасне историју човечанства; па бар да у томе успевају, него често још више заврзу мрежу, искидају ткиво и помуте појмове. А Христос једном простом и кратком причом каже све, и све јасно и разумљиво. Ваистину, никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46). Царство небеско не може се исказати речима; оно се може само уподобити нечему што бива у овоме свету. Између осталога оно се може уподобити и свадби. Свадба је радостан догађај међу људима; и царство небеско је сама радост. Зато се царство небеско уподобљава свадби. Човек цар је сам Бог, а син Његов је Господ Исус Христос. Да је Он женик, то је објавио још Јован Крститељ (Јов. 3, 29), а то је потврдио и сам Господ Исус (Мат. 9, 15.). Сва историја људска од изгнања Адама из Раја до доласка Христовог јесте припрема људских душа за свадбу Сина Божјега; долазак Христов у свет јесте право отварање свадбе, прави почетак свадбеног весеља; а све време од Његовог доласка до свршетка времена јесте трајање те свадбе у свету. Но свадбена радост достиже свој врхунац тек у другом животу. Христов долазак у свет најрадоснији је догађај за човечанство уопште и за сваку душу посебице, као долазак обручника невести својој. Од свих народа на земљи најрадосније је требао народ јеврејски поздравити долазак Женика Христа, пошто је тај народ био највише од Бога припреман за дочек Његов. Тај народ је имао за задатак, да он први сусретне Христа, да Га први позна и прими, и да онда објави свима народима и племенима на земљи радост и спасење. Зато се у оригиналном тексту Јеванђеља и говори у множини начини свадбе сину своме. Јер је био дошао очекивани Женик старозаветној цркви јеврејској; и био је дошао Женик свакој души човечјој, која тражи спасења, живота и радости; и био је дошао Женик свему створеноме роду људском, свима народима и племенима. Но колико је велика љубав Божја према људима, толико је велика заслепљеност и злоба грешника на земљи. Јер се каже: к својима дође и своји га не примише (Јов. 1, 11). Прво, дакле, дође онима које је највише и најдуже припремао за невесту Себи, - народу јеврејском. Но овај Га народ не позна, не призна, презре и одбаци. Јер се у причи даље вели: И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Прво припремајући свадбену свечаност Сину Своме Бог је слао пророке кроз векове и векове, објављујући примицање те свечаности и позивајући народ јеврејски, да се спреми за дочек Женика Христа. То су биле прве слуге које Бог посла да зову званице. А кад се Христос већ појавио у свету, послан би Јован Претеча као весник, да јавља, да виче и зове. Но као што мален број одабраних послушаше старе пророке, тако исто мален број њих послушаше пустињског трубача, Јована Претечу. И не хтеше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу! Друге слуге су апостоли и апостолски помоћници. А званице су за неко време још увек исте - Јевреји. Јер сам Господ је прво рекао: ја сам послан к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 15, 24), па је најпре такву наредбу дао и Својим апостолима: идите к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 10, 6). То је било пре Његова страдања и прослављања. А када је Он био одбачен од Јевреја, и од злих виноградара изведен ван плота јеврејског народа, и убијен, тада је тек Он, после Свога васкрсења, дао другу наредбу: идите, дакле, и научише све народе (Мат. 28, 19). Бог је остао веран Своме завету, а Јевреји су га погазили. Бог је остао веран Својој невести, изабраници Својој, цркви старозаветној, веран до краја, али је невеста изневерила свога Женика, и ступила је у безбројне незаконите бракове са идолима и лажним боговима, од којих се није хтела одвојити и вратити своме законитом Обручнику. Ево сам опет уготовио. Све што треба за храну и весеље душе спремљено је. Истина храни душу - истина је сва била откривена као пребогата царска трпеза. Победа над злим духовима, победа над болестима и бригама, победа над природом - све те победе, које хране и веселе људску очајну душу, задобијене су - дакле, дођите! Небо је раније изгледало као оловом затворено за људе, и душе су људске биле као жалосне невесте затворене у хладну тамницу; сада је небо широм отворено: сам се Бог јавио на земљи, ангели су силазили на земљу, мртви се показивали као живи, достојанство човека уздигнуто је до Бога. О, да слатка јела! О, да раскошне трпезе - дођите! Али, место да се одазову свадбеном позиву заслепљене душе у мраку тамничком извршиле су преужасни злочин убивши свога Спаситеља, свога Женика. Но чак ни тиме стрпљење се Божје није исцрпло. Највећи злочин Бог је обратио у најдубљи источник сласти и радости. Тело и крв Распетога Господа изнето је на царску трпезу, несравњено слађе од угојених телаца и храњеника. Дођите и причестите се слашћу, којој и ангели могу позавидети! Благодатне струје Духа Светога, Духа Свемоћнога и Животворнога, отворена су широм. Све је готово - све! Све што је потребно да се упрљана невеста очисти; и изгладнела нахрани; и израњављена исцели и обнажена одене; и замађијана освести; и опијена отрезни; и умртвљена оживи. Ту је крштење водом, ту и крштење огњем и духом; ту је олакшање постом; ту је окрилаћење молитвом; ту је јелеј; ту је хлеб и вино; ту је царско свештенство за руководство; ту Црква светости и љубави. Све те дарове донео је Женик невести Својој и све их поставио на царску трпезу. Дођите, дакле! Дођите на свадбу! А они не марише и отидоше овај у поље своје а овај к трговини својој: а остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. Узалуд је позивати окорелу блудницу у законит брак! Она не мари за законитог вереника свога. Она је сувише привикла на своје идоле, да би се од њих могла одрешити. Једним блудним душама је идол поље, другима је идол трговина, трећим нешто треће. Поље означава тело са телесним страстима, а трговина означава среброљубље, добитак и богаћење трулежним стварима овога света. Свак оде дакле своме идолу, а за вереника не хте нико чути. А остали се расрдише и на сам позив, те похваташе слуге царске, изружише их и побише. Тако убрзо после Голготе наружише и намучише апостоле Петра и Јована (Дела Ап. 4, 2-3), а по том убише архиђакона Стефана и апостола Јакова, а потом и многе друге. А као то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби крвнике оне и град њихов запали. Цар онај јесте Бог; гнев Његов - крајње исцрпљено стрпљења и обраћање милости у правду; војска своја јесте војска римска; крвници су Јевреји, а град њихов Јерусалим. Неизмерно је стрпљење Божје. Бог није хтео казнити Јевреје одмах после убиства Господа Исуса, него је чекао још четрдесет година. Као што је некад Господ сам на Себе наложио пост од четрдесет дана, тако Творац људи налаже на себе после Голготе један пост у стрпљењу од четрдесет година. Он није пожурио да казни злочин људи према самоме Себи, да не кажу људи: гле, Бог је осветљив, хајде и ми да будемо осветљиви! Не; него тек после четрдесет година Бог пушта казну на јеврејски народ и то због злочина вођа тога народа према слугама Својим. Да би се и ми од тога научили, да се не светимо за неправде људи према нама самима и да будемо ревносни у поправљању неправедних до крајњих граница. Зашто Бог назива римску војску војском својом? Зато што је њу Бог употребио да казни блудну избраницу Своју. Исто онако као што је негда употребљавао Бог незнабожачке војске, асирске, мисирске и вавилонске, да казне и опамете народ израиљски, употребљава Он најзад незнабожачку војску римску, да изврши последњу казну над овим неблагодарним народом. Римски цареви, Веспазијан и Тит, један за другим, освојише и запалише Јерусалим, побише огромно мноштво Јевреја, а остатак растераше по целоме свету. Кад је један цар питао хришћанске богослове за један врло јак доказ истинитости вере хришћанске, ови су одговорили: судба јеврејског народа (Фридрих Велики)! Оно што је о Јеврејима прорекао Господ Исус овом причом о свадби царевога сина, дословце се испунило. Но погледајмо, шта даље учини човек цар, пошто казни и одбаци Јевреје: Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на расркшће и когагод нађете, дозовите на свадбу. То Бог рече новим слугама Својим. Свадба је готова; то јест: од Моје стране све је учињено и приготовљено што је требало. Но старе званице не бише достојне, зато и не могоше доћи. Гледаше и не видеше, зато се и не обрадоваше; слушаше и не чуше, зато се и не одазваше. Више волеше идоле тела и мамоне богатства, зато и отказаше позив. Беху везани ропским ланцима за Ниже, зато и дигоше руку на Више. Па зато сада идите на раскршћа и позовите свакога когагод нађете. Израиљ је био као ограђен виноград: но како се он показао бесплодан, идите ван тога винограда, у неограђене њиве незнабожаца и позовите ове. Израиљ је био као ограђен рибњак, но гле, змије се у њему закотиле; идите, дакле, на широку пучину, и баците мреже по целоме мору чевечанства. Израиљ је био као расадник у крају њиве Божје, одакле је требало да се расађује племенито воће по целој њиви човечанства; но расадник се изјаловио; зато идите по целој њиви, и сејте и садите племенити усев. То означава и потоња заповест Христова: идите дакле и научите све народе. Раскршћа означавају свет незнабожачки где се укрштају и преплићу путеви добра и зла, стрмине и врлети, трњаци и камењаци, где је семе Божје било изложено свакој опасности. Тај пространи и многобројни свет гледао је Бог са истом очинском бригом као што је гледао и Израиљ, и промишљао о њему, само на други начин. Јер док је Он руководио израиљски народ откровењима, пророцима и знацима, дотле је остале народе руководио дајући им унутрашњу јачину савести и разума. Спасли су се многи и у народу израиљском, наиме, они који бише верни и послушни - а спасли су се многи и међу народима незнабожачким - наиме, они који бише савесни и разумни. А сада, када је Син Божји дошао на земљу и био одбачен од првога народа, Бог је широм отворио један и исти приступ к Себи свима и свакоме. И изиђоше слуге оне на раскршћа и сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. То је Црква Божја на земљи. То је нови савез Божји с људима у име Сина Његова, Господа Исуса Христа. Она прибира у Своје крило сву децу Божју од Истока и Запада, и од Севера и Југа, од свих народа и племена на земљи, од свих језика и свих сталежа. То је ново изабрање Божје, нови Израиљ, ново племе праведног Аврама. Стари Израиљ изневерио је и проиграо своју избраничку улогу у историји човечанства, и Бог је створио нови канал спасења људскога, Нови Израиљ. Полазећи из народа јеврејског међу незнабошце, апостоли Павле и Варнава говоре: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се обраћамо ка незнабошцима (Дела Ап. 13, 46). Тако је почето ново избрање новог човечанства, нове историје, новог спасења кроз апостоле и њихове следбенике, као што је старо избрање почето и извођено кроз праоце и кроз Мојсеја и пророке. Но Црква Божја напунила се и злих и добрих, јер и једни и други били су позвани. Старозаветна црква делила је свет на Јевреје и нејевреје, а новозаветна дели све људе на земљи на добре и зле. И једни и други су, дакле, позвани, но сви који су крштењем ушли у Цркву неће бити спасени. И у новозаветној Цркви Свемилостиви Бог показује дуготрпељивост Своју као и у старозаветној. Мудар домаћин наређује слугама, да не чупају одмах кукољ из пшенице, него да остане обоје да расте до жетве. У пространу мрежу Цркве улазе и добре и лоше рибе, но мудар ловац стрпљиво сабира мрежу и извлачи је на обалу, па тек кад извуче, онда дели добре од злих. Код јеванђелиста Луке допуњује се наредба човека цара речима: и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте и слепе. За такве су сматрани сви народи на земљи од стране Јевреја изузев њих самих. Уствари такви и јесу сви људи и народи на земљи пре него познаду Христа, и пре него седну за пребогату трпезу Његових дарова којима је Он даривао и дарује свет. И ми смо сви сиромаси без Христа, сви кљасти, сви богаљасти, сви слепи. Једини Христос Господ може нас обогатити правим и тајним богатством; једини Он може нас исцелити од свих недуга, и управити руке наше на добра дела и ноге наше на пут истине и правде. Једини Он може нам отворити очи духа и дати вид да видимо бесмртну постојбину своју, испуњену свим свадбеним даровима и радостима. Изишавши пак цар да види госте своје, угледа онде човека необучена у свадбено рухо и рече му: пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Какво је то свадбено рухо? Свадбено рухо душе јесте на првом месту чистота. Пише апостол Павле вернима: јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (II. Кор. 11, 2). Девојачка непорочност и чистота душе - то је прва и главна одећа њена. А потом исти апостол опет говори другим верним у што треба да се обуку: обуците се, вели, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост, трпљење, - а сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства (Колош. 3, 12 - 14). То је свадбена одећа душе, која се венчава са бесмртним Христом. Највеће савршенство чистоте душевне од свих земнородних показала је Пречиста и Пресвета Девојка Богомати, која је од тела Свога дала тело Господу и Спаситељу нашем. Нико од нас не може носити Христа у срцу своме без превелике чистоте срца, без неподељеног срца преданог Христу. Јер као што чиста девојка има само Једну љубав према своме веренику, тако душа људска, која разуме пут спасења, има само једну љубав - љубав према Господу. То је њена златоткана свадбена одећа. Но чистота и љубав плодне су у свима осталим врлинама, које апостол помиње и не помиње. Нарочито је она плодна у добрим делима. Добра дела су уреси и накити, беле хаљине чистоте и златоткане хаљине љубави. ("Под брачним оделом разуми благодат Светога Духа. Ко се није удостојио обући се у ову, тај не може бити учесником небеског брака и духовне вечере. Св. Макарије: О љубави, гл. 15.) - Но кад је цар изишао да види сватове, угледа једнога без те свадбене хаљине. Пријатељу, ослови га цар. Зашто га цар назива пријатељем? Прво зато, да покаже колико високо цени достојанство човека, а друго зато, што је Он, Бог, у истини пријатељ свакоме човеку без разлике све докле то Божје пријатељство сам човек својим неваљалством потпуно не удаљи од себе. Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам, рекао је Господ апостолима Својим (Јов. 15, 14). О, неисказаног снисхођења и милосрђа Божјег према људима! Он, Свемоћни Творац и Владика свих светова, назива слабе људе Својим пријатељима! Но под условом - ако творе оно што Бог заповеда. Међутим онај неодевени сват није творио вољу Божју, иначе не би био неодевен у свадбено рухо; - зашто, дакле, и њега назива пријатељем? Зато што је крштен, и као такав убројан у верне и уврштен у пријатеље Божје. Називајући га пријатељем Цар Бог га баш тиме и укорева, што је изневерио пријатељство; - а он га је изневерио према Богу, а не Бог према њему. А он оћута. Јер шта би могао и одговорити? Да није могао да купи, ваљда? Или да није умео да скроји и сашије? Узалуд све: Бог је кроз Господа Исуса дао даром свакоме званоме готову хаљину.Он је требао само да има добре воље, да свуче са себе стару и прљаву хаљину греха и да се обуче у ризу спасења, у златоткано рухо свадбено. Но он то није учинио, и морао је ћутати. Тада цар рече слугама: свежите му руке и ноге и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Он је већ сам себи био везао руке грехом чинећи зла дела, и ноге своје сам је био везао ходећи путевима безакоња; и сам је изабрао још у овоме животу таму место светлости, и плач и шкргут зуба уместо вечне радости. Он је, такорећи, сам себе осудио на пропаст, и Бог је само изрекао праведну пресуду. У ужа греха свога запрешће се безбожник (Приче 5, 22). Заплетен и завезан гресима својим грешник ће бити у другом свету још теже заплетен и завезан. Тамо нема покајања; везивање руку и ногу показује, да тамо нема више покајања нити могућности, да човек чини ма каква добра дела ради спасења свога и уласка у Царство. Целу ову величанствену и пророчку причу Господ завршује речима: јер су многи звани, али је мало изабраних. Ово се односи и на Јевреје и на хришћане. Мало је било изабраних међу Јеврејима; мало их је и мећу хришћанима. Сви ми који смо се крстили позвани смо за царску трпезу, но Бог једини зна, који су Његови изабрани. Авај ономе од нас коме Цар Свевишњи пред свима ангелима и светитељима буде рекао: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Какав стид, но бескористан! Какав ужас, но непоправим! Каква пропаст но бесповратна! Но у самој ствари ове речи Бог нама говори и сада кад год приступимо светоме олтару да узмемо Причешће, и да се душом својом сјединимо са Жеником Христом - пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Ослушнимо срцем својим и савешћу својом када прилазимо часном путиру, и чућемо ово питање, и овај прекор. Само што ове речи Божје не повлаче собом плач и шкргут зуба у најкрајњој тами, што ће бити онда када нам Бог последњи пут то буде казао. А ко од вас може јамчити, да му ове речи Бог не говори данас последњи пут у овоме земаљскоме животу? Ко може јамчити, да се још ове ноћи његова душа неће обрести у прљавом оделу греха на сјајноме збору небескоме око царске трпезе? Ах, ко до смртних може знати, да данашњи дан није судбоносан за целу његову вечност? Неколико минута само одлучили су судбу двојице разбојника на крсту. Тих неколико минута један од њих није умео искористити, и отишао је у таму најкрајњу; док је други тих неколико минута благоразумно искористио, покајао се, признао Сина Божјег и замолио Га за спасење своје: опомени ме се, Господе, када дођеш у царство твоје! И у томе тренутку стара хаљина греха спала је с његове душе и душа се његова обукла у сјајну свадбену хаљину. И покајани разбојник с достојанством избранога појави се у Рају за царском трпезом. Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа једнога. Јер сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света. Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама, перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци! Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм View full Странице

У Световазнесењком храму у Суботици, у недељу 10. јуна 2018. године, уз присуство верног народа и братства храма свету Литургију је служио презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесењском храму у Жаркову код Београда. Повод гостовања у Суботичкој Црквеној Општини, презвитера Александра Јовановића, било је одржавање Духовне Трибине под називом Савремени проблеми у хришћанском браку, која је изазвала велико интересовање међу верницима ове заједнице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- View full Странице

Славка (89) и Миодраг Танасић (92) из Бановог Поља славе седамдесет година брака! Упознали се као деца, заволели и узели после рата и до данашњег дана живе срећни, узајамно се поштујући, обасути љубављу и пажњом своје деце, унучади и праунучади. Те ратне 1941. године Миодраг је први пут срео Славку, љубав свог живота. Били су деца. Ни слутили нису да ће их судбина спојити за цео живот, да ће заједно доживети дубоку старост у срећном браку дугом седамдесет година! Миодраг – Мија је био је вижљасто сељаче из домаћинске куће. Имао је 15 година. Славка, девојучурак од 12 година, у родну Мачву, у Баново Поље, избегла је са мајком из Славоније. Играли су се по бановопољским сокацима, расли и сазревали у ратном вихору. Мија је као голобради осамнестогодишњак 1944. отишао у рат, а Славка се са мајком после ослобођења вратила у Хрватску. Спојила их судбина Поново су се срели у пролеће 1947., за Ускрс, у Бановом Пољу. Он тек одслужио војску и стасао у момка за жендибу. Она – наочита девојка стасала за удају. Славкин брат је овде сахрањен и зато је по српском обичају на други Усркс дошла на "преливање" гробља. Миодраг Танасић са мајком, 1946. кад је био војник – Видела је моја мајка на гробљу и кад је дошла кући каже ми: “ Мијо, дошла Славка из Антуновца. Да видиш каква је добра девојкара. Ајде да је узмемо за снају!“ – А ја, ни пет ни шест, одмах отрчим преко башче код комшије Милорада где је она била. Разговарали смо и она пристане да заједно идемо на неку свадбу у селу. Кад смо се враћали кући, ја навалио да је убеђујем како хоћу с њом да се женим. Пред Милорадовом кућом ја опет питам да се уда за мене. Чуо Милорад о чему се ради, па рече Славки:“ Па, добро, Славка, знаш Мију, удаји се него шта ћеш!“ И Милорадова жена Мирка је „навијала“ за жендибу, и Славка пристане. Отрчи Милорад код мојих кући да им јави да сам се оженио. Они већ били полегали, отац истера Милорада из куће, не верујући му шта прича. Уверио се када сам Славку довео кући – прича деда Миодраг. – Кад ме питао да се удам за њега, ја сам мислила да се зафркава са мном – прича бака Славка. – Он је био из богате куће, а ја сирота. Само ми мајка остала, отац и браћа изгинули у рату. Био је навалио да се жени, чак је хтео да иде код мајке у Антуновац да је пита. Ја сам знала да ме тамо неће добити јер сам имала доста прилика за удају. После је и он одустао од те идеје јер је знао како је моја мајка строга и да би ме само одвео назад кући, а не и добио за жену – наставља бака Славка. Славка и Миодраг седамдесетих година Свадба је била на Малу Госпојину 1947. године. У домаћинској авлији весеље је трајало три дана. Ко зна колико је буради ракије попијено, колико се живине, прасади и јагањаца појело. Венчали су се „у општини“ и цркви, али слике са венчања „нису успеле“ јер се учитељу Здравку Мартиновићу, који је био и фотограф, покварио апарат. – Музика је била из Дуваништа, свирао је неки Риста циганин са још неколико свирача. Била добра музика. У нашем великом дворишту је било доста стабала јабука и крушака. И моји пријатељи уз сваку воћку поставе по једног свирача, али је сваки морао да свира и пева другачију песму. Урнебес живи! Онда, Жоја Рашевић дошао на коњу и како води коња по дворишту, успут ашчије точе вино, а он даје коњу да пије. Ашчије у качари из буради у натеге навуку ракију, а ми онда редом из натеге пијемо. Урнебес живи био. Три дана. А на венчање смо, како приличи, отишли у окићеном фијакеру – сећа се деда Мија. Љубав и слога – рецепт за дуготрајан брак Седам деценија су Мија и Славка остали заједно. Вредно радили, градили, рађали децу. – Брак је најважнији. И љубав, слога и поштовање. Мија је добар, никад ме није ни изгрдио. А и ја сам увек поступала како треба. Мислили смо обоје о кући и деци – каже бака Славка. Славка Танасић – Никад се нисмо посвађали, а камоли викнули једно на друго. Ни нас двоје, нити неко у кући од фамилије. Мој отац ми никад ништа није бранио, а ни ја мојој деци. Нема домаћина у нашој кући, нико нема потребе нешто кријући да уради или узме. Кад имамо сви имамо. Лепо се слажемо. Ако се не слажемо и не договарамо, то није кућа – додаје деда Мија. Поносни су на обе ћерке које су завршиле факултете и удале се, као и на сина који је остао да живи и ради на имању у Бановом Пољу. Породица се увећала за седам унучади и деветоро праунучади, па за крсну славу за столом седе четири генерације. Таквим богатством се ретко ко може похвалити. Миодраг Танасић Иако „гази“ десету деценију, деда Мија је као младић. За час ће бициклом отићи до продавнице у центру села, а ни један посао у кући и дворишту њему није тежак. Шеретски осмех не силази са његовог лица, а догодовштине из прошлости може причати у недоглед, а да не досади. Бака Славка се слабо креће и не излази из куће, а млада снаха Роса, удата за унука Милана, најчешће јој је на услузи. – Нана Славка и дека Мија су пример који треба следити. Њихова дуговечност и брак који траје седамдесет година могу да буду инспирација нама млађима јер њих двоје потврђују да је љубав, а не интерес, најважнија за брачну заједницу – каже Роса. Славка и Миодраг Танасић Шеф месне канцеларије у Бановом Пољу Миле Јовичић потврђује да је брак Славке и Мије Танасића најдуговечнији у историји села. -Нико још није доживео седамдесет година заједничког живота. Било је дугих брачних заједница, чак и педесет година и више, али седамдесет није. Деда Мија је један од најстаријих мештана Бановог Поља, а његова кућа честита и угледна – додао је Јовичић. Д. Грујић, МачваПрес

УДАТИ СЕ ЗА НЕВЕРУЈУЋЕГ? Аутор: Свештеномученик ДАНИЛ Сисојев Проблем склапања или несклапања брака са иноверним веома је актуелан и за многе наше православне савременике. Да ли постоји недвосмислено мишљење Цркве и светих Отаца по питању таквих бракова? Обнова Цркве након прогона донела је низ проблема не само духовне, већ и практичне природе. Чињеница је да је у храм дошло много више младих жена него младих мушкараца и зато се врло изразито појавило питање за кога да се удају. Није изненађујуће што је књига која одговара на питање: „Да ли се удати за неверујућег?“ изазвала искрено интересовање и код читатељки и код читалаца. Међутим, изненађује непредањски прилаз толико важном питању који се налази у поменутој књизи (Свештеномученик Данил је ово дело написао као одговор на књигу „Већ сте се удали…“ Е. Богушеве, о којој и говори сада. – прим.уред.ИмаНаде) [1] Потрудићу се да са тачке гледишта светоотачког богословља и канонског права дам коментар на ово дело. Дакле, сиже те књиге је да се нека лепотица заљубила у неверујућег мушкарца (који има све могуће врлине и квалитете) и јако жели да се уда за њега, мотивишући то тиме што од самог детињства све девојчице стреме да постану жене и мајке. Искидана сумњама и не знајући како да поступи, она се обраћа свом духовнику питањем: „Да ли се могу удати за човека у кога сам заљубљена и да ли ће то бити блуд?“ Цела књига се састоји из опширног одговора духовника из кога постаје јасно да такав савез није грех, тим пре није блуд, јер је као прво, апостол Павле дозволио хришћанима да ступају у брак са невернима и као друго, ако је тај савез заснован на целомудреној љубави он је благодатан и чак представља слику Христа и Цркве. Духовник дуго говори о томе шта је љубав, под којом он подразумева неко осећање, емоцију и тврди да је она потпуно могућа у таквом „браку“. Он наглашава да света Тајна Брака сама по себи не представља гаранцију чврстине породице (тим пре што сада преовладава окултни однос према овој Тајни) и говори да чак ни богохулства супружника не треба да доведу до развода, већ само до испољавања трпљења од стране верујућег супружника. Послушавши баћушку, лепотица на крилима долази кући, улази у брак са безбожником, убеђена да је њен поступак потпуно исправан и да ће након потписивања папира говорити свом запрепашћеном супругу о вери. Они практично имају идеалну породицу али, научена од стране духовника, млада супруга се само моли за обраћење свог „мужа“ јер њему није интересантан разговор на ту тему.