Претражи Живе Речи Утехе

— Хришћанин увек покушава да пре свега погледа како би Бог поступио у датој ситуацији. Имамо дивну књигу у којој можете прочитати како је Он реаговао на различите људске околности. И из ове књиге сазнајемо нешто невероватно. Понекад доживљавамо страх, усамљеност, очај... Али ако погледамо Јеванђеље, видећемо да је и Господ искусио сва та осећања. Читамо како је Господ у Гетсиманији замолио ученике да остану са Њим и бдију са Њим. У том тренутку Он је био усамљен и тражио је некога ко би био са Њим. Можемо прчитати да је Богу понекад била потребна једноставна физичка помоћ друге особе. Цео овај низ јеванђеоских прича о Христу нам говори много о томе шта сада можемо да урадимо и како треба да сагледамо тренутну ситуацију. Када се у свету дешавају неке ствари које нас ужасавају, када смо заиста уплашени, усамљени, када желимо да заплачемо, испостави се да можемо наћи "дозволу" за такве емоције у самом Јеванђељу. Исус је искусио та иста осећања у критичним тренуцима свог живота. Да ли је ово стање за нас норма? Наравно да не. Морамо сагледати наше физичко стање. Многи људи са којима разговарам имају проблема са спавањем, имају нападе анксиозности и тешко им је да обављају своје уобичајене обавезе. После овога, наравно, врло је лако поделити свет около на црно и бело и проценити ко је добар, а ко лош. На пример, неко се веома брине, то значи да је добар. А неко је равнодушан - то значи да је лош. Ако човек има исти став као и ја, то значи да је добар, а ако има другачије мишљење, лош је. Данас многе ствари не диктирају норме, већ ванредне околности. Постали смо раздражљивији и осетљивији јер се све ово одражава на нама. Погледајте друге људе чија вам позиција изгледа погрешно или можда нехумано. Размислите да ли је можда бирају због стреса или очаја? Најважније је да не дехуманизујемо људе око себе. Видели смо колико смо и сами постали слаби и колико смо рањиви. Други људи су у потпуно истој позицији. Погледајмо скуп јеванђелских истина које су откривене, на пример, у Беседи на гори („Љубите непријатеље своје“, „Благосиљајте оне који вас проклињу“). Видећемо да се поље испољавања ових посебних заповести значајно повећало. Ко је наш непријатељ у свакодневном животу? Можда шеф који нас је искоса погледао? Или таксиста који је закаснио на наш позив? Неки људи нас само нервирају, неки су једноставно непријатни. Али не постоји нико кога бисмо могли назвати непријатељем. У ванредним околностима, напротив, ово поље се невероватно шири. Чини нам се: ови људи не мисле као ја. Значи, они могу бити наши непријатељи. Данас се ми хришћани налазимо пред највећим испитом. Уосталом, зашто идемо у цркву? Да се смиримо, олакшамо своју савест? Или тамо идемо да би научили нешто од Бога? Ако сматрамо да идемо да учимо, онда је време за испит. Сада можемо разумети ко смо заиста. Можемо ли да волимо или не, да ли желимо да волимо или мрзимо, да ли желимо да видимо свет црно-бело или желимо да разумемо оне који имају другачије мишљење? Када отворимо Нови завет, поред религиозне и теолошке компоненте, суочавамо се и са политичком сликом. Видимо малу државу која је окупирана од стране империје и претворена у њену провинцију. Али Христова проповед се не фокусира на време онога што се дешава. Он задивљујуће добро зна како да пронађе "своје" и међу Јеврејима и међу Римљанима. Међу Његовим ученицима има оних који носе грчка имена (апостол Филип) али и јеврејска (апостол Јован) . То јест, Бог може прозрети човека иза паравана његових политичких ставова. А осим тога, позвани смо да будемо као Он. https://www.pravmir.ru

Реткост је да се према људима понашамо онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Очекујемо да нас други поштују а ми сами их понижавамо, желимо да нам помогну када нам је потребно, а сами никада не размишљамо како да помогнемо ближњем. Зашто је то тако? Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама? Не третирамо исто све људе. Према нашим најближим рођацима, према људима које волимо, према својој жени, према нашој деци, према оцу и мајци, понашамо се како Христос каже у својим заповестима, волимо их као себе и не чинимо им оно што би за нас било непријатно када би нам то други учинили. Свака мајка свим срцем воли своје дете и пружа му сву љубав и нежност коју има, чак би за њега дала и свој живот. Тако следи закон Христов. Међутим, оне које називамо комшијама, али их у стварности сматрамо странцима, не третирамо на исти начин. Шта нас спречава да се према њима понашамо исто као и према онима које волимо? Наша себичност, јер волимо само себе. Зато смо љубазни према ближњима, јер их волимо, а хладни према другима, јер их не волимо. Водимо рачуна и волимо себе али не волимо људе око себе, често се огорчимо и вређамо их. А оно што Господ тражи од нас је тако природно, тако чисто и тако свето - „И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима“. И онда каже: „ И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала?” - “A ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне.” Господ Исус Христос од нас тражи тешку ствар. Он жели да волимо своје непријатеље. Да воле своје непријатеље уче се они који имају чисто срце, који љубе Бога свим срцем својим и држе његове заповести, они у којима обитава Дух Свети, дух смирења, они чије је цело биће прожето љубављу. Они који су научили да воле своје непријатеље и људе који су их мрзели, љубављу су победили своје противнике. Својом љубављу гомилали су запаљени угаљ на главама својих непријатеља, запалили њихова срца и на тај начин непријатеље претворили у пријатеље. Господ нам каже да не очекујемо ништа заузврат за добро које чинимо другима и обећава нам велику награду, обећава нам вечну радост и весеље и каже да ћемо постати синови Свевишњег. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“... „јер је он благ и незахвалнима и злима“. Он шаље кишу свим људима, и добрим и лошим, и заповеда сунцу да обасја цео свет. Где је корен милосрђа? Корен милосрђа је саосећање. Саосећање је најкарактеристичнија особина љубави. Где је љубав ту је и саосећање, јер се не може волети и не саосећати. Човек не може а да не помогне онима којима је помоћ потребна. И то ради не очекујући ништа заузврат. Из чисте љубави извире милост, она нас тера да извршавамо ове Христове заповести. Знате ли шта Господ Исус Христос каже о страшном Суду, зашто ће праведници бити оправдани? Само због њихове љубави и због дела љубави која су чинили. Они ће се звати синовима Свевишњега и засијаће као звезде небеске. А они који нису имали љубави и нису чинили дела милосрђа, назваће се синовима ђавола и делиће са њим вечну патњу. Од Светог Јована Богослова, великог апостола љубави, научили смо да је љубав испуњење свега закона. Милосрђе је такође сав закон Христов, јер и оно извире из љубави. Дакле, шта треба да урадимо да бисмо добили љубав? Ох, то је велика ствар, то је сврха нашег постојања, целог нашег живота. Зато нас је Бог створио, да се приближимо Њему. Зато живимо, да бисмо постали синови Свевишњега, да бисмо се усавршавали и желели Га. Којим путем треба да идемо? Морамо проћи кроз уска врата, трновит пут, без страха од туге и бола зато што је то почетак добра. Морамо следити пут туге, примењујући у свом животу Христове заповести. Неуморном молитвом и постом морамо тражити блиску заједницу са Богом. Љубав су стекли они који су се, попут Светог Серафима Саровског, молили даноноћно и живели у уздржаности. Господ чисти срца таквих људи од сваке нечистоте, јер Дух Свети може пребивати само у смиреном срцу. Морамо стећи кротост и понизност и тада ће доћи божанска љубав. Потребно је много молитви да би се задобило покајање и опроштај грехова. Али наша прва молба мора бити да Господ очисти наша срца од злобе и подари нам врлине, кротост, смирење и Божанску љубав. Никада не заборавимо најкориснију молитву, ону у којој молимо за љубав. Молите се и својим речима, док вас Бог просветљује. Молите се, на пример, на следећи начин: „Господе, дај ми Божанску љубав, научи ме да волим све људе, и грубе и дрске, чак и безумне и безбожне, као што Ти, Господе, волиш све нас, залутале и грешне људе". Свети Лука, Архиепископ Кримски https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-loykas-giati-den-feromaste-stoys-anthropoys-opos-theloyme-na-mas-ferontai-aytoi/#

У недељу 29. августа навршава се 500 година од како су Турци 29. августа 1521. године окупирали град Београд. Све београдске цркве, православне и католичке, претворне су тада у џамије а преживело српско становништво силом је натерано на марш смрти до Цариграда где су пресељени. Тако је почела 346 година дуга турска окупација Београда и најтежи период у историји града. Тим поводом у суботу 28. августа у храму Светог Саве на Врачару Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан служио је помен и узнео молитве Господу и Пресветој Богородици за покој душа свих преминулих. Поред верног народа, парастосу су присуствовали представници Града Београда, високи државни званичници и представници других верских заједница. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Бихаћу у Недјељу двадесету по Духовдану 25. (12) октобра 2020. године. Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, Синиша Сердар, протонамјесник Јован Бањац, презвитер Славиша Милиновић и протођакон Немања Рељић. Звучни запис беседе У својој јеванђелској бесједи Његово Преосвештенство Епископ Сергије је бесједио о Христовом Васкрсењу из мртвих и о вјеру у Њега. О томе нас учи данашње свето Јеванђеље по Луки које нам још једном показује да Христос Васкрсава из мртвих, а то може да учини само Онај, Господар и живота и смрти. Ако вјерујемо истински у Христа, не желимо да умремо већ да живимо са Њим у будућем вијеку које нам је даровао својим Васкрсењем. Владика је послије Литургије представио новог пароха бихаћког Славишу Милиновића и пожелио му многе и благе године пастирског рада на њиви Господњој. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У храму Светог пророка Илије у Буквику, на дан успомене на Светог свештеномученика Елефтерија и других са њим, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије је служио свету архијерејску Литургију. -Пуноћа наше вере је кад дођемо из свога дома у храм са жељом и намером да се причестимо Телом и Крвљу Христовом. То ми проповедамо. Најважније је да схватимо да је Свето Причешће пуноћа наше вере. Потребно је да сваки пут када долазимо у свети храм преиспитамо своју савест и упитамо се: Да ли би ја могао да се причестим или не бих могао? Потребно је да се боримо са собом на том главном плану, а то је: Да ли желимо да приступимо живоме Христу у светој Литургији', поучио је присутне епископ Фотије. У току свете Литугије Епископ је рукоположио Лазара Илића из Обудовца у свештени чин ђакона. У току Литургије су освештани живопис и иконостас у односном храму. Извор: Епархија зворничко-тузланска

„На Косову смо сви на испиту, једном тешком испиту, и они који сада живе тамо – Срби, Албанци, Горанци и сви други, држава Србија и цела међународна заједница. Велики песник и зове Косово ‘судилиште’. Полажемо испит пред собом, пред Богом, пред својим прецима, пред историјом, садашњошћу, прошлошћу и будућношћу. Желимо да овај испит положимо“. Овако у ексклузивном разговору за „Блиц недеље“ говори владика милешевски Атанасије (Ракита) о најљућој рани српске државе, цркве и народа. Дотакли смо се других тема, али чини се да су све оне у вези са судбином Косова и Метохије. На Косову су остали најхрабрији „Када разматрамо питање Косова и Метохије, обично се осврћемо на мишљења и намере оних великих и моћних у свету. Али, ја бих подсетио да је најбитније знати Божије мишљење, Божије планове и намере, шта је Божији став по питању Косова и Метохије, јер Бог промишља о свету, а то значи – и о нама и нашим просторима. Сматрам да смо ми православни Срби, а нарочито наши преци, добро послужили Богу на косовском простору и прилично добро се уклапали у Божије племените намере и планове за спасење целог света, о чему сведоче нарочито свети храмови тамо подигнути. Зато мислим да смо ми Богу као такви још потребни – као слуге његове и његовим плановима. Нека Божија промишљања и намере о нама и о свету су нам лако схватљиви, а неке Божије намере стигнемо да разумемо тек пошто се оне испуне, док неке не стигнемо да разумемо никада. Има и сада ствари које поуздано знамо по питању Косова и Метохије. Знамо да ни по коју цену не смемо издати Бога и његове заповести, не смемо изневерити завете наших предака. Морамо им остати верни. А када имамо у виду наш однос са Богом, треба да се подсетимо на речи апостола Павла који упозорава да нама хришћанима није дато да само верујемо у Христа, него и да страдамо са њиме. Знамо да је Господ наш Христос пострадао на крсту. Црква Христова, дакле, сви они који верују у Христа – има и да проходе целим путем Христовим, а не само једним делом тога пута, и то оним делом који они сами изаберу. Ако је Христос био мучен и распет на крсту, не можемо ни ми заобилазити тешкоће и страдања. Посебно, истрајност у таквом опредељењу и на таквом путу даје нам сазнање да је Христос на том путу победио и васкрсао, и да у свему помаже онима који по узору на њега тим путем иду. Према томе, за сваку похвалу су сви они који сада са таквим подвигом живе на Косову и Метохији. Остали су тамо они најхрабрији. Остале су тамо задужбине наших светих предака, њихове свете мошти и земља натопљена и освећена њиховом крвљу.“ Будућност у честитости „Сви који желе да се часно и правилно баве Косовом и Метохијом и да положе тај испит, треба претходно и да доживе Косово и Метохију. А то се не може постићи издалека. Треба ходати Косовом, целивати свете мошти, молити се у његовим храмовима и надахњивати се таквим светим и светлим примерима какав је био и остао свети епископ косовски и патријарх српски Павле. Ако будемо тако поступали, отвориће нам се ум и очи. Ево шта је, између осталог, у том смислу говорио патријарх Павле: „Будућност српског народа, не само на Косову и Метохији, него и свуда где се он налази – зависиће од тога да ли се он држи свега онога што је свето и честито, човечно и јеванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на истини. А истина за нас хришћане не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно и прави Син Човечији. Буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији, а одбаци ли Христа, нестаће га из књиге живих и на небу и на земљи.“ И не заборавимо још једну његову поруку: „Ми у своме срцу и уму треба да достигнемо такво стање да не буде да меримо друге једним мерилима а себе другим мерилима.“ О епархији Милешевској „Ваља подсетити да кроз целу историју простор Цркве и границе њених епархија нису одређивани нити условљавани државним границама, него је примарно било како да се нађе начин да Црква може најбоље и најуспешније да изрази себе. Свакако, томе су доприносили и конкретни земаљски фактори као што су, на пример, језик, култура, географија и слично. У том контексту, овде подсећамо да је Милешевску епархију, давне 1219. године (или 1220) основао Свети Сава, и да је она тада и све време кроз историју обухватала сав овај простор који сада њу сачињава, дакле, и онај њен простор који се данас налази у границама државе Црне Горе. Све је то простор светосавске Српске православне цркве. Са задовољством говорим да је и данас Милешевска епархија једна веома компактна, хармонична и повезана целина. Веома су добри односи међу људима с обе стране државне границе. Сви имају знање и свест о томе да су припадници једне исте свете и светосавске Српске православне цркве. И односи између Милешевске епархије и локалних грађанских власти на њеном црногорском простору, простору Општине Пљевља, на високом су нивоу. Уверен сам да ће се тако наставити и у будућности.“ О сусрету са Вучићем „Председник Вучић је у време заседања Светог архијерејског сабора прошлог маја учинио посету епископима Српске православне цркве у патријаршијском двору. Састанак је одржан у једној од патријаршијских сала, а изван саборске сале у којој епископи имају радна заседања, и било је то у једном међувремену, између редовних епископских седница. Приликом овог сусрета многи су говорили. И ја сам говорио. Искористио сам прилику да подсетим председника Вучића на Рашку област. Председник Вучић је казао да он има у виду и тај простор Србије. Ми бисмо волели, а и очекујемо од њега да буде активно укључен и у текућим припремама за прославу осамстогодишњице манастира Милешеве и Милешевске епархије, чије обележавање већ тече, а на предлог Његове светости патријарха српског господина Иринеја, врхунско своје остварење треба да има 2020. године.“ О замкама политике „Највећа сметња политичкој сцени на простору Србије, па и целог света, јесте то што она има слабу, а ту и тамо и никакву небеску и вечну димензију. Због недостатка те небеске димензије човек је више подложан земаљским страстима и аспирацијама. То умањује, или чак уништава интересовање за другога, бригу и љубав о другом човеку. Отуда себичност, саможивост, грамзивост, завист, мржња и ратови. Човек откинут, одметнут од Бога способан је да од овога света направи пакао. Ако би ми било допуштено да дајем савете, препоручио бих онима који нас предводе да пронађу више ствари које нас све обједињују. Било би добро да се објединимо око оног што је највредније, најплеменитије, најбоље и најлепше код нас и у нама. А управо сада обележавамо и прослављамо то најбоље које траје ево већ осам векова – служење Господу Христу, живот по Богу и све оно духовно и материјално благо које је тиме створено.“ Изазови цркве данас „Основни изазов за Цркву данас и у сваком другом времену јесте како да она нађе начина да остане верна самој себи, да остане увек то што она јесте по својој природи. Она мора остати слободна од земаљских искушења: властољубља, среброљубља и од сваке друге страсти, а за то је потребна и велика мудрост и велика борба јер она се налази и живи у овоме свету за који је речено да „у злу лежи“, дакле у свету који нуди све ово што поменусмо и настоји да поробљава тиме. А Црква, с друге стране, има задатак да ослобађа човека од робовања свему томе. Црква се у овом времену добро држи и одупире искушењима времена. Друго су појединци, али њих не можете узети за мерило. Свуда тога има. Имате војника који нису добри војници, имате лекара који не испуњавају критеријуме, али то су појединци. Трудим се да своје свештенике и монахе упутим на прави пут, а колико у томе успевам, не знам. Често нисам увек задовољан, али нисам ни собом задовољан. Увек треба и може више.“ Нема подела „У цркви могу постојати различита мишљења по питањима практичне организације живота, али не може да се прихвати никакво одступање од православне вере, која је откривена у личности и науци Господа Исуса Христа, записана у Јеванђељу, разјашњена и дефинисана од стране апостола Христових, светих Отаца и Васељенских сабора. Цркву кроз историју води Дух свети. Све нас повезује љубав Христова. Дакле, нема подела у Цркви. Али од Цркве се може отпасти. Уверен сам да ће нас ово обележавање осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и подсећање на личност Светога Саве и других из рода нашег још више објединити и усагласити.“ О „модерном“ и „савременом“ „Треба правити разлику у схватању појмова „модерно“ и „савремено“. Од Цркве се захтева да увек познаје садашњост и да може предвидети будућност, а то даље значи да увек може испуњавати своју мисију у свету. А њена мисија јесте спасење света. С друге стране, оно што се обично сматра за „модерно“ може да буде израз попуштања слабостима и аспирацијама овога света.“ Туга остављених стараца „Шолохов у „Тихом Дону“ у једној слици описује степу коју у неко доба године захвате пожари и направи се згариште да тај простор и птице заобилазе, ништа се живо ту не задржава и тај простор остаје пуст засвагда. И Шолохов каже да је такав постао и живот тог његовог главног јунака Григорија Мелехова. Нажалост, управо тој слици се приближава овај простор. Сви који се овде роде и одрасту иду даље и не знам да ли се ико враћа. То је за младе. А кад говоримо о старима, скоро сваке недеље добијам молбу од неког свештеника за накнадно опело самоубице. Пошто је самоубиство смртни грех, црквени канони не дозвољавају да се самоубице сахрањују са молитвом. Међутим, ми смо овде у тешкој ситуацији јер тих самоубистава има много и најчешће се убијају старци и старице који су остављени сами. Убијају се из поразног осећања да више никоме нису потребни. То ме највише боли.“ У медије најбоље „Руководим се са три патриотска начела: рађање, васпитавање и образовање. Апелујем и на наставнике и на васпитаче и на свештенике да младим људима усађују то патриотско осећање које ће одрастати заједно са њима. Веронаука је врло значајна у школама и апелујем да буде обавезан предмет јер у њој можете добити праву оријентацију свести која упућује младог човека на подвиг. И то треба да раде сви у оквиру својих ресора и области. И ви новинари имате ту обавезу. Оно што савесном човеку данас смета јесте чињеница да у медијима не доминирају најбољи. Потребно је да тамо буду најбољи из разних струка: најбољи научници, педагози, уметници… А они који нас предводе дужни су да стварају подстицајну перспективу живота свима на овом простору. Онда би се и млади задржавали и враћали и био би то простор на који се долази, а не простор са кога се бежи.“ Извор: Епархија милешевска

Љубав према Богу и љубав према ближњем јесу заповести којима се морамо руководити уколико желимо да живимо на хришћански начин. Колико ми сами од тога одступамо и колико нас проблеми савременог света колебају у нашој искреној намери да покажемо истинску љубав према ближњем била су само нека од питања која смо разматрали у разговору са протонамесником Миодрагом Андрићем у емисији Ристрето. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ми имамо озбиљну архивску грађу, документацију и не плашимо се доказивања, али оно што је опасно то су једнострани потези који могу да изазову озбиљне проблеме, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске у емисији Голи живот на ТВ Хепи говорећи о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Он је казао да само доносиоци одлука могу да знају у ком правцу ће да се крене са Предлогом закона, али да је он непримјењив и да је јасно да може да изазове озбиљне друштвене последице. Дуг је пут од Предлога закона до закона и још дужи и сложенији од доношења и ступања закона и његове примјене, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, и нагласио да је императив да свака црква, манастир и све што је црквено мора бити брањено као олтар манастира Острога, у правном и вјерничком смислу. „Наши епископи, владика Јоаникије и Митрополит Амфилохије, воде рачуна о томе да се чува јединство Цркве и у томе је смисао поруке која је прочитана на Тројичиндан, на Сабору у Подгорици. То је најважнија ствар, а ми ћемо, како је говорио Патријарх Павле, да чинимо што до нас стоји. Они могу брутално, насилно и противправно да спроведу, ако би остао такав члан о катастру, а ми морамо да нападнемо тужбама све то, друга путања је да одмах покренемо процедуру за оцјену уставности закона, има много могућности. Најбоља је ствар да се доносе закони који ће да буду поштовани с љубављу од свих. Истичући да Бог силу не воли, отац је казао да „се он не би играо са ћивотом Светог Василија и Светог Петра Цетињског, завјештањем и проклетством које је дао Иван Црнојевић за Цетињски манастир и Свети Василије за манастир Острог….Ако се неко дрзне и крене тим путем, ја могу само да кажем нек је Бог на помоћ“. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да треба да се сједне и разговара и како би се направио озбиљан закон. „Сви сматрамо да треба да се донесе нови закон и нико не спори држави Црној Гори да треба и има право да донесе закон, ниједна традиционална Црква не тражи забране неких других, и сви сматрамо да треба да постоји дијалог. Свега тога до сада није било. И умјесто да градимо кућу на тим здравим темељима, ми смо дошли обрнуто до једног лошег текста. Надам се да ће људи да схвате да није Црна Гора једина држава на свијету која има цркве и вјерске заједнице и у којој треба да се поштује право на слободу вјероисповијести, и у индивидуалном и колективном аспекту.“ Нагласио је да су готово све одредбе Предлога закона грубо супростављене међународним стандардима и апеловао да се ствар врати на здраве основе, јер то не би био једини случај да се неки предлог закона врати на дораду. Мишљења је да тим путем треба ићи ако желимо добро свеукупној друштвеној заједници. „Оно што су стандарди и у Смјерницама ОЕБС-а из 2004. и 2014. године, оно што су пресуде Суда у Стразбуру по питању члана 9 Европске конвенције о људским правима, оно што су најбољи моменти тумачења чл. 9 Конвенције, то примјенити и неће бити проблема, а свака друга интервенција те врсте, бојим се да ће да нас удаљи више него што само данас удаљени једни од других“, поручио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске. Голи живот – Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске – (ТВ Хепи 20.06.2019):

Честитајући присутнима данашњи празник великога Божјег човека - Светог пророка Илије Тесвићанина, отац Бранко је истакао да ми често нисмо свесни шта поседујемо док то не изгубимо. Тако се десило и са Божјим пророком Илијом у његово време, он је много страдао од своје породице и Бог то није могао више да трпи и узео га је са земље. Свети Илија је жив узнет на небо. Задобио је велику милост пред Богом, тако да ће он, како нам то сведочи Свето Писмо, доћи на земљу да припреми народ пред Други долазак Христов, навео је настојатељ Световазнесењског храма и додао да је Илиндан дан када је почела градња храма на Клиси. Од тада, осамнаести пут обележавамо овај велики празник, саборујемо и молимо се Богу за слогу, здравље и напредак наших насељâ овде, земље и нашег народа. Да Бог дâ да једни друге увек подржавамо и да нам добро буде начело живљења. Добро мислимо, добро желимо и добро ће нам бити, поручио је протопрезвитер Бранко Ћурчин. Литургији је присуствовао градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, који се после богослужења обратио новинарима на платоу испред храма. Овај храм је центар духовног живота грађана Клисе, Слане баре и Видовданског насеља. Једна од инвестиција Града Новог Сада јесте уређење платоа испред храма Вазнесења Господњег, данас то изгледа далеко пристојније, али смо свесни да има и даље посла, казао је г. Вучевић. У духу данашњег празника Илиндана, одржано је више значајних дешавања. У дворани Спортског центра Слана бара отворена је изложба Револуција 1848-1849. у Новом Саду. Господин Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада рекао је да је пре сто седамдесет година Нови Сад доживео једно од највећих историјских искушења. Тада је читаву Европу запљуснуо плам револуције 1848. године, која ће у Новом Саду резултирати у оружане сукобе, а на крају и његовим уништењем 12. јуна 1849. године. Кроз изложбу смо желели да прикажемо једно другачије виђење ствари, превасходно кроз личне изборе људи који су били актери тих важних историјских догађаја, оних који су носили и спроводили политичке одлуке, оних који су дефинисали и пружили своју несебичну жртву и рад током Мајске скупштине и на организовању народног живота, и кроз непосредна сведочанства људи који су били сведоци тих дешавања, објаснио је г. Ђурђев. У наставку прослављања Илиндана на Клиси, од 19 часова биће служено вечерње богослужење у храму Вазнесења Господњег, а одмах после ће бити обављено и благосиљање славског колача и кољива на бини поред храма. Како је најавило братство Световазнесењског храма, уследиће културно-уметнички програм. Извор: Радио Беседа