Претражи Живе Речи Утехе

На прекид трудноће у Србији се најчешће одлучују жене које су већ рађале, мајке двоје деце. Професорка Ана Митровић, начелница Дневне болнице у Клиници Народни фронт, каже за РТС да исте жене из године у годину долазе да прекидају трудноћу, а не користе контрацепцију. Абортус никако не треба да буде контрацептивни метод, наглашава Митровићева. Последњи подаци показују да је највећи број медицинских побачаја обављен у Нишавском округу – 1.181, Јабланичком – 522, Златиборском округу –391, док је најмање прекида трудноће било у Топличком округу. На прекид трудноће најчешће се одлучују жене које су већ рађале, мајке двоје деце. У 2020. години пријављена су 11.584 прекида трудноће. Најзаступљенији су медицински индуковани прекиди трудноће, којих је било 8.005, односно 69,1 одсто (у популацији од 25 до 34 године). Жене млађе од 20 година које су имале медицински прекид трудноће чине 3,2 одсто од укупног броја легално индукованих прекида трудноће. "Сваки намерни прекид трудноће који се могао избећи поражавајући је резултат" Докторка Ана Митровић каже да "нажалост у земљи која се бори против беле куге, која ради на томе да помогне у лечењу неплодности, која улаже велике напоре да стимулише младе да рађају – сваки намерни прекид трудноће који се могао избећи заправо је поражавајући резултат". "Чињеница је да укупног броја абортуса и прекида трудноће из године у годину све мање, али не због тога што користимо контрацепцију и савремене методе којима се заиста може на сигуран начин превенирати нежељена трудноћа, него због тога што старимо као нација и што је број жена у репродуктивном периоду, оних које могу да остваре трудноћу, све мање", додаје Митровићева. Истиче да су ово званични подаци, али да се абортуси обављају у различитим приватним клиникама у Србији које имају обавезе да их пријављују, али је питање колико то чине, као и да се претпоставља да је тај број већи. Клиника "Народни фронт" је на првом месту по броју абортуса у Србији, отприлике једна петина намерних прекида на захтев пацијенткиња се ту обави. "Са друге стране, то је добро да се жене ако већ желе да прекину трудноћу јављају на место које је најкомпетентније и које ће им ризик интервенције свести на минимум", поручује Митровићева. Број абортуса због медицинских индикација из године у годину расте Нагласила је разлику између намерног прекида трудноће, то је на захтев жене до десете недеље трудноће, и прекид трудноће који се такође зове абортусом и који се ради из медицинских индикација. "Протекле, 2021. године урадили смо 956 намерних прекида трудноћа до десете недеље од чега је било 136 медикаментозних прекида. Нажалост, тих лекова више нема званично у Србији, па смо престали да га радимо пре шест месеци. Надамо се да ћемо ускоро имати поново, агенција АЛИМС нам помаже да превазиђемо ову ситуацију", наводи Митровићева. Наглашава да је број абортуса због медицинских индикација већи и да, нажалост, тај број из године у годину расте. "Расте из разлога што имамо више вантелесног оплођења, што су нам жене старије и што тај фактор животне доби жене итекако утиче да имамо већи проценат таквих прекида у првом триместру", објашњава докторка. "Абортус никако не треба да буде контрацептивни метод" На прекид трудноће се највише одлучују жене које су већ рађале, и то мајке двоје деце, а докторка Митровић поручује да абортус никако не треба да буде контрацептивни метод. "Он је само последњи начин да жена прекине трудноћу коју не жели. Међутим, ми имамо ситуацију где жене које већ имају искуство са порођајем или имају искуство са једним или више прекида трудноће а и даље не користе контрацепцију зато што још увек постоје и фобије и хормонофобије, али ја увек наглашавам не мора сва контрацепција да буде хормонска за оне који се плаше хормона", наводи Митровићева. Указала је да постоје и други начини контрацепције. "Колико год да се трудимо да их – после извршеног абортуса на првој контроли, када се жена јави после седам дана – упозоримо да би било добро да се то више не понавља, нажалост се дешава да исте жене долазе из године у годину да прекидају трудноћу, а не користе контрацепцију", наглашава докторка. Истиче да се више плаше примене контрацепције него озбиљних компликација које могу настати после абортуса, до којих може доћи и када се ради у легалним условима. "Ви не можете у потпуности, колико год да добро радите, избећи ризик који се може десити као компликација непосредно током вршења абортуса или као одложена компликација која може да настане неколико дана након прекида трудноће или чак неколико година – то најчешће видимо кроз секундарни стерилитет", додала је докторка. О укидању права на абортус: "То није добро" У неким земљама видимо најаве укидања права на абортус жена, а докторка Митровић каже да то није добро. "Искуства земаља где је то било укинуто је само показало да она жена жели да прекине трудноћу она ће наћи начина и уколико је забрањено да у тој земљи уради абортус расте увек проценат криминогених абортуса који угрожавају њено здравље", каже Митровићева. На питање која је процедура у Србији ако се прекида трудноћа старија од десете недеље, докторка каже да је закон врло јасан да се то тада сматра да су најмањи ризици по саму жену, а и тек се тада завршава тај процес ембриогенезе, па и са моралног, етичног, правног здравственог разлога то је узето као нека граница. Наглашава да се трудноћа од десете до двадесете недеље може прекинути само уколико постоје медицинске индикације. "Рецимо ако је плоду престало да куца срце или уколико смо добили пренатално тестирање, генетику плода која није добра или уколико смо видели развојне аномалије или је здравствено стање саме труднице такво да би наставак трудноће угрозио њено здравље", наводи Митровићева. Објашњава да се тада иде на тзв. малу комисију где у договору са социјалним радником и неколико гинеколога потписују одлуку да је тај прекид трудноће на захтев пацијенткиње за њу много бољи него да настави трудноћу. "После двадесете недеље трудноће иде се на етички комитет, где заседа велики конзилијум лекара, и правник обавезно буде укључен, и психијатар и психолог, социјални радник – онда се разматра сваки појединачни случај да ли ће се дозволити прекид тако одмакле трудноће или не", наводи Митровићева. Истиче да се ту уважава и аспект саме труднице указујући јој на сваке могуће компликације. Говорећи о случају Миреле Чавајде у Хрватској где се многи гинеколози позивају на приговор савести, она каже да је то лична ствар. "Приговор савести је лична ствар. Ја сматрам да ми бирајући специјализацију гинекологије бирамо и наша је трајна одлука и опредељење да помажемо пацијенткињама. Ако је пацијенткињи помоћ да јој прекинемо трудноћу тиме што ћемо је спасити свих будућих компликација по њу и њено дете – онда то не треба да буде савест, али свакако ја сам за то да свака трудноћа која може не заврши се абортусом него да заврши рађањем здравог детета", закључила је Митровићева. Извор: Митровић: Исте жене из године у годину долазе на прекид трудноће, абортус није контрацепција WWW.RTS.RS На прекид трудноће у Србији се најчешће одлучују жене које су већ рађале, мајке двоје деце. Професорка Ана Митровић, начелница Дневне болнице у Клиници Народни фронт, каже за РТС да исте...

Књига Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века. Зборник транскрипција Ане Рашковић објављена је у библиотеци Православно искуство издавача Јасен из Београда. Нотни зборник транскрипција песама из последовања Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља први овакав зборник на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци. Као резултат сеобе српских националних култова у Русију, који започиње још крајем XIV и почетком XV века, српска литургијска поезија у част српских светих добила је музички слој у виду руске знамене нотације већ почетком XVI века. Најпотпунији и најстарији нотни записи песама српским светима нашли су се у 54 руска стихирара из XVI–XIX века, које је ауторка пронашла, класификовала, дешифровала и анализирала током десетогодишњег научно-истраживачког рада у најзначајнијим библиотекама у Русији и Ватикану. Драгоцени музички материјал, који је учињен доступним савременом читаоцу, представља синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности који је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. Као такве, ове песме нису само нова мелодијска верзија неких од најлепших страница српске средњовековне црквене поезије, већ су оне пре свега драгоцени споменик музичког слоја српских светачких култова у музичкој култури Православне васељене. Уколико црквенопојачку уметност посматрамо на тај начин, шире од националних оквира једне помесне Православне Цркве, увиђамо да ови руски неумски записи попуњавају историјску празнину коју су у српским земљама оставили векови туркократије на Балкану и успостављају континуитет писмених музичких извора који сведоче о појању ових текстова у различитим традицијама разних помесних Православних Цркава. Нотни зборник Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века у коме је Ана Рашковић оживела древне напеве десетина српских поетских текстова који су били присутни у руском богослужбеном животу и црквеној уметности читава четири столећа, отвара савременом читаоцу – музикологу, теологу, појцу, црквеном музичару, културологу, религиологу, историчару или било ком другом профилу читаоца који је заинтересован за црквено појање и култове српских светих, непознат свет старог руског знаменог једногласног пјенија. Вредним рукама руских монаха из најзначајнијих обитељи које су представљале духовно-просветитељске светионике руске државе и Цркве, а касније и старообредника који су после сузбијања култова у време Никонове реформе наставили да поштују српске свете, заувек је остављен траг о српској средњовековној поезији обученој у руско музичко рухо и њеном веома значајном месту у богослужбеном животу Руске Православне Цркве. На тај начин руски неумски записи песама српским светима, прожимајући национално и универзално, припадају свим православним народима, као што српски свети и њихова бесмртна слава одавно превазилазе границе српске државе и Цркве. Ана Рашковић: Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

Ако неко зна нека објасни.

https://twitter.com/serbianpm?lang=en

Праведни Јоаким и Ана, који су били у благодати Закона, породише нам Богомданог Младенца. Зато данас, Божанска Црква светло прославља вашу успомену, и весело празнује, славећи Бога, Који нам је подигао рог (славу) спасења у дому Давидовом. Житије Светих и Праведних Јоакима и Ане, родитеља Пресвете Богомајке Ови супрузи високога рода, Јоаким и Ана, живећи по закону Господњем беху праведни пред Богом. Имајући богатство материјално, они не лишаваху себе ни богатства духовнога: они украшаваху себе сваком врлином, беспрекорно ходећи у свима заповестима Господњим. Од свих прихода својих ови побожни супрузи једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима и трећу жртвоваху храму. Својим праведним животом Јоаким и Ана толико угодише Богу, да их Он удостоји да буду родитељи Пресвете Дјеве, унапред изабране за Матер Господу. Из овог једног већ се види да је живот њихов био свет, богоугодан и чист, пошто им се роди Кћер, светија од свих светих, и која више од свих угоди Богу, и узвишенија од херувима. У то време на земљи не беше богоугоднијих људи од Јоакима и Ане, због беспрекорног живота њиховог. Мада се у то време могло наћи и много другах који су живели праведно и угађали Богу, али су ово двоје својим врлинама превазилазили све остале, те се нађоше пред Богом најдостојнији, да се од њих роди Матер Божија. Таква милост не би им била дарована Богом, да они стварно нису превазилазили све друге праведношћу и светошћу. Но као што је сам Господ имао да се оваплоти од Пресвете и Пречисте Матере, тако је требало да и Мати Господња произађе од светих и чистих родитеља. Као што цареви земаљски имају своје порфире начињене не од просте материје већ од златоткане, тако и Небески Цар узажеле да Његова Пречиста Матер, у чије се тело као у царску порфиру Он имао обући, буде рођена не од обичних неуздржаних родитеља, као од неке просте материје, него од целомудрених и светих, као од неке златоткане материје. А праобраз тога беше старозаветна скинија, коју Бог нареди Мојсију да начини од порфире и од скерлета и од црвца (2 Мојс. 27, 16). Та је скинија прасликовала Дјеву Марију, у коју уселивши се Бог имао је "д а с људима поживи", као што је написано: Ево скиније Божје међу људима, и живеће с њима (Откр. 21, 3). Порфира, скерлет и црвац, од којих је била начињена скинија, беху праобраз родитеља Божје Мајке, која произађе и роди се од целомудрија и уздржања, као од порфире и скерлета, и од савршенства њихова у испуњавању свих заповести Господњих, као од црвца. Но ови свети супрузи беху, по Божјој вољи, дуго време бездетни, да би се у самом зачећу и рођењу такве кћери показала и сила благодати Божје и част Рођене и достојанство родитеља. Јер да бесплодна и остарела жена роди, то чини сила благодати Божје; ту делује не природа него Бог који побеђује законе природе и раскива окове бесплодности. Родити се од бесплодних и остарелих родитеља - то је част за Рођену, јер се Она рађа тада не од неуздржних родитеља него од уздржних и престарелих, какви и беху Јоаким и Ана који педесет година проживеше у браку немајући деце. Најзад, кроз такво рођење открива се достојност и самих родитеља, пошто они после дуге бесплодности родише радост целоме свету, чиме се уподобише светом патријарху Аврааму и благочестивој супрузи његовој Сари, који по обећању Божјем родише Исака у старости. Но са сигурношћу се може рећи, да је рођење Дјеве Марије веће него рођење Исака од Авраама и Саре: јер уколико је Дјева Марија већа од Исака, утолико је веће достојанство Јоакима и Ане од Авраама и Саре. До овога достојанства они дођоше не одједном, него само многим постом и молитвама, у великој тузи душе и јаду срца они умолише Бога; јер туга претходи радости, и бешчешће је претеча части, и усрдно мољење је вођ ка добијању блага, и молитва је најбољи посредник. Јоаким и Ана дуго време туговаху и јадиковаху што не имађаху деце. Једном Јоаким о великом празнику принесе у Јорусалимском храму дарове Господу Богу, када и сви Израиљци приношаху даре своје на жртву Богу. Но тадашњи првосвештеник Исахар не хте примити Јоакимове дарове зато што је био бездетан. Корећи га првосвештеник рече Јоакиму: Ниои достојан да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан, и немаш благослова Божија због неких тајних грехова својих. - Тако и друга неки Јеврејин, из племена Рувимова, приносећи са осталим људима даре своје, укори Јоакима говорећи: Зашто ти хоћеш да пре мене принесеш дар Богу? Зар ти не знаш да ниси достојан приносити даре заједно с нама, пошто ниси оставио потомство у Израиљу? Прекори ови веома ожалостише Јоакима и он отиде из храма веома тужан, посрамљен и понижен, и празник му се претвори у плач, а празнична радост у тугу. И од велике туге он се не врати кући својој, него оде у пустињу к пастирима својих стада, и тамо плака због бездетности своје и због нанетих му увреда и прекора. Но опоменувши се светог праоца Авраама коме Бог у старим годинама даде сина, Јоаким се стаде усрдно молити Господу, да и он буде удостојен таквог благослова, да буде услишен и помилован, и да уклони с њега срамоту међу људима подаривши у старости плод његовом браку, као некада Аврааму те да се и он узможе назвати отац детета, а не да бездетан и одбачен од Бога трпи прекоре од људи. - Овој својој молитви он придружи пост и четрдесет дана не окуси хлеба. И говораше: Нећу јести, нити ћу се вратити кући својој, него ће ми сузе бити храна и ова пустиња кућа, док ме не услиши и не посети Господ Бог Израиљев. Исто тако и жена његова Ана, будући код своје куће и чувши да првосвештеник није хтео примити њихове дарове, укоравајући их за бездетност, и да се муж њен од велике туге удаљио у пустињу, плакаше неутешним сузама. И говораше: Сада сам јаднија од свих: одбачена од Бога, вређана од људи, и остављена од мужа. Због чега најпре да плачем: да ли због удовиштва свог, или због бездетности? да ли због сиротства свог и што се не удостојих називати се мајком? - И горко ридаше она у све те дане. А слушкиња њена Јудита стараше се да је утеши али није могла. Јер ко могаше утешити ону чија туга постаде дубока као море? Једном Ана тужна уђе у своју башту, седе под лаворику, уздахну из дубине срца, па подигавши к небу очи своје пуне суза, угледа на дрвету птичије гнездо са малим птићима. Овај призор још више појача њену тугу, и она стаде с плачем вапити: Тешко мени бездетној! сигурно сам ја најгрешнија међу кћерима Израиљевим, те сам униженија од свих жена. Све носе плод утробе своје на рукама својим; све се утешавају децом својом, ја сам једина лишена те утехе. Јаој мени! дарови свих примају се у храму Божјем, и за чадородије указује им се поштовање, а ја сам једина одбачена од храма Господа мог. Авај мени! коме сам слична? ни птицама небеским, ни зверима земаљским: јер и оне Ти, Господе Боже, приносе плод свој, а ја сам бесплодна. Чак ни земљи нисам слична: јер она производи и израста семена, и приносећи плодове благосиља Тебе, Оца Небеснога, а ја сам једина бесплодна на земљи. Авај мени, Господе, Господе! ја грешна, једина сам лишена потомства. Ти, који он некада даровао Сари у дубокој старости сина Исака; Ти, који си отворио утробу Ане, мајке пророка Твог Самуила, - погледај сада на мене и услиши молитве моје! Господе Саваоте. Ти знаш срамоту бездетности, стога ослободи душу моју патње и отвори утробу моју и мене бесплодну учини плодоносном, да бих Ти плод свој принела на дар, благосиљајући, певајући и сложно прослављајући Твоје милосрђе. Када Ана са плачем и ридањем тако вапијаше, јави јој се анђео Господњи и рече: Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји прођоше облаке, сузе твоје изиђоше пред Бога, и ето, зачећеш и родићеш кћер преблагословену, којом ће се благосло вити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету; име ће јој бити Марија. - Чувши ове анђелске речи, Ана се поклони Богу и рече: Жив Господ Бог, ако родим дете, даћу га на службу Богу; нека оно служи Њему и слави свето име Његово дан и ноћ у све дане живота свог. - И испуњена неисказане радости похита у Јерусалим, да тамо узнесе Богу благодарност и молитве што ју је милостиво посетио. У то исто време анђео се јави и Јоакиму у пустињи и рече: Јоакиме, Јоакиме! услиши Бог молитву твоју и изволи дати теби благодат Своју: ето, жена твоја Ана зачеће и родиће ти кћер, чије ће рођење бити радост за цео свет. И ево ти знака да ти благовестим истину: иди у Јерусалим к храму Божијем и тамо ћеш код Златних Врата наћи супругу своју Ану, којој је ово исто јављено. Задивљен оваком благовешћу ангелском, Јоаким славословећи Бога и благодарећи Му срцем и устима за такво милосрђе, журно са радошћу и весељем крену у Јерусалимски храм. Тамо, као што му рече анђео, он нађе код Златних Врата Ану где се моли Богу, и исприча јој о анђеловој благовести. Исто тако и она њему каза шта виде и чу од анђела који је обавести о рођењу кћери. Тада Јоаким и Ана прославише Бога који им учини тако велику милост, па пошто Му се поклонише у светом храму, вратише се дому свом. И заче света Ана у девети дан месеца децембра, а осмога септембра роди кћер, Пречисту и Преблагословену Дјеву Марију, почетак и посредницу нашег спасења; и њеном се рођењу обрадова небо и земља. И принесе Јоаким Богу велике дарове, жртве и паљенице, и доби благослов од првосвештеника, свештеника, левита и свих људи што се удостоји благослова Божјег. Потом Јоаким приреди у дому свом велико угошћење, и сви се весељаху хвалећи Бога. Дјеву Марију која је расла родитељи чуваху као зеницу ока знајући, према нарочитом откривењу Божјем, да ће Она бити светлост целоме свету и обновљење природе људске. Стога је они васпитаваху са необично будном обазривошћу, каква је доликовала Оној која је имала бити Мајком Спаситеља нашег. Они је љубљаху не само као кћер, тако дуго време очекивану, него је и поштоваху као своју госпођу, јер памћаху речи анђелске, речене о њој, и провиђаху духом шта ће бити са њом. А Она, препуна благодати Божје, тајанствено обогаћиваше том истом благодаћу родитеље своје. Као што сунце зрацима својим обасјава звезде небеске, удељујући им од своје светлости, тако и Богоизабрана Марија као сунце озараваше зрацима дате јој благодати Јоакима и Ану, те и они беху пуни Духа Божија и тврдо вероваху у извршење речи анђелских. Када девојчица Марија наврши три године, родитељи је свечано уведоше у храм Господњи, проводећи је са упаљеним свећама, и дадоше је на дар Богу, као што су били обећали. Након неколико година после уведења Марије у храм свети Јоаким се престави у осамдесетој години живота. Оставши удовица, света Ана напусти Назарет и оде у Јерусалим, и тамо борављаше крај своје Пресвете Кћери, молећи се у храму Божјем. Поживевши у Јерусалиму две године, она се упокоји у Господу у својих седамдесет и девет година. О, колико сте благословени ви, свети родитељи, Јоакиме и Ано, због Преблагословене Кћери ваше! Двоструко сте пак благословени због Унука вашег, Господа нашег Исуса Христа, у коме ће се благословити сви народи и сва племена на земљи! С правом вас света Црква назва Богородитељима, јер ми знамо да се од ваше Пресвете Кћери родио Бог. Сада предстојећи Му изблиза на небу, молите се да и нама удели од Његове вечне радости. Амин. Сада се радује Ана, јер се разрешава од свеза неплодства, и храни Пречисту Богородицу: Позивајући све да песмама славе, Ону Која је из утробе Своје родила Бога као Човека, као Једину Матер и Неудату. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејему, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејему, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарету за Јоакима, и у старим данима својим роди Пресвету Богородицу Марију. У браку Јоаким и Ана живљаху 50 година, али беху бездетни. Живели су богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А били су имућни. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „Ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету". И одмах Ана заче и роди св. Дјеву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80, а Ана 79 година, и представише се Господу. Тропар, гл. 2. Праведни Јоаким и Ана, који су били у благодати Закона, породише нам Богомданог Младенца. Зато данас, Божанска Црква светло прославља вашу успомену, и весело празнује, славећи Бога, Који нам је подигао рог (славу) спасења у дому Давидовом. Кондак, гл. 2. Сада се радује Ана, јер се разрешава од свеза неплодства, и храни Пречисту Богородицу: Позивајући све да песмама славе, Ону Која је из утробе Своје родила Бога као Човека, као Једину Матер и Неудату. Календар View full Странице

Говорећи на данашњој геј паради у Београду, председница Владе Србије Ана Брнабић, између осталог упитана је о увођењу истополних бракова у Србији. Одговорила је: Упитана колико је Србија близу легализације истополних бракова, она је рекла да све иде "корак по корак", да је влада од 2014. дала јасан сигнал да ће поштовати људска права. "Борба за људска права ће изгледати као и борба за права привредника - дијалогом", истакла је Ана Брнабић. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2872928/parada-ponosa-u-beogradu.html

"Александар Вучић је предложио досадашњу министарку за државну управу и локалну самоуправу Ану Брнабић за мандатара за састав нове Владе Србије. Председник је образлажући одлуку рекао да Брнабићева има стручне и личне квалитете и да је уверен да ће да ради добро." Извор: РТС Мишљење? Моје лично мишљење је то, да ми није јасно коме се Вучић додворава? Јел он покушава да покаже Европи како је он већи Европљанин од Европљана? Хоће ли сада, када је Ана постала премијерка, бити легализовани хомосексуални бракови у Србији? Шта ви мислите о свему томе?

У свом првом интервјуу од како је ступила на дужност председника Владе Србије, а који је дала Спутњику, Ана Брнабић говори да ли је „амерички човек“? Какав ће однос имати са Вучићем? Да ли ће увести санкције Русији? Шта је за њу патриотизам? Много је питања, а мало времена... Када сте дошли на посао јутрос? У пет? — У седам. Имали смо прву седницу Владе у пола осам. Ушла сам у кабинет синоћ након Скупштине да се психички припремим, а јутрос у седам да се припремим за седницу Владе. Радни дан Александра Вучића од пет ујутро је био честа тема коментара. Да ли ћете се онда боље слагати са Ивицом Дачићем, за којег кажу да му седнице Владе нису почињале пре 10 сати? — Председник Вучић је стварно екстремни раноранилац. Ја нисам јутарњи тип. Опет, овде има толико посла да је неопходно кренути доста раније ујутро да би сe урадило све током једног дана, па и да бисте стигли да одспавате и одморите се. То је радно време које ћу задржати и које је мој темпо и важно је да сви наставе тим темпом. Први потпредседник Владе је други екстрем, али то су биоритмови људи. Када се говори о Влади и подели одговорности, причало се о томе да ће Дачић бити задужен за „политичка питања“. У којој мери ће он за то да буде задужен и како је то замишљено? — Мислим да је од тога направљена можда претерана фама. Постоји само један председник Владе. Мислим да је председник Републике то све добро објаснио. Први потпредседник Владе Ивица Дачић је и министар спољних послова. Он свакако има значајно више политичког искуства од мене и ја ћу се као председница Владе ослањати на његово политичко искуство. Са друге стране, велика је подршка и то што је председник Републике у складу са уставним овлашћењима човек који представља земљу и код нас и у иностранству. Свакако ћу да се ослањам и на његово искуство и знање и везе и углед који ужива у иностранству. За мене се зна да сам јак тимски играч, јако пуно полажем на тим, тако да ћу се ослањати и на првог потпредседника Владе и на председника Републике и мислим да нема дилеме да ће то бити тим који ће радити у најбољем интересу Србије. Да ли сте Ви тип особе која би потписала нешто што нико други не би потписао? — Мислим да сам довољно храбра да потпишем и донесем тешке одлуке. Са друге стране, Србија данас није таква земља где би председник Владе доносио било какве одлуке које нико други не би потписао. Мислим да је највећа предност Србије јак тимски рад између председника Републике и председника Владе. Све тешке одлуке ће се доносити консензусом тих људи. Председник Републике је добио скоро 56 посто гласова грађана Србије, он је неспорно огроман ауторитет. Грађани су за њега гласали у последња четири круга избора и сваки пут је добијао све више. И он и Српска напредна странка. Као председник Владе имам обавезу према грађанима Србије да се у тешким одлукама консултујем са председником Републике и да чујем глас народа, што значи и са Српском напредном странком, која је мене, као нестраначку личност, предложила и подржала за председника Владе. У том смислу је Србија, чини ми се, у сигурнијим рукама него што је икада раније била. Враћам се на то да немам проблем са доношењем тешких одлука, али да имамо паметне људе који ће заједно доносити храбре одлуке. Где „зашкрипи“ када зашкрипи између Вас и Вучића? Које су то теме? — Морам да признам да до сада никада није зашкрипало у последњих десет месеци колико радимо заједно. Не мора да значи да уколико некада имамо различита мишљења о неким стварима то „шкрипи“. Како изгледа размена аргумената када се не слажете? — Одлично. То је била најбоља страна мог рада као министра са тадашњим председником Владе. Мени је то изгледало више као рад у привреди, у сектору на који сам ја више навикла, него политички, јер је он свакако неконвенционалан политичар. Он брзо доноси одлуке, не плаши се да доноси одлуке, сагледа све информације, састанци су кратки, ефикасни. Та динамика је мени одговарала. Мислим да ће моје консултације као председника Владе са председником Републике, бити сличне, ако не и исте. Са тим што ћемо се свакако консултовати око неких другачијих питања, али, видите, ја имам тим у који верујем. Консултоваћу се и са свим министрима у њиховим ресорима јер они сигурно више знају од мене у својим ресорима. Слушаћу тим, али на крају ћу ја „пресећи“. Али не плашим се доношења одлука, јер ћу се пуно ослањати и на свој тим и на председника Републике. Имаћу консултације и са Српском напредном странком, која ме је подржала и дала ми већину у Скупштини за ову Владу. НИСАМ НИ „ПРОРУСКИ“ НИ „ПРОАМЕРИЧКИ ЧОВЕК“ Занимљив је тај утисак да у тим ситуацијама као да нисте у држави, него у некој компанији. Можда је поређење мало натегнуто, али ако је Србија та компанија, поставља се питање ко је „газда“. Било је коментара да сте Ви у интернационалним односима „амерички човек“. Да ли сте Ви „амерички човек“? — Мислим да је то фама која прати било кога ко уђе у јавни свет, а посебно у свет политике, да ли је проруски или проамерички човек. Нисам још чула да је неко про-ЕУ (смех). То су два екстрема. Нисам ни проруски, ни проамерички човек. Ја сам премијер Републике Србије и потпуно сам посвећена само и искључиво бољитку Србије и свих њених грађана. У том смислу поштујем и једну и другу страну. Такође поштујем ЕУ као стратешког партнера. Ми имамо пуно пријатеља и на томе сам захвална председнику Републике, који је као председник Владе отворио и нека друга поглавља у нашим дипломатским односима, пре свега нова пријатељства са Кином, одакле имамо све више инвеститора, као и за отварање разговора и сарадње са Индијом, за потпуно пријатељске односе, чак и на личном плану, са Уједињеним Арапским Емиратима. Али ја сам особа која је изабрана да ради за Србију. За себе мислим да сам озбиљан патриота, због чега сам се пре 15 година и вратила у земљу. Док сам живела и студирала у иностранству, са истим жаром као и док сам живела у Србији, устајала сам ујутру и отварала веб сајтове шта има ново у Србији и нервирала се истим интензитетом. Онда сам помислила да то нема смисла, да је боље да се вратим у своју земљу и помогнем јој, да урадим шта год треба из било које улоге. У привреди, цивилном друштву, а надала сам се у неком тренутку и у Влади, јер је то најдиректнији начин да помогнете својој земљи. Сада ми је пружена та прилика, већа него икада раније и даћу све од себе. То је оно што сам рекла и јуче. Моја порука грађанима Србије била је да ћу сваки дан дати све од себе да урадим што боље за Србију и све њене грађане. ЈА САМ ОГРОМАН ПАТРИОТА Патриотизам је занимљива тема. Политички, Ви можда и не делујете као типичан представник онога што би се могло назвати традиционалним српским патриотизмом. Да ли је ово нови патриотизам и шта је за Вас патриотизам? — Могуће је да не делујем, али мислим да је добро да се види да традиционални српски патриотизам нема само један облик на који смо се сви ми навикли. Ја сам огроман патриота. Не знам да ли је то нови патриотизам. Мислим да са патриотама делим све такозване традиционалне вредности, љубав према земљи, љубав према породици, оданост према земљи, пријатељима. Изнад свих нас треба да остане нешто боље за нашу земљу и да она треба да иде само напред. Али, исто тако, да земља треба да препознаје шта су нови трендови, који су трендови који долазе и у политици и у економији. Због тога сам се у експозеу фокусирала на дигитализацију. Видела сам разне критике. Мислим да можда неки нису разумели о чему сам причала. То сам и у Скупштини покушала да одбраним, да је четврта индустријска револуција као претходне три и да то што имамо проблеме са водоснабдевањем, канализацијом, отпадним водама и тако даље, не значи да треба да наставимо да радимо на плугу уместо на машинама и да не треба да се трудимо јер нисмо достигли тај степен развоја. Не, ово је шанса коју не смемо да пропустимо, ово је права, истинска индустријска револуција и ми морамо да ухватимо прикључак са њом. То нема никакве везе са тим да ли ми паралелно треба да радимо и нешто друго. Наравно да треба, али сви заједно морамо да ухватимо прикључак са овим, зато што, ако Србија сада не искористи шансу, јако ћемо заостати, не само за најразвијенијим земљама. И то је патриотизам, ако хоћете, нови патриотизам, патриотизам који каже: „Ја прихватам све традиционалне вредности, све ово што сам ја не значи да те вредности не поштујем, штавише, мислим да их поштујем и идем један корак даље“. ИМАМО ПУНО ТОГА ДА НАУЧИМО ОД РУСА Када причамо о иновацијама, занимљиво је да у Влади постоји нова позиција министра задуженог за иновације. То је Ненад Поповић. Доста сте о томе говорили у експозеу. Да ли ћете се у отварању и развоју Србије ка иновацијама и дигитализацији ослањати и на руску технологију, која, када човек погледа, у свету „прави лом“? — Апсолутно, ослањаћемо се и на руско знање и на руску технологију. Не постоји ни један разлог да се не ослањамо. Имамо пуно тога да научимо, Русија је једна од велесила у томе. Она је велесила у нанотехнологији, технологији будућности. Слушала сам неколико фантастичних предавања руских научника у вези са ефикасношћу материјала, што ми је отворило друге перспективе о томе како размишљамо о новим технологијама. Ето, то је још једна ствар. Ми се и даље фокусирамо на енергетску ефикасност, а ефикасност материјала је потпуно нови тренд, који у великој мери долази из Русије. Један од највећих руских универзитета, Ломоносов, има фантастичну сарадњу са америчким МИТ. Ко смо онда ми да размишљамо да ли ћемо се фокусирати само на МИТ или само на Ломоносов? Учићемо и бићемо отворени за знање из свих крајева света и у том смислу изузетно се радујем и мислим да министар Поповић може јако пуно да допринесе у том аспекту. Важне су везе са Русијом, али и везе са Израелом, која је једна од водећих земља света у старт аповима у иновацијама. Учићемо са свих страна, имамо пуно да научимо, имамо пуно да надокнадимо, али, исто тако, имамо пуно и да понудимо. Имамо, рекла сам то у експозеу, компанију која је проглашена за једну од најпаметнијих компанија на свету, постали смо један од европских центара захваљујући нашим младим, креативним и храбрим људима, који су искорачили даље без нарочите државне подршке у креативне индустрије. Видео гејминг, ту запошљавамо огроман број младих који кроз порезе уплаћују значајна средства у буџет. То су све ствари за које ћемо видети како можемо да их одведемо корак даље и да им пружимо што већу подршку. Хоће ли Србија бити отворена за руске компаније у већој мери у периоду који је пред нама? — Да, потпуно сам убеђена да са Русијом можемо много да радимо. Надам се највише у сфери технологије, дигитализације и иновација, али и свега осталог. Отворени смо, Србији су потребне инвестиције. Српски народ има традиционално пријатељство са руским народом и као председник Владе намеравам да томе укажем изузетно поштовање и да ја, која долазим из сектора који је пре свега био усмерен на САД, научим много више о руским инвестицијама, о потенцијалима за даљу сарадњу и да проширим и своје сопствене видике. ЗАЈЕДНО СА РУСИМА МОЖЕМО ДА НАПРАВИМО ЧУДА У експозеу сте говорили о модернизацији пољопривреде, о новим технологијама. Једна од тема је и велико руско тржиште, и наша понуда њима да се повећа обим производње… Хоће ли се то коначно решити? — То је добро питање, зато што сте ме навели да још мало појасним цео концепт дигитализације. Некако ми се и даље чини да када ја кажем дигитализација сви мисле на „ај-ти“. То у ствари нема пуно везе са „ај-тијем“ као сектором, то има везе са применом „ај-тија“ и технологије у свим осталим секторима, пољопривреди, рударству, енергетици, медицини, грађевини… Ја причам о дигитализацији као о једном таласу који ће свакако преплавити целу нашу економију. Причала сам о суштинској промени економије, да би и наше фирме постале глобално конкурентне. У том смислу у пољопривреди можда имамо и један од највећих потенцијала, ми имамо институт „Биосенс“ који је освојио прву награду у европским фондовима „Хорајзон твенти-твенти“. Јуче је потписан уговор о изградњи зграде „Биосенс“ института. То је најмодернија, најнапреднија примена дигитализације и информационих технологија у пољопривреди. Ми сада као Влада гледамо да са Европском комисијом потпишемо уговор о коришћењу података са сателита који би онда институту „Биосенс“ у ствари давали увид у све оно што је нама потребно да боље планирамо пољопривреду и да максимално искористимо наше ресурсе. Из свега тога ћемо ми имати много паметнију пољопривреду, пољопривреду која је много продуктивнија. Радујем се томе, да учимо од Русије, али и да их позовемо да виде и шта ради институт „Биосенс“ и да видимо како заједно можемо од тога да направимо право чудо. Причала сам са министром пољопривреде Недимовићем, то није 21. век, то је 22. век у пољопривреди. А биће овде, у Србији, у Новом Саду. Једва чекам да почнемо рад на тој згради. Радови би требало да буду завршени у року од годину дана, што је релативно брзо. Радујем се да већ негде од почетка 2019. године ми сви кренемо у озбиљну примену тих технологија. Недавно је Бранко Ружић изјавио да Преамбула и Устав треба више да кореспондирају са реалношћу. Да ли ћете Ви подржати избацивање Преамбуле или мењање Устава у том смислу? — Зна се да је за промену Устава потребна озбиљна већина у Скупштини. И консензус у целој Србији, због чега је и председник Републике причао да је ту потребно отворити један пре свега наш унутрашњи дијалог. У овом тренутку ја се нећу бавити Преамбулом Устава. Као председник Владе имам много ургентнија питања којима ћу се бавити, свакако у првих 100 дана Владе. А то су питања о којима ћемо ми морати да отворимо широк дијалог, са свим странкама заступљеним у Парламенту, али и са организацијама цивилног друштва и са Српском православном црквом. То су озбиљна питања која су, чини ми се, можда некад и пре свега емотивна, као што је и војна неутралност, и то да ли Србија треба да уђе у НАТО или не треба, сада у тренутку када су све земље око нас у НАТО-у. Србија је у том смислу специфична земља, другачија од било које друге земље у региону. И то искрено, традиционално пријатељство са Руском Федерацијом је мислим приоритет нашег народа. А агресија коју смо имали на нашу земљу, мислим да ће тешко да се заборави. И не треба да се заборави, али ми треба да кренемо даље. То су све дубоко емотивна питања и то је део идентитета Републике Србије који треба поштовати и чувати. ЗА ВОЈНО НЕУТРАЛНУ СРБИЈУ Који је Ваш став по питању чланства Србије у НАТО-у и војне неутралности? — Ја сам апсолутно за војну неутралност. Мислим да је то у овом тренутку најбоља и једина исправна позиција Србије. Исто тако јесмо у Партнерству за мир и учествујемо у међународним мировним мисијама и Уједињених нација и ЕУ и мислим да је то важно зато што тиме ми показујемо да смо негде и озбиљна држава и значајан фактор у међународној политици. Можда не велики фактор, али имамо своје место и то место ћемо чувати и преко тог места ћемо показивати озбиљност наше земље. Колико дуго ће то моћи да траје? — У овом тренутку сматрам да је приоритет обезбедити већу регионалну стабилност. Мислим да је то потребно свима нама у региону, а пре свега Србији. Зато што је Србија прошла кроз јако тешке непопуларне мере фискалне консолидације, које су биле јако храбре и уродиле плодом. Никада ниједна Влада у последњих 10 година није наследила тако добро стање у буџету, тако добре економске фискалне показатеље. Али за наш даљи раст у будућности је неопходна регионална стабилност. Зато што ми не можемо да очекујемо да ће инвеститори долазити, да ће новац који међународне финансијске институције и банке пласирају у Србији бити јефтин, уколико немамо стабилност у целом региону. Србија може бити, као што и јесте данас, изузетно и политички и финансијски и економски стабилна. Али ако имате било какву нестабилност у земљама у региону, то ће се негативно одразити и на наше економске показатеље. Због тога мислим да Србија треба да буде та која ће искорачити и покренути дијалог око веће регионалне стабилности, јер ћемо сви ми, а пре свега Србија, имати краткорочне позитивне ефекте од тога. У овом тренутку треба да се иде корак по корак и да решавамо одмах прва питања које треба да се реше. Данас су председник Републике и први потпредседник Владе и министар спољних послова заједно у Дубровнику, средином јула ићи ћу на регионални самит у Трсту и то су прави кораци који показују наше опредељење и приоритете наше политике. УСКОРО РЕШЕЊЕ ЗА СРПСКО-РУСКИ ЦЕНТАР У којем тренутку ће на ту листу одлука које се доносе доћи Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, да ли имате неки план за њега? — Он јесте на листи приоритета, о њему је чак и први потпредседник Владе причао непосредно пре избора нове Владе. То питање је, чини ми се, превише политизовано и требало би га склонити из те сфере политизације и прагматично о њему размишљати и коначно наћи решење за тај статус. Ми ћемо на томе радити и мислим да ћемо ускоро успети да нађемо решење које ће бити прихватљиво за све. Ја не видим нарочити проблем у томе. Нама је тај центар значајан и сви наши партнери треба да разумеју да је нама тај центар значајан и да је он пре свега хуманитарни. Да ли ће Србија увести санкције Русији док сте Ви премијер? — Јасно сам рекла да ће ово бити Влада континуитета, па и у томе да нећемо уводити санкције Русији. Гледаћемо да водимо балансирану спољну политику, ЕУ је била и остаје наш стратешки приоритет због нас самих. Ми треба да се мењамо у складу са европским вредностима, да учимо од ЕУ о финансијској, фискалној, радној дисциплини и етици, јер је то важно за све грађане Србије. У овом тренутку санкције Русији нису у најбољем интересу Србије. ДИПЕШ МОУД ПРЕМИЈЕРКА За крај, који су Вам омиљени књига и бенд? — Омиљени бенд ми је „Дипеш моуд“, али волим и „Њу ордер“, „Џој дивижн“, волим осамдесете свакако. Омиљени писац ми је Салман Ружди. Нисам стигла да слушам нови албум „Дипеш моуда“, јер је цела година била у служби јавне управе и локалне самоуправе, Националне академије за јавну управу и верујем да ће следећа бити још… забавнија. Милан ВУКЕЛИЋ